СОЦИОКУЛТУРНИ УТИЦАЈ ТУРИЗМА

СОЦИОКУЛТУРНИ УТИЦАЈ ТУРИЗМА

Аутор: др Дуња Демировић, научни сарадник

Социокултурни утицаји туризма подразумевају промене у квалитету живота становника у туристичким дестинацијама које настају као последица развоја било које врсте туризма на тој дестинацији (Wall, Mathieson, 2006). Уколико се ови утицаји шире посматрају онда можемо говорити у којој мери туризам утиче на промене у системима колективних и индивидуалних вредности, образаца понашања, структуре заједнице, начина и квалитета живота (Hall, Lew, 2009).

Социокултурни утицаји туризма могу бити бројни и разноврсни, а у којој мери ће се одразити на туристичку дестинацију зависи од врсте и броја туриста, као и од нивоа туристичког и економског развоја, односно од економских, социокултурних и политичких услова у локалној заједници, као и од нивоа и начина спровођења туристичког менаџмента од стране државних органа. Међутим, значај туризма неће бити исти за све чланове локалне заједнице, јер врло често ће бенефите имати они који се баве туризмом, док код осталих може изазвати негативна осећања. Извесне социјалне последице развоја туризма идентификоване су од стране појединих аутора, према којима туризам доприноси стварању гужве у саобраћају, повећању количине смећа, појачане буке, појаве криминала, наркоманије, алкохолизма, проституције, повећање цена производа и услуга, самим тим и смањењу квалитета живота чланова локалне заједнице и смањењу могућности за упражњавање рекреације на отвореном. С друге стране, туризам доноси низ позитивних социјалних утицаја због подизања квалитета живота резидената, повећања осећаја поноса заједнице, повећања прихода, животног стандарда, могућности за куповину и повећања броја рекреативних објеката (Dyer et al., 2007; Spanou, 2007; Gu, Wong, 2006).

Чланови локалне заједнице, који су домаћини туристима, су од виталног значаја за искуство туриста и могу утицати на туристички развој тако што ће га подржати или се директно укључити, односно радити у туристичкој индустрији. Поједини аутори (Ahn, Lee, Shafer, 2002; McCool, Moisey, Nickerson 2001) истичу да је готово немогуће развијати туризам на некој дестинацији уколико није подржан од стране чланова локалне заједнице. Толеранција локалне заједнице према туристима зависи великим делом од капацитета локалне средине да апсорбује туристе. У великим градовима попут Париза или Лондона, хиљаде туриста долазе и смештају се без већих видљивих поремећаја у локалној средини (туристи се једноставно „стопе“ са мноштвом људи који у тим градовима живе). Са друге стране, мале руралне средине могу имати озбиљних потешкоћа да прихвате и неколико стотина туриста, истовремено борећи се са знатно већим „демонстрационим ефектом“ (туристи долазе из средине која је веома различита од оне у којој функционише локално становништво). Промена утицаја туриста на локално становништво кроз време може се пратити уз помоћ Доксијевог модела (Doxey Irredex модел) који показује „концентрацију индекса иритације“ у рецептивном подручју, односно промену ставова према туризму у рецептивном подручју током времена. Овај модел има четири фазе (Stojanović, 2006):

– фаза 1: еуфорија – туристи и инвеститори се дочекују са добродошлицом у локалној заједници, како због новина које доносе тако и због могућности економског просперитета. У овој фази постоји веома мало планирања развоја туристичке инфраструктуре и готово никаквог механизма контроле;

– фаза 2: апатија – како се туризам развија и како локално становништво бива селективно увучено у ову делатност (део локалног становништва се директно или индиректно повезао са туризмом, а део је остао по страни), појављују се први знаци апатије. Ови знаци су најизраженији у оном делу локалне заједнице која није повезана са туристичком делатношћу. Туристи су у овој фази прихваћени, док односи између група постају више формални и комерцијализовани. Планирање туризма је упућено на маркетинг туристичког производа;

– фаза 3: љутња или ометање – ако се развој туризма у датој средини наставља у правцу његовог раста, онда долази до првих појава преоптерећености средине (закрчења у инфраструктури, стихијски развој). То све негативно утиче на перцепцију код оног дела локалне заједнице која тим последицама бива највише погођена (људи негодују због нарушавања свакодневице). Планери покушавају да проблеме превазиђу изградњом или доградњом инфраструктуре, а мање инсистирају на лимиту туристичког развоја;

– фаза 4: антагонизам – испољава се кроз отворено противљење даљем развоју туризма и изражава се отворена нетрпељивост према туристима, који се (оправдано или неоправдано) криве за видљиви поремећај у дотадашњем начину живота локалне заједнице.

