Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Дубровачка република је на Балкану и уопште међу српским и јужнословенским земљама средњег века имала најистакнутију улогу у трговини и економском животу уопште, па тако и у трговини робљем која је током доброг дела средњег века била привредна грана која је доносила не мале приходе.
Али, залеђе Дубровника (данашња Херцеговина), те донекле и Зета били су простори где се, иако скромнијих размера, такође одвијала трговина робљем. Треба разликовати чињеницу да је простор данашње Херцеговине био непосредно залеђе Дубровника, те да је ту забележена нешто већа активност. Зета, пак, са друге стране, била је део средњовековне српске државе у којој се није могло трговати хришћанским робљем. Стога података о овом простору нема много, али су они занимљиви јер сведоче о постојању ове праксе и у балканском контексту, а не само у приморју, или, пак, у земљама византијског царства.
Контакти Дубровника са залеђем су веома стари и односе се и на трговину житом, дрветом, али и људима. Робље је куповано млетачким дукатима/матапанима на ушћу Неретве где је била пијаца робља. Млечани су тамо куповали људе и нису у Дубровнику плаћали царину на босанско робље, јер је Венеција била врховни господар Дубровника. Дријева на реци Неретви био је важан трг у продаји робља, као и уопште у економској делатности залеђа. Такође и код данашње Габеле (габела на италијанском значи царинарница) био је важан трг где су се продавали бројни артикли, па и људи. Жене су вределе око 10,5 перпера, а мушкарци око девет, а вредност роба је била око три вола, а робиња је вредела 260 килограма јагњетине, или пак 430 килограма пшенице.
У долини Неретве робље су куповали и странци. Браћа Онофро и Јакопо су држали царину на со и вино 1377. године, а 1381. године закупац целог трга на Неретви био је Фирентинац Тадео Јакопов са једним грађанином Болоње Талентијем. Јакопи је имао право да издвоји прво 90 дуката као своју плату, али и да убире друге дажбине на со, вино и другу робу, па и на робље. Био је врло активан на овом подручју, те је 1378. године продао 13 робова оба пола. Прекупац је био његов земљак из Фиренце који је имао зараду од 100% на овај посао са људским бићима. Он се и наредне године бавио купопродајом патаренских заробљеника, а посебно је ово босанско робље препродавао у ортаклуку са неким Млечанином. Дријева је био и место на коме су људе куповали и продавали и Гвидо Томазин, такође Италијан, али непознатог порекла, као и један Ђеновљанин по имену Амброзо Спинола. Робље са Неретве у позном средњем веку највише су куповали Каталанци и одводили га у Апулију и Сицилију.
Један од разлога рата босанскога краља Стефана Остоје и Дубровника била је и трговина робљем, а Стефан Остојић тражио је чак и укидање трга Дријева због ове трговине. Она је, међутим, постојала и после овог рата, и упркос забранама, па чак и формалном укидању трговине робљем у Дубровнику 1416. године, ова пракса није нестала са Јадрана и Балканског полуострва, већ је само променила форму. Но, вратимо се трговини робљем у дубровачком залеђу. У Дубровачком архиву под 30. августом 1385. године похрањен је спис о продаји већег контигента људи. Лео Маси из Анконе купио је у Дријевима од Живка Хрватинића робињу Радославу, коју потом продаје једном другом италијанском трговцу из Месине. Друго име једног Неретвљанина који продаје робље овом Анконитанцу је Вукосав Милуновић који је Масију продао Гривну, као и роба Новака који одлази такође у Месину истом трговцу, чиме су заправо у једном дану препродали чак троје људи за Месину.
Брштаник је такође био значајан трг на којем се обављала трговина људским бићима, а којом су се бавили и домаћи људи. Чак је забележено да и Стојислава, ћерка босанског краља Дабише, продаје робље на Неретви. Брајан Микулић, златар из републике Светог Влаха је купио босанску патаренку и касније је продао у Дубровнику неком Млечанину. Значајан пословни човек Петар Дој, пореклом Каталанац, такође је и на Неретви је куповао робље, а који се истовремено бавио трговином и другим артиклима на велико. Судио се са дубровачким властима због три Босанке, које су тврдиле да су хришћанке, а не патаренке, и стога нису могле бити држане као робиње. Суд их је ослободио, а Петра Доја упутио на продавца робиња Тонка Милковића да тражи од њега новац и да са њим намири потраживања. У другој половини 1393. године одлучено је да Милковић врати каталанском трговцу новац и да накнаду тражи од оних који су му продали робиње, представљајући их као припаднице патаренске јереси, иако су биле хришћанске вере.
