Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Током историје различити народи различито су рачунали време. Човек је одувек имао потребу да дефинише и подели време да би боље организовао свој живот. С обзиром на то да је израчунато да је Земљи потребно 365 дана да обиђе око Сунца, то време се рачуна као соларна година. Неки народи су рачунали време по лунарној (месечевој) години која траје 354 дана. Када су формирани дани и месеци поставило се питање која ће се година узети за почетну. Раздобље у коме се године нижу од утврђене почетне тачке зове се ера.
Већина народа данас рачуна време према хришћанској ери, односно према рођењу Исуса Христа. Године после овог догађаја спадају у нову еру, а оне које су претходиле су део старе ере. Претхришћанска ера завршена је 31. децембра 1. године пре нове ере. Хришћанска ера је почела 1. јануара 1. године нове ере. Нулта година не постоји. Пре него што је уведен појам хришћанске ере, људи су рачунали време на разне начине. Египћани су рачунали године према владавини својих владара. Грци су бројали године од првих олимпијских игара које су одржане 776. године пре нове ере. Византијско (источно римско) рачунање време рачунало се од 1. септембра 5508. године пре нове ере јер је по легенди тада настао свет. Муслимани рачунају време од 622. године јер се тада десило бекство (хиџра) пророка Мухамеда из Меке у Медину што се сматра за оснивање ислама.
Данас је у употреби Грегоријански, а раније је коришћен Јулијански календар, који је добио име по римском војсковођи Јулију Цезару. Јулијанска година трајала је 365 дана и 6 сати и сваке четврте године додаван је један дан (4 • 6 сати). Међутим, соларна година је краћа од јулијанске и износи 365 дана, 5 сати, 48 минута и 46 секунди. Ова разлика од 11 минута је за пар векова нарасла на више од 10 дана. Године 1582. на предлог папе Гргура XIII извршена је реформа календара, прецизирано је трајање соларне године, а разлика од десет дана је избрисана (после 5. октобра, проглашен је 15. октобар). По папи Гргуру овај нови календар носи назив Грегоријански. Српска држава је прихватила рачунање времена по Грегоријанском календару тек 1919. године. Српска православна црква и даље рачуна време по Јулијанском календару. Последица ове одлуке је да католичка црква, протестантске конфесије, али и неке православне цркве славе Божић 25. децембра, док већина православних цркава слави Божић 7. јануара. У међувремену је разлика између два календара нарасла на 13 дана. Она ће после 2100. године порасти за још један дан, укупно 14. Познати српски и светски научник Милутин Миланковић је извршио реформу Јулијанског календара и представио га на Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године. Његовом реформом не би било размимоилажења између два календара до 2800. године. Ипак, ова реформа никада није примењена. Занимљив је и податак да стари српски (али и византијски) календар рачуна време од 1. септембра 5508. године пре нове ере када је по предању Бог створио свет. На тај датум ове године прославила би се 7525. година.
Остали календари су исто занимљиви. У муслиманском календару постоји 12 месеци, али они нису усклађени са годишњим добима, као што је то случај у Грегоријанском календару. Датум за неке значајне исламске празнике, као што су Рамазан (месец поста) и Хаџ (поклонство у Меку), помера се сваких неколико година. Поред Ид ал-Фитра (по завршетку Рамазана) и Ид ал-Адха (празник приношења жртве у месецу Зул-Хиџа), муслимани обележавају и друге важне дане, као што су Нова година по хиџри календару и ноћни молитве Лајлат ал-Кадр.
Исламски календар, познат као хиџри календар, уведен је током владавине исламског халифе Омара Ибн ел-Хатаба, другог халифе из периода Рашидунске халифе (637–644. године). Идеја о увођењу календара заснованог на хиџри (миграцији пророка Мухамеда из Меке у Медину) дошла је након важног историјског догађаја – хиџре, која се догодила 622. године наше ере. У време халифе Омара било је неопходно уједначити обрачуне дана и година за потребе државних послова и верских активности. Према различитим историјским изворима Омара Ибн ел-Хатаб је формирао комитет који је разматрао који ће догађај бити одговарајући за почетак исламског календара. Одлучено је да почетна година буде она у којој је пророк Мухамед извршио хиџру, односно миграцију из Меке у Медину, јер је овај догађај имао велики значај за развој ислама. Хиџри календар је стога започео 1. година хиџре, која се поклапа са 622. годином по Грегоријанском календару. Тако је 1. мухарем (пo првом месецу исламског календара) 622. године постао почетак исламске ере, која се и данас користи као основа исламског календара.
Јеврејски календар је лунарно-соларни који комбинује месечеве и соларне циклусе. Он је традиционални календар који се користи у јеврејској религији и култури за одређивање верских празника, као и за личне догађаје попут прослава Рош Хашане (Јеврејске Нове године) и Песаха (Пасхе). Као и муслимански календар, јеврејски календар се заснива на месечевим циклусима. Један месец је дужине 29 или 30 дана, што одговара фазама Месеца. Да би се ускладио са соларним годишњим циклусом (који је приближно 365,24 дана), јеврејски календар користи додатни месец сваке 2–3 године (познат као емптик календар), чиме се компензује разлика између 354 дана месечне године и 365 дана соларне године. Јеврејски календар има 12 месеци али, као што је већ споменуто, додатни месец (адар шени) може бити убачен како би се компензовао за разлику у дужини године. Тиме се одржава усклађеност са годишњим добима, што је посебно важно за празнике који зависе од годишњих циклуса.