Културни сукоби могу настати због економске неједнакости између резидената и туриста који на путовањима троше више него што обично троше код куће, иритације због понашања туриста, али и чињенице да се многи слабије плаћени туристички послови дају локалном становништву, док престижније, управљачке послове који се више плаћају добијају страни држављани, односно они који живе ван те заједнице. Проблем је погоршан јер су туристи, по дефиницији, странци у дестинацији, а њихови, на пример, начини облачења и обрасци понашања су различити од локалних становника и често различити од образаца које ће и сами практиковати код куће. То доводи до мањих проблема, на пример, непримереног понашања, па до озбиљнијих као што су проституција, наркоманија, коцкање, вандализам и друго. Међутим, и туристи су “рањиви” и често постају жртве пљачки и злочина почињених од стране локалних становника. У неким случајевима, локално становништво сматра да је то начин за “успостављање равнотеже”.

У примитивним и изолованим подручјима, долазак великог броја туриста може приморати локално становништво да напусти своја насеља и пресели се на нова подручја где могу живети несметано. Тако су у северноамеричким индијанским резерватима донета посебна правила понашања за туристе с обзиром да је посета туриста довела до промена у карактеристичном начину живота тамошњих људи. Позитиван пример превенције негативних утицаја туризма на локалну заједницу евидентан је у граду Луанг Намтха (Лаос). Информисање и едукација туриста врши се уз помоћ пропагандног материјала назван Do’s and Don’ts (“уради и немој урадити у Лаосу”), а штампан је на енглеском, кинеском и локалном језику. Смернице о томе како бити туриста на културално прихватљив начин у лаоским селима израђене су на основу интервјуа са представницима села различитих етничких група. Ове водиче туристи добијају пре доласка на дестинацију (још у својим земљама приликом куповине аранжмана или пре посете самим селима) (Schipani, 2008).

Социо-културни позитивни ефекти развоја туризма на некој дестинацији су значајни. Захваљујући туризму повезују се људи свих култура, различитих религија и вредности. Туризам може бити перципиран и као својеврсни подстицај миру односно толеранцији. Путовање доводи људе у контакт једне с другима, осигурава културну размену између гостију и домаћина те подстиче разумевање између људи и култура. То повећава шансе да људи развију међусобно саосећање, толеранцију и разумевање, али и да се смање предрасуде.

Туризам, такође, омогућава постојање критичне масе чије присуство је неопходно за подржавање културно-уметничких форми (могућност продаје рукотворина, извођење неке сценске форме и слично) и на тај начин доприноси очувању локалне уметности и културе. У неким ситуацијама, туризам помаже у подизању свести о локалној финансијској вредности природних и културних знаменитости, а то може створити осећај поноса у локалној и националној баштини и интерес за његово очување. Контакти између туриста и локалне заједнице могу довести до међусобног уважавања, толеранције, разумевања и учвршћивања породичних веза. Чланови локалне заједнице на тај начин добијају информације о „спољном свету“, а да не морају да напуштају своје домове, док се туристима пружа прилика да упознају упечатљиву културу. Локална заједница може имати користи од развоја туризма кроз побољшање социјалне инфраструктуре, као што су школе, библиотеке, здравствене установе, интернет кафеи и друго.

Поред напред наведених, позитивни социо-културни ефекти туризма на простор у коме се развија могу бити и следећи (Tomka, 2012):

– обнављање и рестаурација постојећих историјских места, зграда и споменика има за циљ да врати некадашњи изглед и функцију објеката и простора и доведе у стање могућности боравка људи. Велики је број примера широм света о обнављању и уређењу кућа, двораца, споменика који су били скоро уништени или знатно деградирани, а данас су доведени у стање употребљивости и представљају значајне туристичке атракције;

– трансформација старих зграда и места у објекте туристичке намене. Стари млинови, сеоске куће, замкови, палате, па и читава традиционална насеља, претварају се у хотеле, ресторане, клубове, итд, и при томе се најчешће води рачуна да се очува или врати првобитни изглед објектима који добијају туристичку функцију;

– заштита природних ресурса. Владе појединих земаља су увиделе да развојем туризма могу остварити бројне бенефите, те су донеле мере за заштиту природе, проглашавајући националне паркове и друге заштићене природне целине које су у неким земљама и главне туристичке атракције (нпр. национални паркови у Кенији и Танзанији);

– унапређење естетског квалитета простора. Привлачност неког простора знатно зависи од постојања естетске компоненте, те је у туризму, као предуслов за егзистенцију и успешно пословање врло битно улепшавање простора, односно његово естетско обликовање. У туризму је врло присутна брига и борба против свих објеката и делатности које деградирају и визуелно загађују простор;

