Аутор: Доц. др Борис Стојковски
У популарној култури вероватно нема познатије легенде од оне о Робину Худу. Више стотина екранизација, било филмских или серијских, стрипови и други прикази у популарној култури и за децу и за одрасле, одредили су ову личност као једну од најпознатијих (псеудо)историјских које познаје готово цео свет. Но, право питање које би требало поставити јесте како је уопште дошло до толике популарности Робина Худа. Који су то средњовековни извори и каснија нововековна књижевна дела који су формирали ову легенду?
Једно, заправо кључно питање које се на то наслања је да ли је Робин Худ уопште постојао. До данас истраживачи не дају јединствен одговор. Још од средине XVIII века постоје разнородне претпоставке о његовом идентитету. Највећи проблем ствара то што је овај хипокористик имена Robert ‒ Robin (Robyn) изузетно чест у средњовековним енглеским изворима, док је израз за капуљачу Hood, Hude, Hode такође врло присутан као и само име Робин Худ у разним облицима. Robert Hood као име носио је низ одметника који се појављују у списима средњега века. У периоду од 1226. до 1234. године Robert Hood, под именима још као Hod и Hobbehod, у Јорку се наводи као дужник, одметник али не и бандит. Хронолошки близак јесте помен из 1262. године, када се наводи као одметник у Беркширу Robehood. У личности Робина Худа и Малог Џона неки су тражили паралеле са историјским личностима које су биле и браћа; у питању су Роберт и Џон Дејвил. Неки аутори носили су се мишљењима да се иза Робина Худа крије Роџер Годберд или Робин Худ од Вејкфилда, све потврђене средњовековне личности из Енглеске, али ни за једну од њих нема нити једна експлицитна потврда. Већину ових личности спомињу средњовековне повеље, судски списи и поједини наративни извори.
И хронике, иако наративни извори, заслужују посебно место у покушају одгонетања историјске позадине (не)постојања Робина Худа. Тако Orygynale Chronicle (настала 1420), чији је аутор Ендрју од Винтоуна, под 1283. годином кратко бележи Малог Џона и Робина Худа:
Lytil Jhon and Robyne Hude
Wayth-men ware commendyd gude.
С друге стране, шкотска средњовековна хроника Scotichronicon помиње Робина Худа као присталицу Симона де Монфора и смешта ову личност у време Другог баронског рата (1264‒1267). Још је занимљивији запис који је оставио Ранулф Хигден (1280‒1364) у свом делу Polychronicon, где пише како неки одметник Робин Худ пљачка по Шервуду. Помиње се и Robene Hude као брод у Абердину 1438. године, а све ове алузије навеле су неке историчаре да просто сматрају име Робин Худ као псеудоним и неки општи назив.
Заиста је тешко, готово немогуће, утврдити ко је од ових личности имао, и да ли је иједна уопште и имала, утицаја на настанак једне од највећих легенди у историји човечанства.
С друге стране, развијала се и литерарна традиција, преко енглеских балада средњег и раног новог века. Visio Willelmi de Petro Ploughman (William’s Vision of Piers Plowman) аутора Вилијема Ленгленда поема је у којој се налази прва алузија на литерарну традицију о Робину Худу. Према мишљењима стручњака, настала је 1377. године, али су први рукописи каснији.
Robin Hood and the Monk (испевана и настала после 1450. године) прва је балада о Робину Худу. Овде се налазе мотиви који ће обележити средњовековну традицију о Робину Худу, помен мајских свечаности кроз један леп мајски дан, као и Робинова побожност. У првој балади већ на самом почетку се наводи како је Робин тужан јер не може нигде на мису, и на крају одлази у Нотингем уз помоћ Богородице. Њен култ је посебно развијен у баладама о Робину Худу, те се он, поглавито у самом почетку, описује као њен велики поштовалац.
„This is a mery mornyng,“ seid Litull John,
Be Hym that dyed on tre;
A more mery man then I am one
Lyves not in Cristianté.
