СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА – ПОЕТА И УСТАНИК

Аутор: Јованка Симић, новинар

Симу Милутиновићу је прва и последња мисао била српство, и у тој мисли је издахнуо.(Јаков Игњатовић)

На подугачком списку незаслужено скрајнутих Срба, да списак заиста постоји, неизоставно би се нашло и име Симеона Симе Милутиновића Сарајлије (1791 – 1847), умног и образованог човека свога времена, историчара, књижевника, преводиоца, приповедача и пустолова. За Сарајлију је Јован Скерлић рекао да је „један од најчуднијих, најзанимљивијих и најфантастичнијих типова у српској књижевности. “

Милутиновић је рођен у Сарајеву, школовао се у Београду, Земуну, Сегедину и Сремским Карловцима, а послови, историјске прилике и немиран дух, водили су га од Београда, Видина, Одесе и Лајпцига, до Беча, Москве, Будима и Цетиња. Говорио је неколико језика, обављао бројне и разнородне послове (био је писар, учитељ, чувар бостана, директор основних школа, секретар Попечатељства просвештенија, борио се против Турака, боравио у затвору, био секретар владике Петра Првог и учитељ младог Његоша).

Писањем је почео да се бави веома рано. Прва песма, Сербска мома, објављена му је као мото у Вуковој Малој простонародној славеносербској песнарици (1814). Писао је лирске и епске песме, драме, историјске списе, приповетке… Бавио се публицистиком и сарађивао са најзначајнијим часописима и новинама свог времена: Сербски народни лист, Сербске народне новине, Сербски летопис, Србски родољубац, Забавник, Пештанско-будимски скоротеча… Сакупљао је и објављивао народне песме, приређивао дела других аутора и преводио са руског, немачког и грчког. У његова најзначајнија дела убрајају се: Сербијанка, Тројесестарство, Тројебратство, Зорица, Трагедија Обилић, Дика црногорска, Историја Црне Горе, Историја Србије, Играљке ума и др.

Животни пут Симе Милутиновића Сарајлије трајао је 56 година, а био је динамичан и мукотрпан. Често је, због размимоилажења са актуелним српским владарима био принуђен да напушта Србију, али јој се увек враћао. Рођен је у трговачкој породици, пошто се његов отац Симеон, пореклом из ужичког краја, а бежећи од куге преселио у Сарајево, где је оженио чувену лепотицу Анђелију Срдановић. Касније се породица пресељавала у више наврата па је Сима школовање започео у Земуну, а потом је образујући се прошао многе крајеве од Сремских Карловаца и Видина до Лајпцига, преко Бесарабије до Црне Горе.

У Сремске Карловце тринаестогодишњи Милутиновић доспео је 1804. године уписавши се у Прву српску гимназију која је, иако основана 1791. године, већ била на добром гласу. Из времена ђаковања у Карловцима које се поклопило са догађајима Првог српског устанка и успесима Карађорђа, није сачувана једна од првих Симиних песама Спомен карловачких година. Али, није дуго трајало ни Симино школовање у најстаријој српској гимназији. У другом семестру треће године (1807. године), избачен је из школе јер се заједно са Димитријем Давидовићем и још неким ђацима замерио врховном гимназијском патрону митрополиту Стефану Стратимировићу „читањем забрањених књига и писањем слободних стиховаˮ.

Пут је Милутиновића даље водио у Пешту, па у Београд где упознаје Доситеја, а затим и Вука Стефановића Караџића. Захваљујући Вуковој подршци 1811. године о Видовдану, објавио је своје прве стихове „Распјев славом отечества усхићена Српчићаˮ.

Доцније је писао већином политичке и пригодне уставобранитељске песме, династичке оде и стиховане брошуре прилагођене потребама тога времена. Те брошуре нису имале значајнију књижевну вредност све до трагедије Обилић у којој је драматизовао косовску трагедију. Према суду књижевних историчара, Сарајлија је за сложену драмску композицију имао мање смисла него за еп, али сматрали су да је ипак био најплоднији и најразноврснији српски писац своје генерације и, уз Вука, најбољи познавалац наше народне поезије.

Најбоље и најобимније Сарајлијино дело је епски спев „Сербијанка“ из 1826. године у којем је, по узору на Илијаду, опевао Први и Други српски устанак. Ова четвороделна књига била је пропраћена и похвалама и покудама. Похвале није штедео Јохан Волфганг Гете кога је Сима Милутиновић по изласку свог дела посетио у Вајмару. “Прегледавши ово дело, нашли смо да је цела ствар врло значајна. Желели бисмо да се овај спев преведе…”, забележио је Гете.

С друге стране, Вук кога је Сарајлија веома поштовао, мада често нису били истомишљеници, приговорио је да је „објављеније добро, само што је високо или, ако смијем рећи тавно и ишарано руским ријечимаˮ. Свестан вредности свог језичког и песничког концепта, Сарајлија је Вуку одговорио надмоћним тоном: „За мој правопис не старај се ништа. Ја нијесам, а ни ти, онај што угађа свакоме у свијетуˮ.

На Цетињу се Сарајлија обрео 1827. године, после размирица са књазом Милошем, а дошао је преко Трста, Задра, Херцег Новог и Котора. У Црној Гори прихватио га је и за свог личног секретара именовао остарели владика Петар први. Измирио је, притом, све Милутиновићеве дугове у Лајпцигу. Убрзо је Сарајлија почео да подучава и младог Његоша и да сакупња народне црногорске песме.

Не угађајући претерано никоме, Сарајлија је бурно проживео свој живот и скончао га у Београду, осиромашен и заборављен од оних које је величао у својим делима. Један од најзначајнијих српских књижевника издахнуо је на рукама своје верне супруге Марије Пунктаторке. Њој је на умору поручио да помаже сиротињу, а последње речи биле су му: „Кад бих се поново родио, желео бих да будем ово што сам биоˮ.

Сарајлија је сахрањен 1. јануара 1848. године, код Маркове цркве у Београду. Његово тело спуштено је у гроб Јоакима Вујића јер породица није имала могућности да га достојније сахрани.

Од тог тренутка, па у наредне 163 године, Сарајлију је у српском сећању прекрила тешка тама. Са изузетком реченице у грандиозној тв серији Вук Караџић Милована Витезовића: „Још свог Бога Срб имаде мрвуˮ коју глумац у лику Симе Милутиновића Сарајлије изговара док, по одобрењу турског аге код Стамбол капије (данашњи Трг републике) поји водом обешене Србе, Симе и његових књижевних дела нису се до 2010. године сетиле ни Кнежевина ни Краљевина Србија, ни држава СХС, ни Краљевина Југославија, ни СФРЈ, ни СР Југославија. Сетило се Друштво за науку и стваралаштво Логос из Бачке Паланке које је 2010. године штампало његова сабрана дела у шест томова. Идеју да се први пут објаве сабрана Сарајлијина дела подржали су академици Василије Крестић и Дејан Медаковић. Овај други је тада рекао бачкопаланачким издавачима: „Објављивањем сабраних дела, ви ћете Сими подићи споменик значајнији него да сте га излили у бронзи и поставили насред Теразија.“

Литература :

Андра Гавриловић, Знаменити Срби 19. века, Друго допуњено издање Научна КМД | Београд, 2008. године

Тања Поповић, Последње Сарајлијино дело – о Трагедији Вожда Карађорђа, Београд, 1992. године