Срби и „србофобија“ у „Великом рату“ 1914-1918.

Срби и „србофобија“ у „Великом рату“ 1914-1918.

 Аутор: др Саша Марковић

Несумњиво да је  српски национални интерес у периоду непосредно пред Први светски рат, од одређених држава био тумачен као изразито неприхватљив са очигледним националистичким карактеристикама. Тим пре  овај став је јачао како је војно-политички успех Краљевине Србије у балканским ратовима био све очигледнији. Критике са којима се суочавало ослобађање сународника од турске власти могле су да нађу упориште у пронађеним одговорима на изазове са којима се суочила српска војска на територији на којој живи  етнички мешовито становништво са недовољно искристалисаним националним опредељењем. Та тзв. „флотантна маса“ о којој је писао и Јован Цвијић под непосредним утицајем требала је да се приклони доминантној националној идеји. У тим тренуцима дешавали су се и еуфорични  иступи који су уместо културне афирмације националне идеје стимулисали сопствени национализам по сваку цену. Он је  требао да разори неодлучност код колебљивих и потисне друге националне осећаје и то до граница непримереног. Био је то  отклон од тзв. „културног национализма“  који треба да је и „…по суштини и по облику чиста, висока култура. Култура у најбољем смислу речи.Морал, хуманизам, етика, честитост. Ваљаност и честитост и првокласност не само српска, него човечанска.“[1]

На овај начин отварао  се простор за критику екстремне појавности српске националне идеје који је виђен и код угледних сународника савременика. „Шовинистичке тежње одговорају демагогији у политичком животу.“ (Цвијић 1907, 22)  Ова критика државног концепта националног интереса у Краљевини Србији превазилазила је понекад и теоретски оквир и постајала део политичке и идеолошке реторике обрачуна са владајућом политичком елитом, а тиме је вредност критичког промишљањ била доведена у питање..„И чим је  солдатеска (односи се на војску Краљевине Србије – примедба С.М.) остављена самој себи, солдатеска иза које се политички управљачи нису видели, дошла у додир са арбанашким становништвом, она је починила такву пустош која је арбанашки народ гурнуо у очајну борбу за одржање. Тако је отворена серија колонијалних борби…којима се краја још нигде не види.“ (Туцовић 1946, 106)

Без намере да лицитирамо једно од суочених становишта, сматрамо да је, и у овом случају  прихватљиво тумачење о афирмисању демократског процеса код Срба који подразумева и различите ставове од преовлађујућег. Тиме постојање историјских трагова о  супротним идејама говори у прилог о једном присутном али потискиваном дискурсу који наглашава дисхармонију мишљења као креативни коректив развоја демократије код Срба насупрот идеји о сврсисходној издаји појединаца који негирају преко потребно народно јединство, а које се правдало ванредном војно-политичком ситуацијом.

Суочавање Србије са србофобијом и ратом

Јулска криза,  која се односи на период између атентата у Сарајеву и објаве рата у Краљевини Србији може се окарактерисати најпре као неочекиван проблем, а потом и као непревазиђен инцидент упркос спремности за најшире уступке. У Аустро-Угарској монархији дошло  је до стимулисане манифестације србофобије, a „ нејасна, прожимајућа мржња“ (Арент 1999, 375) постала је водиља поступака националних и државних политика.[2] „Као што су за време балканске кризе Срби по варошима и селима хапшени и осуђивани услед денунцијација разних мрачних типова, тако то бива и сада после грозног атентата у Сарајеву. Престонички листови час-по па јаве како је овде или онде ухапшен по који Србин због ‘уздизања сарајевског атентата.“[3] Српска штампа је указивала на погром који се спроводио против Срба. „Ми Срби…се згражавамо када помислимо на погром Срба у Сарајеву и Босни и Херцеговини и одлучно протестујемо против демонстрација франковаца у Загребу.“[4]  То је изнова  примећено и у савременој руској научној литератури. „Руски конзул у Сарајеву Игелсторм је писао: На други дан убиства 29. Јула, почеле су демонстрације и нереди. Маса Хрвата и муслимана почела је да баца камење и да разбија куће и радње Срба.“ (Валерианович 2014, 384)

