Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У ширим слојевима српске јавности преовладава уверење да је одлуком Јосипа Броза и „тврдокорне“ линије револуционарних партијских апарачика из Савеза комуниста Југославије, као и Србије 1972. године о смени партијског и републичког руководства, уклоњена „последња шанса у еволутивном развоју Србије“ у државу либерално-демократског и европског модела. Несумњиво, реч је о наративу који опстаје, али се и политички злоупотребљава све до данас. Уколико желимо да свеобухватно разумемо карактер и структуру наведеног наратива, онда је потребно да о датим историјским процесима, односно о тзв. „смени српских либерала“ из 1972. године пружимо потребне чињенице, као и анализу укупног положаја српског народа и државе Србије у доба „предвечерја краја“ Титове Југославије. У годинама после чувене 21. седнице Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије у Карађорђеву 1971. године на којој је смењено руководство Централног комитета и уопште Савеза комуниста Хрватске, судионица тог догађаја и ондашња секретарка Централног комитета Савеза комуниста Србије, Латинка Перовић, сведочила је о том историјском догађају. У својим каснијим радовима и приликом јавних обраћања говорила је да је на тој седници „имала утисак да се одвијало огољено насиље над представницима СКХ“, те да су руководиоци Централног комитета из Загреба „…били одбачени попут неке безвредне крпе…“. Такође, пружила је и један сентименталан опис (помало патетичног карактера) односа руководства ЦК СК Југославије према дотадашњим саборцима из Хрватске, када је казала „…да се другови из Загреба нису задржали на ручку у Карађорђеву“. У овим речима „мајке друге Србије“ јасно препознајемо перцепцију личне, али и колективне свести тадашњих политичких елита у Србији о статусу њихове федералне јединице, грађана те јединице и тадашњег једнопартијског политичко-правног система према другим субјектима федерације. Поменути утисци несумњиво потврђују тезу, а можда и „политичко-духовну законитост“ (после 1945. године, а посебно након Брионског пленума), према којој су све струје или неформалне фракционашке групације у комунистичком покрету у Србији, без обзира на њихове несумњиве разлике у спектру тоталитаристичког политичког сензибилитета или визије о идеолошком и политичко-правном устројству Србије у Југославији, биле потпуно политички „импотентне“, чак и индиферентне према државним интересима своје федералне јединице, а свакако и у односу на српске националне интересе у целини. Заправо, за њих су „српски национални интереси“ били потпуно непозната одредница.
Многи историчари заступају тезу на основу које су „тврдолинијске структуре“, конзервативни револуционари и „стари борци“ из Другог светског рата, заправо руководиоци из најближег Брозовог окружења анимирали Титову урођену опрезност према „изазовима његовој апсолутној, диктаторској и личној власти“, због чега је председник СКЈ и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије одлучио да са политичке сцене уклони, прво „маспоковско“ националистичко и суштински сецесионистичко руководство Хрватске, а онда и тзв. „либерално“, у односу према спољно-политичкој и идеолошкој оријентацији, прозападно руководство Србије, на челу са Марком Никезићем (председником Централног комитета СК Србије), Латинком Перовић (секретарком ЦК СК Србије), Мирком Тепавцем (савезним секратаром за спољне послове СФРЈ) и другим. Наведена теза није без основа или аргумената, али фактографски и материјално није свеобухватно утемељена на утврђеним, неспорним, тј. аутентичним и веродостојним чињеницама. На првом месту, све идеје и агенде „Хрватског прољећа“ о устројству конфедералног статуса Југославије и самосвојног статуса Хрватске у федерацији биле су имплементиране у амандманима на устав из 1963. године у периоду од 1967. до 1971. године. Услед процене да није дошао тренутак за потпуно међусобно раздруживање федералних јединица и дисолуцију СФРЈ, планови хрватског националистичког (академског и политичког) покрета о стварању засебне националне државе били су одбачени, заправо одложени (показаће се за период у трајању од две деценије), али су и као „конституционални услов“ били инкорпорирани у политичко-правни систем СФРЈ на основу устава из 1974. године. Суштинска подршка „либералног руководства“ Србије уставним реформама, које су до крајњих граница ограничили суверенитет и политичку мобилност државе (док су федералну јединицу потпуно развластили на половини њене територије, односно у социјалистичким аутономним покрајинама) била је иницијална каписла за одлуку Тита и његовог окружења да предузму акцију спречавања потенцијалне сарадње између две републичке партијске организације у вези са реализовањем њихових партикуларних интереса. Са једне стране, Тито је пружио легитимитет, уистину доктринарним комунистичким принципима хрватског маспоковског руководства у вези са њиховим националистичким тежњама о устројству Југославије у статус лабаве конфедерације, у којој би Хрватска била дефинисана као национална држава хрватског народа са високим степеном државног суверенитета. Са друге стране, Тито је неговао благонаклон став према анационалној, такође доктринарној политици „српских либералних комуниста“, посебно у односу на њихову „помирљивост“, када је реч о дефинисању статуса Србије, као „асиметричне и специфичне федерације три територијалне целине (уже Србије, САП Војводине и САП Косова)“ у конфедерализованој Југославији. Остарелом маршалу и његовом окружењу било је неприхватљиво стратешко опредељење „комунистичких либерала“ да би Србија и Југославија требало да „либерализују“ духовно-идеолошке и привредно-политичке системе у тако комплексно замишљеној државној заједници. Поменуте замерке у односу на политике комунистичких руководстава Хрватске и Србије биле су довољан разлог Титу да предузме класичан партијско-стаљинстички поступак у циљу њиховог уклањања из политичког живота ондашње Југославије.
