Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Овај приказ деловања Слободана Јовановића, како у науци, тако и у политици, има првенствено за циљ да покаже на који начин су конзервативне идеје живеле у српској политици у тренуцима када се више не постављају питања стварања државе и њених институција, већ се државност сматра „природним стањем”.
У таквој ситуацији, јавља се једна довољно лагодна позиција да се о држави и њеним институцијама може промишљати потпуно, темељно и свеобухватно, без преке потребе да се на „брзу руку” и „по сваку цену” ризикује, као што је то био случај са конзервативцима крајем 19. века.
Дакле, Јовановић се духовно и интелектуално формирао у оквирима већ створене државе, те је својим делом био у прилици да научну лествицу дигне више од својих славних претходника.
Посебну занимљивост представља и чињеница да је Јовановић син Владимира Јовановића, једног од најзначајнијих српских либерала 19. века, међутим, Слободанова преокупација правном теоријом и политичком филозофијом одвела га је у сферу промишљања темељних и трајних вредности, тако карактеристичних за конзерватизам. Но, чак и када занемаримо идеолошку димензију Јовановићевог стваралаштва, волуминозност његовог дела и области у којима је стварао, сврставају га у сам врх српске духовности 20. века.
Јовановић је рођен 21.11. 1869. године у Новом Саду (тада Аустроугарска), а умро је 12. децембра 1958. године у Лондону као апатрид. Године 1872. са родитељима прелази у Београд, у којем од 1879. до 1886. године похађа Прву мушку гимназију. Права студира 1890. године у Женеви, да би 1891. године студије наставио у Слободној школи политичких наука у Паризу. По повратку у Србију започиње дипломатску и професорску каријеру.
Као велики правник, историчар, књижевник и политичар, вршио је многе јавне функције:
- Потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије од 27. 3. 1941. до 11. 1. 1942. године;
- Председник Министарског савета Краљевине Југославије од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. године;
- Председник Српске краљевске академије наука;
- Професор Београдског Универзитета од 1897. до 1940. године;
- Ректор Београдског Универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета;
- Током оба балканска рата био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске;
- У ратном Пресбироу је радио од избијања Првог светског рата до 1917. године када прелази у Министарство иностраних дела;
- Експерт на Мировној конференцији у Паризу 1919. године;
- Председник Српског културног клуба (1937–1941);
- После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године;
- Преминуо је у Лондону у деведесетој години као апатрид;
- У Србији званично рехабилитован 2007. године.
Када је реч о Јовановићевој библиографији, она је, како рекосмо, богата и свеобухватна. У периоду од 1932. до 1936. године објављена су његова сабрана дела у 17 томова.
Поменућемо најзначајније наслове:
- О суверености,
- Основи правне теорије о држави,
- Српско-бугарски рат (1901),
- Енглески парламентаризам (1902),
- Светозар Марковић (1903),
- Макијавели,
- Вође француске револуције,
- Политичке и правне расправе,
- Уставно право Краљевине Србије,
- Уставобранитељи,
- Уставно право Краљевине СХС,
- Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), (1933). Београд: Геца Кон,
- Друга влада Милоша и Михаила (1933). Београд: Геца Кон,
- Влада Милана Обреновића, књ. 1, 2, 3 (1934). Београд: Геца Кон,
- Влада Александра Обреновића, књ. 1, 2, 3 (1934/35/36). Београд: Геца Кон.
Период Јовановићевог интелектуалног сазревања и укључивања у друштвене токове, поклапа се са пуном доминацијом конзервативних идеја на јавној сцени тадашње Србије. С обзиром да је то био период заокруживања младе српске државности, природно је да су доминантне теме биле уставност, парламент, облици владавине, суверенитет, демократија и др. Јовановић је, дакле, само требао да настави тамо где су његови претходници стали, а истини за вољу, имао је довољно наслеђа у областима које ће га окупирати.
У овом тексту, укратко ћемо се осврнути на Јовановићево поимање парламента и појма суверености.
Расправљајући о парламенту, Јовановић у фокус ставља два правца, тј. две школе мишљења. С једне стране је тзв. либерална школа, коју оличава политичка филозофија Шарла Монтескјеа са својим принципом подељене и уравнотежене власти, док на другом полу имамо тзв. радикалну школу оличену у Русоовој филозофији и концепту опште воље, тј. начелу народне суверености. Јовановић без великих ограда стаје на страну Монтескјеовог, тј. либералног концепта, пружајући потом опширну аргументацију о добрим и лошим странама једнодомих и дводомих скупштина. Своја основна гледишта о проблематици суверености, Јовановић излаже у својој приступној беседи на Београдском универзитету 1897. године, која ће ускоро бити и штампана управо под тим насловом О суверености.
Бриљантно водећи читаоца кроз историју политичких идеја, система и облика владавине, Јовановић такође на парадигмама Русоа и Монтескјеа извлачи закључак да је принцип суверенитета принцип силе. Међутим, неограничена и неконтролисана власт као крајњи домет своје суверености имаће терор, док подељена и унутар себе ограничена власт као облик суверености има силу, али је та сила регулисана.
Извори:
- Мијатовић, Б. (2017). Српски конзервативци 1878–1914, Catena mundi, Беорад
- Јовановић, С. (1996). О суверености; Уводно предавање из државног права, Библиотека Јупитер, Градина, Ниш
Остави коментар