СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ – ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Током Првог светског рата у Србији жене су дале велики допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих су изгубиле и животе, не само као борци на фронту или добровољне болничарке, већ и као једине које су остајале и бринуле се о домаћинству у окупираној земљи. Жене у позадини преузеле су улоге карактерисане тада као „мушке“. Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време када је за рат мобилисано више од 60% радно способног мушког становништва, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом и старима покушавале да одрже живот, земљу и производњу. У складу са вредносним системом тог времена, женама нити је било дозвољено, нити друштвено прихватљиво приступање војсци, нити учешће у ратним операцијама. Али, оне су налазиле друге начине да ступају у борбене редове. Скраћивале су косу, облачиле мушку одећу, пријављивале се под мушким именима. Остале су запамћене по томе што су се равноправно са мушкарцима бориле на фронту. Једна од тих хероина била је и Софија Јовановић.

Софија Јовановић је добила чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Лепотица и херој, ратница и дама… Све је ово била Софија Јовановић – добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, жена коју су Французи називали „српска Јованка Орлеанка“.

Софија Јовановић рођена је 1895. године у Београду, као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Њен отац је рано умро, оставивши супругу са ћеркама. Стално се жалио што није имао мушког наследника. Када јој је отац умро, Софија је била девојчица, а када је избио Први балкански рат 1912. године била је матуранткиња. Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник. Тамо нису хтели ни да чују да жена иде у рат. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње… Сутрадан се опет вратила. Кад је угледа један мајор, рече:

• Којим добром, девојко?
• Хоћу пушку и ратни распоред! – рекла је одлучно. – Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатака, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
• Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку.
• Хоћу пушку! – повикнула је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд, примили су је.

Морала је да прође посебан тест пред комисијом, коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић, звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. У тим тешким борбама у октобру 1912. године животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Тада је стекла свој први орден на коме пише „Осветници Косова“.

Софија Јовановић је прва жена борац у српској војсци. Због невероватне храбрости звали су је Софроније. Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „Српска Јованка Орлеанка“. Тада се њен лик нашао на немачкој дописници с натписом „Дама – војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ 1912. године, с потписом „Хероина Србије“. Борила се и у Другом балканском рату, а потом се запослила као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим, мир је потрајао само неколико месеци. После Сарајевског атентата било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња Софија, мислили су другачије.

• Предати Београд без борбе? Нема човека коме би тако нешто пало на памет – говорила је Софија.

 У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године она је била учесник прве битке Великог рата у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста, до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, а с њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аустроугарску посаду која се разбежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром вратили се у Београд. То није био њен последњи поход на непријатељску територију. Учествовала је у страшној бици на Дрини, кад је српској војсци нестало топовске муниције. Српска артиљерија постали су четници, који су у ноћним нападима бомбама чистили непријатељске ровове. Учествовала је и у Колубарској бици.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију, била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом Драгутина Гавриловића. Заједно са српском војском повлачила се преко Албаније, а касније је учествовала и у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и тако остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања и постала најодликованија жена у Великом рату.

Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала, осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата.

Софија Јовановић је преминула 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду. Њена праунука је драматург и глумица Сања Крсмановић Тасић, која је направила представу „Парче хлеба и крви“ о Софији Јовановић.

О храбрости и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је извештавао светску јавност о Првом светском рату на балканским просторима, и са српском војском прошао албанску голготу:

„Ја сам их гледао на ратишту с

пушком у руци и у

болницама, у којима су на

материнске и сестринске груди

привијале рањене јунаке; и у

повлачењу кроз непроходне

албанске гудуре, где се на немоћне

и сломљене болом, у леђа пуцало

из заседа и у којима се масовно

умирало од глади и зиме… Гледао их

и дивио им се! Ни страха, ни

колебања, ни суза, ни уздаха! Није

било жртве које оне не би могле да

поднесу за своју Отаџбину. То су

одважне кћери Србије, мајке и

сестре јунака са Цера и Колубаре,

мојих ратних другова, којима је

Отаџбина била преча од живота и

које су, бирајући између понижења и

смрти, изабрале смрт… Није у то

време било француског официра

који не би радо, у знак најдубљег

поштовања, положио свој мач пред

ноге ових јунакиња. Оне су својом

храброшћу и својом патњом

задивиле Свет.“