Русоова филозофија природе и етике

Русоова филозофија природе и етике

Аутор: Лазар Слепчев

У претходном тексту, сва наша пажња је била усмерена на Русоову теорију државе, из које нам је најзанимљивија била теза о општој вољи, као и Русоов однос према револуцији, те његов утицај на дешавања 1789. године. Неспорно је да његову практичку филозофију карактеришу ове кључне одреднице Новог века, те века просвећености. Утемељена на здравом разуму и рационалистичком приступу, ношена духом слободе, Русоова мисао, као уосталом и учење већине филозофа тога доба, пледира да одреди идеолошку основу нове епохе, дубоко се супротстављајући рецидивима старог поретка, оличеног пре свега у институцију римокатоличке цркве и њеног наслеђа. Захтеви за укидање монархије, већим политичким слободама за ниже слојеве друштва, „грађанском религијом“, само су неке од оних који бујају Европом тога времена.

Оно међутим, што код Русоа у највећој мери иницира и подстиче рационализацију и оразумљивање кључних практичко-филозофских ставова, јесте потреба да се проникне у суштину људске природе, те да се на основу њених принципа осмисле решења за институције нове епохе.

Овде морамо на тренутак застати, те појам природе уподобити, и на што прецизнији и јаснији начин одредити, сходно духу епохе о којој говоримо. Наиме, у старогрчкој цивилизацији, најприступнији појам који је одређивао природу је појам fisis. Имајући у виду да су и интересовања старих углавном била усмерена на промишљање космоса, неба, природних законитости, дакле на све оно што можемо одредити као спољашњост, није ни чудо да је појам fisis касније послужио за одређење и именовање, тј. физике.

Нови век, настао на развалинама схоластике, а још увек, у великој мери баштинећи њен појмовни апарат, природу одређује латинским појмом natura. Ако имамо у виду захтев духа времена да грађанску епоху у настајању идеолошки и културолошки омеђи и утврди, онда нам бива и јасније због чега се на природу почиње гледати кроз призму човека и у строгој корелацији са њиме. Цветају теорије природног права и друштвеног уговора тако да нећемо бити далеко од истине ако филозофију природе тога времена доживимо више као антропологију, поготово вођени чињеницом да је процес осамостаљења физике као науке већ увелико текао.

Укратко, то је миље у коме ствара Жан Жак Русо.

Својим делима „Расправа о наукама и уметностима“ (1750), „Расправа о неједнакости“ (1755), те „Друштвени уговор“ (1762), Русо поставља темеље своје филозофије природе, морала, те на концу и своју теорију државе.

О пореклу и основама неједнакости међу људима

Овом расправом из 1755. Године, Русо на веома ефектан начин „расклапа“ појам човека, постављајући његову природност у опози справ његове друштвености. Ставом „човек се рађа слободан, а свуда је у оковима“, он најдиректније указује на слободу као једино природно стање човека, док је његово друштвено стање такво, да његова природа није остварена. Идеал једине праве природности човека, по Русоу је човек природног стања – човек дивљак. Једино у таквом неконфликтном окружењу са природом и дивљим зверима, он у потпуности остварује суштину свога појма. Али, то је само идеал. С обзиром да човек поседује и моћ мишљења, што га додатно разликује од остатка природног окружења, он већ самом том моћи улази у супротност са природом. Из овог става, Русо даље изводи и став да је човек „слободни покретач“, тј. да људска свест нужно производи делатни моменат код човека. Напросто, нема делатности изван свести, јер је делатност само делатност свести.

Још један производ свести, а што човека чини јединственим међу свим другим бићима, јесте свест о коначности, тј. свест, или страх од смрти. Поставши свестан своје коначности, човек нужно улази у сферу опозита спрам природе, заокружујући тако и разлику унутар властитог бића, дакле између „човека дивљака“ и свесног, мислећег човека.

Једна од кључних тачака Русоове теорије је појам усавршивости. Полазећи дакле, од става да је природа човека у ономе што није човек, он, дакле човек, има потребу да буде двострук, што може постићи само изласком властите свести из саме себе. Дакле, усавршивост представља смисленост стварања и знања. Моментом усавршивости човек заокружује процес неједнакости унутар властитог појма, те искорачује у сферу друштвености, која додатно увећава неједнакост, али овај пут међу самим појединцима.

