Сава Владиславић Рагузински – творац руске дипломатије и лучоноша српске националне мисли

Сава Владиславић Рагузински – творац руске дипломатије и лучоноша српске националне мисли

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

                Најистакнутија личност у слоју српске емигрантске популације у Русији у време владавине Петра Великог, свакако био је Сава Владиславић Рагузински или како је руска историографија упамтила ову личност, Сава Лукич Владиславич-Рагузински, односно Гроф Рагузински (Савва Лукич Владиславич-Рагузинский – граф Рагузинский). Колико год волимо да се поносимо знаменитим прецима, не чинимо много да се успомена на њих сачува и пренесе. Мало је нас чуло за грофа Саву Владиславића Рагузинског (1668-1738), Херцеговца из Јасеника код Гацка, који је крајем XVII и почетком XVIII века био један од најзначајних Срба тог времена. За српско-руске везе, које у различитим облицима трају још од средњег века, а које су појачане од времена владавине руског императора Петра Великог, изузетно је заслужан наш земљак, Србин Сава Владиславић. За све време колико је живео у Русији, Рагузински је био саветник руског императора Петра Великог, али и Катарине I, један од људи у које су ови велики владари имали највеће поверење. Статус једног од најутицајнијих људи у Русији у првој половини XVIII века Владиславић је задржао до краја живота. Кад год му се указала прилика, гроф Сава Владиславић је моћном државнику Петру Великом скретао пажњу на положај Срба, упозоравајући руског цара и утицајно високо племство да на Балкану у турском ропству живи српски народ коме треба помоћи војно, политички, али и на плану развоја културе. На неправедно заборављену историјску личност Саве Владиславића први је најпотпуније указао  песник Јован Дучић, који је о овом великом и утицајном Србину годинама прикупљао грађу и о њему написао књигу под насловом „Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I, гроф Сава Владиславић“, која је 1942. године, у време Другог светског рата, штампана у Питсбургу у Сједињеним Америчким Државама. Поред архивске грађе ту је и обимна литература на руском, италијанском, немачком и српском језику. „Пишући ову књигу, био сам као песник, био сам далеко од свог обичног књижевног предмета, који је увек био дело чисте инспирације…“, казао је Дучић. У царском државном архиву, захваљујући утицају и интервенцијама Саве Владиславића, архивску грађу која се тицала Срба почели су да воде засебно под називом „Српска дела“. До тада су се архивски документи о Србима водили као Грчка дела или чак Турска дела. Блискост Саве Владиславића са Петром Великим и руским царским домом Србима је широм отворила врата руских државних и духовних институција, где су радо примани и где се слушала њихова реч и одакле им је пружана помоћ. У последњим часовима живота Сава Владиславић је мислио на српски народ. У тестаменту наследнику, синовцу Мојсију Ивановићу, Владиславић је наложио „да пошаље у српске земље три сандука словенских књига: један сандук у требињски манастир при Херцег Новом (где су у збегу били калуђери требињског манастира Тврдош), а други у манастир Житомислић на Неретви у Херцеговини, и најзад, трећи цркви у Топли у Боки Которској, са сребрним црквеним стварима, паникандилом и крстом, за вечни спомен његовој души…“ Ове су све ствари биле направљене у Москви, по личној поруџбини грофа Саве, од чистог сребра, а налазе се још и данас у тим српским црквама.

                Био је један од најутицајнијих људи у Русији у првој половини XVIII века и један од утемељивача српско-руских духовних веза. У Саву Владиславића, свог изузетно важног саветника и дипломату, велики руски владари император Петар Велики, али и Катарина I, имали су највеће поверење.  Овог необичног човека руски извори помињу под именом Рагузински. За руску царевину, на шта скреће пажњу и Јован Дучић, Сава Владиславић је обављао изузетно важне финансијске и дипломатске послове: „За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, пакт о пријатељству и првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био је и први Србин који је још на истеку нашег тамног XVII столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана… Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.”
Није тачно утврђено конкретно место у ком су живели његови преци. Дучић сматра да потиче из средњовековне племићке породице Владиславића из околине Гацка и да се кула његових предака налазила између села Јасенка и Берушнице. У историјским изворима Савин отац Лука помиње се као човек који је близак Светом Василију Острошком, чији је савременик био. Позивајући се на једно писмо дубровачког конзула у Цариграду Луке Барке, Глигор Станојевић сматра да је Сава рођен у Фочи, где је живео и његов брат Живко. Има мишљења да је Савино место рођења у Херцег Новом, Гацку, Дубровнику. Није поуздано утврђена година Савиног рођења. Душан Синдик наводи један руски извор по коме се Сава родио 16/27. јануара 1668. године. У Великој совјетској енциклопедији, где се помиње под презименом Рагузински Владисављевић Сава, стоји да је рођен око 1670. године, док је Јован Дучић, тврдио да је могао бити рођен 1664. године. Са непуних двадесет година нашао се Владиславић у Дубровнику, где је поред трговачког умећа стекао и изврсно образовање. Још док је био млад, трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је, као човек од поверења, за Дубровчане свршавао важне послове. Његова дипломатска каријера, како наводи Дучић, почиње од 1699. године, када у Цариграду среће јерусалимског патријарха Доситеја, пријатеља Руса, који га је, као поверљивог човека, препоручио руском изасланику у Цариграду Емилијану Ивановичу Украјинцову. Услуге Саве Владиславића добро су дошле и још неколицини руских посланика на Порти.