„Pluk up thi hert, my dere mayster,“
Litull John can sey,
„And thynk hit is a full fayre tyme
In a mornyng of May.“
„Ye, on thyng greves me,“ seid Robyn,
„And does my hert mych woo:
That I may not no solem day
To mas nor matyns goo.“
„Hit is a fourtnet and more,“ seid he,
„Syn I my Savyour see;
To day wil I to Notyngham,“ seid Robyn,
„With the myght of mylde Marye.“
Мач, млинарев син, и шериф од Нотингема овде се већ појављују, али и Робин Худ који је приказан другачије него касније у легенди. Овде он пљачка монаха, сукобљава се са шерифом. Краљ је у овој балади анониман.
A Gest of Robyn Hode (1492‒1534) прва је штампана балада, и заправо је ово дело повезивање дотадашњих балада у једну целину, а водећи мотив је мотив доброг одметника, који чини злочине али га народ воли и подржава. Литл односно Мали Џон, затим први пут и Вил Скарлет, поменути Мач, као и Робиново стреличарство, сукоб са шерифом од Нотингема ‒ све су то мотиви који су нашли своје место у овим гестама. Уместо Шервуда, Барнсдејл је место у првим баладама где се све одиграва. Главни је јунак сасвим супротан данашњем схватању. Робин је насилан, доиста чини кривична дела и злочине, убија шерифа, а баладе су пуне суровости и у гестама нема помена краља Ричарда или принца Џона. Робин је велики поштовалац Богородице у раним баладама, али не преза ни од злочина над клирицима.
Robin Hood and Guy of Gisborne (испевана око 1475), према познаваоцима ове проблематике, из литерарног аспекта најбоља је балада од свих које су посвећене Робину Худу. Постављена је у Јоркширу, описује сукоб са Гизборном, другим великим ривалом Робина Худа, поред већ присутног шерифа од Нотингема. За ову баладу карактеристични су изузетно сурови прикази сечења главе, убистава и насиља, а Робин је описан као одметник, што потврђују и стихови.
„I seeke an outlaw,“ quoth Sir Guye,
„Men call him Robin Hood;
I had rather meet with him upon a day,
Then forty pound of golde.“
Робин Худ није припадник сељачког сталежа, већ у првим баладама је припадник сталежа који се у средњовековној Енглеској називао yeoman, што је слободан обичан човек, а том сталежу припада у раним баладама и његова пратња. Феудално хијерархијско друштво средњовековног енглеског краљевства огледа се у баладама где његови клече пред њим, и у овим цитираним раним баладама јасна социјална слика средњег века је видљива. У балади Robin Hood and the Potter Робин се маскирао у керамичара и продао његову робу у бесцење. Ову баладу карактеришу и Робинова победа на стреличарском такмичењу, али и врло занимљив однос са шерифом и његовом женом, која чак угошћава Робина, док је на крају шериф заробљен и после пуштен управо због гостопримства.
Robyn Hod and the Shryff off Notyngham (настала према претпоставкама1475) изнимно је важна балада јер је од ње традиција о Робину Худу инкорпорирана у мајске свечаности (односно прославу Светог Валпургија), а у њој је и први помен фратра Така. Робин Худ се често повезивао са најважнијом личношћу мајских свечаности те је често приказиван и као Краљ Маја, а током тих свечаности у средњем веку у Енглеској било је изузетно популарно маскирање у њега или чланове дружине. Занимљиво је да је изузетно популарно било у доба династије Тјудора и на двору.
Помен Робина и Маријане у мајским свечаностима такође је присутан и на тај начин је управо и Маријана ушла у ову традицију. Временом је постала нераздвојна као љубав Робина Худа и његов верни пар до краја живота. Овај најбитнији женски лик у сагама о Робину Худу потиче из Француске, из песме Jeu de Robin et Marion из 1280. године, када је први пут поменута Маријана/Мериен, иако без директне везе са традицијом о Робину Худу, или за то нема доказа. У неким баладама се спомиње Клоринда; поједини сматрају да су она и Маријана иста личност, а у понеким записима мајских свечаности Клоринда се спомиње уместо Маријане, али је опет вероватно иста личност у питању.
