Аутор: др Милош Савин, историчар
Прве идеје о делимичној миграцији Срба у тадашњу царску Русију јавиле су се много раније од сеобе коју је романом овековечио Милош Црњански. Руски император Петар Велики имао је идеју да евентуално насели Србе у пограничним подручјима, насупрот Турцима и Татарима. Пре свега су га занимали обучени војници с искуством у борби против Турака, који би попут своје службе у аустријском царству били граничари у руској империји. Са друге стране, поједине групе Срба из Аустрије, посебно оних досељених под Арсенијем Чарнојевићем, већ након првих разочарења у нову средину, пре свега везаних за неиспуњавање свих обећаних привилегија, покушавају да ступе у везе са Русијом како би их она заступала пред бечким двором. Арсеније III се жалио руским заступницима на унијаћење православаца и од Петра Великог тражио помоћ. Код Срба који су били оптерећени сталним недаћама почео је да се ствара мит о великом, православном, словенском, руском царству, које ће им услед братске љубави и заједничке вере постати патрон, ма где живели, те које ће их одушевљено позвати и на своју територију. Први српски изасланик с идејом да организује пресељење дела Срба Пантелија Пана Божић нашао се у Москви 1704. и тада је канцелару Головину изнео ову идеју. Божић није добио никакав одговор, али је ипак остао у Русији и умро као њен војник 1718. године. Након пораза на Пруту, Петар Велики је поново почео да размишља о насељавању Срба на подручју Украјине, односно Малорусије, што је био термин руске империјалне власти за источне делове царства, које су претежно насељавали преци данашњих, Украјинаца, Русина и сличних група, које су руски феудални кругови сматрали некаквом мањом и блажом, недовољно освешћеном и конституисаном подврстом Руса –Малорусима. Руски цар, добро информисан о српској опчињености имагинарном Русијом, помагао је српске манастире на Фрушкој гори и послао Максима Суворова у Карловце да би 1723. граматом наложио Јовану Албанезу, Србину пореклом, да међу аустријским Србима врбује људе за нове пукове. Као први агент међу Србима Албанез је нудио плату, чин као и под Аустријом, земљу породицама, привилегије ако се преселе у већем броју и слично, па је исте године у Русију довео преко хиљаду Срба из Потисја. Од њих је формиран 1727. Српски хусарски пук, који је већ 1729. учествовао у рату против Персије.
Након Петра Великог, његове наследнице на императорском престолу, Ана и Јелисавета, делимично су наследиле и идеју о врбовању и насељавању Срба у војне сврхе. У њеној реализацији се нарочито искорачило у време Јелисавете, па се 1749. на челу са Вишњевским, Србином из Вишњевца, у Токају појавило руско изасланство које се наводно бавило куповином вина. Оно је заправо било само параван за врбовање Срба и томе ће служити током читавог 18. века. Међутим, догађај који је био кључни повод за одлазак извесног броја Срба у Украјину, односно Малорусију, јесте укидање потиско-поморишке границе. Наиме, пошто је мађарским сталежима обећала инкорпорацију Баната у угарски жупанијски систем као награду за подршку у Рату за аустријско наслеђе, Марија Терезија 1743. започиње с испуњавањем обећања. Како је новоустановљена граница с османским царством са севера Баната и бачког Потисја прешла у Панчево и Земун, имала је идеју да Србе премести ка југу, али то чини постепено како не би увредила Србе, који су у поменутом рату такође ратовали за њу. Укидајући постепено шанчеве, царица је преко генерала Франца Антона Енгелсхофена убеђивала Србе да ће се ширити према Турској и да Срби треба к њој да иду. Српски пукови су временом све више пуњени мађарским и немачким официрима. Коначно, 15. августа 1750. је донета одлука да се Моришка и Потиска граница, са Бачком, Чанадском и Арадском жупанијом припоје угарском жупанијском систему, а Михољдан 1751. је постављен као рок за сеобу. За њу се на плебисциту одлучила велика већина Срба у обе крајине, међутим, она није имала организацију нити вођу, као ни представу о новом одредишту, па су због тога од митрополита тражили да издејствује довољно добре земље у Темишварском Банату. Уместо тога, Реинкорпорациона комисија је, ради смиривања Срба, одлучила да онима који су се одлучили за провинцијал да мађарско племство, што је фебруара 1751. потврдила и сама Марија Терезија.
