Аутор: др Љубиша Деспотовић
У раду ћемо настојати да анализирамо духовно посртање модерног човека који је, поред других аспеката укупног живота, и у пољу спорта свео све на једну димензију – димензију резултата иза кога стоје конкретни материјални интереси моћи и популарности, којима се подређује све па чак и она најплеменитија компонента спорта коју чини игра, а која у антрополошком смислу човека дефинише као биће чије је једно од суштинских својстава играње. Духовно посртање модерног човека, последица је рациоцентризма (његовог напуштања концепта теоцентризма) а безнађе и губитак етичности произвели су инструментализацију комплекса тело-дух, а само спортско такмичење свели на отуђујућу форму резултата по сваку цену. Последица свега тога јесте чињеница да су и сами спортисти као централни актери такмичења (било са другим било са самим собом) постали профитабилни инструмент-средство. Духовно посртање произвело је етичку кризу и оставило спорт и његове актере без хумане димензије постојања, сводећи их на отуђену раван телесности и њену сурову експлоатацију.
По мишљењу нашег најзначајнијег филозофа данашњице Милана Брдара, човеково нововековно филозофско али и сазнајно порицање (убиство) Бога, означило је не тријумф човека како је наивно мислио надолазећи хуманизам и просветитељство, него његов потпуни суноврат у бездан ништавила, у мрак бесмисла и нихилизма као и испад из човечности. Овај тешки онтолошки обрачун са Богом који се лоше завршава по човека и који траје и данас, отпочео је Декартовским рациоцентризмом, и покушајем да се из позиције ја мислим, дакле постојим, изведе и утемељи спознајни став ја знам. Декарт је уводећи метод радикалне сумње и померања тежишта мишљења из богоцентричног поретка у рациоцентричан систем мишљења направио такав филозофско-спознајни искорак који није био могућ без озбиљних онтолошких последица и падања у солипсизам. Милан Брдар нам објашњава и зашто декартовским уклањањем Бога као референтног оквира из тадашњег теоцентричног погледа на свет, човек је изгубио тачку ослонца, меру свих ствари па и сопственог смисла и делања. „Остао је нерешен проблем методе која би омогућила прелаз од Ја мислим до Ја знам и проблем разграничења истине и неистине у домену јасних и одређених идеја. (…) А мислити да се зна и знати да се зна, није исто.“[1] Бројни покушаји да се на човеку самом изврши онтолошко и духовно утемељење поретка мишљења-деловања који ће долазити касније, свели су се на мало више од пуког инвентара филозофских заблуда, апстрактног хуманизма и радикалне самообмане. „Модерни човек постаје такав антропоид. Шта таквог човека, после пада Бога, претње санкцијом и хришћанског и сваког другог морала, спречава да утемељен у својој вољи уврти себи у главу да буде Ничеов надчовек, који презире моралом ограниченог, слабашног човека, као биће које треба превазићи.“[2]
Опасност оваквог става крије се у самообмани, у губитку тачке ослонца мишљења, референтног оквира за духовну процену, нормативног детерминизма за морално суђење и просуђивање, и априорног добра, као спорта и темеља за праве вредности. „Основна заблуда Модерне и Модерног хуманизма је у томе што се губитак ослонца еманциповањем од средњевековног теоцентричног поретка хвали и слави у подразумевању да ће човек пронаћи замену у себи самом. (…) Фантазија слободе темељи се на запањујућем непознавању људске природе, упркос хроничном наклапању о њој.