РИЈЕЧ НАД РИЈЕЧИМА

Аутор: Ђорђо Сладоје

Свети Николај Жички каже: Жена стари, мајка не стари. Жена као жена, мења се и стари, мајка као мајка не мења се и не стари. Жена представља пад човека у природу, мајка представља уздизање човека к небу. Мајка која није била жена, добила је славу и част изнад ангела, док је  жена као жена била и остала веза човека са природом. Својом улогом мајке жена искупљује своју улогу жене.

На свим језицима свијета, чак и на немуштом, па и на овоме који је ономад (недавно) декретом установљен Мајка је нејсветија ријеч. Њу прву измуцамо оглашавајући своје присуство на земљи и посљедњу изустимо одлазећи са овога свијета. А Богомајка јест ријеч над ријечима која се изговара и слуша стојећи, за шта Грци имају израз акатист. Не помињем ово случајно, јер од свега што је у мноштву разноврсних текстова о Пресветој Богородици речено – можда је управо акатист њој посвећен најљепши, најтачнији и најбогатији у сваком погледу. Химна је, како се вјерује, састављена послије једног од многобројних прекида опсаде Цариграда, који су нападали Персијанци, Авари, Арапи, Бугари… Један њен дио пјева се током четири прве недјеље поста, а у цјелини тек на крају пете недјеље, у петак увече.

       Теби, Богородице, војвоткињи  која се бори за нас

       Ми, слуге Твоје, узносимо побједне, захвалне пјесме

       Јер смо се избавили од зала, (…)

каже се, поред осталог, у овој најславнијој пјесми православне традиције. Византијска престоница је била под заштитом Богородице,  заштитнице војски, као што је по њеним окриљем и Света Гора и Хиландар, а то ће рећи и српски народ, а у крајњем и васколики православни свијет. Химна пореди Пречисту Дјеву са непоколебљивом кулом и каже да она као гром страши непријатеље. Она је у исти мах и борбена и узвишена, и храбра и мудра; она посједује истинску свјетлост која просвјетљује разум вјерних. Пресвета Богородица је својом унутрашњом снагом душе и духа, својом светошћу од Бога датом, распршила паганске митове и залупила врата подземног свијета, отворивши ширим капије Раја. Она чува кључеве Христовог краљевства, она је нада вјечних добара, она даје хришћанима одјећу непостидну.

Аутор ове моћне химне понекад се обраћа Богу: Господе, помози ми, не препуштај ме чекању, па се сумњичавом може учинити да Бог споро спасава невољнике, да није до ситница, у сваком тренутку, упознат са њиховим патњама. У сваком случају изгледа  као да им није  тако близак као Мајка Божија којој ништа не промиче. Њу не чекају – она је „Брзопомоћница”. У суштини, Пресвета Богородица посједује све врлине. Она је вјечна, постојана, непобједива, праведна, чиста, свијетла, света и невина… и никада неће бити довољно доброг речено о њој, ма колико се трудили пјесници почев од оног коме је милошћу својом одсјечену руку зацијелила. Аутор ову химну украшава низом раскошних слика озвучених рефреном – радуј се! Радуј се, пољски љиљне, неувели цвијете, дрво краснога плода, сјају незазлене свјетлости… Пречиста Дјева је уз то и колешница духовног сунца, станиште немјестивога Бога, мјесто освећења славе и непресушни извор воде живе, утјехе, наде и спаса људскога.

Не зна се тачно када је химна настала, али знамо да је постојала већ осамстоте године, што је, како учени тврде, и датум њеног превода на латински. Неки сматрају да је Акатист Пресветој Богородици био познат још почетком седмог вијека и да су га Константинопољци пјевали током опсаде 626. године док је патријарх Сергије носио у процесији икону Богородице на бедеме опсједнутог града, а што ће се кроз историју, у сличним невољама, често понављати на разним страдалним мјестима.

На иконама и фрескама, тим живим спонама са Господом, од којих су многе и дословно чудотворне, Пресвета Богородица је најчешће изображена (представљена) са Христом у крилу. Тај израз брижне благости и поглед који обухвата све, извиру из материнске љубави, али  и из дубине  светог сазнања да у наручју држи Спаситеља свијета, кога ће, вољом божијом, жртвовати нас људи ради. То се, међутим, не да у ријечи превести, нити ћу ја тако нешто покушавати. Безбројна су и људском уму, али не и срцу, несхватљива чуда која је Мајка Божија чинила и чини ради спасења рода људскога. У та чуда свакако спада и ово чудо српског постојања – то да смо се као народ, као заједница у вјери, језику и култури уопште одржали, с обзиром на историјске околности кроз које смо прошли и још увијек пролазимо. Зар бисмо излаз из петовјековне тмуше (таме, тмине) азијатске пронашли без њене помоћи, без зрачка незалазне свјетлости којом освјетљава наш ход кроз иглене уши историје, и зар би пред демонском силом која ових дана и година диљем (широм) планете „отима земље и градове”, зар би, велим, ишта узгор (усправно) остало на нашој светој и намученој косовскометохијској земљи да га не заклања и не подупире њена рука. Све би то, бојим се, већ било претворено у базе и магацине, у кладионице и пабове. Зар би и овај свети храм умакао потопу и скрасио се и утемељио баш на овом мјесту, да сваки камен није прошао и кроз њене руке.

Света и свемилосна мати наша не помаже само онда кад смо у невољи, мада смо у њој најчешће. Помагала је и кад смо, у својој охолости, одвраћали главу и од ње и од њеног сина, увјерени да смо се најзад дочепали божијега трона са кога ћемо уређивати свијет по својој ћуди и мјери. Помагала је и помаже несустала помоћница и кад смо јој умјесто молитви упућивали псовке и ругалице, кад нам се чинило да нам ничија, а поготова божија помоћ није потребна. Можда тада и понајвише. Јер ко би нас други избавио из пустоши атеизма и живог блата гријеха у које бијасмо до грла огрезнули. И ко би нам све то опростио. Помагала је и помаже, не марећи за фарисејске тлапње (бесмислице) и не питајући јесмо ли то заслужили. Али, зато се ми, свако понаособ и сви заједно, морамо запитати јесмо ли достојни те милости и колико чинимо у сваком тренутку да њена жртва не буде узалудна.

Свуда је погодно мјесто и увијек прави час да се Пречистој Богородици помолимо да учини још једно чудо – да нас избави од нас самих, заправо од оних међу нама којима је тијесно и загушљиво у православљу, сморно и досадно  на светосавском путу, нелагодно и мучно у српској традицији, неподношљиво у српском језику и одвратно у ћирилици; да нас сачува бјесомучног „аутошовинизма” који изнутра разара и замрачује основе нашег духовног постојања; да оне који, из несхватљивих разлога, у нама виде главне непријатеље просвијетли, да слабе окријепи и заблудјеле под своје окриље врати, а срца њихова љубављу, надом и вјером испуни.