РОМСКА КУЛТУРА

РОМСКА КУЛТУРА

Аутор: Недељка Боројевић

Почетком априла обележен је Међународни дан Рома. Осми април је датум када се прославља ромска култура и скреће пажња на проблеме с којима се Роми суочавају. Тако су и ове године у медијима здравствена заштита, образовање и немаштина истакнути као највећи проблеми ромске популације. Међутим, у медијима готово да није било ни речи о ромској култури.

У Србији, данас, према незваничним подацима, живи између 400 и 500 хиљада Рома.  Ромска популација имала је велики утицај на околину, било непосредно – уношењем нових садржаја који су са собом донели, било посредно – доводећи до настанка слика, идеја које је касније преузимала околина уграђујући их у сопствену културу или су утицали на начин мишљења и обликовали принципе понашања.

Ромска активност се показала највидљивијом у две области културе, а то су ковачки занат и музика. Роми су пре свега  производили оно што је било потребно за пастирско привређивање: ланце, звона за говеда и овце, ножеве, секире, посуђе различите величине, прибор за кување кафе, итд. Неке од наведених предмета готово су искључиво правили Роми. За разлику од сеоских ковача, Роми су путовали и доспевали до пашњака, што је била прилика да пастирима продају неке производе за које би они посебно морали силазити у долину.

Сличну улогу је у неким земљама одиграла ромска музика. Она је имала два основна извора у Европи –  мађарску и шпанску музику. Исто тако су и други локални музички обрасци били инспирација ромској музици. Неки познаваоци приписују Ромима популарисање дромбуља – једноставног музичког инструмента који је познат у многим земљама Европе.

Роми и ромски живот су веома популарни мотиви у пословицама, народној књижевности и песмама у многим европским земљама. Понекад је Ром предмет подсмеха, али знатно чешће се истиче његова сналажљивост, интелигенција. У литератури, Ром је неко ко се прихвата послова које други људи нису могли обављати или из страха или из неких других разлога. Он као да ради за њих, изражава оно што не могу ни да замисле ни да ураде сами. Свештеник, племић, то су ликови који симболизују више друштвене кругове за које су сељаци морали радити, код којих су се повремено задуживали и од којих је зависила њихова егзистенција. То је изазвало подсвестан страх од исмевања мана и од подвргавања подсмеху неких од њих. Роми су на себе преузели ту улогу, тачније говорећи она им је била наметнута.

Ром из народне приповетке вуче за нос свештеника, бива интелигентнији од племића, чак лукавији од крчмара, у поређењу са Ромом они су наивни. У народној књижевности Ром се представља као личност слична људима са Истока, он је онај који крши забране и који помаже да се сломе друштвене баријере.

Исто као што се у француској књижевности Турчин или Персијанац, а касније у Енглеској и Немачкој Индијац, јављају као моралисти који критикују навике Европљана и указују на савршенство живота у складу са природом, тако се у пољској књижевности Ром јавља у тој улози. Ром је онај који кажњава лоше друштвене особине – тврдичлук, наивност, глупост, поквареност, итд.

У певаним текстовима слављена је ромска слобода, стил живота, непоштовање забрана које обично ограничавају сваког просечног члана седелачке заједнице. Овде су Роми они којима се завиди, који превазилазе могућности обичног човека и који изражавају његова скривена маштања.

Утицај Рома на околну културу није се ограничио само на народне слојеве. Велики утицај ромска музика извршила је на представнике неоромантичке оријентације у раздобљу модернизма (Франца Листа, као и Јоханеса Брамса који је црпео  инспирацију из ромске музике). И у ликовном стваралаштву ромски мотиви нису ништа мање популарни, али садржајност музике, њене изражајне уметничке форме, чине да су музичка дела и имена њихових стваралаца доста познатија.

