Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Октобарска револуција 1917. године означила је тријумф руских бољшевика и успоставу комунистичких власти у Русији. Међутим, био је то тек почетак. За бољшевике уследило је време бројних изазова у којима је, у револуцији преузету власт, требало не само учврстити, већ и очувати. Посебно тежак период наступио је са распламсавањем крвавог грађанског рата 1918. године у ком су се бољшевици нашли са једне, а готово све друге руске политичке групације са друге стране. Обрачун Црвених и Белих претворио се у вишегодишњи сукоб, који је однео милионе живота и донео непроцењиву материјалну штету Русији. Међутим, у том тренутку, за зараћене стране ни једна цена није била превисока, јер је од исхода тог сукоба зависила судбина Русије.
Када говоримо о ратовима најбоље је почети од узрока њиховог избијања, а у случају Руског грађанског три су кључна. На првом месту нерешено аграрно питање, које је деценијама представљало тешко оптерећење за руску државу и најснажнији извор друштвене нестабилности. Сама чињеница да је у Русији уочи избијања Првог светског рата око 80% укупног становништва живело од пољопривреде, а да питање власништва сељака над земљом није били решено, говори нам да је аграрно питање било својеврсна темпирана бомба унутар руског друштва. Такође, политички систем у Русији, који је почивао на самодржављу, био је други извор унутрашње нестабилности земље. Аутократској владавини цара у XX веку ствара се снажна опозиција у виду грађанских либералних политичких структура (либерално племство и буржоазија), али и лево-радикалних политичких организација (есери, мењшевици, бољшевици). Док су либерално-грађанске руске партије тежиле демократизацији земље у којој би центар политичке моћи био парламент, а улога цара сведена на ону коју је имао владар у развијеним европским монархијама, попут Велике Британије, дотле су лево-радикалне групе тежиле укидању монархије и потпуном преображају руског друштва на темељу марксистичког учења. Последњи и неретко потцењен узрок избијања грађанског рата у Русији су нерешена национална питања. Наиме, Русија је тада вишенационална држава у којој су Великоруси, Малоруси (Украјинци) и Белоруси чинили око две трећине укупног становништва. Готово трећина, или преко 50 милиона људи, отпадало је на различите етничке заједнице: Пољаке, Финце, Јермене, Јевреје, Азере, Грузине, Литванце, Летонце, Естонце, Туркмене, Узбеке, Казаке, Таџике,… Управо у оквиру већине ових различитих етничких заједница постојали су сепаратистички или аутономашки покрети, на које је царска Русија одговарала политиком снажне русификације.
Сви поменути проблеми са којим се руско друштво суочавало, ескалирали су током Првог светског рата. Суштински, тај оружани сукоб није маскирао постојеће изазове у Русији, већ их је услед ратне психозе и вишегодишњег војног и економског исцрпљивања, учинио још драматичнијим. Фебруарска револуција из 1917. године, пре свега, представљала је покушај да се те околности настале ратом искористе за решавање горућих питања у руском друштву. Суштински, револуцију је омогућио савез грађанско-либералних и лево-радикалних снага усмерених против царизма. Иако су имали другачије виђење Русије након револуције, ове две групације на руској политичкој сцени тада је ујединио заједнички непријатељ. Међутим, иако је оборен царизам, чиме је испуњен кључни задатак те непринципијелне коалиције, проблеми у друштву тиме нису решени. Тачније, нове власти су углавном биле сагласне да ће се решавање, аграрног питања и политичког уређења земље оставити уставотворној скупштини. Међутим, услед рата питање избора за уставотворну скупштину одлагано је у недоглед, чиме је разочарење најширих слојева руског друштва само расло.
