Аутор: др Александра Колаковић
Два месеца након пада Милошевића 2000. године у La chapelle de la Sorbonne, срцу Латинске четврти у Паризу, одржана је мултимедијална изложба Србија – оргинална верзија. Био је то први корак ка успостављању покиданих нити француско-српских односа током деведесетих година 20. века. Од овог периода француско-српски односи пролазили су кроз несистематичну фазу поновног успостављања. Први корак била је посета Војислава Коштунице, тада председника Југославије, а потом је децембра 2001. године француски председник Жак Ширак дошао у Београд. Културни центар Француске у Београду (данашњи Француски институт), демолиран у време бомбардовања, тада је поново отворен. Ширак је, поред интересовања за стање у региону, демократизацију Србије и хапшење и изручење оптужених Хагу, истакао да тадашња држава (Југославија) треба да се врати породици европских народа. Готово две деценије касније, приликом посете актуелног француског председника Емануела Макрона, питање чланства у Европској Унији за Србију и друге земље Западног Балкана још је отворено. Како је Француска једна од кључних земаља у процесу интеграција значајно је разумети савремене француско-српске односе и тежње нове Француске политике на Западном Балкану и према Србији.
Иако су се након 5. октобра у Паризу обновиле симпатије за Србе, као и економско интересовање, ипак велика очекивања – да ће се Француска економски и политички вратити на Балкан и обновити вечито француско-српско пријатељство, која су се тада на тренутак појавила, истом брзином су и нестала. Стихијски покушаји унапређења односа су настављени, али није било довољно заинтересованости, систематских акција, нити иницијативе са обе стране. Признавање косовске независности и одбијање Француске да Србији изручи Рамуша Харадинаја, оптуженог за ратне злочине 2017. године, због чега је уручена и протесна нота Француској и тадашњи амбасадор Рајко Ристић повучен на консултације у Србију, у први мах су се чинили као повратак на период лоших односа. Негативан став српске јавности према Француској изазвао је и распоред седења приликом обележавања стогодишњице Великог рата 2018. године. Ипак, овај догађај је вратио у француску јавност наратив о најславнијем периоду француско-српских односа – „братству по оружју“ искованом у ратовању од 1914. до 1918. године. Признавање дипломатског инцидента и обнављање сећања на савезништво, рестаурација споменика Захвалности Француској, сарадња у области културе, изложба Наша историја ваша сећања (која је у организацији Фрнауцуског института у току 2018. и 2019. године обишла више градова у Србији), били су предходница повратка Француске на Западни Балкан. Промену у билатералним односима означили су и сусрети два председника у Паризу и Београду, као и именовање нових амбасадора. Једнога дана када се отворе архиве дипломатских депеша детаљно ћемо реконструисати проблеме француско-српских односа у периоду дужем од деценију и по, до тада примећујемо да је 2019. године дошло до промена и новог интересовање Француске за Србију и Западни Балкан, као и српског настојања да се билатерална сарадња унапреди. У наредном периоду видећемо и последице новог курса дипломатије обе земље, а до тада је значајно осветлити прве последице званичне посете Макрона Србији.
У време НАТО бомбардовања 1999. године црним плаштом прекривен је споменик Захвалности Француској и тада се чинило невероватним да ће се једног дана испред њега појавити француски председник, који ће се обратити на српском језику. Оваква сцена била је невероватна и након 11. новембра 2018. године. Ипак, приликом званичне посете Србији 2019. године Емануел Макрон употребио је и српски језик како би упутио нову поруку Француске не само Србији, већ и региону. Настојао је да обнови сећања на старо савезништво – „братство по оружју“ из доба Великог рата (1914–1918) посетама Гробљу Ослободилаца Београда и одавању почасти савезништву на гробу Милунке Савић. Поменутим евоцирањем сећања на заједничку историју, Макрон је настојао да појасни повратак Француске на Балкан и да прекине дисконтинуитет њеног одуства у решавању проблема региона. Политички посматрано, Макорнова посета није само битна за односе Француске и Србије, већ и за односе ЕУ и Србије, као и односе у региону, а Косово и Метохија и евроинтеграције биле су две кључне компоненте разговора француских и српских државника.
