Селективна правда Хашког трибунала против помирења и културних интеграција на Балкану
Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Тешка, оловна завеса лагано се спушта на позорницу „циркуске сцене“, која је 25. маја 1993. године покренута под громогласно најављеним називом Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991. године или Међународни кривични суд за бившу Југославију. На просторима те бивше Југославије, посебно у фундаментима менталних карактеристика српског народа, овај суд остао је упамћен по колоквијално изведеном и за покољења осрамоћеном и пежоративном надимку „Хашки трибунал“. Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године, или Међународни кривични суд за бившу Југославију, формиран је од стране Савета безбедности УН, на основу Статута усвојеног 25. маја 1993. године, Резолуцијом 827, у више наврата мењаним резолуцијама Савета безбедности УН-а, са првенственим циљем испуњења универзалног принципа индивидуалне кривичне одговорности лица одговорних за кршење међународног хуманитарног права и правила ратовања. Оваква делатност МКСЈ-а требалo је да створи претпоставке и омогући другу сврху оснивања МКСЈ-а, сходно резолуцијама Савета безбедности УН-а, а то је стварање услова за помирење међу народима и етничким групама које су учествовале у сукобима на територији бивше Југославије у периоду од 1991. године па на даље. Опште је познато да је на територији бивше Југославије од 1991. године дошло до избијања више оружаних сукоба, чији карактер је и до данас у судској пракси и међународној правној теорији остао споран. Такви сукоби су за собом оставили знатно поремећене међуетничке односе на територији бивше Југославије, који ни до данашњих дана (више од 25 година од почетка сукоба) нису враћени ни изблиза на подношљив ниво. Такође је познато да је у тим сукобима дошло до страдања великог броја припадника тих народа и етничких група које су у сукобима учествовале, а које су починили припадници истих народа и етничких група у међусобном супротстављању. Од свог оснивања и почетка практичног рада, МКСЈ је испољио многе слабости које су у крајњем, по оцени већег броја правних експерата, резултирале нарушавањем његовог угледа и кредибилитета које му је ауторитетом својих одлука и самим формирањем дао Савет безбедности УН. Чини се да МКСЈ својим радом и начином доношења и спровођења одређених одлука није испунио очекивања и задатке због којих је од Савета безбедности УН-а основан. Као резултат таквог поступања од стране МКСЈ, данас, дакле 24 године након његовог оснивања, поставља се питање остваривања сврхе оправданости формирања оваквог једног ад-хок трибунала, као што је МКСЈ. Велики број правних стручњака, а и лаичке јавности, праћењем рада МКСЈ-а може доћи до закључка да у његовом раду и начину примене статута по коме је основан, међународних правних правила из ове области и нарочито правилника о поступку и доказима као процесног законика МКСЈ-а, постоје необјашњиве недоследности. Простим прегледом статистичких података о етничкој структури лица против којих је по налогу МКСЈ-а покретана истрага, затим лица против којих је вођен поступак, лица против којих су донете правоснажне пресуде, и посебно анализа врсте и висине казне које су примењене, може се доћи до закључка да је у раду МКСЈ-а доминирала дискриминација припадника српског народа на свим територијама држава бивше Југославије. На овај начин је дошло до нарушавања универзалних принципа о забрањености ратних злочина и потреби њиховог кажњавања, без обзира на етничку или верску припадност извршилаца ратних злочина.
