Аутор: др Александра Колаковић
У периоду коронавируса спољна политика свих земаља, а посебно главних актера међународних односа, пролази кроз трансформације. Након првог таласа коронавируса могуће је детектовати, описати и објаснити део нових координата спољнополитичких оквира деловања кључних актера на међународној позорници. Поред коронавируса, као и кризе коју је изазвао, на спољну политику утичу и унутрашње политичке прилике и догађаји у одређеној земљи. Француска је у периоду након првог таласа коронавируса, поред суочавања са изазовом организовања локалних избора и настојања да се ублаже прве последице пандемије, показала активност на спољнополитичком плану. На ово су утицале промена владе, као и улазак у завршни период мандата Емануела Макрона, где су за будућу кандидатуру важни поени у оквирима спољне политике. Сакупљање политичких поена за будућу кампању ван оквира Француске и традиционално настојање Француске да одржи корак са великим силама у вихору међународних процеса посебно су били присутни у току лета, које је било неоуобичајено испуњено дипломатским активностима. Како бисмо објективније сагледали позиције Француске и њена спољнополитичка интересовања, у овом есеју ћемо се пре свега посветити анализи не толико активности које се односе директно на европски континент и Балкан, већ пре свега на француске интересе на другим подручјима.
Француска је од 1. јуна 2020. године веома активна у међународним организацијама и телима, која имају значајну улогу у борби против пандемије коронавируса. Тада је преузела месечно председавање Саветом безбедности Уједињених нација, које се дешава у оквиру тромесечног европског председавања Саветом безбедности. Савет безбедности је посебну пажњу посветио процењивању последица пандемије covid19, посебно за избеглице и интерно расељена лица, као и одржавању међународног мира и безбедности у контексту свих конфликтних ситуација. Посебна пажња посвећена је обележавању 75. годишњице потписивања Повеље Уједињених нација у Сан Франциску. Жан Ив Ле Дриан је Хајком Масом, председавао министарском заседању Алијансе за мултилатерализам која окупља најангажованије државе у домену међународне сарадње и подржава модернизацију Уједињених нација и шире отварање мултилатерализма ка актерима цивилног друштва и приватном сектору. Интересовање земаља учесница, које је Француска подржала, јесте реформа здравства у оквиру светских организација и борба против манипулација информацијама у доба кризе. Посебна пажња посвећена је обележавању 75. годишњице потписивања Повеље Уједињених нација у Сан Франциску. Жан Ив Ле Дриан је Хајком Масом, председавао министарском заседању Алијансе за мултилатерализам која окупља најангажованије државе у домену међународне сарадње и подржава модернизацију Уједињених нација и шире отварање мултилатерализма ка актерима цивилног друштва и приватном сектору. Интересовање земаља учесница, које је Француска подржала, јесте реформа здравства у оквиру светских организација и борба против манипулација информацијама у доба кризе.
Експлозија у Бејруту, која је однела 180 живота, подсетила је на вишевековну важну улогу Француске у Либану. Историја нас учи да се Француска још у другој половини 19. века умешала у решавање верских напетости у већ посрнулом Османском царству. Знамо да је тада било потребно заштити француска финансијска улагања у оквирима ове империје и обезбедити положај најповлашћеније државе у трговини огромним пространством на три континента. Било је то време трке за колонијалном моћи и утицајима, одржавање корака са другим великим силама, као и онима у успону са којима ће се водити два светска рата. Француска се прогласила заштитницом оних над којима је вршена неправда и насиље, пре свега заштитницом хришћана и успела је добити аутономни статус региона. Касније, Француска је подржала стварање Великог Либана 1920. године, који је темељ настанка данашње државе Либан, која је стекла независност 1943. године. Политички утицај у Либану, који Француска показује и настоји да искористи током августа и почетка септембра 2020. године, потиче управо из ових историјских веза насталих током векова. Као и у прошлости појављује се Француска у традиционалној улози арбитра и посредника између разнородних националних актера и међународних патрона и заштитника. Као и увек када је реч о кризним регионима настоји се пронаћи баланс између претварања државе у бојно поље и утицаја великих сила.
Емануел Макрон се одмах након експлозије нашао у Либану, а посету је потом и поновио. У свим светским медијима се приликом тих посета истичу јаке везе Француске и Либана, а експерти указују на важност да се Францука више ангажује у Либану, како би се отклонила опасност рата у региону, чији би пламен обухватио Сирију, Јемен и Либан. Карим Емиле Битар, директор Института за политичке науке Универзитета у Бејруту тврди да ако се Француска не ангажује у Либану „постоји ризик, да Либан изгори“. Емануел Макрон је приликом друге посете либанским политичарима дао рок до краја октобра да почну да спроводе реформе. Очекује се формирање владе експерата, или ће Либану бити ускраћена финансијска помоћ и уведене санкције. За сада француска интеревенција у Либану представља највећи спољнополитички успех Макрона. Под притиском његове администрације дошло је до договора да Мустафа Адибу постане премијер, који је најавио брзо формирање владе чиме би се осигурао и договор са ММФ. У време када је почело суђење оптуженима за терористички напад на сатирични лист Шарли Ебдо, Макрон је најавио посету Бејруту за децембар и велика очекивања од нове либанске власти.
