Аутор: проф. др Борис Стојковски
Западна Србија представља простор између реке Саве на северу, Колубаре, Љига и Дичине на истоку, затим Западног Поморавља и Старовлашког краја на југу, и реке Дрине на западу. Ова потоња река природна је граница са Босном, како у смислу области Босне, тако и данас гранична река са државом Босном и Херцеговином. Подриње као област, географски гледано, целина је која међи данас у ствари обе државе. Напомињемо да ће у овом есеју бити речи само о оном делу Подриња који данас улази у састав Републике Србије. Површина региона западне Србије отприлике је око шест хиљада и петсто квадратних километара. Дели се на више мањих територијалних области, углавном природних целина које су назив добиле по рекама и планинама. Најпознатије области на подручју западне Србије свакако су Мачва, Посавина, Подриње, Тамнава, Колубарски басен, Поцерина, Ваљевска Подгорина, Јадар, Рађевина, Лешница и Азбуковица. Међу значајније насеобине (градове и општине) ове регије издвајамо Шабац, Ваљево, Љубовију, Лозницу, Бајину Башту, Косјерић, Ужице, Ариље, а у овој регији су и планине Златибор и Тара, као и наравно низ других. Западна Србија је и велика туристичка регија у нашој земљи. Неретко је пореде са Провансом или Тосканом због њене јединствене и прелепе природе, па је и то једно од обележја ове регије.
Кроз историју овај регион био је поприште бројних значајних догађаја. Од античког периода ту постоји велики број насеља, а нека ће и касније бити поменута. Сеоба народа је такође оставила значајан траг на ове просторе, али је досељавање Срба у седмом веку вероватно кључан период у историји западне Србије, јер тада почиње да се формира као важан регион на Балканском полуострву. Крајеви Мачве, Колубаре, па све до Рудника представљали су пограничну област према Угарској. Краљ Драгутин владао је овим областима и то је оставило посебног трага на целу област. Од битних историјских личности за ове крајеве важан је и Никола Алтомановић. Бројни манастири, попут рецимо Раче, чували су српски идентитет и под Турцима. Када је покренута српска револуција 1804. године, управо је простор Западне Србије био тај који је чинио са Шумадијом, и делимично источним крајевима Србије, ту органску целину из које је изникла модерна српска држава. О јунаштву ових крајева у Првом светском рату зацело не треба трошити речи.
Ради се, дакле, о региону богате историје. Један од важних аспеката људске прошлости јесу и економија и привреда. Када је реч о Србији, одлучујући замах који је средњовековној Србији дао да се развије економски било је рударство. Први рудари били су Саси који су вероватно из Ердеља дошли на почетку владавине краља Стефана Уроша I Великог 1243. године. Брсково код Мојковца први је српски средњовековни рудник који се помиње у изворима. Трепча, примера ради, рудник је који већ вековима непрекидно ради, а Ново Брдо је било једно од највећих привредних центара, можемо слободно рећи у целој југоисточној Европи и шире.
Када је у Србији рударство почело да узима замаха цела земља је економски доживела велики напредак и успон. То се понајвише види у доба краља Милутина, али и доцније. Чак и када је Србија била у опадању, у време Деспотовине, рудник Ново Брдо био је привредни мотор. Стога не чуди да је бургундски путописац, дипломата и шпијун Бертрандон де ла Брокијер и забележио да ће деспот Ђурађ Бранковић сачувати своју државу докле год се буде вртело рударско коло у Новом Брду. Тако се уистину и збило. Уз готово све руднике биле су присутне и колоније дубровачких трговаца. Развој рударства имплицирао је развитак занатства, али и трговине и то међународне. Дубровчани су руде и метале (пре свега сребро) извозили преко Дубровника диљем Медитерана, првенствено на Апенинско полуострво.
