Срби и демократија

Срби и демократија

Аутор: Лазар Слепчев

У претходном тексту смо начелно говорили о демократији као политичком обрасцу. Приказан је развојни пут демократије од хеленског периода до модерног доба, са свим основним карактеристикама овог политичког система. Имајући у виду да савремени, пре свега западни свет, демократску матрицу доживљава као неупитност, и обожава је до апологетских размера, сматрајући је једним природним стањем у друштву, намера овог приказа неће бити ни да потврђује, нити да оспорава теоријска гледишта и ставове спрам демократије. Основна намера нам је да се осврнемо на утицај демократије у процесу развоја српске друштвености, показујући тако, на који начин један политички модел као општост, утиче на оно појединачно, у овом случају на политичке процесе у једном, по свему малом европском народу какав је српски. Посебан значај за овај приказ представља чињеница да српска државност и друштвеност настају и развијају се на темељима европске, источнохришћанске цивилизације. Дакле, јасно је да су утицаји на формирање политичке културе једног народа многобројни, а пре свих културни, религијски, економски, војни, те географски. Јасно је такође, да у земљама верског фундаментализма нема простора за развој демократске матрице, као и да ауторитарни обрасци теже успевају да нађу своје место у земљама са вишим демократским капацитетом. По мишљењу озбиљних политичких теоретичара, Србија не припада оваквим државама. Напротив! Општи став политичке струке је, да је Србија и српско друштво, управо због специфичног географског положаја, религије и културе, од средњовековног периода била прунуђена да гради оне друштвене вредности, на којима се и темељи принцип демократског поретка.

Наиме, у радовима многих страних и домаћих аутора и истраживача, преовладава став да је српска политичка матрица демократска, да је красе слободарство, тежња ка једнакости и индивидуализму, са склоностима уједињавања на принципима задружности и саборности. Панслависта К. Леонтјев истиче склоност Срба и Црногораца ка индивидуализму и конституционализму, поредећи њихов политички образац са француским и америчким, а никако са византијским и великобританским. Словенофил А. Хомјаков констатује да су у ослобађању од вековног турског јарма и у националном и државном формирању на почетку 19. века, Срби наступали као друштво и заједница једнаких, јер су под Турцима остали без племства. В. Дворниковић истиче да је Србија већ у средњем веку била отворена за техничке и цивилизацијске тековине запада, али и за духовне вредности истока.

Међутим, за развој демократског историјског осећања код Срба, од посебног значаја је била чињеница да је српски народ, већ на изворима своје средњовековне државе, често био у ситуацији да се суочава са највећим искушењима и изазовима, чија је тежина превазилазила бројност и етнички основ српског народа. Тако је у раздобљима криза у Византији, крсташких похода и заузећа Цариграда у целој првој половини 13. века Србија преузимала улогу „веће државе“, у односу на своје капацитете. У то време, осетио се и велики полет државног и градитељског живота на српским просторима. И у 14. веку, од првих најезди Турака и њиховог продора у анархијом захваћену Византију, када се и Русија нашла под татарским јармом, Србија је била принуђена да преузме улогу главног бедема у одбрани источног, па и западног хришћанства од турске најезде.

Да би за крупне задатке одбране од надмоћнијих сила могле окупити све припаднике народа, стари српски владари су морали учинити уступке и нижим слојевима, тако да је праведна и за оно време релативно демократска држава, са градитељима и правичним владарима, а не аутократска и отуђена држава, једино била у стању да све, па и оне најниже слојеве привуче на удео у њеном очувању, односно, на одбрану народне слободе и независности. Такав тип праведне и народу блиске владавине провејава и у великим правним повељама средњовековне Србије, односно у Душановом законику, који се ослањао и на највеће европске домете тога времена. Отуда је изворна српска формула владара била релативно демократска: земља и народ не треба да користе уздизању владара на власт, већ, напротив, власт треба да служи уздизању земље и народа.

Из такве основне политичке матрице произлазе и многе особености српске политичке историје. Наиме, Србија не познаје освајачке ратове и завојевања туђих територија, већ одбрану своје земље и слободе. Срби на свом челу, за разлику од суседних народа, нису примали ни трпели туђе династије. С друге стране, српски народ није имао своју сталну велику силу-заштитницу, која би га редовно помагала у случају угрожености. Унутар земље постојала је појачана осетљивост народа за правду и права сваког човека, па и за неопходну социјалну једнакост и узајамност у форми саборности и задружности, што се може сматрати важном демократском цртом у политичком профилу српског народа. Рано стицање црквене независности, такође представља једну од значајних категорија у демократском формирању српског политичког бића.

Све побројане позитивне и демократске црте српског политичког профила свакако не значе да се међу Србима нису испољавале и многе негативне политичке особине и тенденције. Као и у већини случајева, до негативних појава најчешће долази при неумереном испољавању позитивних карактеристика. Најкарактеристичније негативне појаве српског политичког бића су: неслога, отуђивање од државе и политике, виолентност и самопрецењивање, отежано прихватање и непоштовање правих ауторитета и вођа из сопствене средине, лаковерност и подложност манипулацијама итд. Од историјских околности је зависило које ће стране српског политичког менталитета у неком раздобљу националне историје преовладати.

Чињеница је да су уласком у Југославију, уверени да су у тој држави циљеви уједињења српства остварени, Срби почели напуштати своје националне идеологије и свој изворни, у основи демократски политички образац, све више потпадајући под утицај туђих интереса и идеологија. То је у другој половини 20. века нанело огромне штете српској држави и народу, јер су велике тековине остварене дугом ослободилачком борбом олако биле жртвоване за туђе државне планове и идеологије. Тако је друга половина 20. века практично била време великих губитака и поништавања тешко освојених тековина националне слободе и државне самосталности из 19. века, па је српски народ, стицајем неповољних историјских и међународних околности, а понајвише сопственим заблудама и илузијама, крајем 20. века поново доспео у ситуацију да решава она национална и државна питања која је раније већ био успешно решио.

Дакле, на основу анализе позитивних и негативних обележја српског политичког обрасца, може се закључити да српска политичка матрица припада претежно типу саборне демократске културе, са извесним елементима фрагментарности и парохијалности, али са израженом тежњом ка слободарству, аутономији и независности.

Несумњиво, реч је о карактеристикама којима се увек треба и вреди враћати, поготово када се на историјским раскрсницама залута.