Ипак, Аустро-Угарска монархија је мало шта урадила да би га спречила правдајући се флоскулом да не може да контролише   патриотске емоције својих поданика. Најочитије хајка на Србе је прибележена у вези са изливима антисрпства код јавности у Хрватској, па  и у самом заступничком телу – Сабору.  „Доље београдски плаћеници.Доље Срби. Доље убојице. Ми не дамо да овдје говори Србин. Ово је хрватски сабор!“[5]И у аустријским часописима који су подржавали милитантну клику војске речи се нису бирале. „Ви пси сте знали да би вас Фрања Фердинанд научио респектовати Аустрију.“[6]

Ситуација у Краљевини Србији током месец дана јулске кризе била је врло напета.Земља се налазила усред изборне кампање која, због често емотивног приступа гласању је била оптерећена бројним међусобним оптужбама које су се односиле на издају националних интереса, политикантство и корупцију.[7]

Грађани су били у неспокоју и недоумици осећајући аустријски империјални цинизам и са упртим погледом наде према Русији цара Николаја. „Свет се не бави толико распитивањем шта нота садржи…Главни интерес грађанства упућен је…држању Русије.“[8] Овом приликом Русија  је подржала напоре Србије за смиривање напете ситуације, а неприхватање стајалишта Србије од стране Аустро-Угарске довео је до подозрења Русије у став Монархије о неопходности предузимања одлучних мера против Краљевине Србије. „Један сраман рат објављен је једном слабом народу. Гнушање  је велико у Русији, а и ја учествујем у њему. Ја предвиђам да ускоро нећу више моћи одолевати притисцима који се на мене врше, и да ћу бити принуђен да предузмем мере које ће довести до рата.“[9]

Краљевина Србија постала је ратно  поприште. Није постојало разграничење између фронта и позадине. Србин је био непријатељ, без обзира  на пол и узраст, а истовремено је свету предочена слика о непоштовању ратних конвенција од стране Краљевине Србије. Убрзо је, захваљујући озбиљно спроведеној истрази сасвим друга слика угледала стварност, а контекст наводних злочина Срба раскринкан. „Само неодређене и мутне оптужбе. Нигде имена, нити места где су се десила инкриминисана факта, нигде ниједно јасно означење…Вршећи своју анкету у Шапцу видео сам да је то заплашено становништво потпуно мирно…и да није сигурно узимало учешћа у никавој ратној акцији.“ (Рајс 1918, 6)

Ратне операција,  са модерном војном техником показале су сву своју снагу разарања. „До избијања рата 1914.године проналасци у области производње експлозивних мешавина ређали су се великом брзином.“ (Шаренац 2015, 28. )Страдало  се али то није био избор народа. Жртва је постала  обавеза – проклета али неизбежна. „Ретки су они  којима трогодишњи рат није узео неког драгог члана породице. Има чак и потпуно угашених породица:  пре неки дан видео сам једног несрећног старца који је од октобра 1912. године сахранио седморицу својих синова, четири зета (ожењени његовим сестрама) и двојицу зетова који су били ожењени његовим ћеркама.  Али, душа српског сељака је неуништива: ову часну старину несреће нису дотукле. Он  наставља да обрађује свој комадић земље, без роптања. То не значи да не жали за  својом децом. Он их жали  у себи, да нико не види.“ (Рајс 2014, 112.)Подржавајући  владу Краљевине Србије и уочавајући неминовност великих жртава, чини нам се, да је Рајс изрекао и једну врло незахвалну констатацију „На сву срећу, у Србији има пуно деце, тако да ће за неколико година ови малишани заменити они који су пали на Јадру, Церу, Мачковом камену, Гучеву, Руднику или на Колубари.“ (Рајс 2014, 113)

Упркос успесима током 1914, који су пропраћени и свежим успоменама на бројна храбра војничка  дела, места за било какав оптимизам није било. „Поносит и без страха, остао је и даље у стојећем ставу и без заклона…Непријатељ је силно трпео, али у једном тренутку комешање и пометња претвори се у панику и бежање…После неколико пребачајних и подбачајних зрна, једно је пало у резерву нашег пука и избацило из строја 14 војника…Један стаховит тресак, јаук, стуб земље и дима – а затим мучно јаукање недотучених. Једном приђе брат, прекрсти се, пољуби га у чело – па се врати на своје место, без речи, блед и миран.“[10]Епидемија  пегавог тифуса, током 1915 узимала је свој данак. „Месо је с њих отпадало док им гангрена не би захватила срце и мозак, а онда би дошла смрт у страшној агонији.“ (Тарди, 2013, 69)