Посебан проблем представља однос према жртвама ратних злочина, где се у току вођења судског поступка и у коначном његовом исходу не сме одражавати национална, расна, нити верска обојеност. Све жртве злочина пред судом би морале бити исте. Нажалост, у практичном раду МКСЈ-а долазило је до веома озбиљних различитости у примени стандарда појединих правних правила и правних института, када је у питању „српска страна“ у односу на друге стране у сукобу. Овакво запажање може бити претворено у озбиљан експертски закључак уколико би биле сагледане и анализиране све до сада донете одлуке МКСЈ-а, као и поступци који су у току. У досадашњем раду МКСЈ-а, оптужено је 154 лица, а осуђено је 100 истих на укупно 1442 године затвора, од чега је 84 Срба, који су осуђени на 1217 година затвора, уз три, до сада, правоснажне доживотне казне (са још две неправоснажне), док су припадници свих осталих народа и етничких група осуђени на укупно 225 година, од чега је осуђено 14 Хрвата, на укупно 183 године, 5 Бошњака на укупно 41 годину, двојица Албанаца на укупно 19 година и један Македонац на 12 година. У току рада хашког трибунала и самих поступака, до сада је умрло 25 оптужених, приведених или већ осуђених лица. Од њих, двадесет и једно лице долази из реда српског народа. Уколико се, са друге стране, овакви статистички подаци упореде са укупним бројем страдалих у свим сукобима на територији бивше Југославије, запазиће се једна велика нелогичност. Простим упоређивањем броја становника народа и етничких група које су чиниле бившу СФРЈ, по последњем попису пре избијања сукоба, и броја страдалих припадника истих народа и етничких група у свим овим сукобима, видеће се готово математички паритет из кога се може извући закључак да су све зараћене стране у овим сукобима страдале приближно исто. Из овога се намеће следећа логичка претпоставка, да је међу свим народима и етничким групама било припадника који су над другима вршили акте квалификоване као ратни злочин, што би требало да подразумева и одређени статистички паритет у броју осуђених и висини изречених казни пред МКСЈ-ом. Из изложеног се може видети да је такав паритет, различитом применом стандарда од стране МКСЈ-а, у великој мери нарушен. Ако се анализира виктимолошки аспект рада МКСЈ-а, може се такође видети велика нелогичност и готово дискриминација српских жртава, што представља много тежу последицу неконзистентног рада и резултата таквог рада МКСЈ-а. Опште је позната ствар да су у сукобима, поготову на територији БиХ и Македоније, учествовали међусобно и припадници других народа и етничких група, без учешћа припадника српског народа (Бошњаци и Хрвати, Македонци и Албанци), и да је и у тим сукобима дошло до великог броја кривичних дела, у којима никаквог учешћа није имала српска страна. Предмет судских поступака пред МКСЈ-ом, када су у питању Бошњаци и Хрвати, у највећој мери је управо овај део сукоба на територији бивше Југославије, између Хрвата и Бошњака, али не и злочини Хрвата и Бошњака над српском страном. Поставља се оправдано питање ко је крив, само на територији БиХ, страдало готово 28.000 припадника српског народа, од чега више од половине цивилног становништва? Ко је усмртио оволики број људи и ко је одговоран за те акте? Овакво питање би се могло поставити и за велики број српских, углавном цивилних жртава, на територији Косова и Метохије? Одговор на ово и оваква питања, када су последице на српској страни, МКСЈ није дао. Поред неадекватног третирања српских жртава, када је у питању њихово усмрћење, исти третман имају и жртве, припадници српског народа који су преживели разне облике тортура (затвори, логори и слично), а где су извршиоци на страни Хрвата, Бошњака и Албанаца. Највећа етничка чишћења на територији бивше Југославије, учињена су управо према српском становништву. Из Хрватске је етнички готово очишћено српско становништво (само у току једне операције „Олуја“), насилно је отерано око 220.000, а убијено више хиљада људи. Косовски Албанци такође су извршили погроме и највеће етничко чишћење српског становништва, драстично нарушавајући етничку структуру ове српске покрајине (чији је статус сада предмет спора пред међународном заједницом) отеравши готово 300.000 Срба са овог простора. Ни за етничко чишћење Срба из Хрватске, ни за етничко чишћење Срба са Косова, нико није проглашен одговорним пред МКСЈ-ом. Ако се у наставку погледају статистички подаци о броју лица против којих је покретана истрага пред МКСЈ или по његовом налогу и броју повучених оптужница и ослобађајућих пресуда, може се видети да је на страни припадника српског народа (иако их је далеко већи број процесуиран) најмањи број међу онима против којих је оптужница повучена или донета ослобађајућа пресуда. Ово што је до сада изнето може и мора бити предмет озбиљне анализе у сагледавању улоге и резултата рада МКСЈ у досадашњем току.
