Аутор: др Александра Колаковић
У Паризу је 9. фебруара 2024. године у 95. години живота преминуо Робер Бадентер, адвокат, политичар и аутор 13 књига, али пре свега познат као министар правде који је укинуо институцију смртне казне у Француској. Био је познат и ван Француске, као активни заговорник владавине права и учесник бројних међународних тела која су се бавила различитим аспектима права и међународним односима. У Србији, Северној Македонији, као и на целом простору некадашње СФРЈ, познат је по тзв. Бадентеровој комисији, оформљеној у циљу решавања сукоба на простору Југославије, као и учествовању у арбитражи и у јавности препознат као човек који је прогласио распад Југославије. Циљ овог есеја јесте да пружи шири увид у Бадентеров живот и активности, а које нису само у вези са његовом улогом у доба распада СФРЈ. Ова димензија је за већину личности које су биле активне и важне за немирни Балкан деведесетих година 20. века, ипак остале недовољно познате или магловите. Шири поглед на њихов живот можда није најважнији, али је потребан део мозаика за разумевање, деловања и креирања историје, посебно јер се у Србији његова делатност, као и многих других експерата ангажованих те 1991. године, перципира негативно.
Рођен у јеврејско-бесарабској породици, која је 1921. године емигрирала у Француску, стекао је могућност да се школује у елитним образовним институцијама у Паризу и у складу са најбољом француском правном традицијом. Ипак, детињство му је обележио и Други светски рат, када је породица покушала да пронађе уточиште у Лиону, а његов отац 1943. године је страдао у логору. Из неких каснијих интервјуа чини се да се трудио да заборави прошлост и у складу са европским идејама помирења и сарадње, као и социјалистичким и лево-либералним идејама, креће даље кроз живот. Након рата, Бадентер је дипломирао право на Сорбони, а потом је магистрирао на Универзитету Колумбија. По повратку у Париз, започео је адвокатску каријеру, али је 1954. године наставио и студије на Сорбони, где је и докториро. Адвокатску канцеларију Badinter, Bredin et partenaires оснива 1965. године, исте године када је постао и професор на Сорбони. Адвокатуром се бавио до именовања за министра 1981. године, а упоредо је као професор утицао и на образовање нових генерација француских правника све до 1996. године.
Бадентер је у јавном животу Француске био познат и као правник који је јавно иступао против смртне казне, од погубљења тридесетшестогодишњег Рожера Бонтемса 28. новембра 1972. године. Овај млади човек био је његов клијент и оптужен је као саучесник у убиству медицинске сестре и чувара током покушаја бекства из затвора. Дакле, септембра 1971. године Бафет, осуђен на доживотну казну убедио је Бонтемса, осуђеног на 20 година затвора због напада и тешке крађе, да му се придружи у бекству. Судије су прихватиле чињеницу да Бонтемс није никога убио, али је ипак осуђен на најтежу казну. Његовог браниоца је наредних година прогањала потрага за одговором на питање зашто су га онда осудили на смрт, што је довело до развоја његовог активизма и борбе да се смртна казна укине. Ова борба му је омогућила проходност ка кључним позицијама у Француској и Европи, као и битну улогу у доба распада Југославије.
Након што је Франсоа Митеран изабран за председника Француске 1981. године, Робер Бадентер је 23. јуна 1981. именован за министра правде и чувара печата. До свог одласка са министарске функције 20. фебруара 1986. године спровео је највећи број реформи у историји Пете Републике. Његов задатак је био веома изазован јер је наследио судске бастиље још из доба Алжирског рата, што се у првом периоду одразило и на његову популарност. У прво време најнепопуларнији министар због свог реформаторског деловања постао је толико битна и уважавана фигура у француском политичком животу да је стекао подршку готово половине Француза пред крај мандата. Успео је да укине изузетне судове, као што су Суд државне безбедности (1981) и шест сталних судова оружаних снага (1982), као и да донесе Закон о безбедности и слободи (1983). Ипак, његова најважнија одлука била је укидање смртне казне (за све злочине и цивилне и војне). Закон је након бурне расправе у Скупштини званично ступио на снагу 9. октобра 1981. године и потоњих ратификација Протокола бр. 6 Европске конвенције о људским правима.
Бадентер је након министарског периода био веома активан у политичком и јавном животу, а обављао је и друге важне функције чак и почетком 21. века. Био је председник Уставног савета Француске (1886–1995) и сенатор (1995–2011). Французима је остао познат и као учесник емисије Апострофи која се бавила људским правима и дискусији са Далај Ламом, када је употребио термин културни геноцид и хвалио ненасилан тибетански отпор. Био је противник приступања Турске Европској унији јер није веровао да би поштовала европска правила и вредности. Чак је изнео и сумњу да ли би Европска унија била безбедоносно сигурна уколико би се граничила са Грузијом, Јеременијом, Сиријом, Ираном, Ираком.
