Аутор: др Александра Колаковић
Ко је био Шарл де Гол? Питање са часова историје осмог разреда основне школе. Одговор чини се лак. Ратни вођа. Предводио француски Покрет отпора у Другом светском рату. Био је први председник Пете Француске Републике. Ипак, око ове личности исплео се мит. Израстао је у симбол Француске и неприкосновеног хероја. Оставио је значајан траг не само у националним оквирима већ и у светској историји. У Француској је 2020. година у знаку Шарла де Гола. Циљ званичних државних политика сећања, у време када се наглашава да су темељи Републике уздрмани, јесте обележити три датума повезана са личношћу и историјском улогом де Гола: 130. годишњица рођења, 80. година од чувеног прогласа од 18. јуна 1940. године и 50. годишњица смрти. Овај есеј, поред историјског осврта на место и улогу Шарла де Гола, бави се и начинима и разлозима због којих се „оживљава“ сећање на његово наслеђе у Француској.
Шарл де Гол, рођен је 22. новембра 1890. године у Лилу, у ројалистичкој и католичкој породици, као треће од петоро деце. Мајка му је потицала из породице богатих индустријалаца, а отац је био професор у приватној католичкој школи. Већ у раном детињству се упознао са класичним делима, историјским догађајима и књижевношћу преко разговора које је водио са дедом историчарем и баком књижевницом. Био је васпитан на основама Лависовог школства као и цела генерација Француске Треће Републике, где је нација имала највишу вредност. Морално и религиозно конзервативна породица ипак се у време афере „Драјфус“ одвојила од национално-конзервативних кругова и пружила подршку неправедно оптуженом капетану француске војске. Де Гол се потом школовао у Паризу и Белгији, завршио је престижну војну школу Сен-Сир.
Војну каријеру Шарл де Гол започео је 1912. године у пешадији. Искуства из Првог светског рата (Верден и Сома), а посебно тешко рањавање током Верденске битке, заробљеништво, покушаји бекства и боравак у Инголштату оставили су траг на његовој каријери. Након рата, волонтирао је као пешадијски инструктор пољској војсци при француској мисији у Пољској у време Пољско-совјетског сукоба 1919 – 1921. године. За заслуге, посебно у операцијама око реке Збруч, одликован је највишим пољским одликовањем – Медаљом за војне врлине, као и унапређењем у чин команданта. Као штићеник Филипа Петена вратио се у Француску и почео каријеру прадавача на Војној школи. На основу искустава из Пољске (утицаји пољског маршала Јозефа Пилсудског, као и употреба тенкова и брзих маневара) почео да пише чланке о реорганизацији војске. У књизи Војска будућности (Vers l’Armée de Métier) предложио је оснивање професионализоване механизоване војске са оклопним јединицама са примером Мажино линије, што није био прихватљиво за већину француских официра, међу којима је био и Петен. У овом периоду дошло је до удаљавања од Петена, као и успореног напредовања у војној каријери, тако да је Други светски рат Шарл де Гол дочекао у чину пуковника.
Заповедник над 4. оклопном дивизијом Де Гол је постао након немачког пробоја код Седана (15. мај 1940). Улазак у легенду започео је нападом на немачке тенкове код Монкорнеа са само 200 тенкова и без ваздушне подршке 17. маја, при чему је присилио немачку пешадију на повлачење код Комона. Један од ретких француских успеха у пролеће 1940. године утицао је да Де Гол постане извршни бригадни генерал. Пол Рејно, француски премијер га је именовао за подсекретара државне одбране и рата, као и руководећег за координацију ратних активности са Великом Британијом. Шарл де Гол се истакао као одлучни противних капитулације. Његов предлог је био да се рат води из колонија у северној Африци, а кроз сарадњу са Винстоном Черчилом предложио стварање политичке уније Француске и Велике Британије са једном владом и војском како би се супроставиле немачком Трећем Рајху.
