Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Када су у питању биле међународне релације нове Југославије у спољно-политичким аспирацијама ДФЈ, односно, Федеративне Народне Републике Југославије, положај Совјетског Савеза је 1945/1946. био неприкосновен. Совјетско-југословенски уговор из априла 1945. године био је међудржавни оквир за развијање свестраних веза између две земље. Комунистичка партија Југославије очекивала је да СССР пружи економску помоћ Југославији. Совјетска организација државе и друштвеног уређења схватана је као прототип организације социјалистичког друштва. Први устав ФНРЈ по форми и садржају био је „копија совјетског устава“, али је у своја решења уткао и искуства НОБ-а. Совјетска спољна политика је посматрана као синоним мира. Без искуства у социјалистичком преображају друштва, без теорије која би уопштила тековине оригиналне револуције, КПЈ је добровољно преузимала и пресађивала совјетску праксу. С обзиром на то какви су били ранији погледи у комунистичком свету и прогресивним срединама на Совјетски Савез као прву социјалистичку земљу и чедо октобарске револуције, руководство КПЈ је и 1945. године процењивало да је СССР природан савезник владајућих друштвених снага у Југославији, потискујући у име перспективе нових односа потпуно неразумевање, размимоилажења у оценама и инцидентне ситуације извучене из рата и непосредно по његовом завршетку, карактеристичну превагу државног резона над револуционарним прилазом.[1]
Већ поменута обнова и изградња нове Југославије представљала је огроман напор, како у организационо-техничком тако и у извођачком погледу. Управо је свест о далекосежном и дугорочном значењу овог тока подстицала жељу да се чује што више компетентних мишљења пре него што се нешто спроведе у живот. А за југословенску власт најмеродавнија мишљења били су ставови совјетских власти и стручњака. Поучени предратним искуством са земљом која је била потпуно опустошена, југословенска власт је често морала да користи импровизацију како би дошла до одређеног решења у обнови земље. Свакако, та атмосфера импровизације је од самог почетка била страна и необична за совјетске стручњаке. То су они већ у првим контактима показивали. Иначе, ти људи су навикли да раде по одређеним и стандардним процедурама у оквиру једног добро разрађеног и јако бирократизованог система. Наравно, и у Совјетском Савезу се у време рата морало импровизовати, посебно у разрушеним крајевима, али утицај тог искуства у властитој земљи углавном се није примећивао код стручњака који су долазили у Југославију. То је био и узрок да се од самог почетка наши кадрови, па и стручњаци, односно совјетски саветници, често нису међусобно разумели, нити слагали у погледу онога што је требало учинити. Наравно, ова основна разлика у формирању и искуствима није била једини разлог за неспоразуме. Већ је речено да су у Југославији у свим проблемима највише фундаментална решења била у питању, а то је као базу за конкретна решења изискивало јасну слику о томе какво се друштво и какав друштвени систем жели остварити. Према томе, и сва стручна питања била су у истој, могло би се рећи у датим приликама, у изузетној мери оптерећена и детерминисана основним политичким и системским погледима, аспирацијама и потребама. Поред тога, појавила се и разлика која је произилазила из наслеђа прошлости које је било веома различито, а то се односи како на даљу прошлост (предратну) тако и на непосредну (ратну) прошлост. [2]
Најбоље је споменути један пример, који се касније појављује као једно од спорних питања, а то је аграрни проблем. Совјетски стручњаци су предлагали, као и у свим питањима, да се без икаквих одступања копира совјетски модел. То је значило да би сву земљу требало национализовати и колективизирати, односно, увести колхозе и совхозе. Та мера је сама по себи и својевремено у Русији одражавала неповерење према сељацима и довела је до проширења појма кулака на велики број сељака и до бруталних мера на селу. Све је то нанело велике штете и Совјетски Савез пуних шездесет година после револуције, па и данас, није могао да прође без великих куповина пшенице од САД. Наравно, тада ти подаци нису били познати, али је ефекат колективизације из раних 30-их у СССР био познат нашим кадровима.[3]
