СИМЕОН РОКСАНДИЋ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Вајарство или скулптура је уметност обликовања тродимензионалних облика. Различити материјали, почев од камена и мермера, преко дрвета, глине, па до стакла и пластике, пружају уметнику могућност и ширину да се изрази кроз различите облике. Вајарство није фиксни појам који би се за стално применио на одређену категорију предмета или активности, већ се ради о имену једне уметности која се непрекидно развија, мења, шири, уводећи нове врсте предмета у свој оквир. Већина скулптура има чисто естетски, тј. уметнички циљ. Када скулптура, поред уметничког поседује и употребни аспект, може се назвати скулптуром, само уколико је тај уметнички аспект доминантнији. Уколико су уметнички и употребни аспект балансирани, назива се функционалном скулптуром. И напослетку, када употребни аспект превагне, вајарство постаје дизајн.

Иако је вајарство верни пратилац сликарства, на нашим просторима готово да није ни постојало, све до половине 19. века. Изузетак чини црквена орнаментика и народна пластика. Главни узрок споријег развоја вајарства у Србији је став српске православне цркве, која није одобравала скулптуре светаца, сценe из Библије и другe религиознe темe. Осим тога, српско друштво вековима пре тога било је окренуто ка литерарном и наративном, као основној претпоставци уметности. Да би вајарство постало самостална ликовна дисциплина, на српској уметничкој сцени требало је да се појаве вајари, школовани на европским ликовним академијама (Беч, Минхен, Париз). Значи, до промена је дошло јачањем световног  грађанског друштва и његовим све већим упливом у уметност. Историја српског вајарства почиње да се афирмише у поднебљу академизма, односно неокласицизма, романтизма, реализма, веризма и симболизма. Родоначелником српског вајарства сматра се Петар Убавкић (1852–1910), који временски и поетички припада класицизму, са примесама романтизма и тежњом ка натурализму и веризму. Друга двојица значајних вајара су Ђорђе Јовановић (1861–1953) и Симеон Роксандић. Роксандић је са својим скулптурама много топлији и ближи, него што су то дела Петра Убавкића и Ђорђа Јовановића. На његовим скулптурама није у толикој мери утврђена академска шема. Самим тим и његово осећање живота и форме је много присније и живље.

Симеон Рокасандић је био српски вајар, представник академизма. Припадао је најстаријој генерацији вајара, који су зачели развој српске скулптуре. Академизам је стил у европској уметности, који пропагира строго придржавање традиционалних (античких) уметничких облика и правила. У српској скулптури жилаво је опстајао и током прве половине 20. века. Када коначно дође до опште либерализације, педесетих година 20. века, тек тада се у Србији јављају прве жене вајарке. До тада су жене у скулптури биле присутне једино као тема (лежећи акт, стајаћа фигура, портрет).

Симеон Симо Роксандић рођен је у селу Мајске Пољане, код Глине (Аустроугарска), 14. маја 1874. године. Потиче из српске православне породице, од мајке Јелене (рођене Војновић) и оца Гаврила, ковача и земљорадника. У породици је било више деце. Мајка му је умрла када му је било 5 година. Основну и Грађанску школу завршио је у Глини, а Обртну школу у Загребу, где је живео у интернату. У Загребу је прве две године требао да учи све занате који су били у школском програму, док је у току друге две године требало да усаврши ковачки и браварски занат, како му је отац одредио. Међутим, његов пут био је другачији. Дружећи се са старијим друговима Рудолфом Валдецом и Робертом Франгеш Михановићем и видевши како они моделују и тешу у камену, Симеон је одлучио да и он ступи на вајарско одељење. То је и учинио, без очевог знања.