На предлог Савета министара Европске заједнице Бадентер је 1991. године именован за члана Арбитражне комисије Мировне конференције о Југославији. У јавности неколико сведока, публициста и научника је истражујући догађаје у овом периоду истицало да је Франсоа Митеран предложио Бадентера и убедио Слободана Милошевића да му верује, као и у благонаклон став Француске према Србији. Ипак, чини се да су се страшни ратни догађаји и распад СФРЈ низали брже од ових очекивања и да је точак историје који је покренуо догађаје ка крају постојања државе, у коју су Срби највише од свих других народа желели да уђу, а чини се најневољније из ње изашли, претицао жеље, уверења и могућности Митерана и већине актера старог кова, а посебно оних несвесних великих промена у свету и крају Хладног рата. Бадентер је за члана Арбитражне комисије именован као председник Уставног тела, као и остали чланови, а његова главна фигура у значајној мери утицала је на формулисање савета у вези са кључним правним питањима која су настала распадом СФРЈ. Увек је потребно имати у виду да је европски оквир посматрања краја Хладног рата, поред његовог неспорно одличног правног образовања, утицао на Бадентерово посматрање југословенског проблема. Превазићи прошлост била је друга битна компонента његовог схватања односа између народа и држава, користио је аналогију са Француском и Немачком како би објаснио своје уверење да је нешто слично потребно и некадашњем југословенском простору. Није ли то управо оно на чему су и касније инсистирали, а на чему и данас инсистира европски оквир интегрисаности за Западни Балкан?! Један од заговорника таквог става био је и Бадентер.
Бројни српски научници, новинари и аналитичари су дали негативне оцене рада Арбитражне комисије, што утиче и на саму перцепцију Бадентерове личности и целокупног рада. Један од аргумената јесте и суд Мајкла Емерсона, који сматра да је Бадентеров извештај, настао давањем мишљења у периоду од 1991. до 1993. године, био нека врста олакшања, правног и дипломатског за ЕУ да призна независност држава насталих распадом некадашње Југославије. Док је међу Србима означаван као гробар Југославије, код других народа који су чинили СФРЈ добио је почасти. Проглашен је почасним доктором наука на Универзитету у Загребу 2003. године, а поштован је и у данашњој Северној Македонији. Андреј Пленковић, актуелни премијер Хрватске, у изразима саучешћа поводом Бадентерове смрти, нагласио је значај рада Комисије за признање Хрватске и њене границе. Значајно је истаћи и да је Бадентер, између осталог, сматрао да употреба назива Македонија не имплицира било какву територијалну претензију према некој другој држави и подржао је признање Македоније 1992. године, што је утицало да се укључи и у креирање Охридског споразума. Тада је формулисан и тзв. Бадентеров принцип по коме предлоге који се односе на етничку припадност које доноси Народна скупштина треба да подржи већина и македонских и албанских етничких група, а ова друга мањина чини око 25% становништва. Годинама након рата на простору СФРЈ, препоруке Бадентерове комисије су предмет анализа и извођења закључака који утичу и на актуелна питања, као што је питање Косова и Метохије. Иако је било и оцена да је њен рад више остао у домену академских расправа, ипак је улога била много већа, као и поље утицаја које тиња до актуелних догађаја јер се неки од њених закључака изнова интерпретирају и покушавају оживети без покрића.
Док су међу Србима остале негативне перцепције Бадентеровог ангажовања у југословенској кризи и рату, Французи га доживљавају као једног од важних политичких лидера у историји Француске последње четвртине 20. века, визионара (како га је назвао актуелни министар правде) и човека који је земљу извео из мрака. Робер Бадентер је био први председник Суда за помирење и арбитражу Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) од 1995. до 2013. године, што поред улоге арбитра у распаду Југославије, показује колико је његова каријера прелазила границе Француске. Бившем министру правде и адвокату Роберу Бадентеру, иницијатору укидања смртне казне у Француској, 14. фебруара 2024. године на Тргу Вандом у Паризу, испред Министарства правде одржала се комеморативна и национална почаст. Председник Француске Емануел Макрон је најавио могући улазак Бадентера у Пантеон. На прву вест о његовој смрти рекао је да је био фигура века, републиканска савест и француски дух. Премијер Габријел Атал је написао како је некадашњи министар правде сваку секунду свог живота посветио борби за оно што је исправно, борби за основне слободе. Укидање смртне казне заувек ће бити његово наслеђе за Француску.
Остави коментар