Требало би да будемо свесни чињенице да је тзв. „либерално руководство“ заступало идеју (сличну националним партијским руководствима у другим федералним јединицама) да би структуру државног уређења Југославије требало реформисати у складу са партикуларним интересима свих њених федералних субјеката, односно да би државу требало устројити према конфедералним принципима. Такође, „српски компартијски либерали“ били су сагласни са словеначким и хрватским („прољећарским“) руководствима у ставу да животи грађана и функционисање друштвено-политичких система у републикама и покрајинама представљају ексклузивне надлежности партијских и државних руководстава федералних субјеката. Дакле, њихов основни став садржан је у премиси да би било какво међуинтеракцијско деловање између федералних субјеката у погледу надлежности и функције федералних јединица требало забранити. Такође, доктринарно су заступали став да би надлежности и функције савезне државе требало ограничити само на скуп заједничких интереса (уколико постоје-примедба аутора) федералних јединица, у једном процесу који би условио коначно „одумирање државе“, према светоназорима марксистичких идеолошко-филозофских платформи. Без обзира на њихово извесно залагање за увођењем економских принципа заснованих на идеји о „слободном тржишту“ у привредном систему Србије и Југославије, „српски компартијски либерали“ заступали су идеју према којој би социјалистичко самоуправљање, уз уставне реформе, био једини друштвено-политички модел који би могао да обезбеди и касније утопијско „одумирање“ и националних држава у тој југословенској конфедерацији, а што представља коначни циљ свих „марксистички обојених“ комуниста у држави. Дакле, у погледу државно-друштвене организације власти, „српски комунистички либерали“ заступали су став да су границе Србије „омеђене рекама Дрином, Савом и Дунавом на Западу, Северу и Североистоку, те планинама Старом планином и Копаоником на Истоку и Југу“. Суштински, према њиховим светоназорима држава Србија „простирала се само на територији тзв. уже Србије“ и у том погледу „српски либерали“ нису се разликовали од „српских конзервативаца“ у комунистичком руководству тада „осакаћене Србије“. У погледу будућности друштвеног уређења, „српски либерали“ надали су се „одумирању“ и тако уређене Србије, која би од статуса државе требало да се трансформише у једну територијално-политичку заједницу „асоцијације самоуправних организација“ заснованих на марксистичко-класним фундаментима дефинисања окупљања неколико групација грађана у професионално-интересне и привредно-политичке кластере. У тако замишљеној организацији друштва били би утемељени принципи „плуралистичког једнопартијског политичког живота“, где би Савез комуниста представљао оквир за политичко деловање уз либерализацију привредног система на начелима „слободне трговине и слободе тржишта“. Уз несумњиви утицај два велика идеолошка и војно-политичка блока великих сила и њихових сателита на политичком Западу и Истоку на ондашње и описане процесе у Србији, тежња према либерализацији привредног система, као и културолошких прилика, уз ослањање на искуства Запада, пресудили су „либералном руководству српских комуниста“. „Хладноратовска Југославија“ имала је „орочену будућност“ и као и свака југословенска држава настајала је и нестајала са пресудним утицајем великих сила са Истока и Запада, чији су се интереси преламали на подручју западног Балкана. Такође, Југославија је требало да представља и један „политички међупростор“, односно „санитарни кордон“, који би спречавао нарушавање „геополитичке равнотеже утицаја великих сила на југоистоку Европе“. Тито је то добро знао, те је и из наведених, али и личних разлога (као и у случају Маспока) одлучио да „политички уништи либерално руководство у Србији“. Велике силе процениле су да су једино Тито и његова „стара гарда“ способни да артикулишу „санитарно-кордонски карактер“ и функцију Југославије у „хладноратовској подели“ света у овом делу Европе. Са друге стране „стара гарда“ није желела да их, у погледу старосне доби, млађе „либерално руководство пошаље у политичку пензију“. У датом конгломерату преклапања различитих интереса, Тито је добио прилику да уклони још једну потенцијалну политичку претњу за његову личну власт, те се у рану јесен 1972. године обрачунао са руководством Савеза комуниста Србије. Знао је Тито да је „либерално руководство“ њему одано, али био је свестан и чињенице да би преурањена трансформација Југославије у државу засновану на „тежњама и идејама либерала“ представљала изазов за геополитичке односе између два „хладноратовска блока“.