За даље школовање тражио је стипендију из фонда Гавре Адамовића из Сремских Карловаца. Захваљујући одличним квалификацијама за време школовања, одобрена му је ванредна стипендија, али под условом да се школује у оквиру граница Аустроугарске. Тако je 1892. године уписао Уметничко-обртну школу у Пешти  где је прве две године изучавао декоративно сликарство и вајарство. Прве године је учио код словачког вајара Матраја, а наредне 1893. прешао је на одељење за пластику код професора Лоранфија. Школу је успешно завршио 1895. Његов ђачки рад  рељеф Христос предаје кључеве Светом Петру, откупила је управа града Пожуна за њихову цркву, а данас се налази у Будимпешти.

Те исте 1895. године Симеон је уписао Академију уметности у Минхену, где је учио у класи професора Сиријуса Еберлеа. У то време у Минхену је студирало више српских сликара – Ристо Вукановић, Драгољуб Павловић, Милан Миловановић, а Симеон Роксандић био је једини вајар. Године 1897. у Минхену је настало његово прво значајно дело. Била је то скулптура Роба, која је позната под називом Joie de vivre. Ово дело изражава протест против туђинске власти над српским народом. У доба његовог школовања у Загребу, у Пешти и Минхену, преовладавао је академизам у уметности, за којим је следио натурализам. Пред крај студија престаје да добија стипендију, па се издржавао поправком оштећених споменика у градском парку. У Минхену је упознао Ђорђа Крстића, који му је предложио да дође у Србију и обећао му посао наставника у Београду. Тако је Симеон Роксандић стигао у Београд.

У сали Народне скупштине Србије од 20. септембра до 5. октобра 1898. године, била је приређена изложба радова троје српских младих уметника, школованих у Минхену, и то сликари Ристо и Бета Вукановић и вајар Симеон Роксандић. Била је ово прва Симеонова изложба. Млади уметници су своја дела допремили на таљигама, преко турске калдрме, сами укуцавали ексере и качили слике на зидове. Била је то изложба какву Београђани нису имали прилике да виде раније. Како је ова изложба дочекана у Београду, најбоље казује податак да је на отварању говорио тада најугледнији стручњак, Србин немачког порекла, теоретичар уметности, архитекта, ерудита, управник Народног музеја, Михајло Валтровић. Симеонов Роб доживео је велики успех на овој изложби. Управо је Валтровић откупио ову скулптуру за музеј, међутим музеј није имао средстава да је излије у бронзи. Инспирисан овим Симеоновим делом, Андра Гавриловић је спевао песму Хоћу да живим. Роб је уништен 1915. године, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату. Симеон је у Србију донео осећај за пластику и форму, али је свој рад морао да прилагоди укусу публике.

Симеон Роксандић је поднео молбу за посао министру просвете и црквених дела, те 14. децембра 1897. године постао је државни чиновник и то најпре у унутрашњости Србије. Постављен је за наставника цртања у Ужичкој реалној гимназији. У Србији су у то време постојале само две реалке, у којима је моделовање у гипсу уведено као обавезан предмет. Предавали су их Петар Убавкић у Београдској и Симеон Роксандић у Ужичкој гимназији. Када је Ужичка гимназија укинута, Симеон је постављен за наставника цртања у Крагујевцу. Тамо је радио од 1898. до 1907. године.

Роксандић је 1899. године израдио споменик кнезу Милошу, који је свечано постављен у дворани Крагујевачке гимназије. По његовом цртежу је израђена и ниша у којој је постављен споменик. Овај споменик је уништен за време аустроугарске окупације у Првом светском рату. Године 1900, Роксандић је победио на конкурсу за израду споменика за ослобођење Ниша, међутим, до израде споменика никада није дошло, нити му је исплаћена награда, а скице радова су касније изгубљене.