Када је реч о односима Београда и Приштине, кључна реч француског председника јула 2019. године била је компромис. Јасно је истакао спремност да се помогне наставак дијалога, организовање новог састанка у шта би била укључена и Ангела Меркел и жељу Француске да се у наредних неколико месеци пронађе трајно решење. Шест месеци касније, може се констатовати да нема видљивог напретка, што је поред комплексности проблема и последица унутрашњих проблема Француске (штрајкови у Француској, припреме за локалне изборе у марту 2020) и ЕУ (избори, нова организација, реформе и Брегзит). Питање Косова и Метохије, колико год то Србији било важно, ипак није приоритет кључних актера међународних односа. Жан Луј Фалкони, француски амбасадор у Србији, наглашава да Француска уз Немачку жели активнију улогу, као и да Западни Балкан јесте део Европе, а тиме је и питање Косова и Метохије у центру интересовања. Ипак, тренутно не постоји могућност да ће Француска имати појединачног посредника у преговорима Београда и Приштине, мада је неговештена могућност организовања самита у Паризу у француско-немачком формату, с циљем наставка дијалога и јачања улоге ЕУ.
Када је реч о процесу евроинтеграција, спречавање отпочињања приступних преговора Северне Македоније и Албаније са ЕУ, од стране Емануела Макрона, изазвало је октобра 2019. године најблаже речено конфузију у свим земљама региона, па и у Србији. Иако је француски председник приликом посете Србији истицао потребу да Србија настави процес интеграција у ЕУ и да у томе има француску подршку, на јесен је преовладало мишљење да се Макрон чврсто залаже да се пре проширења ЕУ реформише. Иако се француски став у јесен 2019. године различито тумачио, званична Француска је преко својих дипломатских представника у региону истицала да постоји перспектива проширења, као и да ће бити испуњено обећање учлањења Западног Балкана у ЕУ, које је Макрон потврдио приликом посете Србији. У овом смислу, говори се о реформи ЕУ (побољшање политике одбране, социјалне политике, начин склапања трговинских споразума и др.), која би ишла паралелно са напорима које земље региона чине како би испуниле услове за чланство, а као кључни проблеми се наглашавају области људских права и борбе против криминала. Дакле, по предлогу Француске реч је о две реформе, које би текле паралелно. Једна реформа ЕУ, а друга је француски предлог Савету Европске уније да се размотри идеја модернизације процеса проширења. За сада је ову идеју Жан Луј Фалкони, француски амбасадор у Београду, иначе особа са великим искуством у процесима евроинтеграција и пријема нових чланица, објаснио да би поменута модернизација процеса земљама кандидатима омогућила да процес евроинтеграција постане бржи, прогресивнији и реверзибилан, односно да у појединим областима, у којима су испуниле критеријуме почну брже да користе њене добробити, али и уколико би нека земља одлучила да промени политику или ако се не понаша у складу са вредностима ЕУ, може те бенефите и да изгуби. Да ли ће и до каквих промена у процесу евроинтеграција доћи, када ће грађани моћи да виде конкретан напредак, очекује се да ће се сазнати на мајском Самиту у Загребу 2020. године. До тада, Француска политика према Србији и земљама региона, у већини сегмената следи Стратегију Француске за Западни Балкан, јавно прокламовану априла 2019. године, дан након што је у Берлину одржан самит лидера Западног Балкана, а која истиче активнију француску политику у региону посебно у сферама одрживе примене владавине права и безбедносних изазова (трговина недозвољеним малокалибарским и лаким наоружањем, борбу против трговине људима, нарко-картела, трговине културним добрима и заштићеним врстама, успостављање платформи за извештавање о илегалном садржају на интернету који подстиче бујање тероризма и радикализма, интензивирање војно-политичке сарадње кроз политичко-стратешке дијалоге и обуке на Институту за високе студије националне одбране), као и сузбијања спољних утицаја који одвраћају регион са европског пута.
Поред наведеног Француска већ пружа Србији подршку у реформи јавне управе и њеном прилагођавању са европским оквирима. Између министарстава две државе задужених за јавну управу потисано је у септембру 2019. године и неколико споразума који обухватају стручно усавршавање, обуке и реформу административних процедура. Овим се омогућава европеизација српске јавне управе и посредно помаже процес придруживања и евроинтеграција. Оно на чему ће Француска инсистирати када је реч о евроинтеграцијама Србије јесте строго поштовање владавине права, борба против корупције и криминала, што је више пута у протеклих неколико месеци истакао и француски амбасадор наглашавајући да пред српском владом стоје захтеви који су формулисани и влада зна врло добро да то мора да испуни. Последњих дана јануара 2020. године стигле су вести и да је Француска одлучила да поново заузме своје место у Савету за регионалну сарадњу, који је напустила 2014. године. Повратак у Савет најавио је француски министар за Европу и спољне послове Жан Ив Ле Дриан на састанку француско-немачке иницијативе за контролу малокалибарског и лаког оружја на Западном Балкану истакавши да је ова одлука део француске стратегије за Западни Балкан из априла 2019. године. Реч је о најави значајнијег француског присуства у подручјима инвестирања, повезивања (билатералне и регионалне сарадње) и безбедности, као и заједничког рада на пројектима трансформације земаља региона у будуће чланице Европске уније.
