Аутор: Милован Балабан, историчар
Причати о Русији од Лењина до Јељцина значи поистоветити СССР и Русију, гледати их као један империјални континуитет. Руски комунизам представља, са једне стране, дисконтинуитет са Царском Русијом, али у империјалном смислу, нарочито од епохе Стаљина, црвена империја се наслања на геополитичке и цивилизацијске основе Русије. Бар је тако на Западу перципирана, али и у Русији се, упркос потпуно другачијем менталитету и вредносном систему комунизма, Совјетски Савез доживљава као империја која представља понос својих грађана. Међутим, антихришћанске основе нове империје, цивилизацијска мисија која почива на месијанској идеји власти пролетеријата, осећај изабраности партије, нешто је што нам показује СССР вредносно и морално потпуно другачијим од старе Русије и нешто што је духовно и ментално више сродно Западу и његовом осећају ексклузивитета.
Изабраност бољшевика
Наравно, осећај изабраности који су имали бољшевици представља упрошћену верзију онога што видимо на Западу, нарочито у Америци. Перцепција света бољшевика, који су дали тон наративу СССР-а, поједностављена је, упрошћена, те као таква добар показатељ домета људске правде без Бога, као и погубности такве идеје. Наиме, у СССР-у човек је у име некакве правде понижен до крајности, а наводна слобода и једнакост претворени у ропство и деспотизам, који је свет гледао са неверицом. Како је владика Николај говорио Европи, која се згражавала над режимом у СССР-у: „немојте се згражавати, ви бисте могли да кажете ‘то сам ја у лудачкој кошуљи’”. Дакле, један модел, почевши од хуманизма, који је промовисан у Европи, реализовао се у екстремном облику у Русији и показао своју монструозну страну.
Ипак, у међународној арени после Другог светског рата, СССР са усавршеним репресивним апаратом, где су се сви стварни и измишљени непријатељи држали у логорима, где некаква права и слобода у западном смислу речи нису постојали, достигао је врхунац своје моћи. Источна Европа била је у орбити велике империје, а комунизам је постао планетарни такмац Западу. Хладни рат добијао је своје контуре са наизглед подједнако јаким конкурентима. Деловало је да је на Истоку створена цивилизација способна да се супротстави Западу, те да му буде алтернатива. Исто тако, деловало је да је она створена на темељима руске цивилизацијске мисије и улоге у свету. Но, управо у томе је ствар – она је створена на антируским основама, али на руској мисији алтернативе и весника једног другог света, супротног од оног који је стварао већ тада у добром делу антихришћански Запад. У томе је кључ разумевања континуитета и дисконтинуитета Царске Русије и СССР-а.
Горбачов – пад СССР-а
Иако ћемо овај рад фактографски посветити највише владавини Бориса Јељцина (пошто смо у претходним текстовима обрадили СССР у време Стаљина и његових наследника), само у неколико реченица ћемо се осврнути на период до Јељцина, односно на период совјетске империје. После свог врхунца у међународној арени у време Стаљина на власт у СССР-у долазе мање способни челници. Али, исто тако, систем се урушава из више разлога. Слабост у односу на Запад, контролисање глобалних токова истог тог Запада, стерилност контролисаног друштва у креативном смислу, бирање кадрова партије по подобности а не способности, као и све већа равнодушност владајуће партијске номенклатуре и урушавање снаге идеје комунизма, постепено су довели до тога да је држава изгубила корак са западним светом. Постала је изолована, и као таква нашла се мимо светских токова са великим, али ипак ограниченим ресурсима. Недостатак свега овога довео је до тога да у време Горбачова све ове слабости избију на видело, покажу се у најснажнијем светлу и изазову урушавање империје која се држала на стакленим ногама.
Време Горбачова обележило је отопљавање односа са Западом, али то је чинила империја за коју су сви знали да је у великој кризи. Његове реформе, недозиране и лоше осмишљене, довеле су до урушавања државе и читавог Источног блока. Можда да је кренуо у правцу дозираних економских и демократских промена могао је спасити империју. Међутим, као да му је недостајало и сарадника, али и вере читавог друштва у обнову и смисао постојања комунистичке империје. Како год, у његово време су се дешавале тектонске промене. Пао је Берлински зид, а народи Источне Европе, осетивши попуштање страха, кренули су у демократске реформе и показивали све мање интересовања за то шта Кремљ мисли.