Јеврејски календар почиње од Јеврејске ере (Anno Mundi, „година света“), за коју се сматра да је започела 3761. године пре нове ере по Грегоријанском календару. Тако, на пример, 2024. година по Грегоријанском календару одговара години 5784. по јеврејском календару. Јеврејски календар се користи за све верске церемоније, укључујући венчања, рођендане и друге значајне догађаје. Поред тога, он се користи за одређивање дана поста, као што су Тиш’а бе-Ав и друге важне догађаје као што су Бар Мицва и Бат Мицва. Јеврејски календар је комплексна мешавина месечевих и соларних циклуса, који гарантује да се важни празници и обреди обављају у одговарајућим годишњим добима. Његова структура, са додатним месецом у одређеним годинама, омогућава усаглашавање са природним циклусима и истовремено задржава дубоке религиозне и историјске корене.
Кинески календар је један од најстаријих и најпознатијих календара на свету, и има дубоке корене у кинеској историји и култури. Он је лунарно-соларни календар, што значи да комбинује елементе месечевих циклуса са соларним циклусом, а користи се за одређивање традиционалних празника, као и за предвиђање среће и погодујућих дана. Традиционални кинески календар има 12 месеци, али се понекад додаје месец (13. месец) у периоду од 2 до 3 године, како би се изједначила разлика између месечевог и соларног циклуса. Додатни месец се увек додаје након једног месеца који је најкраћи у календару.
Један од најважнијих датума у кинеском календару је Кинеска Нова година, која се обележава на први дан првог месеца по кинеском лунарном календару. Празник траје обично 15 дана и завршава се Фестивалом светала који се одржава на пун месец. Кинеска Нова година не пада на фиксни датум у Грегоријанском календару, већ се помера сваке године. Обично се одржава између 21. јануара и 20. фебруара. Једна од најпознатијих карактеристика кинеског календара је кинески зодијак, који се заснива на дванаест животњих знакова. Сваке године влада једна од ових животиња, а циклус почиње са Пацовом (Прва година), а потом следе Бик, Тигар, Зец, Змај, Змија, Коњ, Јарац, Мајмун, Петао, Пас и Свиња. Година 2025. биће година Змаја.
Кинески календар такође усклађује своје циклусе са соларним сезонима. Постоје 24 соларна терминска времена која означавају промене у природи и времену. На пример, термини као што су Лицха (Пролеће) и Дуншун (Зима) указују на промене у годишњим добима и важне догађаје у природном циклусу.
У кинеској астрологији, осим животњих знакова, велики значај имају и пет елемената (Дрво, Ватра, Земља, Метал и Вода), који се комбинују са животним знаковима и утичу на прогнозе и срећу особа рођених у одређеним годинама.
Мајански календар је један од најпознатијих и најкомплекснијих календара у историји. Он је коришћен од стране цивилизације Маја која је обитавала у Мезоамерици, углавном на подручјима данашњих Мексика, Гватемале, Белизеа, Хондураса и Ел Салвадора. Мајански календар је познат по својој тачности и комплексности, а имао је важну улогу у свакодневном животу, религији и астрономији.
Маје су имале два календара: тсолкин и хааб. Први је свакодневни церемонијални календар који се састојао од 260 дана. Други је соларни календар са 365 дана, који је био приближан нашем Грегоријанском календару.
Та два календара су се комбиновала у већи систем, а мајански народ је користио ова два календара за различите сврхе: Тсолкин за религијске церемоније и духовне догађаје, а Хааб за земљорадничке активности и административне сврхе. Тсолкин је био церемонијални календар који се састојао од 260 дана. Он је имао 13 циклуса од по 20 дана, чиме је добијен период од 260 дана. Сваког дана био је комбинован један од 13 бројева и један од 20 назива дана, што је формирало 260 јединствених комбинација. Ови дани су били означени као свети, а свакодневни живот Маја био је у великој мери повезан са њима. Хааб је соларни календар који је био врло сличан нашем Грегоријанском календару, али са неким разликама. Састојао се од 18 месеци по 20 дана, и један додатни месец са 5 дана на крају године. Овај додатни месец звао се Вајеб и сматран је периодом несреће и лоших знакова, јер се веровало да током тих 5 дана Месец није био видљив.
Дуг рачун је био трећи, веома важан календарски систем Маја, који је омогућавао праћење веома дугих временских периода. Он је био користан за историјске и астрономске сврхе, јер је омогућавао да се броје дани од почетка стварања света по мајанском веровању.
Дуг рачун је бројао дане од 11. августа 3114. године пре нове ере, по нашем календару, који су Маје сматрале почетком света (или почетак наше ере у мајанском контексту). Дуг рачун је користио систем бројева као што су Бактун (око 394 године), Катун (око 20 година), Тун (1 година), Винал (1 месец) и Кин (1 дан). Један важан тренутак који је привукао велику пажњу јавности био је 21. децембар 2012. године, када је календар Маја „завршио“ један Бактун циклус (13. Бактун). Многи су тај датум повезивали са крајем света, али стручњаци истичу да Маје нису предвиђале крај света, већ једноставно крај једног циклуса и почетак новог.
Остави коментар