Удружени напад непријатеља од октобра 1915.условио је озбиљну и тешко одрживу ситуацију на бојном пољу. „Ситуација је на бојном пољу озбиљна, због велике бројне надмоћности непријатеља, који, у јачини од неколико стотина хиљада напада и са севера и са истока.“[11] Напад је  проузроковао нове жртве. „Одједном  чујем на улици кукање. Некако  страховито, пуно мистике кукање. Шта је то?То није женско кукање.Један  болничар, млад сељак иде улицом и гласно кука…Њих  седморица браће било, шесторица погинула, само он један остао. – ‘И ја  хоћу да идем у ров да погинем. Како  ћу мајци да кажем да су сви изгинули? Ја не могу да јој кажем!  Кад погинем и ја, нека јој други кажу.“[12] Кулминација погибељи био  је прелазак преко Албаније зимских месеци 1915/1916. Околности  су захтевале нова подвижништва и трпљење. Страдање  је било беспримерно. „Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак  једини су још трагови њихова детињства, јер угашени поглед, оборене главе и тешак бол исписан на лицу даје им изглед старца од седамдесет година.“ (Нушић 1921, 106.)   Неки од војника нису могли  себи да опросте што су напустили отаџбину и на тај начин је издали. „Одазвао сам се позиву отаџбине јер сам био дужан да се одазовем. Али нисам успео да остварим њене  наде. Испунио сам се страхом од смрти…побегао сам из отаџбине а њу оставио да је непријатељ гази прљавим ногама,  да роби стару моју мајку, браћу моју, сестре моје…“ (Зечевић 1916) И у оваквим тренуцима бринуло се  о очувању живота као највишој вредности ратног напора. „…Јунаштво је сачувати живот и главу…Требају наше главе и наши животи и нашим кућама и нашој Србији.“[13]

О суочавању  са новонасталом сиутацијом у којој су бројни војници, због ратних рана постајали трајни инвалиди сведоче и владине брошуре које су храбриле осакаћене војнике да имају веру у живот и да покажу вољу у превазилажењу тешке ситуације. „Избаците,  дакле сви одреда сваку мисао из главе о неспособности. Још како сте ви способни! И ако само будете на свом месту, ви ћете многим двоножним људима у будуће предњачити примером и бићете у свему напреднији од њих који не буду на свом месту.“[14] Зато је и народ у највишем чину своје духовности – молитиви тражио лик „обичног војника.“[15]

У окупираној Србији ситуација  је била веома тешка. Од народа се одузимало прекомерно.То је уједно био и подстицај демонстрацији својеврсног пркоса. „Где ти је муж ?Отишао је да се бије са вама што му земљу пљачкате. А деца ? И она су у рату.“ (Павловић 1917) Ратна  логика наметала је атмосферу потпуне неповерљивости без обзира на покушаје да се успостави ред и оживи свакодневни живот. „Ових дана су похапшени сви Срби лекари београдске варошке болнице са свим особљем болничким, што су примили у болницу и лечили неког комиту!“(Миодраговић 1921, 101) У  бугарској зони, окупација је попримила драстичније облике кроз асимилацију. „За време своје окупације Србије, Бугари су силом власти стално покушавали да наметну своја народна обележја целом становништву. Они су пошли од те поставке да на целој територији коју су заузели, станује чист бугарски народ и да, стога власт има право да гони сваког оног ко се не би хтео понашати као Бугарин…Прво је био забрањен српски језик…Као што је прогоњен српски језик тако су прогоњене и српске књиге.“[16]Топлички устанак био је повод још драстичније одмазде бугарске окупационе војске.[17] „Антисрпска политика бугарске владе извођена је од њених подручних органа са једном бестијалном бруталношћу и са једним рафинираним зверством које граничи садизмом.“[18]

Трпљењем  су војници и цивили истрајавали у суочавању са искушењима која су им наметана. Често је на  испиту била и њихова моралност која је, упркос виђеном на бојишту тежила хуманости и остварењу саосећања. „Бојно поље је трансцендентна сцена смрти и самопожртвовања, и истовремено је тако драматична, да упркос свом ужасу и злочину буди страст моралног ентузијазма.“(Campbell, 1916, 71) У том погледу  рат је свугде и свагда сличан, а обичан војник је томе незаобилазни сведок.[19]И током рата држава је препознала обавезу да испоштује демократски принцип солидарности који је бринуо о породицама погођеним ратним страхотама. „Силни поремећаји, непосредни и посредни, што их је рат изазвао захтевају јачу, добро смишљену и добро организовану државну акцију у духу друштвене солидарности.“[20]Упркос присутним недостацима у пракси ова намера остављала је утисак бриге и незапостављености угроженог човека.