– унапређење доступности простора. Захваљујући туризму многи простори попут тешко приступачних споменика (Мачу Пикчу) или планинских врхова (Мон Блан) постају доступни. Потребе развоја туризма утичу на изградњу аеродрома, путева, пруга, успињача, пробијају се или маркирају стазе кроз планине, осветљавају и уређују пећине, отварају врата палата и замкова, организују посете бранама, свемирским базама или чак канализацијама и катакомбама;

– стварање нових простора. Осим што има способност да утиче на заштиту постојећег простора, туризам може од неатрактивне да створи привлачну средину. Тако се на пример, на просторима који по својим основним карактеристикама нису погодни за живот човека, стварају нови простори за туристички боравак. Већина тематских паркова у свету је настала на теренима непогодним за живот човека (слана и посна земља, земља са остацима рушевина некадашњих насеља, индустријских зона и сл.);

– заштита простора од других активности јавља се због тога што се у просторима у којима се развија туризам не могу истовремено одвијати и неке друге активности, чији су негативни ефекти на животну средину знатно погубнији. Ту се мисли на индустријске гране које спадају у категорију тзв. „прљаве индустрије“ (рафинерије, металуршки комбинати, термо и нуклеарне електране, лучка постројења, велике фабрике, итд) и које су у директној просторној колизији с туризмом. Људи су свесни да су и најнегативнији ефекти туризма мање зло од негативних ефеката „прљаве индустрије”.

Као што се види из претходног примера, туризам доноси бројне позитивне ефекте земљи, односно подручју на којем се развија. Mеђутим, он може произвести и већи број негативних социо-културних ефеката по локалну заједницу уколико се његов развој не контролише. У сиромашним и земљама у развоју ови негативни утицаји су нарочито изражени због слабости њиховог економског и социјалног система. Ти негативни ефекти доводе до настанка „мање“ озбиљних проблема попут закрчења простора (велика концентрација туриста доводи до закрчења путева, улица, туристичких центара, споменика, плажа, скијашких стаза, успињача и уопште до преоптерећености свих ресурса као и пратеће инфраструктуре и супраструктуре, што утиче на деградацију простора и опадање квалитета живота (загађење, бука, гужва, итд)), па све до озбиљнијих проблема који се огледају у следећем (Terrero, 2014):

– губитак локалног идентитета и вредности – комерцијализација традиционалних вредности је један од начина и утицаја на социо-културне вредности, где се локално наслеђе мења у циљу приближавања туристима. Културни изражаји тако постају више пријемчљиви масовном туризму. Религијски ритуали, обичаји и фестивали све више су скраћени и „прочишћени“ како би испунили очекивања туриста;

– расељавање староседелаца – развој туризма у појединим регионима је допринео да чланови локалне заједнице напусте своје место становања. Понекад владе земаља и приватне компаније присилно терају становништво да се исели како би се на том месту створили услови за туристички развој. Познати су примери где је градња хотела на обалама мора изазвала нестанак или знатно смањење популације у рибарским селима која су се ту налазила, а плаже се приватизују тако да рибари морају да напусте свој посао или се преселе у друго место. Све то утиче на нестанак традиционалног начина живота. Многе од ових заједница су аутохтоне заједнице, односно то су групе људи које се етнички и културно разликују од остатка локалног становништва, са својим језиком и традицијом и духовном везом са земљом коју користе за живот. Врло често су ове заједнице туристичка атракција, међутим, имају врло мало бенефита од туризма, јер већи део прихода узимају туроператори. Све ово може довести до стварања осећаја фрустрације и незадовољства међу локалним становништвом према туристима;

– криминал – стопа криминала се обично повећава са растом, односно са развојем масовног туризма, јер присуство већег броја туриста који троше одређену количину новца и носе са собом драгоцености попут камера и накита, повећава привлачност те дестинације за криминалце што доводи до пљачке туриста. Тако на пример, у Рио де Жанеиру (Бразил) туристи који бораве у хотелима са пет звездица, а који су близу сиромашних четврти (фавела) су изложени ризику због могућности пљачке. Обезбеђење хотела које чине наоружани људи, чувају хотел током читавог дана и ноћи, а суочавају се са агресивним реакцијама мештана који су врло често њихови суседи када се врате са посла кући. Туризам, такође, може довести до развоја коцкања што изазива негативно промене у друштвеном понашању;

– дечији рад у туризму – истраживање које је спровела Међународна организација рада (ИЛО) показала је да многи послови у туристичком сектору имају услове рада који су далеко од пожељних: прековремени рад, нестабилно запослење, ниске зараде, мало обуке за запослене и умањене шансе за квалификацију радника. Ова организација процењује да између 13 и 19 милиона деце и особа млађих од 18 година ради у туристичкој индустрији широм света (што чини 10-15% од укупног броја запослених у туризму). Рад деце у туризму је заступљен како у развијеним, тако и у земљама у развоју. Многи дечаци и девојчице испод 12 година старости су ангажовани у пословним активностима у хотелима и ресторанима, у сектору забаве, трговине и продаје сувенира, а врло често раде и као портири или улични и продавци на плажама. Они су изложени тешким радним условима. Пример 1. показује на који начин је дечији рад заступљен у туризму Бразила.