Економски односи Француске и Србије су поље билатералних односа од којих се очекује највећи успех у блиској будућности. Давно су прошла времена када су српске финансије готово комплетно биле у француском власништву. Нешто мање од сто година касније, Француска је тек 14. трговински партнер Србије, са 2,9% учешћа у укупној размени. Ипак, и у овој сфери се примећују промене. У 2017. години, трговинска размена Француске и Србије износила је 881,5 милиона евра, док се у првој половини 2018. године повећала за чак 8,2 %, а очекује се даљи раст. У Београду већ десет година постоји Француско-српска привредна комора, која подржава привредну сарадњу две земље, али без политичког импулса она не може дати задовољавајуће резултате. Французи су и у ранијем периоду били заинтересовани за инвестиције, посебно у инфраструктурне пројекте, али до договора и реализације пројеката није дошло. Од посете француског председника актуелизовало се питање француског учешћа у изградњи метро линије у Београду. Представници компанија Ежист и Алстом били су део делегације францускох привредника, који су пратили Макрона јула 2019. године. Поред француско-српске сарадње на изградњи депоније у Београду и доласка групације Ванси, која је преузела концесију над београдским аеродромом Никола Тесла, кључни су француски планови о учешћу Француске агенције за развој (АФД), посебно у области енергетике и екологије. Прилоком званичне посете Оливијеа Диспота, државног секретара за послове јавне управе Француске најављено је отварање регионалне канцеларије Француске агенције за развој у Београду. Од јула месеца неколико делегација француских привредника посетило је Србију, где су имали сусрете са представницима српских предузећа и разговарали о могућностима сарадње. Долазак француских малих и средњих предузећа значио би да је дошло и до промене слике Србије у француској јавности, а пре свега у круговима привреде. У ранијем периоду доминирале су информације о тешкоћама, ризицима и проблемима економског улагања у Србију и друге земље региона. Прошле године покренутим иницијативама постепено се уклања страх потенцијалних инвеститора из Француске, и Србија би могла у будућности да постане средиште француских економских интереса на целом подручју Западног Балкана.
Према до сада доступним подацима, приликом посете француског председника Жака Ширака 2001. године Србији нису постигнути војни споразуми, док је осамнаест година касније у оквиру посете Емануела Макрона Републици Србији, 15. јула 2019. године, потписано пет споразума у области наоружања и војне опреме. Поменути споразуми се односе не само на Наруџбенице за набавку ПВО система Мистрал 3 и заједничку интеграцију истог на систем Пасарс, што је најчешће помињано у јавности, већ обухватају: Технички споразум између Министарства одбране Републике Србије и Министарства одбране Републике Француске у вези са набавком ПВО система кратког домета од компаније MBDA, Меморандум о разумевању између Министарства одбране Републике Србије и компаније Талес, Меморандум о разумевању између Министарства одбране Републике Србије и компаније Сафран и Меморандум о разумевању између привредног друштва Прва Петолетка – Наменска Трстеник и компаније Iksblu. Да развој војне сарадње није остао само на папиру, потврда је посета Флоранс Парли, француске министарке одбране Београду средином децембра 2019. године. Парли је нагласила да постојање отоврених и слободних дијалога, при чему је за Француску веома значајно да сазнамо на који начин Србија анализира улоге за будућност на континенту и у региону када је реч о актуелним питањима – као што су питања будућности НАТО, будућности Косова, тероризма и организованог криминала. У складу са новом стратегијом Француске за Западни Балкан из 2019. године, очекује се да се више пажње посвети оперативној сарадњи између две земље, школовању војних кадрова у Француској, а у јуну 2020. године планирана је и заједничка вежба француске и српске војске.