Осим Рудника, Копаоника и поменутих других рудника, Подриње је било још један од најзначајнијих рударских басена у средњем веку. Поједини међу рудницима деловали су још у античком добу, а неки су своју производну делатност наставили и у османско доба. Тако долазимо до чињенице да је рударска делатност на простору западних крајева Србије и Подриња стара скоро миленијум, са више прекида додуше. Врхунац њиховог развоја је у доба Деспотовине. Тако се Бохорина јавља први пут у изворима 1415. године. То је данашње село Борина код Малог Зворника и овај локалитет најбоље представља малопре описано. Наиме, ово место показује трагове рударења који су врло стари и вероватно су прекинути Великом сеобом народа. У околини овог села постоје и неки топографски називи попут Рупе, Црквина, Кулиште или Потцрквина који указују да је постојало рударско насеље, крај кога се евидентно налазила црква и неко утврђење.
Осим тога, у Бохорини била је жива и дубровачка заједница. Први документи о Бохорини управо су похрањени у архиву Републике Светог Влаха. Из 1417. године је вест о смрти Дубровчанина Прибислава Првојевића. Затим 1445. године сазнајемо за преко двадесет Дубровчана у Бохорини, међу којима је било и властеле. Они су били активни не само у Бохорини него и у Крупњу, Зајачи, Црнчи, али и Сребреници у Босни, где је био такође велики и значајан рудник. Бохорина је била несумњиво значајно место јер је исте 1445. године имала и царину којом је управљао неки Дубровчанин Милан Чурић.
Спорадичне вести из дубровачког архива, пре свега у вези са судским споровима и тестаментима, указују да је паралелно са Бохорином постојао и рудник у Крупњу. Тамо је било и занатлија, а функционисала је и римокатоличка црква, којој је златар по имену Петко Прибојевић оставио тестаментом извесну суму новца. Сви ови подаци говоре, иако су оскудни, о томе да је дубровачка заједница била разнолика и жива. Ту је било трговаца, занатлија, као и римокатоличких свештеника. Осим Дубровчана, били су присутни и Саси свакако, који су такође били римокатолици. Они су оставили великог трага и у лексици српскословенског и савременог српског језика, јер је доста германске терминологије из рударства преузето.
Можда најзначајнији рудник српског дела Подриња била је Зајача, која је настала нешто након Бохорине и Крупња. На брегу Костајнику изнад Зајаче била је тврђава, а само рударско насеље било је изгледа и подграђе те тврђаве која се спомиње 1445. године у једном дубровачком спису. Деспот Ђурађ Бранковић у Зајачи је имао кнеза Жуља Чељубиновића, на кога су се жалили грађани Зајаче. Из 1446. године је податак у коме се помиње једна интересантна личност. У питању је нови закупац царине у Зајачи, такође родом из града под Срђем Јаков Цревић. Он је захтевао да сребро које треба да се царини прође прво кроз његове руке, а знао је и да одузме сребро ако би пало у руке неком трговцу. Цревић и Чељубиновић деловали су заједно и на њих обојицу су се жалили грађани да су гори од Турака, Грка или Словена цариника. Цревић је имао и неког безобразног и безобзирног слугу који је неком човеку који је оцаринио вино у Зајачи, намерно просуо половину товара. Тај слуга ишао је до краја и за све оптужио једног слугу деспота Ђурђа и речени деспотов слуга бачен је у окове и тамницу. Тај Цревић био је врло осион, али и јако богат човек, поседовао је кућу у Зајачи и три рударске рупе на Церу.
Видимо колико је био у ствари жив привредни живот, а што је рудник био богатији и већи ту је било и простора за покушаје вршења бројних малверзација. Међу пословним људима, једнако као и данас, било је оних који се нису либили да послују ван закона, али је држава настојала да ограничи то што је више могла. Трговину и пословање домаћих људи и Дубровчана пратило је све оно што је негде присутно и у савременим пословним кретањима.
За рудник Црнчу постоје подаци из 1367. године и тада су ту сигурно деловали Саси. Највероватније бисмо могли рећи да је међу подрињским рудницима у средњем веку овај и најстарији и да је његова делатност трајала скоро читаво једно столеће. Као што је већ напред поменуто, дубровачки извори дају прегршт података о активности у рудницима. Међу тим документима, а за случај Црнче је то и најбитнији корпус извора, посебно место заузимају списи конзулата. Ти конзули имали су задатак да решавају судске спорове међу Дубровчанима. Они су имали у средњовековној Србији верску и судску аутономију. То се односи и на нешто мање бројну колонију Которана, али и на саме Сасе. На основу броја конзулата може се пратити не само економска активност него и однос опште политичке и геополитичке ситуације и последице на привреду Црнче. Као и у већини многих рудника, и за Црнчу се у време првог пада Деспотовине 1439. године, па све до 1442. види огроман пад у броју конзулата и судских спорова, као и тестамената грађана Републике Светог Влаха у колонији у Црнчи. Врхунац дубровачког деловања је 1446. година када је забележено чак десет конзулата.