“[3] Препустити све ово тзв. слободној човековој вољи, није само неприхватљиво опасан ризик од самовоље, већ и сигуран пут у моралну квареж, социјалну анархију и политичко-правну аномију. Отуда онај отрежњујући и упозоравајући „крик“ Достојевског, „ако Бога нема, све је дозвољено“. Нема априорног добра каже Брдар, „нема нормативног детерминизма, све је могуће и све је дозвољено“. У тој позицији „Бог ћути и зна, Ја мислим и не знам, Свет прича и не мисли“. Па чак и то да протува проповеда о моралу, хуља о правди, насилник о миру, узурпатор о једнакости, безумник о мудрости, бахатник о смирењу, тврдица о милосрђу, глупак о образовању, бешчасник о части, муцавац о беседништву, крадљивац о својини, агресор о слободи, губитник о срећи, охолник о понизности, кривоклетник о искрености, неверник о вери, бездушник о души, издајник о патриотизму, преступник о реду, а варалица о поштовању правила игре. „Сада је морал препуштен субјективној самовољи хоћу – нећу. Човек себе чини бирајући свој морал“.[4] Човек модерне није направио критеријуме за суштинско разликовање добра од зла, корисности од правичности и не поседује јасну свест о томе да је и науку саму потребно разграничити на зону мишљења као знања (епистеме), и одвојити је од мишљења које је мнење (опинио, докса) или пак сферу веровања (пистиса). „Модеран човек је запао у стање пуне слободе када се ослободио религије, цркве, традиције, државе и нарочито од када је Бог свет напустио. То није политичка слобода, као вредност, него онтолошка слобода као одсуство сваке мере, границе критеријума, норме, темеља или основе. Зато је проклетство усуд и несрећа, Зато харају идеолошке Сирене које душу узимају а кости остављају.“[5]
СПОРТ ЈЕДНЕ ДИМЕНЗИЈЕ, ИЛИ О ДАЉЕМ МОРАЛНОМ ПОСРТАЊУ ЧОВЕКА МОДЕРНЕ:
Овај кратки али темељни духовни и филозофски увод о егзистенцијалном и моралном паду човека Модерне у бездно бесмисла и кварежи, био је неопходан као духовни предложак важан за утемељење нашег рада, који треба да покаже у ком правцу треба тражити одговоре на бројна питања која покреће основна тема. А реч је о планском редуковању спорта на једнодимензионалност, на високопрофитабилни бизнис и такмичење по сваку цену, на бездушни и хуманог смисла лишени професионализам. Овај рад треба да макар назначи узроке зашто је модерни спорт претворен у гладијаторске арене у којима су и сами спортисти жртве својих спортских менаџера и власника клубова, инструментализовани као људи и сведени на отуђену раван телесности и њену беспоштедну и сурову експлоатацију.
Аутори спадају у заступнике хетерономног утемељења у области етике као филозофске дисциплине која испитује смисао и циљеве, моралног хтења и деловања. Овакво становиште је теономног карактера, дакле претпоставља Богоцентрични поглед на свет без којег није могуће утемељити човекову моралну али ни сазнајну димензију поступања ни као појединца ни као дела колектива а ни као шире политичке заједнице којој припада. Предметни став је дакле, аксиолошки и теоцентрично утемељен. „Пошто је свет божије дело, јасан и одређен доказ његове свемоћи и савршенства, то је довођење идеје у однос према свету исто као и довођење према Богу“[6] и претпоставља извесни облик алтруизма без којег није могућ опстанак ниједне заједнице, па чак ни оне која себе дефинише као ширу међународну заједницу, као спортску асоцијацију или савез. Такође она подразумева вредносно-нормативну етику која јасно утврђује моралне принципе деловања и нормира их кроз вредносно-нормативни систем и систем санкција у случају њиховог евентуалног кршења, јер вредности постоје тек у релацији према „човеку као бићу практичног одношења“. Наша позиција оспорава уврежени морални релативизам који и у спорту као и у животу сугерише „одбацивање универзалног погледа или перспективе, и сумња у принципе за које се тврди да су истинити или оправдани за све“.[7] Такав морални релативизам води у скептицизам , а скептицизам опет завршава у нихилизму. Крајња консеквенца моралног релативизма, јесте простор за разнородна и некохерентна тумачења, која су прилагодљива позицији оправдавања моћи и успеха заснованог на новцу. У такву замку комерцијализације и релативизма упао је и спорт, злоупотребљен од безкрупулозних власника капитала и незаситих згртача материјалних добара.