Дужни смо и да појаснимо због чега руководство Србије и њене партије из 1972. године називамо „либералним“. У којим сегментима њихових доктрина и деловања се огледао тај „либерализам“? На првом месту, потребно је да истакнемо да „комунистички либерали“ нису били никакви „весници демократије, слобода и људских права“ у време Титове комунистичке диктатуре у Југославији. Напротив! Партијски апарачици на нивоу локалне, регионалне, покрајинске и републичке организације власти у Србији јавно су истицали „своје заслуге“ у погледу ограничавања слободе мисли, говора, интелектуално-академског рада у периоду између 1968. и 1972. године, дакле у „краткотрајној епоси владавине комунистичког либерализма“. Оданост „либерала“ постулатима „правоверног идеолошког усмерења“ у политичком и друштвеном раду била је неупитна. Можемо да закључимо да су у датим питањима ограничавања политичких, духовних, медијских и интелектуалних слобода „либерали“ били и оштрији од старих, „револуционарно-конзервативних“, али и „ранковићевских“ структура у партијској организацији у Србији. У 1972. години Градски комитет СК Србије у Београду иницирао је поступке забране 58 новинских листова, часописа и других периодичних штампаних, као и књижевних публикација. Између осталих, био је забрањен и „црквени календар“ за 1972. годину, публикован од стране Српске Православне Цркве. До 1975. године неуспешан притисак и прогон усмерен против осам универзитетских професора (због њихове подршке студентским демонстрацијама из 1968. године), првенствено са Филозофског факултета представљао је акутан проблем у односима између државно-партијских власти у Србији, са једне стране и Београдског универзитета, са друге стране. Као и други сегменти историјата делатности Савеза комуниста Србије у датом периоду и наведено питање касније је митологизовано, односно, генерисан је један наратив о наводном отпору „либерала“ Титовој одлуци да санкционише „неподобне професоре“, те да академску заједницу идеолошки унификује у складу са постулатима доктрина југословенских комуниста. Нису Марко Никезић и Латинка Перовић „штитили београдске професоре“, већ је то чинио сам Универзитет све до 1975. године када је на основу посебног закона коначно усвојена одлука о „уклањању“ осам професора из радног састава Универзитета у Београду. Када је реч о економској политици, „либерали“ су заступали тезу о ефикасности засебне, партикуларне економије у оквирима федералних јединица, а која би требало да буде устројена и на фундаментима система слободног тржишта. Међутим, у реализацији тих идеја постигли су минималне успехе, а остали смо и без одговора на реално питање да ли су уопште и поседовали политички капацитет за имплементацију тих тежњи.
На основу наведених чињеница требало би да закључимо да је термин „либерализам“, приписиван партијско-државном руководству Србије у периоду између 1968. и 1972. године представљао само „романтизовану одредницу“ еуфемистичког карактера и свакако, било би недопустиво поистовећивање идеолошких смерница у друштвено-политичком животу Србије на почетку друге половине претходног столећа са идејом либерализма, која је представљала снажан ослонац у политичком развоју модерне Србије у XIX веку. Готово сви прикази историјата рада „српских комунистичких либерала“ потичу из каснијег, вишестраначког периода у историји Србије, те представљају тзв. „накнадну памет“. Несумњиво, у свом каснијем политичком и интелектуалном раду вође „либерала“ допринеле су генерисању наративу о „либералној епоси“ историје Србије у комунистичкој Југославији, али су условиле још један, много важнији процес. „Заметак“ духовно-идеолошке поделе у српском друштву на тзв. „прву и другу Србију“ можемо да препознамо у даљој прошлости модерне Србије, али истински политички оквир, уз теоријску основу афирмисања идеје о супериорности тзв. „друге Србије“ над „првом“ пружили су „српски комунистички либерали“. У времену посткомунистичког, новог „националног ризорђемента“ српског народа и српског грађанског друштва, „либерали“ су готово у потпуности подржали академско-политичке снаге, које су неговале изразиту аверзију према свим процесима обнављања српске грађанске и националне свести, уз отклон према афирмисању идентитетских и етнолошких традиција српског национа. У том погледу, „бивши либерали“ засупали су комунистичку тезу о „реметилачкој природи“ српских националних интереса на Балкану, при чему су духовно-идеолошке поставке комунистичког покрета у Југославији једноставно преименовали у „европске вредности“.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Историја Савеза комуниста Југославије. Издавачки центар „Комунист“, Београд, „Народна књига“, Београд, „Рад“, Београд 1985. година.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Koštunica, Vojislav; Čavoški, Kosta (1983). Stranački pluralizam ili monizam: društveni pokreti i politički sistem u Jugoslaviji 1944–1949. Beograd: Centar za filozofiju i društvenu teoriju.
Lučić, Iva (2009). „Stavovi Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije o nacionalnom identitetu bosanskih Muslimana/Bošnjaka: Između afirmacije, negacije i konfesionalne artikulacije”. Rasprave o nacionalnom identitetu Bošnjaka: Zbornik radova. Sarajevo: Institut za istoriju. стр. 97–115.
Остави коментар