Такав став код Срба није остао непримећен, шта више  изазивао је поштовање и код најодмеренијих војника – официра високог ранга који су, током рата наилазили на разуралерну људску стварност. “Сада при крају четврте године овог рата  шаљем своје дивљење и поштовање вашој сјајној нацији коју ми поносно сматрамо за верне савезнике и која је највише од свију патила у овом рату.“[21]Истовремено  демонстрирана је и одлучност у амбицији за повратак на територију сопствене земље уз одмереност и педантност у припреми војничких планова за остварење тог циља, без обзира на усхићење које је остављало утисак непромишљености и недовољно припремљене идеје која је нестајала у еуфорији. „“Цео српски народ  је уједињен данас у својој одлучности да поврати своју изгубљену земљу и ослободити своју браћу од владавине Аустро-Угарске, или да у том покушају умре до последњег човека.“ Seton-Watson 1916, 23)

Литература:

• Арент, Хана. 1999. Извори тоталитаризма, Београд: Феминистичка издавачка кућа.
• Владимир, Франчевич. 1991. Меч и крест. Москва: Журнал Вопросы философии, Издательство Правда..
• Гаврило, Принцип. 1926. Писмо од 12. ,аја 1916, Принцип о себи. Загреб.
• Ериксон, Х. Ерик. 2008. Идентитет и животни циклус. Београд: Завод за уџбенике.
• Вишняков, Ярослав, Валерианович. 2014. Влияние военного фактора на государственное развитие сербии начала XX века. Москва: диссертация.
• Зечевић, Милош.   Дневник. Крф.
• Ковић, Милош. 2015. Срби 1903-1914, Историја идеја. Београд: Клио.
• Меньшиков, Меншиков. 2012. Великорусская идея. Москва: Институт русской цивилизации.
• Марковић, Саша. 2013. Портрет српског војника у ратним дописима за Србе из Војводине. Зборник радова Филозофског факултета у Приштини 43-1 : 389-410.
• Марковић, Саша. 2015. Национално без одијума; поглед без претензија. Сомбор: Педагошки факултет у Сомбору.
• Миодраговић, Јован. 1921. Трагични дани Србије: белешке из злогласне трогодишње владавине аустриске у Србији: 1915-1918. Београд.
• Митровић, Андреј. 2014. Србија у Првом светском рату. Београд: Службени гласник.
• Митровић, Андреј. 2008. Култура и историја. Београд: Архипелаг.
• Нушић, Бранислав. 1921. Четрдесет хиљада мученика. Девестопетнаеста.  Београд: Ратна мемоарска  и дневничка проза.
• Перовић, Миливоје. 1971. Топлички устанак 1917. Београд: Словољубве.
• Рајс, Арчибалд. 2014. Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта, геополитика. Београд: Геополитика.
• Рајс, Арчибалд. 1918. Одговори на Аустро-Угарске оптужбе против Срба. Крф: Државна штампарија.
• Разговори са инвалидима. 1917. Крф: Инвалидска библиотека. http://velikirat.nb.rs/items/show/1258.
• Сазанов, Сазанов. 2002.  Воспоминания. Минск: Харвест.
• Секулић, Исидора. 1913. Културни национализам.Нови Србин јануар-јуни. Сомбор.
• Секулић, Исидора. 1985. Записи о моме народу. Београд: Српска књижевна задруга.
• Скерлић, Јован. 1904. Начело солидарности. Српски књижевни гласник свеска 8.
• Seton-Watson, Robert. 1916. Serbia, Yesterday, Today and Tomorrow. London: The Kossovo day Kommittee.
• Seton-Watson, Robert. 1915. War and Democracy.
• Стојановић, Коста. 2012. Слом и васкрс Србије. Београд: Радио телевизија Србије.
• Тарди, Жак, Жан Пјерн-Верне. 2013.  Проклети рат, 1914 – 1916. Суботица.
• Туцовић, Димитрије. 1946. Србија и Арбанија. Београд, Загреб: Култура.
• Фортунатов, Владимир, Валентинович. 2014. Дискуссионные проблемы истории Первой мировой войны. Первая мировая война и проблемы российского общества. Санкт-Петербург.
• Campbell, R.J. Тhe War nad the Soul. New York: Dodd, Mead and Company.
• Цвијић, Joван. 1907. О националном раду. Београд.
• Hobson , John, Atckinson. 1902. Imperialism a study. London.
• Henry, Wickham, Steed. 1913. The Hapsburg Monarchy. New York.
• Шаренац, Данило. 2015. Топ, војник и сећање, Први светски рат и Србија 1914-2009. Београд: Институт за савремену историју.