На сазнање да је некадашњи ментор и пријатељ Филип Петен постао премијер који ће покренути капитулацију и сарадњу са Немцима, Де Гол се побунио против нелегитимне Петенове владе и 17. јуна из Бордоа, где је влада била привремено смештена, авионом прешао у Лондон. Након одбијања капитулације, реализовање идеје о слободној Француској започео је чувеним обраћањем француском народу 18. јуна 1940. године из Лондона путем BBC радија, као и учешћем у активностима Покрета отпора. Апел од 18. јуна, који је реализован уз подршку Черчила, емитован је у целој Француској и данас један од најпознатијих говора у историји. Ипак, приликом првог емитовања Де Гола није чуо значајан број људи, а и они који су чули нису знали пуно о њему, слоган „Француска је изгубила битку, али не и рат“ на постерима широм Велике Британије, такође, није адекватно асоцирала на говор. Било је потребно време да се у Француској чује да један француски генерал из Лондона позива на отпор фашизму и истиче да се ватра француског отпора не сме угасити. Стога су делови говора штамапни у француским новинама, већином у јужном делу Француске који није био окупиран, говор је и репризиран, док је упоредо Де Гол одржао неколико нових говора и започео борбу за Владу Слободне Француске. Основао је покрет Слободне Француске, који је подржавала и прва признала Велика Британија прекинувши односе са Вишијевском Француском. У међувремену, Де Гол је прво осуђен по одлуци војног суда у Тулузу на четири године затвора (јул 1940), а потом и на смртну казну због издаје (август 1940).
У току рата Де Гол је био уверен да Француска нема пријатеља, само интересе и није веровао у намере Велике Британије и САД, што се осећало и са друге стране. Америчка администрације дуже није признавала Слободну Француску, већ Вишијевску, као легитимне представнике Француске. Након англо-америчке инвазије на север Африке (1942), Де Гол је од маја 1943. године преместио своје средиште у француску колонију Алжир, постао први вођа и једини председник Комитета националног ослобођења. Из Алжира је након операције „Оверлорд“, а неколико дана пре ослобођења долетео у Париз, где је одржао говор у коме је истакао улогу Француза у ослобођењу и успео да избегне формирање савезничке војне владе. Септембра 1944. године постао је председник Првиремене владе Француске Републике. Један од првих потеза Шарла де Гола био је враћање француског суверенитета и моћи у колонијама.
Већ јануара 1946. године, након што је изнео замерке на Устав Француске Четврте Републике и услед сукоба политичких странака Шарл де Гол се повукао. Ипак, наредни прериод у Де Головом животу, као и у политичком животу Четврте Републике, био је буран. Колонијално питање у Француској постало је једно од кључних, а поред неуспеха у Индокини, на Француску су пресудно утицали догађаји у Алжиру. Шарл де Гол се укључио у послератни политички живот оснивањем Rassemblement du Peuple Français априла 1947. године, али се маја 1953. године повукао из политичког живота, преселио у Коломбе (Colombey–les–Deux–Eglises) и писао мемоаре – Mémoires de guerre. Ипак, Де Гол није прекинуо контакт са најближим сарадницима, поручницима из ратног доба и симпатизерима, што му је обезбедило добру базу за повратак на политичку сцену.
Док је Шарл де Гол време проводио ван политичке арене, алжирском побуном од 1. новембра 1954. године избио је Алжирски рат. Иако је Француска ангажовала војне снаге у чему је успевала да повремено и неутралише алжирске побуњенике (FLN – Фронт националног ослобођења), ипак се увиђало да се поред силе мора прибећи и политичким решењима. На основу Закона о преносу 1956. године Четврта Република је дала независност Тунису и Мароку, међутим 13. маја 1958. године локално француско становништво је у овоме видело слабост француске владе и заузело владине институције у Алжиру. Жак Масу, симпатизер Шарла де Гола, основао је Комитет цивилне и војне народне одбране, док је Раул Салан, генерал и заповедник француских трупа у Алжиру преко радија објавио како је војска преузела одговорност за судбину Француског Алжира. Два дана касније, 15. маја 1958. године када је Раул Салан (под притиском Масуа) узвикнуо Vive de Gaulle! било је јасно да ће уследити величанствени повратак Де Гола. Генерал, који је у том тренутку имао 67 година, изјавио је да се ставља у службу државе и преузима овлашћења републике. Иако је било тумачења да ће Шарл де Гол можда злоупотребити овлашћења и угрозити људске слободе, ипак се, у складу са својим уверењима о конституционализму, придржавао закона. Осим лево оријентисаних политичара и интелектуалаца, међу којима су били Франсоа Митеран и Жан Пол Сартр, као и чланова Комунистичке партије и левичарских организација, већина је видела да би кризу која се продубила када су започели планови за операцију „Васкрснуће“ (слетање падобранаца у Париз, након што су из Алжира заузели Корзику), могао да реши једино Шарл де Гол. Рене Коти, председник Француске је „најчувенијег међу Французима“ 29. маја замолио да се врати у политички живот и преузме руковођење државом. Био је то крај Четврте Француске Републике.
