СПОНЕ ЊЕГОША И МАТИЦЕ СРПСКЕ
Аутор: Јованка Симић, новинар
Чврсте споне испреплетане су између најстарије српске установе културе, Матице српске и Петра II Петровића Његоша (Његуши, 1813 — Цетиње, 1851), владике, великог српског песника и мислиоца. Његош је једна од највећих тема српске књижевности, али и Матице српске.
Први критички написи о Његошу настали су у Летопису Матице. Аутор тих написа био је уредник Летописа Теодор Павловић. У том свом тексту, објављеном у Сербском летопису 1834. године поводом Његошевог првенца Пустињак цетињски (Цетиње, 1834), Павловић наводи основне поетичке особине и посебности Његоша као писца: „чувство народности“, „силна фантазија у духу“, “песникова одлучност да се не ограничава школским правилима поетике“, као и спремност да „природно виспрена своја осећања следује“.
Како је Теодор Павловић представљао најчвршћу спону Матице српске и песника, Његош је захваљујући тој спони постао сарадник Летописа. Стога је у овом часопису, најстаријем те врсте у Европи (излази од 1824. године), објављена Његошева посмртна ода „Налажниј знак памети праху народољупца“, написана поводом смрти Лукијана Мушицког (1837. године). Затим је објављена алегоријска новела „Сан на Божић“, преузета из „Певаније“ Симе Милутиновића Сарајлије (1838. године).
Пријатељство Његошево и Павловићево резултирало је и озваничењем песниковог статуса у Матици српској, те је 1845. године Његош уплатио прилог од 100 форинти и тако постао члан најстарије српске културне и научне институције у Срба. О пријему Његоша у чланство, Павловић, иначе, тадашњи секретар Матице, известио је на седници 5. јануара 1846. године.
Са своје стране, поштовање према Матици, Његош је изразио 1847. године пославши на дар Библиотеци Матице српске први примерак своје Луче микромозме као и пет примерака Горског вијенца, објављеног 1847. године. Та година била је преломна за српску духовност, језик, књижевност и културу, јер су тада први пут објављени и Вуков превод Новог завета, Бранкове Песме и Даничићев Рат за српски језик и правопис.
Сасвим је, дакле, разумљиво да је смрт Петра II Петровића Његоша, владике, песника и мислиоца, ожаљена у Матици српској онако како и припада највећим умовима српских књижевних и културних вредности. У Летопису из 1852. године, који је уредио Јован Суботић, објављен је некролог уредника под насловом „Слово Петру II Петровићу Његошу, господару Црне Горе и Брда.“
Реч је о Суботићевом говору у Бечу 1851. године на парастосу који је уприличио кнез Михаило Обреновић. У некрологу, Суботић је највише пажње посветио опису Његошевих државничких способности и заслуга. Истакао је владике – Данила, Петра и Петра Песника као „три најсјајније звезде на небу црногорском“ и додао да је Данило Црну Гору обновио, Свети Петар одржао, а Петар песник државом учинио“. Због наведених народних и државних заслуга, Суботић у свом некролошком слову наглашава да ће спомен Његошев „живети док је србства и србске повестнице.“
Говорећи о томе зашто је Његош „велики песник србскиј“, Суботић је посебно истакао његова три главна дела. Тако је Луча микрокозма, сматрао је Суботић, јесте дело које „представља његов собствениј живот у митосу – борбу начела величества са противницима, борбу закона са самовољом, борбу закона са тамом, борбу сталности са променителношћу“.
У том свом размишљању, Суботић је вредносну предност приписао првенствено Горском вијенцу и Лажном цару Шћепану Малом, образложивши то овако: “ова ће дела живети док је Црне Горе и док се по њених пећинах српски гласи хорили буду“. Суботић је закључио и да оба ова дела нису обичне драме, него гетеовски схваћене драме за читање, да је могао да их напише само стваралац изванредног дара и велики стваралачки дух „који је све то сам собом учинио, сам из себе исцрпио, јер зна се да Петар II нигде изван Црне Горе штудирао није, а у Црној Гори нема Академија, ни Университета“.
Да време није наудило чврстини спона Матице и Његоша, потврђује и податак да се ове године навршила деценија од деловања Његошевог одбора Матице српске. Одбор је основан на предлог Радомира В. Ивановића, Мила Ломпара и Мира Вуксановића уз образложење да Матица српска као општенационално књижевно, културно и научно друштво треба да оснује Његошев одбор, јер је Његош српски олимпски песник непомерив у памћењу, јер је у Летопису Матице објављен први приказ Његошеве књиге, јер је Његош био члан Матице српске, јер су у Матици окупљена сва прва издања Његошевих дела, али и она штампана доцније и на другим језицима осим српског.
Његошевим одбором, од самог почетка, председава Високо преосвећени митрополит црногорско–приморски, чувар пећког трона архиепископ цетињски Амфилохије (Радовић). Његошев одбор је на 204. годишњицу песниковог рођења припремио научни скуп и трећи број Његошевог зборника Матице српске у четири дела: први са поздравним и уводним беседама, други са животописом Пустињака цетињског и Ловћенског тајновидца, са одломцима поеме Праху оца поезије, трећи са 16 научних саопштења са скупа од 13. новембра 2017. године и четврти део са библиографским пописом монографских издања о Његошу.
Чланове Његошевог одбора није поколебала ни непријатна чињеница да скуп, планиран поводом два века Његоша, на који је било позвано две стотине учесника није, ипак, уприличен јер није било финансијских средстава. Уместо скупа, објављен је други број Зборника са шездесетак радова о Његошу.
Без обзира на повремене тешкоће, првенствено финансијске природе, Његошев одбор Матице српске наставља да негује давно учвршћене везе великог писца и најстарије научно-културне установе у Срба. Баш као што је на научном скупу о Његошу у овој установи 13. новембра ове године поручио академик Миро Вуксановић: “С Његошем боље знамо ко смо, од Његоша најбоље дознајемо шта нам ваља чинити. То под спором не може да буде!“
ЛИТЕРАТУРА:
– Летопис Матице српске, 1837, стр. 34 – 35
– Академик Миро Вуксановић, “С Његошем боље знамо ко смо“, беседа
– Проф. др Драган Станић: “Његош и српска култура не могу се одвојити“, беседа
Остави коментар