Постоје и ретки, али невероватно занимљиви записи који приказују како су становници одређених места трговали домаћим робљем, суграђанима. Радослав из Пљеваља купљен је од стране Вукосава Прибиловића, а први власник и доцнији продавац му је био извесни Босанац Драгић, иначе трговац робљем на Неретви. Трговци са Неретве су ишли често на оваква путовања да би набавили робље које је мењало власнике, али често завршавало у Дубровнику. Богдан Михејловић је купљен прво у Дријевима, па је 16. фебруара 1394. продат у Дубровачкој републици. Петко Толановић је још један неретвљански трговац који је људе продавао у Дријевима, али и Дубровнику, попут сирочета, девојчице Велке.
И у требињској области било је трговине робљем и ропства као институције. Све до 70-их година XIV столећа, Франческо Мангана, из Барија, али дугогодишњи становник града под Срђем био је велики купац требињског робља. За цену 2-12 перпера он је у Требињу куповао робље и преко Дубровника их одводио у Млетке на даљу препродају или појединим власницима који су робље купили већ у самом Дубровнику. Наведени трговац куповао је робље у прве две деценије XIV века, од домаћих грађана Збислава Батинића, Медоје и Будисав који су му продали заједно једну робињу, као и један Требињац Обрадовић. Такође, из Рудина купио је робињу од тамошњег становника Прељуба Томиславића и брзо ју је и препродао.
Котор је представљао важан приморски град у саставу српске државе. Једно је од ретких места на том подручју где је забележена трговина робљем. Которани су робове звали властаци, вероватно од речи за власт. Которске књиге, односно архивски документи, сачуване су од 1326. године. Трговина људским бићима, додуше, тада у самом граду замире, иако не нестаје. Пријатељ (то му је било име) из Требиња, син Дражислава, продаје Марку Симоновом, Которанину, робињу Доброславу са два мала роба Прибилом и Босилом за 30 перпера. Продаја се десила 7. новембра 1326. године, а услов наведен у уговору је да, ако неко од њих побегне, новац има да се врати. Даље, 18. августа 1332. године судије потврђују тестамент Грубе Абре по коме је робиња Калија слободна. Широм Медитерана постојала је ова пракса. Робље је ослобађано пред смрт власника неретко из жеље да се власнику тиме опросте сви грехови, те да на самртној постељи учине неко добро дело.
Постоје и информације о положају и статусу робља, посебно робиња у средњовековном Котору. Оне су третиране као власништво господара, а у статуту самог Котора се третирају као ствари које се могу заложити. Дакле, у овом погледу нема значајне разлике у односу на Дубровник и тамошњи статус робља. Робиње се нису могле жалити суду, а могле су се давати и у мираз. Тако на пример, уз 50 аксађа злата, 70 перпера, гардеробу и друге ствари, и једна робиња је дата у мираз Слави од стране њене мајке Милесије, жене Теодора Кандића из Котора. Акт је донет 23. јула 1332. године пред нотаром у граду Котору. У браку између Которанке Розе и Баранина Илије једна робиња је била такође део мираза. Овај уговор датира од 11. августа 1332. године. Још две робиње су биле део два мираза који су записани код нотара 28. јануара 1333. године. Уколико су се жалиле суду без патрона суд би казнио управо робињу, а не би се обазирао на преступ. Брак између робова и слободних је био забрањен, али за брак између робова не знамо ништа. Два брата су, после очеве смрти, поделили робиње, не питајући их за то, и то је један специфичан которски архивски документ који сведочи о положају робља, које је ипак имало одређена права када су у питању тестамент и завештања которских грађана. Архивски извори Котора о трговини робљем и ропству у овом приморском српском граду дају још неке занимљиве слике и прилоге за историју ове институције у средњем веку. Тако, неки Јероним из Зете судио се са Николом Умианом, који је потицао из Млeтачке Албаније. Судили су се око робиње коју је Никола продао Јерониму и која, према тврдњи тужиоца, очигледно није здрава, иако њен продавац упорно тврди да јесте и да је таква била и у моменту када је продата. У случају да је тако, Никола је требало да врати купцу новац, како сугеришу одредбе везане за трговину робљем у Котору. Из овог списа сазнајемо и како се завршила ова парница. Суд је наредио повраћај и новца и робиње, која је четири године раније радила као дојиља код Умиана. Из 1377. године је и случај самопродаје у ропство две словенске робиње Елији Загурићу. Оваквих случајева било је доста у средњем веку и то посебно у сиромашнијим крајевима, као што су Босна, Херцеговина, дубровачко залеђе, а сличне паралеле се могу повући са Кавказом. И тамо су родитељи продавали своју децу због беде и глади, а било је и самопредаје у ропство због тешке ситуације.