Ово је било могуће извести општом цивилизацијском релативизацијом вредности и морала, зато што нормативна димензија нема други смисао изван потребе очувања одређене конкретне вредности. На пример, хришћанска норма не убиј је у функцији очувања живота као највише вредности, а тек иза ње иде санкција као логична консеквенција кршења норме која чува вредност испред себе (ПОЈМОВНА ТРИЈАДА: ВРЕДНОСТ – НОРМА – САНКЦИЈА). Овако утемељен етички став супротан поменутом моралном релативизму заснован је на хришћанској деонтологији, на узвишеном етосу човеков моралног делања који је одређен принципима хармоничног општења са Богом, са светом – творевином (природа жива и нежива), са другим људима као и са самим собом. „Зато су суштинске карактеристике хришћанске врлине: смирење, вера и нада. А религиозни извор хришћанске врлине и хришћански идеал друштва обухвата четири главне врлине древне етике ( мудрост, храброст, издржљивост и правичност) и три богословске (вера, нада и љубав).“[8] Значај Бога се оваквим етичким ставом лоцира у постојани Све-Мир који једини може установити стабилан поредак смисла и обезбедити чак и функционални ниво егзистенције човека, тако што га избавља од бесмисла. „И ту, у начину осигурања крајњег смисла и извесности, порекло је Бога као врховног бића, које свет уређује у поредак, даје му смисао и крајњу сврху, тако да у том универзуму и човек налази своје место. Идеја Бога, дакле потиче од човекове немоћи и неодрживости егзистенцијалне неизвесности.“[9]
Потонуће модерног човека у егзистенцијални безизлаз и лишеност животног смисла, у великој мери је последица његовог робовања капиталско-техничком комплексу који га (проклеством згртања добара и капитала) гура у још дубљи бездан, сводећи његово људско биће на обични додатак машине. Која опет заузврат, ствара профит глобалним господарима, како у класичним облицима бизниса, тако и у оним сферама људске делатности које су морале остати изван те логике, као што је спорт, култура, образовање, наука па чак и доколица, претварајући их у индустрију зараде и забаве. „Реч је о томе да технологија и капитал хоће човека искључиво у функционалном виду. А из перспективе капитала, човек застарева.“[10] Стога је савремени спорт претворен у индустрију профита, који безкрупулозно експлоатише своје најбоље спортисте, сводећи их на робове професије, инструмент-средство, трошећи их брзо, и замењујући другим такмичарима, које убрзано регрутује. Чинећи их још кориснијим за капитал, они тако настављају ланац кружења профита који се све више мултиплицира у сваком наредном циклусу. Отуда ваљда и та ружна кованица у модерном речнику менаџера „људски ресурси“. „Грамзивост је постала суштинска карактеристика данашњег човека (заокупљеног квантитативним добитима, гомилањем материјалних добара и значајнијих друштвених функција). Човек је стекао менталитет „сакупљача“ (људи се цене према величини имовине, према броју цитираних књига, према броју постигнутих кошева или датих голова).“[11]
Зато и јесмо дошли до тачке у којој се спорт као првобитна и примарна потреба човека да се игра и ужива у лепоти претворио у спорт једне димензије, у брутално такмичење са приматом успеха и резултата по сваку цену. „Такмичење у спорту у најширем смислу речи може се описати као учествовање у спортском надметању са намером, или главним циљем, да се порази противник. У таквим јасним случајевима, такмичење изгледа као позиција у којој нечији успех мора бити праћен адекватним губитком оне друге стране (zero-sum game).“[12] Реч је дакле о отуђеном спорту који исказује „поштовање“ само „победницима“, који их слави само док су употребљиви и производе профит за своје господаре. „Наноси комерцијализма, победа по сваку цену, учинили су да нас шокантне врсте претеривања удаљују од спорта.“[13] Човечанство је захватило „опште лудило“, коме се не види крај, и коме нико не жели да се супротстави. Као да је овај отуђени и бескрупулозни левијатан злоупотребе спорта, потпуно загосподарио нашим животима и као „вампир“ исисава и последњи атом наше снаге, остављајући спортисте без спортског смисла а публику и без новца, и без смисла. Без свега онога са чим смо закорачили у ову некада невину сферу људске игре, доброте, хуманости, слободе, забаве и културе. Новац је постао мера свих ствари, па не треба да нас чуди што нас је сустигла Марксова профетска реченица, која осветљава сав бесмисао цивилизације и културе којој припадамо: …“Ја сам рђав, непоштен, несавестан, човек без духа, али је новац цењен, дакле, цењен је и његов поседник“.
Није ли се иста ствар десила и са образовањем. И ту смо дошли до потпуног суноврата квалитета и суноврата његовог смисла и просветитељске димензије. Пре готово три деценије амерички критички настројени интелектуалац Алан Блум изјавио је да је образовање у Америци, „мало шта више од пропаганде“[14], таргетирајући још тада суморне билансе разних реформи образовања, које су резултирале урушавањем образовних система данашњице, особито оних намењених обичном демосу. Елита (шта год то данас значило) је, насупрот томе, себи обезбедила привилегије врсног образовања и науке, избегавајући замке „болоњског просвећивања“ на својим добро заштићеним забранима едукације.