Као по правилу, у тим моментима на сцену ступају оне снаге које нуде брза и радикална решења, она који имају јасан план и спремни су све да ризикују, па чак и сопствене животе како би преузели власт. Били су то бољшевици, екстремна левица на руској политичкој сцени. Октобра месеца по старом, а новембра по новом календару 1917. године, у чувеној Октобарској револуцији, они су преузели власт у земљи. Отпор бољшевичким узурпаторима, уследио је готово одмах пошто су Лењин, Троцки и њихова црвена дружина ставили Санкт Петербург под своју контролу. Језгро тог отпора испрва се налазило у војсци, чија команда је одбила да изврши наређење нових власти о отпочињању преговора о примирју са Централним силама. Међутим, потпоручник Николај Кириленко, бољшевички министар рата, успео је да искористи антиратно расположење у трупама на фронту да преко бољшевичких симпатизера преузме контролу над генералштабом. Поједини високи официри, окупљени око бившег начелника руског генералштаба генерала Алексејева упутили су се на југ земље, где се стварао центар отпора бољшевичкој влади. Иначе, атаман Каледин од старта је одбио да прихвати резултате Октобарске револуције, а долазак Алексејева, Корнилова, Дењикина значио је само јачање његових антибољшевичких снага на југу.
Што се тиче руске политичке сцене, након Октобарске револуције, бољшевицима су се супротставиле практично све и леве и десне партије и фракције, изузев левих есера који су их испрва подржали. Међутим, након Брест-литовског мировног уговора марта 1918. године, којим се Русија одрекла значајних територија зарад мира са Централним силама, чак су и леви есери окренули оружје против бољшевика. Огромне територијалне концесије тада дате Немачкој, нису биле прихватљиве ни за кога сем Лењина и његове најверније партијске другове. За лидер бољшевика склапање мира са Немцима представљао је предуслов да све снаге преусмери на примарни циљ, очување своје власти и трансформацију Русије у прву комунистичку земљу света.
Вероватно последња шанса да се грађански рат избегне били су избори за уставотворну скупштину. Међутим, иако су их бољшевици расписали са уверењем да они представљају само формалност, односно, да ће на њима тријумфовати и тиме својој власти дати легитимитет, то се није десило. Упркос томе што су са Немцима одмах по доласку на власт склопили примирје и тиме зауставили рат, иако су одлуком да земља припада ономе ко је обрађује решили аграрно питање у корист сељака, а национално питање тако што су народима у Русији дали право на самоопредељење до отцепљења, на изборима ипак нису победили. Освојили су друго место, иза есера, који су обезбедили натполовичну већину у руском парламенту.
Пошто бољшевици нису имали намеру да предају власт победницима избора, рат је постао неминовност. Тачније, сукоби који су почели непосредно након Октобарске еволуције, само су се распламсали после одлуке бољшевика да јануара 1918. године растуре уставотворну скупштину. Упркос томе што је на територији Русије оперисало сијасет војски са различитим идеолошко-политичким или националним и верским предзнаком, убрзо је постало јасно да постоје само две доминантне оружане силе које ће одлучити исход овог сукоба. Са једне стране били су Црвени, бољшевици и њихова Црвена армија, а са друге Белогардејци или Бели, монархисти, либерали, конзервативци, есери, мењшевици,… односно сви они који су били противници бољшевика.
У грађанским ратовима некад је веома тешко утврдити линије фронта. Борбе се воде у скоро свим градовима и селима, а мањи фронтови неретко остају у позадини оних већих. Јасног разграничења између супротстављених снага неретко нема, што је свакако био случај и у Руском грађанском рату. Поред Црвених и Белих који су водили идеолошко-политички рат до истребљења, по рубовима те огромне земље истовремено је пламтео грађански рат са снажном националном, а понекад и верском компонентом. Време хаоса које је наступило, представници појединих националних заједница видели су као идеално са остварење сопствених циљеве. У Финској националне снаге преузимају власт и проглашавају независност. Исти процес одвија се у Пољској и прибалтичким републикама. Националистичке снаге уз помоћ Немаца стављају под своју контролу Кијев и стварају независну Украјину. На Кавказу Азери, Јермени и Грузини успостављају власт над својим етничким просторима, а сличан процес одвија се и на руским територијама у Централној Азији. Бољшевици, упоредо са борбом против снага Алексејева и других белих команданата на југу, покушавају да успоставе контролу над совјетима у свим градовима широм Русије, али и да потисну ове националистичке снаге. Тачније, отворену подршку дају бољшевичким структурама на тим територијама захваћеним сепаратизмом. Иако су првобитно мислили да ће давањем могућности неруским националним заједницама, да саме одлучују о останку у заједничкој држави, обезбедити њихову подршку, убрзо су схватили да су направили катастрофалну грешку. На тај начин само су дали ветар у леђа сепаратистичким покретима. Зато, убрзо и мењају своју политику према националном питању утолико што и даље прихватају принцип права народа на смоопредељење, али једино уколико тај процес спроводе сами бољшевици.