Поред решавања Алжирског питања, пред Де Голом, који је 1. јуна 1958. године изабран за премијера, било је донешење Устава. На референдуму 28. септембра 1958. године 79,2% Француза уписаних у бирачки списак изјаснило се за доношење новог устава и оснивање Пете Француске Републике, док су колоније добиле избор између независности и новог устава (замена Француске Уније са Француском Заједницом). Шарл де Гол је децембра 1958. године добио убедљиву већину на изборима за председника (78,5%) и у јануару 1959. године положио заклетву што је био почетак развоја идеје Пете Републике, економског јачања Француске и оснаживања француског присуства на међународној сцени, а посебно у духу „Слободне Европе“.
Шарл де Гол је временом почео да износи став да је враћање на стање пре 1954. године у Алжиру утопија. Могућност независности Алжира је посебно негативно примљено међу тамошњим Французима. Де Гол је морао да угуши два пуча (претња инвазије француских официра из Алжира на Француску, април 1961), као и да избегне више атентата од стране OAS – Организација тајне војске (најпознатији 22. августа 1962. године). У овим околностима Шарл де Гол је 23. априла 1961. године прибегао активирању члана 16. Устава којим се сва власт увођењем ванредног стања ставља у руке председника државе, који је привременог трајања и активира се једино у циљу што бржег и ефикаснијег решавања опасности по државу. Након референдума о самоопредељењу 1961. године, Евијанским споразмом марта 1962. године, договорен је престанак паљбе и нови референдум априла 1962. године. Овима су се легитимизовале одлуке којима је јуна 1962. године Алжир стекао самосталност. Шарл де Гол је октобра 1962. године распустио скупштину и одржао нове изборе на којима је победио.
Од 1962. године започео је Де Голов период политике величине – politique de grandeur. Поред економских реформи, које су укључивале увођење новог франка, залагао се за нуклеарно јачање Француске које јој је гарантовало самосталност у међународним односима, а посебно према најмоћнијима САД и СССР. Већ 1960. године Француска је била четврта нуклеарна сила и тестирала је прву атомску бомбу у пустињи Алжира. Продаја резерви долара и замена златом умањила је утицаје САД у Француској. Службено је признао Кину 1964. године упркос америчком противљењу, a 1965. године Француска је лансирала свој први сателит у орбиту. Касније, 1968. године Французи су успели да детонирају прву хидрогенску бомбу без америчке помоћи, при чему је Де Гол објавио да је Француска трећа независна нуклеарна сила, што је утицало да опет увреди Британце, који су сарађивали са Американцима.
Де Гол је у складу са својом визијом Европе „Од Атлантика до Урала“ био и први председник Француске који је посетио Немачку. На јачање француско-немачке сарадње као темеља ЕЕЗ утицао је тзв. Јелисејски споразум, потписан између Француске и Немачке, 1963. године. Поменути ставови били су у супротности са атлантским утицајима САД, Велике Британије и НАТО-а. Када је 1963. године ставио (први) вето на британски улазак у ЕЕЗ, што су Британци схватили као увреду збогу улоге коју су имали у ослобађању Француске у Другом светском рату, истакао је недостатак британске политичке воље за улазак у европску заједницу. Током Де Голове владавине на спољнополитичком плану дошло је и до једне од великих криза ЕЗ тзв. „Кризе празне столице“, током које је повукао француске представнике из ЕЗ након јуна 1965. године када се чланице нису сложиле око финансирања заједничке аграрне политике и коришћења квалификованог већинског гласања. Овај догађај је блокирао доношење одлука и развој ЕЗ до јанаура 1966. године (Луксембуршки компромис).