Укупан егзистенцијални суноврат модерног човека последица је дакле, његове духовне запуштености, системског секуларизма, наказног материјализма и агресивног атеизма. Само у таквом свету, могућ је утилитаристички морал који каже да је морално оно што је корисно. Од таквог первертираног моралног става до огољене пљачке свега па и смисла свеколиког човековог деловања није далек пут. Спорт се тако претворио у разне облике испољавања световне религиозности. Када је истинска духовност у кризи, на сцену ступају сурогати и супституенси аутентичног религијског односа. „Наш теолог Р. Биговић примећује: „Савремена кутура без обзира на то колико она на први поглед изгледа безбожно, ипак је у бити култура новог облика религиозности – секуларизоване религиозности и православна црква се налази пред великим изазовом те нове религиозности. Без обзира на све спољашње околности: културне, економске, социјалне, политичке, историјске, човекове егзистенцијалне потребе остају исте. По овом онтолошком устројству, човек је боголико (теоцентрично) биће. Зато ако га лишите истинитог Бога, истините везе и заједнице са њим, онда за њега наступа једна трагична одисеја за изналажењем нових божанстава, светилишта и ритуала.“[15] Не треба стога да нас чуди ако их је нашао у спорту, на теренима, и борилиштима, стварајући од спортиста нова божанства и идоле.
Спорт је тако у свом првом кораку редукован на такмичење, а онда комерцијализован до крајњих граница саме антрополошке издржљивости модерних гладијатора, које називамо такмичарима. И као да никога више није брига што је све изгубило свој првобитни смисао. Aко је та ситуација саморазумљива за профитабилне власнике у спорту, није јасно како су се тога лишили сви остали: спортисти, тренери, а особито публика која то конзумира и плаћа. На делу је општа медијска анестезираност конзумената отуђеног спорта лишеног основног смисла игре , племенитости и лепоте. И док се спорту из године у годину уназад ампутира сваки пут по још једна хумана димензија игре кроз разна такмичења, медијски анестезирана публика која све то дебело плаћа, као да не осећа бол док ту пред њом убијају и последње сегменте душе спорта.
Богати узурпатори тако убијају његов исконски дух, као племените вештине и вечне илузије о добру и нади, да је бар у његовом окриљу могуће сањати о бољем свету од овог из којег долазимо када корачамо ка модерним аренама данашњице. „Игра је, како каже Аристотел дијаметрално супротна стварности. Зато је први услов за њу да се издвоји, огради, постави брану од света око ње, како би се систем њене логике могао одвијати и кружити унутар ширег система живота.“[16] Спорт би требао и морао постати заштита од бесмисла и преваре, простор људске слободе и вере у игру као племенити супстрат и услов човекове среће. Нисмо наивни када то пројектујемо и тражимо од спорта, он је то некада заиста и био, али су му одузели „невиност“ цивилизација и технологија капитала. Тупог материјализма, незаситог згртања добара и сировог богатства које не можемо убројити у чинове културе. „Ако се спорт нађе у вртлогу манипулације, онда он одвраћа од истине, физичког и духовног стваралаштва, од истинског људског постојања. У условима фундаменталне политизације спорта јављају се огромне опасности од насиља и претеривања која нас удаљавају од спорта.“[17]
ЗАКЉУЧАК:
Свеопшта реафирмација спорта могућа је само повратком на неке базичне вредности и идеале који су дефинисани још од Антике. Један такав идеал јесте хармонично развијање тела и духа. Идеал калокагатије, по коме се уздизањем до лепоте преко физичког васпитања постиже и остварује добро као хармонични етос појединца. „Докле год су на подручју чисте игре, спорт и уметност су врло блиски. Прави уметник и прави спортиста су само онда када се играју ради саме игре.“[18] Такође, и социјалног идеала паидеие, где се кроз добро организовану заједницу, успоставља уравнотежен однос духовности, добра као врлине којој се тежи и здравој телесности којима се постиже укупан хармоничан развој појединца и политичке заједнице базираних на три облика постизања савршенства: физичког, интелектуалног и моралног. „Усредсређеност на сурово такмичење, селекцију и елитизам руши достојанство и идеје физичког васпитања. Физичко васпитање треба да дозира напоре, док спорт не оклева да исцрпи тело“.[19]