Тачно век након последњег цитираног догађаја, 1477. године, Радич Младеновић из Пераста био је изручен Скендер-паши. У замену за слободу понудио је своју ћерку као робињу, али су је Пераштани спасили откупом. Период турске најезде је доба када се трговина робљем почиње сводити на препродају заробљеника из османских похода и пљачки залеђине Дубровника и Котора, те других делова Балкана и српских земаља.
Котор је био и место где се, дакако у малој мери, вршила и трговина робљем из Африке. Црна Сараценка Цита купљена је од стране угледног которског грађанина Павла Контарена, члана једне од најугледнијих которских патрицијских кућа. Цена јој је била доста висока, 30 млетачких дуката. Павле се такође обавезао да се добро опходи према црнкињи. Има и нешто домаћег робља, па тако 12. марта 1336. године, Клара, ћерка Полоха, изјављује да је робиња Марка, сина Драга Басиља. Марко ју је, по њеним речима, купио за свој новац.
Такође, има спомена о одбеглим робовима, слично као и у Дубровнику, али и другде на Медитерану. Робље је неретко бежало од својих господара, пре свега због нехуманог статуса и најнижег положаја у друштвеној хијерархији средњега века. Исто тако, не треба изгубити из вида ни чињеницу да је робље често било третирано нехумано, а робиње су у великом броју случајева постајале, својевољно, или пак чешће не, и љубавнице својих господара. Законодавне и статутарне одредбе широм Медитерана нису дозвољавале власницима да убију робље по свом нахођењу, али је ипак положај робова био поприлично лош и, као што је поменуто, најнижи у средњовековној социјалној стратификацији. Но, средњовековна легислатива је бег робља сматрала преступом који се имао казнити, често и прилично строго. Ако власник ухвати одбеглог роба или робињу, може да ради са њима шта год жели, било је прописано у Котору. Кажњавани су и они који су били јатаци одбеглог роба. Статут Котора је пружао и могућност ослобађања робља, као и другде на Медитерану.
Котор је једино приморско место у коме постоји спомен робља у српској средњовековној држави. У Будви нема статутарних одредаба о робовима, али поједини истраживачи закључују на основу речи libero у неким деловима статута, да је ипак било и неслободних људи. Будванских архивских докумената о купопродаји робља нема. Јасно је да Котор, који је био најважнији српски средњовековни приморски град, након Дубровника, такође није имао претерано развијену институцију ропства нити трговину робљем раширену као у Дубровнику. Од далматинских градова ропство и трговина робљем спомињу се још и у Трогиру и Задру, где постоји доста очуваних архивских списа, који документују велики промет мушкараца и жена који су продавани у неслободне људе широм Медитерана, али наравно, највише како домаћим људима, тако посебно и људима на Апенинском полуострву.
У Дубровнику, пак, од 1282. године, па све до краја средњег века продавало се осим робља из Босне, Србије и других јужнословенских регија, и сараценско робље, те црнци, затим робље пореклом из Русије, Турске, као и татарско, па и грчко робље. Робиње и робови са Леванта и Источне Европе били су предмет трговине каталанских трговаца, односно Арагонаца, затим продаваца и купаца из свих делова Италије, као и млетачких поседа Медитерана. Са друге стране, југ Јадрана није био тако развијен у овој пословној грани. Могу се назрети негде два кључна објашњења зашто је у Котору било тако мало робља у поређењу са Дубровником, иако је град био релативно важан. Прво, овај град није био на великим караванским путевима као Дубровник, а друго, био је и део српске државе, где се није смело продавати хришћанско робље. Иако за Србију значајан, Котор је био ипак другоразредни медитерански центар, док су остали градови били још мање значајни, али то не значи да робља није било, напротив.
Остави коментар