Убрзо су се дезинтегративни токови пренели и на сам СССР. Балтичке републике се отцепљују, а тада се одржавају и први слободни избори у републикама. Демократија и избори развластиће Горбачова, што је све уз оно што се дешавало 1989, а што смо већ напоменули (пад Берлинског зида, слабљење и пад са власти комунистичких партија у Источној Европи), довело до потпуне промене света, до настанка нових држава и нових система, сада све више кооптираних и стављених под контролу глобалног поретка и уклопљених у глобалну светску архитектуру. Наравно, у неповољном положају, практично подређених и под контролом западних, глобалних елита.
Пуч старе гарде 1991. у августу био је покушај да се историја врати уназад и да се спаси СССР. Пошто пуч није успео, стварност је била таква да су се председници Русије, Белорусије и Украјине састали и створили форму Савеза суверених држава, наравно бесправно, али ко се тада питао за право када је конце свих процеса држао Запад, који је и пустио низ воду Горбачова вештачким спуштањем цена нафте и подршком Јељцину, као неког ко ће чврстом руком водити Русију у систем глобалне светске архитектуре, односно, како се касније видело, у беду и деценијско пропадање.
Јељцин и катастрофалне реформе
Либерализација и прелазак на тржишну привреду, што је било у време Горбачова недозирано и револуционарно, у време Јељцина добило је чудовишне размере. Практично је одлучено да се држава процени и прода. То је био, поједностављено речено, модел приватизације, импутиран од глобалног поретка и прихваћен од стране Јељцина и нове политичке номенклатуре. Исто тако, Русија као држава потпуно је повучена из привреде, практично јој је кроз сугестије забрањено да реагује и спашава привредне системе, што је на Западу рађено у време кризе 2008. Дакле, лицемерна политика прихваћена је од мале групе људи која се обогатила и једина имала корист, док је огроман број становништва доведен на ивицу глади.
Како би обезбедио пуну моћ и власт, Јељцин током ових година, а нарочито 1993, води борбу са парламентом, односно бори се за превласт са институцијом која покушава да га макар мало ограничи. Коначно га слама помоћу тенкова и доноси нови устав, којим проширује председничка овлашћења и ствара услове за аутократску власт једног човека, при чему га Запад подржава и даје зелено светло за такав начин владања. Све снаге које су желеле реформе, односно приватизацију у којој се енормно обогатио мали број људи, подржале су Јељцина, док је једини отпор могао да се види код комуниста и националиста, али био је млак и немоћан да Русију усмери у другом правцу.
Како би се реализовала приватизација, како је горе речено, извршена је процена Русије. Процењено је да Русија и сва њена богатства, како говори историчар Рој Медведев (процена није по тржишној вредности), вреди један трилион и двеста шездесет пет милијарди рубаља. Потом је наводна праведна приватизација извршена кроз поделу ваучера. Пошто је Русија тада имала нешто мало мање од сто педесет милиона становника, одлучено је да сваки становник, као сукцесор и наследник државе, добије ваучере у вредности од близу 10 000 рубаља. Тада је то била вредност пола цене аутомобила Волге, али креатори овог модела обећавали су да ће ваучери расти и да могу доћи на вредност чак два аутомобила. Превара је прошла јер се практично нико није разумео у функционисање тржишта и берзе.
Управо због тога дошло је до великог разочарења, а народ ово никада није заборавио Чубајсу, једном од најбитнијих креатора приватизације. За годину-две, до краја 93–94, готово сви ваучери су подељени. Но, десило се супротно од онога што је обећавано. Да ли вештачким или тржишним моделима, дошло је до пада ваучера који су сада имали вредност флаше вотке. Становништво је почело да их се ослобађа, али је једна група људи схватила да би требало да их скупља, како би са истим тим папирима почела да купује фирме и озбиљне системе у земљи. Дакле, у питању је велика превара која је омогућила једној групици људи да покупује велике системе и природна богатства Русије и да се енормно обогати.