Европски народи углавном су нерадо дочекивали и примали Роме. Па и тамо где су за повремено, или стално могли и смели да се настане то је било на посебном одвојеном простору (насељу, улици, махали).  Тако је углавном остало до данас, и код нас постоје искључиво ромска насеља (крајеви, засеоци, гробља). У тим одвојеним насељима по правилу се одвија посебно тежак живот. Њихови становници се баве свирањем, надничарењем, услужним делатностима. Један број њих проси, врача, препродаје ствари и сл. Тако их је од самог почетка средина, у којој су се нашли, одгурнула и физички одвојила од себе. Они који су остајали као номади (чергари), углавном су се бавили ковачким услугама, препродајом коња, надрилекарством и предсказивањем судбине.

Они се лети крећу од места до места, док се зими примире, боравећи обично у земуницама, ближе каквих насеља, једва чекајући да гране пролеће и да крену са својим традиционалним пословима. Номадске групе Рома кретале су се уз помоћ товарних или запрежних кола. И поред резервисаног, често и нерадог примања ових људи, Роми су били каткад и добродошли. Или каткад донесу нешто ново за продају, знали су често да прикажу и неку вештину или дресирану животињу коју су са собом водили. Kаткада су наступали и са правим и увежбаним програмима. За домаће становништво било би то нешто до тада невиђено и недоживљено. Самим начином живота чергари су се разликовали не само од домаћег становништва на чијој би се територији нашли, већ и од других група Рома. Kрећући се готово стално, спавајући у чергама под отвореним небом саживели су се са природом.

Ромске групе су се често чак и међусобно разликовале, чак и нетрпељиво и непријатељски једне према другима опходиле. У европским земљама они су се од домаћег становништва разликовали по својим физиономијама. Роми су тамније боје коже, црне и обично таласасте косе, најчешће пунијих усана, живих и црних очију и брзих покрета. Kао и наглих одлука. Сем тога, они су могли у некој устаљеној средини да се познају и по појединим деловима одеће (обично живих боја, црвене и зелене) и по нападном “кинђурењу”.

Удаљавајући се, временски и просторно од свог некадашњег завичаја, Роми су силом прилика постајали грађани света. Поред ко зна коликог утапања у друге народе, они су се ипак одржавали као посебан свет. Ово нарочито важи за чергаре. Несхваћени и неприхваћени, лако би се одавали пороцима: алкохолу, коцки, пушењу, или другим врстама дроге. Са алкохолом би се дружили како сами кажу, да барем на кратко забораве на своје проблеме, а скоро сви пуше понекад и зато да тренутно заварају глад.

Поједини стручњаци тврде да Роми имају дара за музику и тврде да је добар део и у инструменталној и вокалној музици Мађара у основи ромског порекла. С друге стране, добар део њих сматра да Роми не разумеју много праву музику, већ у своме музицирању настоје само да наглашавају поједине елементе и да тако само “циганизирају” туђу музику.

После II светског рата живот Рома се битно изменио. За то је било доста разлога, а најзначајније су биле године рата и судбина коју су тада доживели. Данас се Роми сврставају у једну од најугроженијих социо-економских група. На сваком кораку се сусрећу са дискриминацијом, нетолеранцијом и насиљем. Kако законска регулатива у погледу гласања, образовања, здравствене заштите и запошљавања налаже обавезну пријаву пребивалишта, а велики број Рома живи у нелегалним насељима, они нису у могућности да испуне ову обавезу и на тај начин се ствара једна врста гетоизације која, од проблема Рома, може да прерасте на проблем читавог друштва.

Велику улогу у креирању негативне слике о Ромима имају медији. О томе на који начин медији могу да помогну или одмогну при побољшању њиховог положаја у друштву зависи сам приступ новинара/ке и медијских кућа. Новинари имају веома велик утицај на ширу заједницу и може се рећи да од њих готово све полази.

Говор мржње, дискриминаторске предрасуде, расни, национални и верски стереотипи полако ишчезавају из официјалне реторике, али су и даље присутни у медијима. Медији понекад несвесно, али често и свесно, шире анти-ромска осећања. Роми су за медије атрактивна тема углавном ако се могу приказивати кроз већ постојеће стереотипе. Они се представљају кроз искривљену слику и најчешће уз негативне конотације.