Разлози овом и оваквом поступању МКСЈ-а би требало да буду предмет једног озбиљног сагледавања од стране независног експертског тима, под окриљем УН-а, а циљ овакве активности коначна оцена о испуњавању сврхе оснивања и рада МКСЈ-а. Није потребно подсећати да једнакост свих људи представља једну од темељних начела и претпоставки за уживање било ког људског права. Универзална декларација о људским правима из 1948. године, као један од најважнијих докумената донетих под окриљем УН, у свом члану 1 наводи: „Сва људска бића рађају се слободна, једнака у достојанству и правима“. Ово начело као темељни принцип мора бити инкорпорирано у свим међународним и националним законодавствима. Члан 7 исте декларације предвиђа: „Сви су пред законом једнаки и имају право, без икакве разлике, на подједнаку правну заштиту“. Међународни пакт о грађанским и политичким правима, у члану 14 став 1, гарантује: „Сви су једнаки пред судовима и трибуналима“. Члан 21 став 1 Статута МКСЈ-а, гарантује: „Све су особе равноправне пред међународним судом“. Из свих цитираних одредби међународних аката, укључујући и Статут самог МКСЈ-а, недвосмислено произилази гаранција једнакости свих, уз подједнако поштовање њихових права пред међународним судовима. Неједнако поступање према окривљенима у кривичном поступку у потпуности руши овај концепт и озбиљно доводи у питање легитимност, легалност и праведност одлука које су донете у таквим поступцима. У практичној примени појединих материјално-правних и процесно-правних института, у поступцима пред МКСЈ-ом, долази до њиховог прешироког тумачења и недоследне примене. Најчешће се овакве деформације, као што је претходно и изнето, дешавају у поступцима против оптуженика српске националности за било који од догађаја проистеклих из сукоба на територији бивше Југославије. У даљем излагању покушаћемо да побројимо неколико од њих како бисмо овакву тврдњу поткрепили чињеницама. Један од најпроблематичнијих института, примењиваних пред МКСЈ, када су у питању облици одговорности лица процесуираних у поступцима пред МКСЈ-ом, је дефиниција и примена, те екстензивно тумачење удруженог злочиначког подухвата, као облика одговорности. Примена овог института, на начин на који га је у свом раду и у својим одлукама МКСЈ тумачио, довела је до најширег облика одговорности која се граничи и у појединим тренуцима прераста у објективну одговорност читавих народа или етничких група, те на тај начин велики број недужних људи чини одговорним. Посебно у оквиру УЗП – оптужбе за злочине које никада нисте намеравали да почините, већ су само до одређене границе били предвидљиви, представља један од оваквих облика одговорности. Овакво правно тумачење и примена овог облика строге (неизбежне) одговорности од стране МКСЈ-а може обухватити сваког појединца, од обичног војника, па до врха командне структуре, уз само један услов да се на било који начин нађете ангажовани у ратним дејствима на некој од страна. У оваквој ситуацији може се догодити да вам се припишу злочини за које нисте ни чули, а камоли на било који начин учествовали у њиховом извршењу, у било ком облику одговорности познатом у пракси кривичног законодавства у свету. Као што је претходно речено, без обзира на спорења о карактеру сукоба на територији бивше Југославије, у свакој од ових варијанти преовладава мишљење да су сукоби на територији бивше Југославије имали карактер грађанског рата. Опште је познато да су грађански ратови, а поготову они који се догађају на територијама етничке и конфесионалне мешовитости становништва, а која је уз то оптерећена и тешким историјским чињеницама претходних сукоба, веома крвави. Овакви сукоби редовно доводе до извршења врло тешких злочина на свим странама. То се догодило и у случају сукоба на територији бивше Југославије. Пошавши од ове претпоставке, а имајући у виду овај трећи облик одговорности у оквиру УЗП-а, то би једноставно значило да ко год је испунио своју уставну обавезу и ангажовао се на било који начин у сукобу, могао би предвидети да ће се у тим сукобима догађати разни злочини и од стране на којој је он ангажован, па стога би могао бити одговоран и за такве акте. Поред лица која су у току сукоба ангажована на једној од сукобљених страна (војници, полицајци и слично), трећи облик одговорности УЗП-а обухвата и грађанске структуре неке од зараћених страна. У првом реду, то су политичке структуре, које су у том тренутку на власти. Екстензивним тумачењем трећег облика одговорности УЗП-а, и увлачењем у одговорност политичких фактора, може се доћи до врло парадоксалне могућности да у крајњем случају и сваки грађанин који је гласао за одређену политичку опцију је могао предвидети да је та политичка опција обухваћена УЗП-ом, да надаље може доћи до ратних сукоба – грађанског рата, у коме ће вероватно бити злочина за које, ето и један гласач може да одговара. Ово је апсолутно неприхватљиво. Ово показује сву апсурдност примене и тумачења оваквог облика одговорности пред МКСЈ. Овако ширење одговорности представља негацију једног од основних правила кривичне одговорности, а то је индивидуална одговорност за акт почињења кривичног дела. Сврха вођења кривичних поступака у свим законодавствима света, па и поступка како је уређен пред МКСЈ, јесте стриктно утврђивање индивидалне одговорности сваког процесуираног појединца и утврђивање његове улоге у почињењу сваког појединачног злочина. Примена УЗП-а у трећем облику потпуно релативизује ово начело и доводи до готово објективне одговорности најширег облика. На послетку, када је реч о УЗП-у, треба истаћи да када се погледају оптужнице, пресуде, па и правоснажне пресуде, може се лако уочити да је овај проблематични облик одговорности готово резервисан за припаднике „српске стране“. Када је у питању српска страна, УЗП-ом су обухваћене и у Републици Србији и у Републици Српској, све војне, полицијске, безбедносне, политичке и локалне структуре власти, што опет потврђује тезу са почетка овог рада.