А све то уз подршку Запада. Та група људи била је повезана на сваки начин са Западом и у систему Запада и глобалних структура. Отуд је немогуће да читава операција није осмишљена управо у глобалним финансијским структурама. Скоро седамдесет посто људи је осиромашило, било на ивици глади, док су остали буквално гладовали. Реформа је имала и социјалне репрекусије. Осиромашено друштво производило је криминал, престала је да функционише полиција и држава уопште, што је појачавало општу несигурност и осећај безнађа.
Група олигарха – Березовски, Гусински, Ходорковски, Фридман и други – стекла је огромну моћ, која је била и политичка. Завладали су и медијима, чиме су практично завладали руским друштвом и државом. Оно што је важно – та група људи била је неспособна, ништа нису допринели просперитету Русије. Они су просто једино знали да лове у мутном, што је говорило да уколико они сачувају моћ Русија не може ничему да се нада, нити може да рачуна на било какав напредак. Може само да остане парија у глобалној светској архитектури, а они господари те парије.
Отуда су управо олигарси на челу са Березовским и Гусинским, били стубови одржања режима Јељцина. То се најбоље видело када су већ здравствено оронулом Јељцину, коме је због катастрофалних резултата владања драстично пао рејтинг, помогли на изборима 1996. Штавише, они су били креатори његове победе сматрајући да је Русија Јељцинов гарант њиховог одржања моћи и привилегија. Били су потпуно у праву, они су једино са Јељцином на челу могли бити господари Русије. Успели су да кроз медијску хипнозу напумпају Јељцинов рејтинг и да му обезбеде другу победу на изборима.
С друге стране, распад Совјетског Савеза претио је да се претвори у распад саме Русије. После Првог чеченског рата ова република добила је де факто независност. Заиста, Русија је бивала у све већој кризи. Да се томе није стало на пут, сигурно би се распала и највећа словенска држава. Темељ распада свакако је у прерасподели имовине, када је група људи престала да буде заинтересована за Русију, а имала је апсолутну моћ сконцентрисану у својим рукама.
Но, крајем деведесетих у структурама почиње власти да се успиње један човек који ће зауставити ове токове. То је, наравно, Путин. Био је некако сакривен, тако да га нису ни приметили у почетку, а био је продукт жеља огромног народа за стабилношћу и сигурношћу. Основно размишљање обичних Руса, исцрпљених борбом са сиромаштвом и хаосом, било је да се у држави поврати ред и да друштвена подела буде колико-толико праведнија. Путин ће то донекле временом и остварити, не мењајући систем револуционарно. Постао је премијер 1999, а пред нову годину му је Јељцин предао власт и повукао се у пензију.
Нико тада није очекивао промену, а најмање олигарси. Путин је промене почео тихо и временом је успео да реконструише Русију, не ударајући на тајкуне уколико му се фронтално не би супротставили. Но, иако можемо рећи да су му и међународне околности ишле наруку, као и да промене нису из корена измениле државу, Путин је ипак ударио темеље једне нове Русије, која има олигархе, али која има и систем који обезбеђује колико-толико подношљив живот и већини њених грађана.
Закључак
За крај овог есеја можемо констатовати да је Русија у двадесетом веку, дакле у периоду од Лењина до Јељцина, направила један круг, после ког се налази у неповољнијем положају него на почетку века. Структурна власништва над ресурсима променила се револуционарно, како 1917. када је дошла под контролу партијске олигархије, тако и деведесетих година двадесетог века када су руска богатства већином присвојена од нове класе олигарха. Историјске територије су падом комунизма напуштене и изгубљене. Неодговорност комунистичке номенклатуре показала је право лице када је дошло до одрицања од територија које су биле триста година у саставу Царске Русије. Идеја комунизма показала се као скупа, а њен крах проузроковао је и значајно слабљење руске националне идеје.
Иако је Царска Русија била европеизирана и имала своје велике слабости, иако њена елита није била на нивоу задатка реализације руске православне националне и империјалне мисије, мора се рећи да је комунизам, како се на крају показало, додатно урушио Русију. Каква ће бити судбина Русије у будућности, те како ће благо опорављена држава одговорити на изазове у двадесет првом веку видећемо, али свакако је стартни положај прилично неповољан – како због стерилности царске елите која је својим понашањем проузроковала победу проевропских и комунистичких снага, тако још више услед предавања једној јаловој идеји чији је биланс на крају двадесетог века био крах државе и дезоријентисаност народа.
Остави коментар