Отворену подршку снаге Белих добиле су од стране земаља Антанте. Незадовољни одлуком бољшевика да склопе сепаратни мир са Централним силама, дипломатски представници, али и обавештајни агенти Француске и Велике Британије отворено су радили на рушењу бољшевичке власти. Међутим, снажнији ангажман земаља Антанте у Русији почиње тек крајем 1918. године, након победе у Првом светском рату. Тада су директно, значајнијим инвазионим трупама, пружили војну подршку Белима. Французи и Британци деловали су на северу Русије пружајући подршку генералу Милеру преко Мурманска и Архангелска које су у једном тренутку ставиле под своју контролу. Исто тако, британске снаге су подржале противнике бољшевика у Централној Азији, па су чак и директну предузимали војне експедиције у том правцу. Сличан сценарио догодио се и на Кавказу. Британци су контролисали простор од Кавказа па обалом Црног мора све до Крима. Полуострво Крим и северозападну обалу Црног мора све до Бесарабије, коју су анектирали Румуни, контролисале су Француске снаге. Јапанске трупе ставиле су под своју чизму огромно пространство од Владивостока па до Бајкалског језера. И америчке трупе су се искрцале на руском Далеком истоку, али са јасним циљем да представљају противтежу Јапанским аспирацијама на том простору.
Међутим, на Западу није постојало сагласје око интензитета њиховог учешћа у овом рату. Било је и оних који су заговарали директну и свеобухватну војну интервенцију против Бољшевика, али су на крају остали у мањини. Морали су попустити пред притиском већине која је инсистирала на ограниченом мешању и то са мањим војним трупама. Тачније, победила је идеја да западне силе подрже Бели покрет оружјем, муницијом и другим материјалним средствима, а да се постојећи контингенти војске, који су били мали и недовољни да реше исход рата, постепено повуку из Русије. Разлог за такву одлуку проналазимо превасходно у противљењу САД интервенцији у Русији, а која је дошла као последица страха од ширења Јапанског утицаја на Далеки исток. Међутим, не смемо занемарити ни чињеницу да су Француска и Британије биле исцрпљене дуготрајним ратом тако да ни у тамошњој јавности није постојала подршка за нову војну авантуру. Сем тога, западњаке је плашио утицај руских комуниста на њихове војнике, а који би они, по завршетку војног ангажмана, могли пренети у матичне земље.
Током 1918. године језгро отпора Бољшевицима чинио је Чехословачки добровољачки корпус, сачињен од заробљеника из Аустроугарске војске, који су се раме уз раме са Русима борили против Централних сила. Након ликвидације Источног фронта, Брест-литовским миром, око 40 хиљада искусних и добро наоружаних чехословачких бораца требало је да транссибирском железницом буде транспортовано до Владивостока. Одатле, савезнички бродови требало је да их пребаце на Западни фронт. Међутим, што због одлуке бољшевика да их разоружају, а што на наговор агената Антанте, они се заустављају и окрећу назад како би марширали на Москву. Био је то најдраматичнији моменат у грађанском рату од његовог почетка. Чехословаци су заузимали град за градом, а запоседање Казања, у коме су се налазиле руске златне резерве, представљао је круну њиховог успеха. У последњем моменту за бољшевике командант Црвене армије Лав Троцки пристигао је на бојиште и успео да стабилизује фронт. Иако није био школовани официр показао је тада завидне организационе способности. Армију у расулу, успео је да окупи, дисциплинује, ојача свежим снагама и мотивише да се поново бори. Снаге контрареволуције, тог августа 1918. године су заустављене, да би већ у септембру црвеноармејци повратили изгубљене градове и потиснули непријатељске трупе ка Уралу и даље на Исток.