На одбијање тог савета још раније утицало је то што је сељаштво у Југославији масовно ратовало на страни НОП-а. После рата је Законом о аграрним односима југословенска власт желела да сељаштво веже уз тековине револуције, водећи егалитаристичку политику. За земљу је било неопходно да се пољопривреда што брже опорави и осигура снабдевање земље храном и пољопривредним сировинама. У тим околностима, а и на основу општег стања и менталитета нашег сељака, национализација и решавање аграрних односа по руском узору били би погубни. Совјети су били одбијени, али и онолико колико су совјетски стручњаци утицали у том погледу, као и оно чиме су из совјетске политичке литературе били оптерећени наши кадрови, учинило је да је решавање тих проблема у каснијим годинама задало земљи многе недаће, чак и много година после раскида са Совјетским Савезом, па и након нормализације односа. Као што се из овог примера види, није била реч само о разликама у условима у две земље, него такође и у непосредним циљевима којима се тежило. Тако је тада још врло нејасна, често само магловита визија о једном праведном и људском друштву, долазила у сукоб са предложеним решењима која су сва ишла у правцу јачања централизма државне бирократије и хијерархијских односа у свим гранама јавне делатности у привреди, јавним службама и, уопште, у односима међу људима. Прве године после рата протекле су у покушају да се Југославији наметне совјетски модел социјализма и државног централизма. Истовремено, то је био период у којем се тај покушај сукобио са отпором који је био врло нејасно дефинисан, али основни модел југословенског типа стаљинизације земље почео је да се кристалише. Та, условно речено „стаљинизација“, или, боље рећи „титоизација“, добила је и свој незграпно обликован, али, суштински тачан термин – „револуционарни етатизам“. Главни руководиоци тог „револуционарног етатизма“ били су чланови Политбироа: Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Моша Пијаде, Борис Кидрич и други, али режим је био устројен на својој почетној и изворној путањи према ставовима, па и вољи, Јосипа Броза Тита. То је, у ствари, био Титов режим, његов и групе која се већ пре рата учврстила око њега, јер, како то лепо дефинише Ђилас: „…сви смо ми били из истог легла, дакако са личним, својствима, сложни и јединствени у обављању револуционарног задатка…“.[4] Стаљин у свом политичком и свакодневном понашању није копиран једино у гротескности и размери коришћења свих благодети које је режим и непостојање транспарентности и демократске контроле истог, доносио.[5]
У тим првим годинама, не само до „раскида“ 1948. године него и у 1949. години, а и још много касније, стаљинистички утицај се осећао у Југославији. Може се чак рећи да је непосредно после избијања сукоба југословенска пракса, ако већ не теоретска мисао, била најснажније под утицајем стаљинизма. То је са једне стране било изазвано настојањима да се одбију, тада већ наговештаване, оптужбе о напуштању социјализма. Наиме, како се другачији облици социјализма у Југославији још нису били искристалисали, чак ни у главама идеолога и политичких руководилаца, то је природни импулс био да се разним мерама као, на пример, масовним наметањем радних задруга на селу оптужбе о скретању од социјализма одбију. Поред тога, не треба изгубити из вида тежњу да се сукоб, када је једном избио, успори у развоју, па је и то наводило на поступке који су могли допринети ублажавању напетости. Коначно, јачање притиска на привредну делатност путем административног апарата, изгледало је тренутно неопходним како би се земља одржала у условима блокаде са Запада, немаштине, никакве производности рада и опште оскудице у потрошним и инвестиционим добрима. Управо зато што се Југославија у унутрашњим стварима, иако су одбијани понеки рецепти совјетских саветника, ипак држала основног модела који је био сличан или готово исти као онај у Совјетском Савезу, и сама помисао на раскид није никоме у Југославији падала на памет. Гледано са унутрашње стране, било је, заиста, спорова у том првом периоду, али није изгледало да би било који од њих или сви у целини могли довести до озбиљних потешкоћа у односима са СССР-ом. Коначно, у Југославији се тада јасно и гласно инсистирало како на усвајању општих совјетских искустава тако и на потреби да се она примени на основу конкретних услова сваке земље.[6]