Пример 1. Дечији рад у туризму Бразила

Извор: Terrero, L.S. (2014). Social Impacts of Tourism in Brazil, доступно на: http://qualitycoast.info/wp-content/uploads/2014/03/Dossier-Brazil-Social-impacts.pdf

            Према бразилском закону, термин “escravo trabalho” (рад робова) означава принудни, врло стресни рад или деградацију услова рада. Ропство је у Бразилу укинуто 1888. године, али и у XXI веку може се запазити да је присутно, само у “модернијем” облику. Бразил је једна од многих земаља света у којој је заступљена комерцијална експлоатација деце у виду принудног рада или сексуалне експлоатације, а повезује се између осталог и са туризмом. Туризам се у Бразилу развио брзо у последњих неколико година и данас је једна од главних економских активности у земљи. Развој туризма довео је до пораста експлоатације деце. Туристи и туроператори не питају ко чисти њихове собе, пере судове или припрема оброке. Према истраживању Међународне организације рада, иза ових активности у много случајева стоје деца. Тинејџери, па чак и деца од три године раде на туристичком тржишту, доприносећи тако развоју овог сектора, а постајући робови. Деца су укључена у велики број послова углавном у породичним бизнисима, хотелима, ресторанима, производњи и продаји сувенира и друго.

            Један од главних разлога зашто се у туризму користи рад деце је тај што је њихов рад јефтин, а и лакше је управљати дететом него одраслим особама. Како би се смањили трошкови, а повећао профит, права радника су смањена. Што је радна снага мање квалификована, то је јефтинија, односно што млађа особа ради посао, то су мање шансе да постане квалификован радник. Дечији рад доноси бројне негативне последице за њихову будућност. Прерано укључивање деце у рад лишава их детињства, веома важног периода у животу сваког детета за његов физички и психички развој. Такође, њихово здравље је угрожено лошим условима рада, а како се приморавају и имају „обавезу” да раде, пропуштају школовање, а без образовања и адекватне обуке, ова деца немају шансе за бољу будућност.

Коришћена литература:

1. Wall, G., Mathieson, A. (2006). Tourism: Change, Impacts and Opportunities. Essex: Pearson Prentice Hall.
2. Hall, C.M., Lew, A. (2009). Understanding and Managing Tourism Impacts: An Integrated Approach. London:
3. Dyer, P., Gursoy, D., Sharma, B., Carter, J. (2007). Structural modeling of resident perceptions of tourism and asssociated development on the Sunshine Coast, Australia. Tourism Management, 28(2), 409–422.
4. Spanou, E. (2007). The impact of tourism on the sociocultural structure of Cyprus. Tourismos: An International Multidisciplinary Journal of Tourism, 2(1), 145–162.
5. Gu, M., Wong, P.P. (2006). Residents’ perception of tourism impacts: a case study of homestay operators in Dachangshan Dao, North-East China. Tourism Geographies, 8(3), 253–273.
6. Ahn, B., Lee, B., Shafer, C.S. (2002). Operationalising Sustainability in Regional Tourism Planning: An Application of the Limits of Acceptable Change Framework. Tourism Management, 23, 1-15.
7. McCool, S.F., Moisey, R.N., Nickerson, N.P. (2001). What should tourism sustain? The disconnect with industry perceptions of useful indicators. Journal of Travel Research, 40(4), 124-131.
8. Stojanović, V. (2006). Održivi razvoj turizma i životne sredine. Novi Sad: Prirodno-matematički fakultet, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo.
9. Schipani, S. (2008). IMPACT: The Effects of Tourism on Culture and the Environment in Asia and the Pacific: Alleviating Poverty and Protecting Cultural and Natural Heritage through Community-Based Ecotourism in Luang Namtha, Lao PDR. Bangkok: UNESCO.
10. Tomka, D. (2012). Osnove turizma. Novi Sad: Univerzitet Educons, Fakultet za sport i turizam.
11. Terrero, L.S. (2014). Social Impacts of Tourism in Brazil, available on: http://quainfo/wp-content/uploads/2014/03/Dossier-Brazil-Social-impacts.pdf