Године 1902. учествовао је на конкурсу за израду споменика изгинулим борцима у Врању. За овај конкурс је израдио три пројекта, од којих је одабран српски пешак који најављује победу, са заставом у десној и пушком у левој руци, поред сломљеног турског топа док му је под ногом изломљено копље турске заставе. Овај споменик свечано је откривен испред зграде начелства, маја 1903, а поводом двадесетпетогодишњице ослобођења Врања од Турака. Споменик су порушили Бугари у Првом светском рату 1915. године. Након рата Врањанци су финансирали подизање новог споменика, који је поново израдио Роксандић. Овај споменик је израђен у бронзи, нешто већих димензија, за разлику од оног првог који је био од иловаче. Нови споменик је свечано откривен на Видовдан, 28. јуна 1929. године, у част палим борцима за ослобођење од Турака 1878, балканским ратовима и Првом светском рату. Међутим и овај нови споменик у Другом светском рату, 1941. године, Бугари су оборили са постамента и однели. Група Врањанаца је затим пребацила бисту иза зграде Пашиног конака код Харемлука, где је остао да лежи покривен дрвима све до краја рата. Године 1946. овај споменик је враћен на своје старо место, али је био оштећен, без леве руке и пушке.

Симеон Роксандић је радио и портрете многих виђенијих грађана тога доба. Његов портрет Јована Николића Косовљанина је прва позната јавна скулптура у Јагодини, постављена у кругу Јагодинске пиваре 1904. године. У току Првог светског рата портрет је склоњен и више није јавно излаган, све до 1981. године када је биста поклоњена Завичајном музеју Јагодине, а од 2001. налази се у оквиру сталне поставке овог музеја.

Прво и најстарије југословенско удружење уметника „Лада”, основано је 4. септембра 1904. године, уочи Прве југословенске уметничке изложбе у Београду. Оснивачи овог друштва били су: Надежда Петровић, Бета и Ристо Вукановић, Урош Предић, Марко Мурат, Ђорђе Јовановић, Петар Убавкић и Симеон Роксандић. Друштво је названо по словенској богињи пролећа. Прва југословенска уметничка изложба окупила је више од стотину српских, хрватских, словеначких и бугарских уметника, са преко петсто радова. Роксандић је на њој изложио своју скулптуру Филипа Вишњића која  је веома повољно оцењена. Ова скулптура стајала је изложена у Другој мушкој гимназији, а уништена је током Првог светског рата.

До значајних промена у Роксандићевој каријери дошло је током његовог боравка у Минхену и Риму, 1906. године. Наиме, Симеон се 1905. оженио Љубом, а наредне године добио је једногодишње неплаћено одсуство и са женом отпутовао најпре у Минхен, а потом у Рим. У Минхену није успео да се снађе, јер се није слагао са новим правцима који су, у међувремену, настали у уметности. Сецесија је узимала све више маха, те је зато прешао у Рим, где му се поново вратила воља за радом.

У свом атељеу у Риму израдио је скулптуру Рибар (односно Борба), која је први пут изложена 1907. године на 77. међународној изложби лепих уметности у Риму. Добила је веома позитивне критике и похвале краљевског пара. Успех Рибара је потврђен и на Великој балканској изложби у Лондону исте године. Ова композиција је постала симбол младе српске државе, али према речима аутора Рибар је настао из потребе да се симболима прикаже победа човека над снагама природе. У драматичној и врло сугестивној пози, уметник је представио човека – рибара, који седи на рустично обрађеној стени и снажним рукама држи водену змијолику неман за врат. Рибарска мрежа која се спушта низ десни кук човека, па преко стране, додатно уноси живост у представу и појачава илузију морског пејзажа. До аутора је стигла нетачна вест да је брод са уметнинама на путу из Лондона потонуо, па је Симеон  урадио нови одливак од гипсаног модела. Тако је направио два истоветна рада. Тај други рад је, након треће изложбе „Ладе” у Загребу 1908. године, откупила управа града Загреба и поставила на Гричу (Језуитском тргу) у Горњем граду.  Прва скулптура Рибара је постављена  као фонтана на Калемегдану, највероватније 1908. године, а најкасније до 1911, у близини музичког павиљона, где су се између два рата сваке недеље одржавале музичке свечаности. Роксандићев Рибар је на један интересантан начин смештен у пејзажну архитектуру Калемегдана, док жубор воде употпуњује и оживљава скулптуру. На тај начин успостављена је синтеза аудитативног и визуелног. Првобитна намера је чак била да се постави на Теразијама.