Посебну димензију „наопаке луцидности“ Трибунал је досегао у погледу пружања „доказа“ и у „доказним поступцима“ у припремама суђења и у суђењима оптуженим Србима. Када би „докази“ Хашког тужилаштва били поуздани, данас би овај међународни суд судио Његошу због етничког чишћења Муслимана. а на столици за сведоке седео би амерички глумац Арнолд Шварценегер! Додуше, не у истом процесу. У корист Срба којима се судило у Хагу није сведочио нико из Холивуда, али је зато тужилаштво, на почетку суђења бившем градоначелнику Вуковара Славку Докмановићу, тврдило да су Срби имали три патријарха, од којих је најважнији био у Београду. Нешто касније, „сазнало“ се и да пре деведесетих година XX века Срби нису ни живели у Босни. Када је реч о Хрватској, Срби су, по мишљењу тужилаштва, ту дошли тек после Првог светског рата. Докмановићева одбрана је тада показала аутентичне карте на којима се видело да су Срби били већински народ. Разне небулозе, како и сам каже, доживео је и Бранислав Тапушковић током „суђења века“, како је називан процес против бившег председника СРЈ и Србије Слободана Милошевића. Он је био „пријатељ суда“ и тада је сведочио ситуацији где је тужилац Џефри Најс током испитивања свог сведока тражио да му овај потврди да су Срби у VII веку рушили џамије на КиМ, иако је ислам стигао на Балкан тек у XV веку. Није ово био једини Најсов бисер. Пошто је против Милошевића оптужница за злочине у БиХ подигнута пред крај извођења доказа тужилаштва за КиМ, тужилац је затражио да се оптужнице споје. Аргумент је био да су све српске акције на КиМ биле усмерене на стварање „Велике Србије“, односно да је Србија хтела да увећа територију. На једном од суђења којим је присуствовао овај адвокат тврдило се и да је српски језик настао из босанчице. Морална димензија улоге овог суда платформа је на којој је међународно право прво изгубило свој кредибилитет. Тако, нпр. у жељи да докаже одговорност бившег председника Републике Српске Радована Караџића за злочине током деведесетих, хашка тужитељка Катрина Густавсон навела је стихове из „Горског вијенца“ који говоре о истрази потурица, иако је реч о делу које је објављено пре готово 170 година, а говори о историјским догађајима који су се догодили у XVII веку. Њена теза је да се и у дијалогу актера овог спева, владике Данила и Вука Мићуновића препознаје вековна тежња српског народа да етнички очисти простор. У одговору на овај беспримерни бисер глупости, незнања, некомпетентности и „менталне празнине“, најбоље је одговрио Емир Кустурица, светски прослављени философ, књижевник, мецена, задужбинар, уметник, режисер и глумац: „…Пошто она чита Његошеве стихове, следеће ће вероватно бити њено бављење Наполеоном, можда ће и њега извести пред суд у Хагу, да не говоримо о Александру Македонском, а нарочито не о Францу Фердинанду. Први пут чујем да један суд завирује и у песничка дела. Ако је Његош геноцидан, шта је онда Мојсије? У Старом завету пише „око за око, зуб за зуб“. Да ли планирају да подигну оптужницу против Мојсија? По мом скромном мишљењу, Мојсије није ратни злочинац, а очигледно је да се по белом свету људи веома неопрезно баве стварима које не би смели да дирају…“*. Међутим, праву суштину потребе за оснивањем и радом Хашког трибунала открио је судија Баконе Џастис Молото, делилац правде из Јужне Африке који је приликом испитивања сведока у процесу против Милана Мартића, председника Републике Српске Крајине казао: „…Да су Срби из Хрватске чим су проглашени за мањину, отишли у Србију, патњи не би било. Ни за њих ни за Хрвате. Ни за кога…“. Или једноставно, како је то објаснио Марти Ахтисари: „… Ви сте криви као народ“! Срамота је прво име Хашког „зверињака“.
* „Трибунал суди и српској историји“, Вечерње новости, 13.02.2014.
Остави коментар