Та основна идеја примењивана је и понављана у више наврата и никада у то време није изазивала спорове са совјетским представницима, односно са совјетском штампом и публицистиком. До полемике тада није дошло очигледно зато што се нису оспоравала та начела, него су она усвојена у Совјетском Савезу, али су тако интерпретирана да управо Совјетском Савезу припада право да тумачи и намеће другим социјалистичким земљама дефиницију онога што је потребно за њих. Тако је, на пример, теза совјетских саветника за индустријски развој била да Југославија не треба да развија тешку индустрију, јер она постоји и развија се у СССР-у. Дакле, када се многе појединости и специјални случајеви сведу на једно и основно, онда је смисао теза тих стручњака то да се Југославија формира као подручје које ће бити под врховном контролом Совјетског Савеза и њему служити као додатак. Најјасније је то дошло да изражаја при формирању тзв. Мешовитих друштава. Формирана су само два, и то у подручју ваздушног транспорта ЈУСТА (Југословенско-совјетска транспортна авијација) и за пловидбу Дунавом ЈУСПАД (Југословенско-совјетско паробродарство на Дунаву). По моделу уговора који је израдио одговарајући орган у Москви, генерални директори тог предузећа били су искључиво совјетски грађани, а њихова власт практично неограничена. Намера и сврха оснивања тих предузећа била је, наводно, да се помогне обнова и изградња Југославије, међутим, та су предузећа само експлоатисала југословенску економију, извлачила велике легалне и још више илегалне профите и настојала да монополишу те гране привредне делатности и да је преузму у своје руке, а такође и органе јавне управе у тим областима, као, на пример, контролу летења, пловидбу и слично.[7]
Преговори око успоставе тих предузећа ишли су доста тешко и у првој рунди су прекинути, да би били настављени под јаким притиском совјетских државних функционера на највишим местима. Уступак је с југословенске стране био учињен како би се омогућило постизање споразума у другим областима које су изгледале много важније и у којима се очекивало да ће Совјетски Савез заузети прихватљивије позиције. Реч је о рударству и металургији, као и о вађењу и преради нафте. Како су преговори о овоме у 1947. години пропали, Југославија је од СССР-а добила инвестициони зајам који потом није био реализован. Једина последица тога било је повећање броја стручњака са којима се тешко могло споразумевати. А неспоразуми су се могли наслутити. Они ће бити право изненађење, поготово за земље „западне демократије“, када „олуја из ведра неба“, свом силом „удари“ на југословенске просторе.[8]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Група аутора (1985). Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар Комунист, Народна књига, Рад.
Дедијер, Владимир. (1980). Интересне сфере. Београд: Просвета.
Ђилас, Милован. (1991). Власт и побуна. Београд: Издавачка кућа Књижевне новине.
Лакер, Волтер. (1999). Историја Европе 1945–1992. Београд: Клио.
Матес, Лео. (1976). Међународни односи социјалистичке Југославије. Београд: Нолит.
Милутиновић, Коста. (1968). Др Иван Рибар. Сисак: Јединство.
Петрановић, Бранко. (1981). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит.
Петрановић, Бранко. (1990). Балканска федерација, Београд.
Петрановић, Бранко. (1992). Србија у Другом светском рату 1939–1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.
Попов, Чедомир. (1995). Политички фронтови Другог светског рата. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
[1] Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1978, Београд: Нолит, 1981, 223–253, 462-463.
[2] Група аутора, Историја Савеза комуниста Југославије, Београд: Издавачки центар Комунист, Народна књига, Рад, 1985, 340–351.
[3] Лео Матес, Међународни односи Социјалистичке Југославије, Београд: Нолит, 1978, 98.
[4] Милован Ђилас, Власт и побуна, Београд: Књижевне новине, 1991, 15.
[5] Исто, 9–15.
[6] Исто, 20–23.
[7] Лео Матес, н. д., 101.
[8] Исто, 101–102.
Остави коментар