За то време је зов Русије која је спроводила пропаганду путем калуђера и изасланика био је све јачи. Срби се обраћају руском посланику у Бечу, Михаилу Бестужеву-Рјумину, који ће имати великих заслуга за пресељење дела Срба и који ће се због тога, по цену раније блискости, сукобити са царицом Маријом Терезијом. По његовој идеји истакнути Срби попут Рајка Прерадовића, Јована Шевића, Јована Хорвата и Јована Чарнојевића требало је да траже руски пасош и тиме привуку масе. Хорват се брзо истакао као вођа покрета и од хабзбуршке царице Марије Терезије је молио отпуст и прелазак у руску службу, што она одобрава како би ишла линијом мањег отпора. Хорват ступа у везу са Бестужевом, даје списак официра с истим намерама и нуди да сам и о свом трошку преведе читав пук у Русију, заузврат тражећи чин генерал-мајора. Бестужев шаље ове извештаје свом брату Алексеју, руском канцелару који успева да убеди императорку Јелисавету. Руси су се трудили да ствар представе тако да изгледа да је за Аустрију боље да се Срби нађу у ратној служби Русије, њене савезнице, него ли поново у служби Османлија. Императорка Јелисавета 13. јула 1751. шаље наредбу Бестужеву да прихвата Србе колико год их било, да даје Хорвату чин, да ће им дати земље у Украјини, да ће основати хусарски и пандурски пук и одређује Кијев као прихватни центар. Хорватова агитација имала је извесног успеха међу неким граничарима који су се одселили у Банат, поготово међу официрима, јер им је обећао чин више у Русији. Беч је давао пасоше како би спречио покрет ширих маса, али је истовремено тајно радио на сузбијању. Власти су почеле да аналитички приступају овом покрету, а томе се придружио и митрополит Павле Ненадовић, који је Марији Терезији слао извештаје и предлоге. Стога она прихвата предлог Угарске дворске канцеларије да се Ховрат саслуша, да се забрани агитација и да се ухапсе они који су се спремали за сеобу у војном интересу руског царства. Међутим, Хорват се из тога једва извукао, напушта врбовања и са својим следбеницима септембра 1751. креће за Русију.
Хорватова група од преко 200 људи у Кијев је преко Токаја стигла 10. октобра. Они су смештени у околини Кијева и до пролећа је њихов број прешао хиљаду, а њихово збрињавање је текло како треба. Српска насеобина добија име Нова Србија, оснивају се два хусарска (4000 људи) и два пешадијска (2000 људи) пука под директном командом Војног колегија, оснива се тврђава Св. Јелисавета, црквене ствари се стављају под надлештво Св. Синода, судство се регулише војним уставом и даје се право трговине по руским и малоруским градовима. Нова Србија се простирала од ушћа Кагарлика до извора реке Тур, одатле до извора Березовке и даље ка Амељнику и његовом ушћу у Дњепар. Ту се населио један хусарски пук под Хорватовом командом и један пандурски од 4000 људи, подељен на 20 чета. Другим народима је забрањено да се у та места насељавају. О спровођењу планова у дело бринуо се генерал-мајор Гљебов. Хорват је основао Хусарски Хорватов пук, а Пандурски пук даје под команду брату Михаилу, који је седиште имао у шанцу Крилов, на ушћу Тјасмине у Дњепар. Док је заједно са Гљебовом радио на формирању насеља, Хорват је послао неколико мисија у Угарску. Статешки промашај руске политике према српским досељеницима је била чињеница да земља није посејана, те није било довољно хране за људе и стоку, због чега су се српски досељеници хранили корењем и корама дрвећа до прве жетве.
Пролеће и лето 1752. били су у знаку руске пропаганде међу угарским Словенима, коју су спроводили српски исељеници под командом Хорвата и уз подршку Бестужева. У време кад је агитација почела, у Бечу је јављено да је императорка Јелисавета одустала од Срба, а Јозеф Бартенштајн је убеђивао царицу да мора мало попустити Србима како би са друге стране могла да штити католичку веру у Пруској, за шта јој је нужна једино Русија. Проблем је испао када су емисари Никола и Теодор Чорба тражили дозволу за седамдесет породица из Баната, и то баш у часу кад је изасланик из Санкт Петерсбурга, Претлак, слагао Марију Терезију о напуштању Срба. Од тада Аустрија на руску агитацију одговара противмерама. Бартенштајн предлаже царици да се Чорбе изгоне из државе, што она прихвата, а у то време на граници хапсе вахтмајстера Павла Вујића који је пошао у Банат ради породичних ствари. Пропагандом је руководио секретар посланства Черњев јер је Бестужев због болести био ограничен само на дипломатску трансакцију. На терену су миграциони таласи почели из Баната да запљускују све до Славоније, па је због отворене побуне интервенисао кирасирски пук на позив фелдмаршала Енгелсхофена. Бестужев у Бечу није добио никаква објашњења за изгон руских емисара, те је предложио бојкот Претлака у Петерсбургу. Међутим, његов брат Алексеј је тактичније пренео стање императорки Јелисавети, истичући да је Аустрија Русији подједнако важна. Због тога је одлучено да се Михаил Бестужев пресели у Дрезден, а да у супротном смеру оде Карл Кајзерлинг. Међутим, Бестужев ни из Дрездена није заборавио Србе, што је у каснијим приватним препискама често истицао. Његовим одласком Беч је добио ветар у леђа и одмах је објављен Казнени патент против ступања аустријских држављана у страну службу. Беч је кренуо у гушење покрета, Патент је предвиђао смрт вешалима свима који агитују за сеобу, а онима који оду без пасоша предвиђала се конфискација имовине и суђење по повратку. За то време, руски изасланик Кајзерлинг је радио на томе да ове мере Русија не доживи као напад на себе.