Децембра 1965. године Де Гол је добио седмогодишњи мандат победивши у другом кругу Франсоа Митерана, a већ фебруара 1966. године Француска се повукла из заједничке НАТО команде мада је остала у организацији. У наредном периоду Француска није следила некадашње савезнике, већ их је већином критиковала. Де Гол је изразио незадовољство што се САД уплиће у Вијетнамски рат, а током чувеног говора у Камбоџи нагласио је да једини пут мира на подручју повлачење САД из сукоба. Велики потрес изазвао је и дргуги Де Голов вето на улазак Велике Британије у ЕЕЗ што је правдао потребом за солидарношћу континенталне Европе. Тада је осудио Израел због окупације Појаса Газе, пре почетка Шестодневног рата, чиме је Француска први пут осудила свог некадашњег савезника (помагала је Израелу да планира Суецку кампању 1956). Након што је усвојена Резолуција 242 УН (1967) Шарл де Гол је нагласио да је увек тежио праведном решењу и за Арапе и за Јевреје на Средњем Истоку кроз надлежности Уједињених нација. У сукоб са Великом Британијом дошао је и због војне помоћи Републици Бијафри у Нигеријском грађанском рату (1967–1970). У време Светске изложбе 1967. године у Канади приликом говора на балкону градске скупштине у Монтреалу Шарл де Гол је узвикнуо: Живео Квебек! Живео слободни Квебек!. Не само да је доживео критике јавности, посебно „Енглеске Канаде“, већ и прекор Лестер Б. Пирсона, премијера Канаде, добитника Нобелове награде за мир и хероја из Првог светског рата, стога је уместо у планирану посету Отави напустио Канаду. Дошло је до прекида дипломатских односа, а догађај је био ветар у леђа Покрету за суверени Квебек. Поред свега, како је Де Гол упоредио положај Игбо народа Нигерије са статусом Француза Квебека у Канади, што је додатно отежавало развој билатералних односа Француске и Велике Британије, као и односа у Европи.
Демонстрације и немири маја 1968. године током којих се осуђивао традиционално и репресивно довели су у питање легитимност Де Голове владавине. Одлучан као и увек, одговорио је снажно и покушао да сузбије штрајкове, чак се помињала и употреба војске, ипак као и у време решавања Алжирског питања био је и рационалан уз фразу „Реформе да, маскарада не“. Прихватио је неке од захтева штрајкача, размишљао о референдуму и одржао нове изборе јуна 1968. године на којима су голисти и савезници остварили успех. Ипак, након пораза на референдуму о претварању Сената у саветничко тело и давања већих овлшћења регионалним већима, Шарл де Гол није желео да влада без подршке народа и одступио је са места председника 28. априла 1969. године.
Де Гол се 1970. године се повукао у Коломбе ле Дез Еглиз и живео скромно од пуковничке пензије (иако је имао право на пензију председника и генерала). Изненада је преминуо 9. новембра 1970. године. Сахрани у овом малом месту, по жељи Шарла де Гола, присуствовали су само чланови породице и најближи пријатељи из периода Другог светског рата. Државна церемонија је организована у катедрали Нотр Дам и звона су се чула и широм Француске. Човек на чијој надгробној плочи поред имена скромно пишу само године рођења и смрти, остао је трајно упамћен у Француској. Као државник који је веровао у снагу Европе – „целе Европе“, односно могућност да Европа врати славу старих царстава која одређују судбину света, остао је присутан и у сећању Европљана. Током евроинтеграција често је цитирана његова крилатица „Европа од Атлантика до Урала“ у контексту јединства и позиционирања Европе као трећег пола моћи.