Основа друштвености се по Русоу налази у појму власништва, док се основа власништва налазу у запоседању. Из овог става проистиче основа неједнакости грађанског друштва, неједнакост богатих и сиромашних. Економска неједнакост производи виши ниво неједнакости, политичку неједнакост владара и поданика. Политичка неједнакост закониту владавину претвара у деспотију, која опет нужно друштво уводи у револуцију, као највиши ниво неједнакости, али уједно и као ново успостављање вишег облика природног стања, на постулатима новог друштвеног уговора, дакле, као нови облик једнакости, прилагођен духу грађанске епохе.

И када на крају сагледамо Русоово промишљање природе, јасно увиђамо да он под природом сагледава човека. Човека у корелацији са природом, али и то само у сврху практичко-филозофских разматрања. Дакле, када је о озбиљној филозофији природе реч, Русо, као уосталом и већина филозофа свога времена, није имао капацитет да се издигне изнад епохе.

Да ли је обнова науке и уметности допринела поправљању морала?

Како у „Расправи о неједнакости“ , тако и у „Расправи о наукама и уметностима“ Русо полази од тезе о људској кварљивости услед цивилизацијског напретка. Свестан тежине ставова које износи, он већ у предговору расправе каже „Предвиђам да ће ми становиште које сам се усудио да заступам тешко бити опроштено“.

Један од кључних ставова који одређују Русоово понашање морала је да и дух и тело имају своје потребе, где су потребе тела темељи друштва, док потребе духа друштво само чине пријатнијим. Русо дакле сматра да развој наука и уметности није свету донео онолику корист, колику је штету причинио људској моралности. Култура и цивилизација негирају човекову природност као извор човечности, тј.темеља морала.

Јасно је дакле да Русо и своје природњаштво и етику разматра само и искључиво у сврху грађења своје теорије државе па отуда и не чуди да крепкост тела и војничке вештине претпоставља комформизму и мекоћи које развија дух.

Сасвим је, дакле логично, да између парадигматичности двају принципа, Атине и Спарте, Русо предност даје овој другој.

Но, да не бисмо стекли погрешан утисак да је Русо био противник образовања, морамо рећи да се он у основи противио систематском, тј. универзитетском образовању, које је услед потенцирања на бескорисним стварима, те клишеима по којима делује, ово образовање сматрао погубним и јаловим. Наводивши примере  Бекона, Декарта и Њутна, који нису имали учитеље, те стога ни било какав утицај на себе, а опет су успели да потврде своју генијалност, Русо је дакле, више поборник „празне плоче“ као неопходног услова за, уколико је могуће, самообразовање.

Уместо било каквог закључка, позваћемо се на један Русоов став, који, иако написан пре скоро три века, у многим модерним друштвима, укључујучи и наше, не губи на актуелности.

„Ако бављење наукама шкоди ратничким, оно још више штети моралним својствима. Од најмлађих дана неразумно образовање краси нам дух и квари наше расуђивање. На све стране видим огромне заводе којима се уз велике трошкове подиже омладина и ту се учи свачему, осим дужностима. Ваша деца не знају сопствени језик, али ће зато говорити друге језике који се нигде не користе; умеће да пишу стихове које ће сама једва разумети; иако нису способна да разликују грешку од истине, научиће се вештини да их другима учине нејасним служећи се при том привидно исправним аргументима; али она неће знати шта значе речи „великодушност“, „правичност“, „умереност“, „људскост“, „храброст“; мила реч „отаџбина“ никада неће одјекнути у њиховим ушима; а ако и чују да се говори о Богу, биће то мање да би га поштовали, а више да би га се бојали.

Извори:

• Русо, Ж. Ж.: Друштвени уговор, Београд, 1993.
• Хегел, Г.В.Ф: Историја филозофије 3, Београд 1970.
• Перовић, М.А: Политичка филозофија, Н.С. 2004.
• Вркатић, Л: Предавања из практичке филозофије, Н.С. 2009.

Вркатић, Л: Предавања, 1995/96, приватна белешка Л.С.