По повратку из Рима Роксандић је добио премештај у Другу мушку гимназију у Београду. Предавао је и вајарство у београдској уметничко-занатској школи. У том периоду Симеон је израдио бисту Јосифа Маринковића (1909), Дечак са флаутом (1910), Изненађење или Дечак са корњачом (1910), бисту Лазе Костића (1910), бисту Михаила Валтровића (1910), Дечак који се ударио (1911), Очајање (1912), Кнез Иво од Семберије (1912), бисту Ристе Одавића (1914). Учествовао је на Првој српској уметничкој сликарској и вајарској изложби 1910. године у Сомбору, коју је организовала Добротворна задруга Српкиња Сомборкиња, а под покровитељством српског патријарха Лукијана. Иначе, Симеон Роксандић никада није организовао самосталне изложбе. Излагао је на свим изложбама сликарских и вајарских радова југословенских уметника до 1931. године. Учествовао је и на свим изложбама групе „Лада” – Друга југословенска изложба „Ладе” 1906. у Софији, Трећој у Загребу 1908, Четвртој 1912, Петој 1922. у Београду и Шестој 1927. године у Новом Саду. Излагао је на изложбама у Риму (1906. и 1911), Лондону (1907) и Барселони (1929).

Симеон Роксандић израдио је укупно 137 радова, биста, фигура и рељефа или пројеката. Неки од њих су уништени за време Првог светског рата или су пак нестали. Поред Рибара, урадио је скулптуру Победа са идентичном тематиком. На скулптури Победа, Роксандић је оживео беспоштедну и дивљу борбу за голи живот. Композиција је израђена у бронзи 1931. године. Заузела је место на једном од форума Београдског зоолошког врта, у форми  фонтане. У сведеном формалном изразу, приказани су човек и лав у двобоју. Човек, надмоћнији противник у овој борби, кроти лава, снажно га држећи за отворене чељусти. Дивља звер се узалудно опире, подижући велике шапе у ваздух, као знак слабости. Човекова супериорност доминира – набрекле вене на извајаним мишићима руку и ногу, десном ногом клечи на леђима животиње, док му лева служи као потпора. Сукоб човека и звери који је приказан на скулптурама Рибара и Победе, заправо симболише архетипску борбу разума и нагона, те урођену анималну страну људи.

Симеон Роксандић урадио је пројекат за скулптуру  Дечак са разбијеним крчагом,  у народу познат као споменик на Чукур чесми. Споменик је изливен у бронзи на мермерном постаменту, висине 30 цм, а укупне висине 149 цм. Подигнут је 1931. године, у спомен на догађај који се одиграо код Чукур чесме, 3. јуна 1862. Дечака Саву Петковића убио је, по другим изворима ударио по глави, турски војник (низам), што је изазвало сукобе широм Београда. Према неким тумачењима овај догађај код Чукур чесме изазвао је последњи српско-турски рат и коначно ослобођење Србије од Турака. Један од ондашњих суграђана, познати дуванџија Тома Ванђел, завештао је одређену суму новца да се подигне споменик на месту на којем се десио инцидент. Модел за фигуру дечака био је тринаестогодишњи Властимир Петковић.

Током Првог светског рата Роксандић је прво радио у војној пољској болници Шумадијске дивизије, прошао је кроз Албанску голготу, био на Крфу, прошао кроз Солунски фронт, оболео од маларије. После рата постављен је за професора Уметничке школе и једно време је обављао дужност њеног директора. Пензионисао се 1934. године. О свом трошку направио је мали атеље у дворишту Академије примењених уметности и последњих година израђивао мале фигуре и актове, фигуре циркуских акробата и чекао крај Другог светског рата. Умро је 12. јануара 1943. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.