Управо у том периоду Троцки реформише Црвену армију и од ње ствара моћну силу способну да добије рат. Дотадашњи принцип добровољног служења, заменио је мобилизацијом. До краја те 1918. године бројност Црвене армије, са нешто више од стотину хиљада, повећала се на осамсто хиљада, па можда и милион бораца. Уведена је строга дисциплина и одбачен концепт војних савета на којима су официри и војници заједнички доносиле одлуке. Официри су добили пуну контролу и команду над трупама, а војници су безпоговорно морали да извршавају њихове задатке. Тиме је ефикасност и брзина деловања Црвене армије значајно увећана, док је довођењем великог броја бивших царских официра на позиције војних стручњака решен проблем стручног вођства. Колико год је ова последња мера Троцког била непопуларна, показала се као неопходна да би се рат добио. Тек када је имала стручно вођство, Црвена армија је прерасла у озбиљну војну силу способну да добије рат. Иначе, при свакој војној формацији именован је и један партијске комесар, задужен да се стара о идеолошко-политичкој свести војника, али и да контролише рад политички непоузданих бивших царских официра.
Наредна 1919. година била је пресудна за исход грађанског рата у Русији. Бољшевици су у том тренутку располагали са, у највећој мери, реформисаном Црвеном армијом, чија бројност је константно расла. Контролисали су централни део Русије што им је омогућило да лакше и брже врше концентрацију својих трупа у односу на противнике. Такође, на њиховој територији налазиле су се фабрике оружја, што је било пресудно за даље вођење рата. Са друге стране, западне експедиционе трупе постепено су напуштале Русију, али остављајући велики ратни материјал Белима и рачунајући да су њихови штићеници потпуно спремни да задају коначни ударац бољшевицима. На jугу, након погибље Лава Корнилова и смрти Алексејева, команду над респектабилним снагама Белих преузео је генерал Иван Антонович Дењикин. Дењикин је овладао највећим делом југа Русије укључујући ту и Украјину са Кијевом. Након тога био је спреман да маршира на Москву. На Западу, у Естонији, налазило се двадесетак хиљада добро опремљених белогардејаца под командом генерала Јуденича спремних да крену у офанзиву на Санкт Петербург. Између Урала и Бајкалског језера налазиле су се бројне трупе адмирала Александра Васиљевича Колчака, ког су Запад, као и остали белогардејски команданти признали за врховног и званичног вођу.
Колчак је прешао Урал још током зиме, да би на пролеће 1919. године наставио офанзивна дејства према Москви. Иако је испрва успешно напредовао, како је време пролазило ситуација му је постајала све тежа. Линије снабдевања биле су све дуже, а ратни материјал пристизао је са закашњењем или га није ни било. У позадини његових трупа формирале су се партизанске јединице бројности више од 100 хиљада људи, које су му пресецале комуникације и његову офанзиву чиниле немогућом. Поразу Колчака у доброј мери допринела је његова, али и процена западних савезника, да мора узети сву власт у своје руке. Наиме, Британци су сматрали да је Русији неопходан јак вођа, који ће објединити све антибољшевичке снаге, ојачати њихову дисциплину и усмерити их ка заједничком циљу. Зато је Колчак оборио Директоријум, политичко тело Белих у коме је он лично био задужен за војску, а који је окупљао различите политичке фракције, од цариста до есера. Иако су Британци сматрали да ће обједињавање свих снага под Колчаком ојачати дисциплину и снаге контрареволуције, десило се обрнуто. Есери и друге лево оријентисане групе, напустиле су Колчака што је довело до осипања његових снага, а јачања бољшевичких партизанских јединица у његовој позадини. Најава Колчака да ће поништити све дотадашње одлуке револуционара, уплашила је сељаке, који су добили земљу и нису желели да се то питање поново отвара. Пошто су сељаци најбројнији део руског друштва, такав потез показао се као катастрофалан. Судбина Колчака и његових снага на тај начин је запечаћена. Црвеноармејци су прво зауставили његово напредовање, а Михаил Тухачевски нанео му је тешке поразе код Чељабинска. Затим су га Црвени немилосрдно гонили на Исток све до Иркутска где је заробљен и погубљен. Након тога цео Сибир до Бајкала био је под контролом бољшевика, да би наредних година, након повлачења Јапанаца и остатак руског Сибира, од Бајкала до Пацифика, пао у Лењинове руке. Иначе, Јапанци су се тек 1925. године коначно повукли са дела Сахалина који су све до тада држали под својом контролом.