Политичка идеологија Шарла де Гола – голизам у чијој основи је президенцијализам и еуроскептицизам, омогућили су чврст став Француске на међународној сцени. Са Де Голом је започео период познат као Тридесет изврсних година Trente Glorieuses током којих је француска економија након читавог столећа доживела раст. Иако су постојале критике Де Голове политике величине у смислу њене амбициозности, ипак је она дефинисала еру модерне француске спољне политике чији ехо и данас осећамо. Сигурно је да је таквој политици био потребан један „велики“ односно одлучни и мудри вођа, какав је био Де Гол. Као „праведни краљ“ (roi juste), како је називан постао је симбол великог државника – праведног вође, не само у Француској, већ и ван њених граница. Стил владавине Шарла де Гола је због поређења, очувања француске независности (у контексту наступа на спољнополитичкој сцени) и изградње добрих односа са Немачком (као темеља евроинтеграција) постао императив и оптерећење за његове наследнике на челу Француске.
Шарл де Гол је уживао углед јер се његова владавина посматра као повратак Француске на међународну сцену. Још увек у француским политичким круговима светли голизам и његова мисао да вођа државе јесте дух народа (према нацији и свету), односно како је он дефинисао une certaine idée de la France (одређена идеја о Француској). Решавање Алжирског питања, економски напредак и Устав (1858), који је и данас на снази трајно су обликовали Француску Пету Републику. Својим државничким потезима, и поред напада идеолошких противника на левици, успео је да омогући политичку стабилност Француске. Де Голови противници су Устав, у коме се осећају рефлексије свих кључних идеја које је развијао, видели прекорачење демократских капацитета, посебно јер је институција председника оснажена и постала централна. Постојала су и тумачења да је сам Шарл де Гол био писац Устава, али је извесно да је аутор Мишел Дебре. Утицај Шарла де Гола посебно је присутан и трајан, ако се има у виду да је и сада на снази, као и ако се посматра у контексту члана 16. Устава (више о овоме вид: Душан Гујаничић, „Члан 16. Устава Пете Француске Републике – нуклеарно оружје председника државе“, Политичка ревија, бр. 4, 2020). Ипак, посматрано у историјском контексту очигледно је да се систем Пете Републике у Француској показао као демократски, стабилан и моћан.
Како је породица Де Гол због лоше финансијске ситуације била принуђена да прода кућу пут до музеја Шарла де Гола био је дуг. Захваљујући једној фондацији решен је проблем. Кућа је данас део Меморијала Шарла де Гола. Музеј је реновиран и у току 2020. године припремљена је нова стална поставка и организоване су привремене изложбе посвећене Де Голу. Поред културне димензије, Меморијал је и део туристичке понуде унутрашњости Француске. У духу модерних изложби, које подразумевају употребу нових технологија, на прелазу из 2019. у 2020. годину организована је изложба 21 фотографије које приказују Де Гола или асоцирају са његовим чувеним говорима, реченицама и делима, која су сада део Мита о Де Голу. Ова изложба је поред пројекција на фасади насупрот Градске куће Париза била путујућег карактера и приказана у већим градовима Француске у складу са манифестацијом Година Де Гола.
За годину дана написано је двадесет књига посвећених Шарлу де Голу. Рађена су испитивања јавног мњења, која су показала да је наслеђе Шарла де Гола живо и на левици и на десници, чак је у времену кризе од стране политичких елита представљен као важан део духа француске нације. На француским телевизијама, као и на интернету, приказани су документарни филмови о Шарлу де Голу, што су подржале и државне институтције, као што су Министарство културе и Министарство за Европу и спољне послове. Упоредо су на сва три важна датума, упркос пандемији коронавируса, одржане комеморативне свечаности на највишем државном нивоу, војну параду (18. јуна 2020) и уз учешће актуелног француског председника Макрона. Централно место прославе било је Colombey–les–Deux-Églises 270 километара источно од Париза, а били су присутни и потомци Шарла де Гола, што је у складу са истицањем значаја неговања сећања на породичном и личном нивоу. Шарл де Гол, личност чија је судбина заувек повезана са Француском и Французима, био је и још увек јесте личност која инспирише, како је то нагласио и Емануел Макрон. У оквиру меморијалних пракси којима се обележила година посвећена Де Голу, посебно се, у складу са актуелним догађајима тероризма и коронавируса, инсистирало на Де Голу као примеру истрајности, отпора и заштитнику вредности Републике.
Остави коментар