                Везе трговца Саве Владиславића са руским дипломатама биле су познате турским властима, па је руски посланик Петар Андрејевић Толстој 1702. године одлучио да Саву привремено склони у Русију. У Москви је представљен као трговац, затим је кренуо на север, према Балтику, где се у војном логору Шлисебург срео са руским царем Петром Великим, на кога је оставио снажан утисак. Године 1704. цар Петар Велики шаље га назад у Цариград, у краћу тајну мисију. По повратку у Русију, стално се настанио у Москви, а са њим је дошао и његов брат Јован, са четири сина. У Москву је Сава Владиславић тада довео и једног младог Етиопљанина кога је купио на цариградској пијаци робова. Поклонио га је Петру Великом. Цар се обрадовао овом поклону, покрстио је младића, дао му своје име Петар, послао га у школе. Овај Етиопљанин био је прадеда великог руског песника Александра Пушкина. Те чињенице био је свестан и сам Александар Пушкин, одакле потиче и његова нарочита наклоност према Србима. Међу бројним извештајима које је гроф Сава Владиславић тада донео био је и рукопис Тајни опис Црног мора. За учињене услуге цар Петар Велики богато га је наградио дарујући му дворац у Покровки, у Москви, и право да се бави трговином на Азову, у Малорусији, као и са иностранством. У време историјске битке код Полтаве 1709., у којој је руска војска до ногу потукла шведског краља Карла XII, Сава је био задужен да води војну интендантуру. Успешно је организовао снабдевање руске војске користећи воловске запреге по непроходним путевима. Због изузетно добро обављеног посла Петар Велики га је наградио имањима у Малорусији. Добио је и високо звање дворског саветника за питање православног истока.
Ускоро су уследиле припреме за рат против Турске, а у државној благајни није било довољно новца. Сава је сачинио план пуњења царске благајне, осмисливши и спровевши веома успешну монетарну и пореску реформу. Петар Велики одликовао га је због тога. Заузевши високи положај на руском двору и приближивши се цару Петру Великом, Владиславић је нове позиције користио за то да учини добро српском народу. Настојао је да великом руском владару скрене пажњу на трагичан положај Срба на Балкану који живе  у границама Турске. Он је тада, како каже Јован Дучић, „први поставио српско питање у Русији као главни проблем Балкана”. Сјајну прилику за ослобађање Срба из турског ропства Сава је видео у предстојећем руско-турском, припреманом 1710. Мислио је да би у тај рат требало укључити и балканске хришћане, посебно његове сународнике Србе и Албанце хришћане, тако што би се и они дигли на устанак када почну руске војне операције против Турака у Молдавији. Није сумњао у спремност Срба да се прихвате оружја. Уколико би се тај руско-турски рат завршио повољно по Русе, и Срби би од тога могли имати користи, чиме би пред ондашњом Европом озбиљно било постављено српско питање. План укључења балканских хришћана у овај сукоб, за који многи историчари сматрају да га је осмислио Сава Владиславић, био је врло једноставан. Рачунало се на то да ће се у устанак на Балкану, поред православних Срба, укључити и римокатолици који са њима деле животни простор, али и Албанци хришћанске вероисповести. У овом случају изгледа да се није рачунало на Бугаре и Грке. Одлучено је да се међу балканске хришћане, првенствено оне у Црној Гори, упуте двојица прерушених руских официра српског порекла – пуковник Михаило Милорадовић, потомак чувене херцеговачке породице Храбрена, и капетан Иван Лукачевић, рођен у Подгорици. Устанак балканских хришћана требало је да буде усклађен са руским војним операцијама у предстојећем рату против Турака на Црном мору. За ту прилику припремљено је и писмо Петра Великог, које је, како многи сматрају, написао Сава Владиславић. Тим писмом цар се обратио „пресветлом Митрополиту, преузвишеној и уваженој господи губернаторима, капетанима, кнезовима и војводама, и свим хришћанима грчке и римске вероисповести”. Тражио је од њих да се дигну на устанак. Био је то, уједно, први покушај укључивања Русије у политичке прилике на Балкану.