Француска је показала да јој је један од спољнополитичких приоритета и Мали, бивши француски протекторат, који је независност добио 1960. године. Последњих година Мали се сусреће с претњама џихадиста, протестима, корупцијом и тешком економском ситуацијом. Пре државног удара у Малију, Жан Ив Ле Дријан, министар за Европу и спољне послове, први је најавио могућност обнављања мандата Мултидимензионалне интегрисане мисије Уједињених нација за стабилизацију у Малију (МИНУСМА), у присуству Малија. Иако левичарске партије и интелектуалци не подржавају мешање Француске у ситуацију у Малију, ипак после Либана, Емануел Макрон је преузео иницијативу и за смиривање ситуације у Малију. Прво је разговарао са сада бившим председником Малија, Ибрахимом Бубакаром Кеитом, као и са шефовима држава Нигера, Обале Слоноваче и Сенегала, Махамадуом Исуфуом, Аласаном Уатаром и Макијем Салом. Француска је дала пуну подршку посредовању које поводом ситуације у Малију води Економска заједница земља Западане Африке (ЦЕДЕАО). Економска заједница инсистира на одржавању реда, поштовање устава и враћање војске у касарне, док је Макрон јасно упозорио да се Француска противи било каквој неуставној промени власти. Иако су вође државног удара су поручиле да ће поштовати све до сада склопљене међународне споразуме, а Француска позвала да се започне транзиција ка цивилној власти, пред француским председником и државницима је проблем сложен због наставка војних операција против исламских терориста и настрадалих француских војника у Малију.
Паралелно са француским интервенцијама и дипломатским акцијама у Либану и Малију, Француска се ангажовала на Медитерану. Почетком септембра, на маргинама самита јужних земаља ЕУ (Мед7) пред лидерима Италије, Шпаније, Грчке, Португалије, Кипра и Малте, Макрон је разматрао повећање тензија у региону. Посебну пажњу посветио је грчко-турским проблемима. Позвао је Европу на „јединственији и јаснији” став према Турској, при чему је изговорио да Турска „више није партнер“ на Источном Медитерану, као и да Европљани морају бити „јасни и одлучни“ према влади Реџепа Тајипа Ердогана, који има „неприхватљиво понашање“. Иако је истовремено изразио и „дубоку жељу“ да се са Турском „укључи у плодан дијалог“, ипак је дошло до значајног пада француско-турских односа. Узрок ових оштрих речи Емануела Макрона налази се у споразумима Турске и „либијске владе националног јединства“ и тензијама грчко-турским односима, када су турски ратни бродови, пратећи конвој ка Либији, нишанили француску морнарицу, после чега се Француска прикључила маневрима грчке морнарице у Источном Медитерану, што је било прво упозорење Ердогановој Турској. Истовремено, Француска је, заједно са Немачком и Холандијом, одлучила да прихвати 500 особа, односно 400 деце из избегличког кампа Морија на острву Лезбос, који је надавно изгорео.
Иако се на основу наведеног чини да је Западни Балкан ван фокуса Француске током лета, потребно је имати на уму да су смернице француске спољне политике према региону јавно изнете још априла 2019. године, потврђене приликом посете француског председника Србији јула 2019. године, као и током бројних посета француских министара региону. У ауторском чланку немачког министра спољних послова Хајка Маса и француског министра за Европу и спољне послове Жан-Ива Ле Дриана публикованом у листу BLIC са првим назнакама смиривања кризе због коронавируса крајем маја 2020. године објаснио је и задатке Мирослава Лајчака, Специјалног представника за дијалог Београда и Приштине и за друга регионална питања Западног Балкана. У тексту насталом у време значајних промена и прегруписавања у међународним односима, министри земаља, која чине осовину ЕУ истакли су планирану помоћ ЕУ региону, као и нагласили да ниједан регион „није ближи Европској унији него шест држава Западног Балкана – у географском, историјском и политичком смислу и захваљујући међуљудским контактима“. Обећано је отварање приступних преговора за Албанију и Северну Македонију, додатна немачка помоћ од 10 милиона евра, као и додатна помоћ у финансијским средствима за борбу против последица кризе преко Француске агенције за развој (AFD). Веће политичко ангажовање да би се пружила боља подршка реформама које све државе морају да спроведу пре приступања Европској унији и решавање дијалога Београда и Приштине, које се из перипективе Француске и Немачке посматрају као две земље, препознати су као фактор дестабилизације за цео Западни Балкан, као и безбедоносни значај за целу Европу. Ипак, у светлу Споразума у Вашингтону почетком септембра 2020. године, намеће се питање колико је Француска, заједно са Немачком, успела и колико ће успети да даље води и утиче на дијалог Београда и Приштине. Ово је комплексно питање, чију ћемо детаљнију анализу оставити за неки наредни есеј.
Остави коментар