Неуспех је доживела и војска белих на Западу, где је Јуденич у два наврата безуспешно јуришао на Петроград. Бољшевици су уз велике напоре, одлучност, али и истрајност Троцког да се град брани под сваку цену, одбили нападе Белогардејаца. Након склапања мира са Естонијом и признања њене независности, тамошња влада је отказала гостопримство Белима. Тиме је Западни фронт као и Источни био ликвидиран. Последња нада Белих, биле су снаге на jугу. Међутим, после значајних почетних успеха и доласка Дењикинових трупа на око двеста километара од Москве, задесила их је слична судбина као и Колчака. Предугачке линије снабдевања, исцрпљеност у дуготрајним маршевима, незаинтересованост козака за даље напредовање на Север, све је то утицало да се изгуби офанзивна оштрина, а затим отпочне и повлачење пред налетима црвеноармејаца. Током јесени Дењикин је доживео потпуни пораз, трупе су му се повукле на југ, а он је отишао у емиграцију. Са тек око 40 хиљада преосталих снага један од његових најближих официра, генерал Врангел, евакуисао се на Крим. Са тог полуострва Бели су пружали отпор све до новембра 1920. године и то понајвише због избијања Пољско-совјетског рата који је одложио очекивани обрачун бољшевика са Врангелом. Током, Пољско-совјетског рата Врангел је у два наврата покушавао да прошири територију под својом контролом. Међутим, његови успеси били су кратког даха. Након примирја између Москве и Варшаве и његова судбина била је запечаћена. Пред надмоћном Црвеном армијом, Врангел се са остацима своје војске и цивилима који су их пратили евакуисао ка Истанбулу, а одатле у Бугарску и Краљевину СХС.
Грађански рат је на тај начин завршен победом Бољшевика који су, за разлику од противника, искористили све своје потенцијале. На првом месту јединство, за које је превасходно заслужан Лењин и његово инсистирања на строгој партијској дисциплини. Бели су, насупрот њих, до краја рата остали разједињени и суочени са константним унутрашњим сукобима и превирањем. Такође, увек се мора истаћи и улога Троцког у успешном реформисању Црвене армије, која је током рат прерасла у вишемилионску, добро организовану и стручно вођену армију. Исто тако, не сме се занемарити чињенице да су Црвени све време рата контролисали централни део земље, што им је давало предност у брзини концентрација трупа, док је белима позиционирање на рубовима земље представљало превелики баласт. Трупе су им биле разбијене на више сектора и није постојала могућности да се правовремено изврши њихова концентрација на једном правцу или да се бар у потпуности синхронизују акције на више праваца.
Последице Руског грађанског рата биле су драматичне. Број страдалих процењује се у широком опсегу од три па до чак дванаест милиона људи. Материјална разарања била су страховита, а привредни потенцијали Русије су сведени на тек око четвртине предратних капацитета. Победом у том рату Бољшевици су учврстили власт и одбранили тековине Октобарске револуције. Русија је постала прва комунистичка земља у свету, што ће нарочито по ту земљу, али и остатак света, имати далекосежне последице.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Сава Живанов, Црвени октобар. Том 1, Октобарска револуција. Службени гласник: Београд, 2012.
Сава Живанов, Црвени октобар. Том 2, Совјети или уставотворна скупштина. Службени гласник: Београд, 2012.
Сава Живанов, Пад руског царства. Књ. 2, Фебруарска револуција. Нолит: Београд, 2007.
Рој Медведев, Револуција 1917. године у Русији. Рад: Београд, 1986.
Андреј Митровић, Време нетрпељивих: политичка историја великих држава Европе: 1919–1939. Српска књижевна задруга: Београд, 1974.
Лав Троцки, Мој живот. Књ. 1. Градина: Ниш, 1990.
Лав Троцки, Мој живот. Књ. 2. Градина: Ниш, 1990.
Луис Фишер, Лењинов живот. Књ. 1. Глобус: Загреб, 1985.
Луис Фишер, Лењинов живот. Књ. 2. Глобус: Загреб, 1985.
Ричард Пајпс, Руска револуција. Филип Вишњић: Београд, 2017.
Остави коментар