Када је реч о Новој Србији, она је почела брзо да се развија и то је одјекнуло међу балканским народима, па уз дозволу Колегија иностраних послова пристижу и влашки и бугарски емигранти из Пољске. Молдавски кнез је морао да постави на Дњестру страже како би спречио исељавање већих група Бугара, Влаха и Грка. Хорват се жалио да се на српска подручја стално насељавају украјински народи, па је царица у новембру 1752. потписала указ о њиховом враћању на своја стара станишта, али и препоруку да се Срби мешају само са правим Русима. Наравно, просперитет Нове Србије највише је одјекнуо међу Србима у Хабзбуршкој монархији, па је 1752. дошло до стварања нове српске насеобине под именом Славеносрбија. Основана је по угледу на Нову Србију, а чинили су је досељеници које је предводио Јован Шевић, обрстлајтнант из Чанада. Његова група од преко осам стотина људи је септембра 1752. отишла на подручје Украјине и њу су углавном чинили Срби из Потисја и Поморишја. Када су дошли у Кијев, Шевић је одбио да се одсели у Нову Србију и потчини Хорвату, те одлази у Москву и тамо захтева да му дају друго место, јер је од Хорвата био старији по чину и довео је више људи. Објављен је 29. маја 1753. указ да се Шевић са својим људима насели на Донецу, од Бахмута до Лугана, а притом му је додељен чин генерал-мајора.
На територији Славеносрбије основано је петнаест шанчева који су брзо прерасли у села. Од села Донецкое настао је Славјаносербск у данашњој источној Украјини. Затечена земља никада није била обрађивана, што је са благом климом утицало на добар принос, након прериода првобитне глади. Куће су прво биле земунице, али је успостављањем сарадње с околним становништвом развој Славеносрбије био убрзан. Основана су два хусарска пука, Бахмут је био главни штаб и у састав Славеносрбије ушао је и Бахмутских козачки пук. Славеносрбија је била потчињена Војном колегију и над њом је био надлежан белгородски архијереј. У Седмогодишњем рату дала је неколико ескадрона хусара.
Међутим, овај просперитет ће, између осталог, утицати да обе насеобине за свега пар деценија изгубе свој српски идентитет. Због прилива Украјинаца уместо Срба, војничка насеља све више су губила свој српски карактер и шансу за опстанак. Поред тога, Катарина Велика није желела даље да их финансира, а погодан тренутак за укидање била је истрага против Хорвата који се понашао као некакав деспот и силеџија међу Србима, иако је Нова Србија изузев његовог блиског окружења била у благостању. Он је 1763. смењен и послат у Вологду где је умро 1780. године. Имовина му је распродата чиме је намирен проневерени државни новац. Нова Србија тада је била под командом Војног колегијума. Након рада двеју комисија донета је 1764. одлука да се од Нове Србије формира Новоросијска губернија, а да Славеносрбија постане Екатеринска провинција Новоросијске губерније и 1775. придодата је Азовској губернији. Исте године је досељеник Петар Текелија предводио напад на запорошке козаке, при чему је уништен њихов табор Сеч, за шта добија као награду велико имање у Витепској губернији. Српски пукови прешли су у састав слободних козачких пукова, а српски официри показали су се као веома способни и цењени, па су неки од њих, попут Симеона Зорића, били команданти пукова. Срби су толико су били цењени да су дуго били синоним за хусара. После одслуженог рока у војсци, српски официри повлачили су се на своја имања где су се и даље осећали као Срби. Међутим, већ прва генерација њихових потомака се асимиловала. Изузев оних значајнијих, већину српских породица не можемо пратити након прве генерације њихових потомака. Заједно са језиком губио се и српски карактер, али се сећање на порекло ипак одржавало, што потврђују путописци попут Герасима Зелића и Саве Текелије. Међутим, Текелија у свом другом путопису из 1811. наводи да више никога познатог у бившој Новој Србији није било. Због колонизације тзв. Малорусима, асимилација Срба ишла је брзо: према статистици из 1862. године, једва хиљаду људи је знало своје српско порекло, док се у Херсонској губернији, која је у свом саставу имала целу Нову Србију, Срби 1900. године више не помињу. Ипак, део српског наслеђа задржао се у топонимима: Вершац, Мошорин, Суботец, Сентов, Кањиж, Панчев, што су последњи трагови Срба на територији данашње Херсонске области у јужној Украјини.
Остави коментар