И управо у овој тачки, кондензује се суштина могућих промена ка добру у спорту. Спорт није иако би требало да буде издвојена сфера друштвености, посебна и независна од општих цивилизацијских и културолошких вредности и доминантних социјалних образаца. Стога, суштинска промена мора да постане и опште цивилизацијска у односу према самој себи, свом вредносном оквиру, према животу и његовим атрибутима. Без те промене немогуће је променити и односе у отуђеном и оствареном спорту, који је само наше ружно огледало у коме јасније него у другим сферама живота видимо колико смо посрнули, и колико смо близу самодеструкције. „Кроз спорт можемо научити да савладамо невоље и да ценимо изврсност. Можемо да научимо да ценимо активности због њих самих, независно од било какве награде, и можемо научити да ценимо допринос других чак и када смо на супротним странама. Кроз спорт можемо развити и изразити своју моралност и илустровати сав значај посвећености, интегритета, правичности и храбрости“.[20]
„И спортиста, као и уметник, постаје утолико више прави уколико се чистије игра, тј. уколико мање допушта да се у његову игру увлаче страни интереси или моменти узети из света који његову игру окружују“.[21] У свим вредносним аспектима спорта: биолошко-здравственим, социо-културним и етичко васпитним, неопходно је ревитализовати и реафирмисати духовну сферу и димензију његовог бића које нагиње игри, лепоти и физичком васпитању. То је једина аутентична и смислена улога спорта као облика културе и племените игре која стреми здравом животу као укупном збиру многих кључних вредности наших егзистенција. У спорту, ако му се приступи на прави начин, боље и брже него у другим сегментима наших егзистенција можемо обновити изгубљену духовност засновану на истинским и непролазним вредностима истине, добра, правде, љубави и моралности. Највиших вредности божанског поретка створеног за човеково уздизање ка духовности и моралном усавршавању. О томе на врло јасан и прегнантан начин сведочи и блага јеванђељска порука „будите савршени као Отац ваш на небесима“.
ЛИТЕРАТУРА:
- Брдар Милан: „Између бездна и неба“, Институт друштвених наука, Београд, 2015.
- Блум Ален „Сумрак америчког ума“, Просвета, Београд, 1990.
- Коковић Драган „Наличје такмичења“, Прометеј, Н. Сад, 2008.
4.Сајмон Л. Роберт „Фер-плеј, етика спорта“, Службени гласник, Београд, 2006.
- Радош Јово „Филозофија спорта“, Каирос , Сремски Карловци, 2010.
- Радош Јово „Етика у спорту“, Каирос, Сремски Карловци, 2013.
[1] Брдар Милан, Између бездна и неба, Институт друштвених наука, Београд, 2015. стр.117.
[2] исто, стр.298.
[3] исто. стр.336.
[4] исто.стр.300.
[5] исто, стр.308
[6] исто.стр.90.
[7] Сајмон Л. Роберт, „Фер-плеј, етика спорта“, Службени Гласник, Београд, 2006, стр. 25
[8] Радош Јово, „Етика у спорту“, Каирос, Сремски Карловци, 2013, стр. 16
[9] Брдар Милан, нав. дело. стр. 420
[10] исто, стр. 331
[11] Радош Јово, „Филозофија спорта“, Каирос ,Сремски Карловци, 2010. стр. 40
[12] Сајмон Л. Роберт, нав. дело, стр. 39
[13] Коковић Драган, „Наличје такмичења“, Прометеј, Н. Сад, 2008, стр. 117
[14] Блум Ален,“Сумрак америчког ума“, Просвета, Београд, 1990, стр. 64
[15] Коковић Драган, „Наличје такмичења“, Прометеј, Н. Сад, 2008, стр. 124
[16] Радош Јово, Филозофија спорта, стр.42.
[17] Коковић Драган, Наличје такмичења, Прометеј, Н. Сад, 2008, стр.32.
[18] Радош Јово, филозофија спорта, , стр.42.
[19] Коковић Драган, нав. дело, стр.162.
[20] Сајмон Л. Роберт,нав. дело, стр.281.
[21] Радош Јово, Филозофија спорта, стр.42.
Остави коментар