                Средином јуна 1711. године Милорадовић је стигао на Цетиње и владици Данилу и његовом брату Луки Петровићу предао писмо Петра Великог. Писмо је прочитано баш на Видовдан. Ратоборни Црногорци брзо су се одазвали позиву рускога цара, а у устанак су се укључила и нека племена из Источне Херцеговине. Устаници су у почетку имали извесних успеха, приближили су се зидинама утврђених градова Никшића и Требиња, али нису имали топова којима би заузели та утврђења.
Позиву се нису одазвали римокатолици. Млечани, као и Дубровчани, гледали су на овај устанак подстакнут из Русије крајње подозриво. Док је устанак био у пуном замаху, а устаничке чете запоседале кланце и турска утврђења, поразом Русије и миром потписаним на реци Пруту завршио се руско-турски рат. Уговор о миру диктирала је Турска. На преговорима о миру Срби нису поменути. Тек неколико месеци касније до устаника су стигле вести о исходу управо завршеног руско-турског рата, па су Милорадовић и Лукачевић у априлу 1712. године тајно напустили простор на ком је пламсао устанак и упутили се у Русију. Турска држава је одлучила да строго казни побуњене поданике, да се спали цетињски манастир и ухвате коловође устанка, на челу са Михаилом Милорадовићем и владиком Данилом. Први поход турске војске уследио је 1712. Потом је 1714. године покренут и други турски казнени поход који је предводио Нуман-паша Ћуприлић, али коловође устанка нису успели да ухвате. Због неких породичних обавеза, али и руских државних послова у Венецији и Риму, Сава је посетио стари завичај Херцег Нови, где су живели неки чланови његове породице, и Дубровник, који је толико задужио штитећи му интересе у Цариграду и Русији. Из Москве је 1717. године прво стигао у Венецију, а онда у Дубровник. Од дубровачког Сената покушао је да добије дозволу за градњу православне цркве, али му то није успело. Дубровник је напустио крајње нерасположен, а онда је отпутовао у Херцег Нови. Сусрео се са родбином, даровао неке православне цркве. Одатле је отпутовао у Венецију.
У Венецији се Владиславић оженио двадесетдвогодишњом Виргилијом Тревизан (неки је зову и Вергилијом, а Дучић је помиње под именом Вирђинија), из једне од најугледнијих венецијанских патрицијских породица. У време женидбе Сава је имао педесет година. Поред женидбе, један од разлога његовог доласка у Рим било је склапање конкордата између Свете столице и Русије. Владиславић се срео са папом Клементом XI и са њим постигао договор о конкордату, али је папа изненада умро и овај посао је остао незавршен. За посао обављен у Риму и Венецији Сава је 1722. године био награђен највишим достојанством, проглашен је за руског племића. Пре тога, на основу свог српског племићког порекла, добио је титулу венецијанског грофа. Руска царица Катарина I даривала га је новим поседима. Ова признања представљала су само подстрек за нове задатке које је пред Владиславића поставио Петар Велики. По савету Петровог пријатеља, немачког филозофа Лајбница, цар је одлучио да у Кину пошаље амбасадора, за шта је најпогоднији био Сава Владиславић. Пошто је Петар Велики у међувремену умро, указ о постављењу Саве Владиславића потписала је 1725. године царица Катарина I и овај задатак Владиславић је успешно обавио, одредивши границу између Русије и Кине у дужини од 6.000 километара. О мисији и боравку у овој великој земљи сведочи Владиславићев рукопис „Тајни извештај о сили и ситуацији кинеског царства”.

                Пред крај живота Владиславић је доживео велику трагедију. Умрла му је мајка, монахиња Теофанија, и све три кћерке које му је родила млада супруга Виргилија. Најстаријој кћерки Ани кумовала је Ана Петровна, кћерка цара Петра Великог. Умро је 17. јуна 1738. године, а сахрањен је поред мајке и три кћери у Благовештењској цркви у Лаври Александра Невског у Петрограду. Као што смо нагласили и у последњим часовима живота Сава Владиславић је мислио на српски народ. У тестаменту, свом синовцу и наследнику Мојсију Ивановићу наложио је „да пошаље у српске земље два сандука словенских књига”. У време разграничавања два велика царства – руског и кинеског – Владиславић је добио право да у Сибиру, на Далеком истоку, подигне утврђења као што су Селингиској и Чиконској, а на Свету Тројицу 1727. године, што је за Србе важно, основао је град Тројицкосавскиј, у ком је саградио цркву посвећену Светом Сави Српском. Користећи блиске односе са царем Петром Великим, гроф Сава Владиславић настојао је да љубав према српском народу, из кога је потекао, искаже и на културном плану, предложивши Петру Великом да се на руски језик преведе књига Краљевство Словена Мавра Орбина, штампано још 1601. године у Пезару на италијанском језику. Петар Велики се заинтересовао за ову књигу. Сава Владиславић се тада прихватио да са италијанског на руски језик преведе Орбиново дело, које је садржавало до тада најцеловитију историју не само Срба, него и осталих балканских народа. Књига се на руском појавила 1722. Тек после ове књиге Руси су почели да на прави начин разумевају етничке и историјске прилике на Балкану и да разликују Словене од Грка. Из овог Владиславићевог превода податке су црпли и потоњи српски историчари Василије Петровић и Јован Рајић. Посебно је утицала на бугарске историчаре; према њој је Пајсије Хиландарац написао дело Историја славенобулгарскаја. Барски бискуп Андрија Змајевић овако је о побуни српских племена против Турака, у лето 1711., обавестио своје претпостављене: „На овим границама избио је необичан рат. Православни народи, турски поданици, објавили су рат своме суверену да би диверзијом помогли Русе.” По мишљењу бискупа Змајевића, победа православних против Турака био би највећи губитак за католичанство.