У времену када се утапамо у информацијама и гладујемо за зањем важно је да се развија сарадња у области образовања, науке и културе две државе. Док је од 1841. године Париз био, како је то Јован Дучић приметио, школа будућих српских министара, крајем прошлог века биле су прекинуте и/или отежане комуникације и сарадња у областима образовања и науке. Ово се посредно одразило и на чињеницу да се Француска и Србија данас не познају довољно. Као два пријатеља која се нису дуго видела, имају сећање на заједничко искуство и проблеме, али промене које су се догодиле у међувремену нису им довољно познате. Стога подршка повезивању пословних људи, научника, уметника и младих јесте предуслов унапређењу билатералних односа. Она није само питање мандата једне владе или једног председника, па чак ни питање билатералних односа, већ је питање националног опстанка и развоја за Србију у њеној потрази за партнерством, заштитом и позиционирањем у међународним односима. Године непоузданих информација и организоване пропаганде простив Срба и Србије створиле су конфузију и у редовима дипломата, а не само јавности. Потребно је да Србија у наредном периоду прошири деловање свих актера културне дипломатије у Француској. Ово се пре свега односи на Српски културни центар у Паризу, који је у прошлости имао повремене успехе, али је генерално био невидљив у граду где постоји 56 страних културних центара и стотине културних догађаја у једном дану. Ипак, Српски културни центар пружа одличну основу за активности културне дипломатије и уз ангажовање више спољних сарадника и промену стратегије културне дипломатије могао би да постигне боље резултате. У овом смислу Србија се може угледати на активности дугог деловања културне дипломатије Француске, која још од краја 19. века прати активности учења француског језика, рад Француске алијансе, организује бројне културне догађаје и шири француску културу. Макронова посета је означила и почетак нових пројеката у култури, пре свега у сфери филма и стрипа. Значај учења француског језика и посредно ширења француске културе препознао је и нагласио и нови амбасадор Француске у Србији, док је у децембру 2019. године о потреби учења француског језика међу лицима из сфере одбране и безбедности говорила и француска министарска Парли.
Снажније и са јаснијим циљевима присуство Француске на Западном Балканау, у коме она Србију види као кључну земљу, питање је и њене позиције у Европи, Европској унији и међународним односима. Француска је и у прошлости настојала да свој међународни углед и повратак међу водеће актере међународних односа остварује интервенцијама на Балкану, већином наметајући улогу арбитра. Као кључна питања у дипломатским односима Француске и Србије данас се препознају владавина права, економија, евроинтеграције, Косово и Метохија. Поменута „отворена питања“ присутна су у истом или измењеном облику већ деценијама, при чему постоје и значајне несагласности (Косово и Метохија) и/или успорено реализовање циљева и напретка (евроинтеграције и економија). Она су наглашена и приликом посете француског председника Србији прошле године, при чему је Макрон посебно истакао економску заинтересованост Француске и спремност да покрене дијалог Београда и Приштине. Шест месеци касније, за сада можемо закључити да се савремени француско-српски односи развијају на основу праваца наведених у Стратегији Француске о Западном Балкану из априла 2019. године, као и онога што је дипломатским речником најавио Емануел Макрон приликом сусрета са Александром Вучићем у Београду, јула 2019. године.
Ситуација на шаховској табли мултилатералних и билатералних односа је увек компликована, а позиција Србије традиционално укљештена између нових и старих геополитичких ветрова и интереса великих сила. Србија је опет, као и пре више од сто година, у сличној позицији – потребно је анимирати, заинтересовати и објаснити „српско питање“. Почетком 20. века Србија је имала Милована Миловановића, пријатеља француских дипломата, који је могао у сваком тренутку ући у француско министарство спољних послова и заказати аудијенцију код француских државника. Тада су Срби имали Гргура Јакшића у Паризу, кога су деца саветника француских председника називала ујаком, и преко кога су се пласирали чланци о Србима и Србији у најтиражнијим француским новинама. Имали су и Јована Цвијића који је на француском језику објаснио положај Срба у Босни и Херцеговини 1908. године као окупацију и да су Срби ухапшен народ, док се данас о страдању Срба у енклавама на Косову и Метохији у француским новинама може прочитати тек понеки текст. У времену када се није могло ратовати, када се није било довољно снажно ни за условљавање, нити економско остваривање националних интереса, а желела се добити француска политичка и/или економска подршка деловало се у сфери културне дипоматије. Француска, стална чланица СБ УН, нуклеарна сила, пета највећа светска економија, разуме језик култрне дипломатије, уосталом она га је и створила још крајем 19. века. Стога један од начина да се унапреде садашњи односи јесте деловање у овом правцу. У међународним односима не могу се стварати пријатељства, али се могу градити партнерства, за шта је потребна комуникација, сарадња, разумевање, заједнички интереси и стратешко планирање, а посебно у периоду када Француска показује ново и појачано интересовање и за Србију и регион Западног Балкана.
Остави коментар