Током раног новог века појављује се велики број манускрипата са баладама о Робину Худу. Неке баладе имају средњовековни корен а неке су наставак и уобличавање већ постојеће традиције. Ево пописа тих балада:
Robin Hood’s Death ‒ по свом настанку је средњовековна, најутицајнија у вези са смрћу Робина Худа уз помен тога да је умро услед претераног пуштања крви од стране опата/опатице, што је тада била метода лечења.
Robin Hood and Guy of Gisborne ‒ већ поменута, она је извесно најстарија, али је најстарији сачуван рукопис знатно каснији.
Robin Hood and the Curtal Friar ‒ средњовековна такође, још једна алузија на мајске свечаности када је извођена и има пуно елемената.
Robin Hood and the Butcher ‒ средњовековна варијанта балада о керамичару
Robin Hood Rescuing Will Stutly
Robin Hood Rescuing Three Squires
The Jolly Pinder of Wakefield ‒занимљива јер садржи мотив ловочувара победника над Робиновом дружином.
Robin Hood and Queen Katherine
A True Tale of Robin Hood ‒ ова балада је изузетно значајна јер прва ставља контекст радње Робина Худа у доба краља Ричарда Лављег Срца, и у њој је он први пут племићког порекла, наиме, Робин је ерл од Хантингтона.
Друге баладе из XVII столећа су:
Robin Hood and the Bishop
Robin Hood and the Bishop of Hereford
Robin Hood and the Golden Arrow
Robin Hood and the Prince of Aragon
Robin Hood and the Ranger
Robin Hood and the Scotchman
Robin Hood and the Tanner
Robin Hood and the Tinker
Robin Hood and the Valiant Knight
Robin Hood Newly Revived
Robin Hood’s Birth, Breeding, Valor, and Marriage
Robin Hood’s Chase
Robin Hood’s Delight
Robin Hood’s Golden Prize
Robin Hood’s Progress to Nottingham
The Bold Pedlar and Robin Hood
The King’s Disguise, and Friendship with Robin Hood
The Noble Fisherman
Робин Худ је у раном новом веку имао веома снажну традицију, о чему сведочи и богати опус Вилијема Шекспира. Помени овог храброг одметника код Шекспира се могу наћи у Два племића из Вероне и Како вам драго, док у Хенрију IV Фалстаф за Маријану каже да је то синоним за неженствено и неморално понашање.
Занимљиво је да када је 1642. године уследило пуританско затварање лондонског театра, то се баш збило у време кад се играо Робин Худ, док је рестаурација позоришта и краљевине извршена опет управо уз Робина Худа 1661. године. Баладе XVII века, од којих је већина побројана горе, доносе уобличавање легенде и традиције о Робину Худу какве знамо из филмова и других књижевних и осталих уметничких дела. Робин Худ је сада у баладама и традицији народни човек, оне садрже значајно мање трагедије, а појављује се и општепознати мотив узимања богатима и помоћи сиротињи, а у баладе улази минстрел Ален-А-Дејл.
Томас Перси (1765) и његове Reliques of Ancient English Poetry као и три деценије млађе дело Robin Hood: A collection of all the Ancient Poems Songs and Ballads now extant, relative to that celebrated Outlaw које је компиловао Џозеф Рицон, 1795. године дали су основу за коначно модерно уобличавање традиције о Робину Худу. Рицон је подржавао идеале Француске револуције, те је управо он изградио лик Робина Худа као борца против тираније, рођеног у Локслију око 1160. године, који је био ерл од Хантингтона и присталица је доброг краља Ричарда, који одлази у крсташки рат а зли брат Џон онда преузима власт и експлоатише народ порезима. Рицонов пријатељ сер Валтер Скот и његов Ајванхо, Александар Дима и његов Le prince des voleurs, као и Хауард Пајл и његова компилација прича под називом The Merry Adventures of Robin Hood, уз дело Алфреда Лорда Тенисона дела су на основу којих је изграђена савремена легенда, али и модерна слика Робина Худа, у којој су јасно принц Џон и шериф против Робина и краља, али и дела у којима се описуј повратак краља Ричарда и срећан крај. Посебно Пајл али и други аутори почели су да пишу ове приче и за децу, чиме су допринели да генерације одрастају уз доживљаје овог романтичног јунака.
Остави коментар