Дубровачка колонија била је толико велика да су имали и своју цркву која је оставила немало трага у доступној дубровачкој грађи. Црква је била посвећена Богородици, наводи се у изворима као Света Марија – Santa Maria de Zrnza како је документи називају. Један тестамент који је сачуван у нотаријату Дубровника сведочи и о томе да су при овој цркви Свете Марије у Црнчи деловали и фрањевци. С обзиром на то да постоји Мачванска кустодија фрањевачке провинције која је имала за основни задатак мисионарење међу православним светом Мачве, Колубаре и других околних крајева, вреди претпоставити да је и овај манастир Свете Марије у Црнчи имао неке везе са фрањевцима који су деловали у региону западне Србије. Разлика је једино у томе што су фрањевци мачванске кустодије имали искључиво мисионарску делатност и нису имали много резултата у томе. Фрањевци у Црнчи имали су велику и живу паству, сачињену махом од Дубровчана, а можда и неких Саса.
Архив у Дубровнику сведочи и о кнезу који се налазио на челу Црнче. Тако је 1440. и 1441. године поменут Љубиша Владојевић звани Брада, месни кнез који је од стране владе Дубровачке Републике именован и за конзула и судију, медијатора у споровима међу локалним Дубровчанима. Оно што још додатно показује колико је овај рудник био значајан за економију и Србије и Дубровачке Републике, јесте присуство представника неких од најугледнијих породица из овог града-државе. Неке од тих патрицијских породица опстајале су и вековима касније и добро су познате свима који се баве историјом овог важног српског града. У питању су Сорковићи, Градићи, Цревићи, али и Бенешићи, док дубровачки извори за Црнчу наводе међу дубровачким грађанима који су били тамо у неком моменту и чланове породице Гундулић. Поред Црнче, грађани града под Срђем имали су поседе и у околини. Тако је једним тестаментом Паско Маротић завештао и своју кућу у Великој Реци. Овај ороним није непознат, јер се Велика Река улива у Дрину и налази се западно од Црнче.
Осим властеле срећемо и породице дубровачких грађана, по презименима то су Латинчићи, Чељубиновићи и још понеки. Како је још академик Михаило Динић, значајни истраживач архива у Дубровнику, и уопште српског средњег века, уочио, многи од ових властелина, али и грађана имали су свој стални боравак у Сребрници, али су их послови доводили у Црнчу. Како делује из извора, читаво Подриње је за пословне људе из Дубровника било изгледа јединствена целина. Сребрница, односно Сребреница, била је очигледно као велики рудник сребра и трг, место где је највише трговаца и резидирало. Обилазили су подручје, па се зато једни те исти људи и срећу час у Сребрници, час у Зајачи, Црнчи и другим рудницима и трговима овог краја. Сребрница је остала једини рудник овога краја који је наставио да ради и под Турцима.
Из свега напред наведеног сасвим је јасно да је област Подриња, данашњег Јадра, Рађевине и других области, од античког доба имала живу рударску активност. Њен врхунац је у време Деспотовине и траје до османског освајања, мада постоје индиције да их је било и доцније. Подриње је област у коју су радо свраћали дубровачки трговци, ту се настањивали и водили живу пословну активност. Сребро које се вадило у подрињским рудницима, а које је било најтраженија руда позног средњег века, извожено је у Дубровник. Одатле, настављало је свој пут било као сировина, или прерађено диљем Медитерана. Свакако, највише у Млетачку републику, али и другде по Италији. Низ историјских извора похрањених у дубровачком архиву, а који нису чак сви ни публиковани, показују да је западна Србија и цело Подриње, заједно са оним у Босни, било важан економски центар. Подстрек занатству и трговини дало је управо рударство.
Остави коментар