Медијски креирана слика о Ромима нажалост само учвршћује стереотипе. Главни проблем је то што се о ромској популацији чује из “друге руке” то јест најмање информација о Ромима долази од самих Рома (Љујић, 2005; 6yка.com).

С тим у вези немогуће је не осврнути се на извештавање јавних медијских сервиса (Радио-телевизија Србије и Радио телевизије Војводине) о Ромима.

Право на информисање на матерњем језику гарантовано је као једно од основних права мањина. У Србији се јавно информисање, поред српског језика, остварује и на мађарском, словачком, румунском, русинском, хрватском, украјинском, чешком, немачком, македонском, бугарском, влашком, албанском, буњевачком и ромском језику.

Са становишта мањина, најповољнија могућност је постојање редакција за различите језичке мањине, који производе и емитују медијске садржаје на свом матерњем језику преко јавног медијског сервиса, а којима је поверено јавно овлашћење да обављају јавно информисање. Најнеповољнија могућност јесте да се припадници мањина не могу информисати на свом језику, ни преко посебних мањинских медија, ни преко јавног сервиса нити на било који други начин (Доловац, 2009: 94).

Право на информисање на језицима мањина може се остварити на два начина: или оснивањем посебних садржаја на језику мањине, или емитовањем односно објављивањем посебних садржаја на језику мањине унутар постојећих медија (Доловац, 2009: 99-101). Управо то је случај на другом програму Радио телевизије Војводине где у оквиру програма постоје емисије на ромском језику, пре свега информативне (Ромски дневник). Међутим, када говоримо о извештавању на ромском језику, чак и на јавним сервисима, то је готово све. Постоји још емисија на Радио Београду „Романо Тем“ (Romano Them).

Да би се ова статистика побољшала, јавни медији и медији са већим могућностима би требало да у својим редовима имају новинаре специјалисте који би се искључиво бавили положајем и проблемима мањина и промовисањем различитости, а тако би пратили и проблеме ромске популације. Промоција културних различитости, кроз осликавање традиције и обичаја Рома, такође би требало да буде пракса медијског извештавања јер се на тај начин већинска јавност упознаје са вредностима и богатством једне мањинске заједнице као што је ромска.

Јавни електронски медији требало би да испуњавају своје законске обавезе, да производе и емитују специјалне програме о националним мањима, да негују њихове језичке специфичности и да информишу јавност о њиховим обичајима и традицији.

Ромску проблематику медији би требало да прате континуирано, а не само да извештавају о инцидентним ситуацијама или тешким проблемима на сензационалан начин. Саме проблеме ромске популације медији не би требало да посматрају и о њима извештавају изоловано, већ да их сагледају као део целокупног проблема друштва.

Медији би требало да буду стожер друштва у којем ће се неговати толеранција и мултикултуралност, а не генератор говора мржње и дискриминације који воде у насиље (Доловац, 2009: 103).

Међународни дан Рома је службено проглашен 1990. године у месту Сероцку у Пољској, месту четвртог Светског ромског конгреса Међународне ромске уније (ИРУ), у спомен на први већи међународни сусрет ромских представника који је одржан у  Лондону 1971. године. На том конгресу је донета одлука о ромској химни за коју је изабрана песма Ђелем, ђелем (ромски: Ишао сам, ишао) и одлука о застави за коју је одабрана плаво-зелена двобојница с црвеним точком у средини, симболом напретка и покрета, али и миграције Рома током историје.

Коришћена литература:

• Andžej Mirga, Leh Mruz: “Romi – razlike i netolerancija”, Beograd,
• Lazić, M. Mijatović, Nikolić: “Cigane moj – Romi u Vojvodini”, Novi Sad, 1997.
• Dolovac, Mirjana: „Romi i mediji“, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Novi Sad, 2009, s 91-104.
• Balić, Osman: “Pogled na medijsko izveštavanje o romskoj populaciji”, Beograd, 2012.
• Valić Nedeljković, Dubravka: “Multikulturalnost u programima javnog servisa Vojvodine”, 2006.