Штампа:

• Браник, Нови Сад, 1914.
• Сарајевски лист, Сарајево, 1914.
• Новости, Београд,
• Радничке новине, Београд, 1914.
• Ратни дневник, Крагујевац, 1915.
• Ратни записи, Београд, 1915.
• Дело, Ниш, 1915.

Линк:

• http://www.europeana.eu/portal/
• http://velikirat.nb.rs/.

[1]Секулић, Исидора,  Културни национализам.Нови Србин  јануар-јуни 1913, Сомбор.

[2]„ Општу дезинтеграцију политичког живота  можда ништа боље не илуструје  од ове нејасне, прожимајуће мржње према свеу и према свакоме…Сада су сви били против свих, а највише против свог најближег суседа – Словаци против Чеха, Хрвати против Срба, Украјинци против Пољака…“ (Арент 1999,  375).

[3]Браник, Вести из места и народа, број 137, 13 (26) јул 1914.

[4]Браник, После атентата и погрома, број 122, 22.јун (5. јул) 1914.

[5]Браник, Седница жалости хрватског сабора, број 120, 20.јун (3. јул)  1914.

[6]Браник, Провокација српског народа, преузето из Danzer᾿s armee-zeitung, број 123, 24.јун (7. јул) 1914.

[7]Ближе види: (Митровић, 2014); (Радојевић, Димић, Србија у Великом рату 2014).

[8]Новости, Утисак у Београду, број 190, 12.Јул 1914.

[9]Телеграм Николе II, Вилхелму II, од 16/29 јула 1914, Српско-Аустријски и  Европски рат, дипломатски и други документи, Немачка бела књига, Ниш, 1914, стр. 56.

[10]Светли записи, Ратни записи, илустровани књижевни часопис, Београд, 10.мај 1915, број 20, стр. 8.

[11]Извештај врховне команде, Ратни дневник, Крагујевац, број 440, 9.октобар 1915

[12]Милица Јанковић, Жртве, Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, књига 73, 15.јун 1915, Ниш, 1915, стр. 56.

[13]Ратни записи, број 22, 24. 5. 1915.стр. 11.

[14]Разговори са инвалидима, Инвалидска библиотека, Крф, 1917, стр. 14.

[15]Ратни записи број 16,  12. Април 1915.стр. 2

[16]Извештај међусавезничке комисије, одређене да констатује све повреде Хашке конференције и међународног права од стране Бугара у заузетој Србији од 1915-1918, Београд, 1919, стр. 10

[17](Перовић 1971); ( Младеновић  2007).

[18]Извештај међусавезничке комисије, одређене да констатује све повреде Хашке конференције и међународног права од стране Бугара у заузетој Србији од 1915-1918,  Београд, 1919, стр. 10.

[19]„Сви су ишли и ћутали… Све је било у духу ћутања и молитве.Многе је очекивала слава и херојска смрт. Ипак су ишли храбро и смело, свесни важности тренутка.“ (Арутюнов 2013,  48).

[20]Лазар Марковић, Народна солидарност, Дело лист за науку, књижевности и друштвени живот, Ниш: Државна штампарија Краљевине Србије. 1. јули 1915, стр. 50.

[21]Џон  Милн, Писмо војводи  Живојину Мишићу, 13. јул 1918; преузето са http://www.europeana.eu/portal/ .