Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Идеја југословенства није била аутентична духовно-идеолошка, нити политичка мисао српског народа и његових елита. Оригинално, идеја југословенства настала је у емигрантским пољско-чешким интелектуално-политичким круговима, још пред крај прве половине XIX столећа. Готово листом, поменути кругови припадали су британском обавештајно-безбедносном апарату, који је путем афирмисања ових идејних постулата о југословенству намеравао да спречи ширење утицаја Руског царства преко политике панславизма на словенске народе у Хабзбуршкој монархији и уопште у Европи. Из разлога спречавања политичког, привредног и духовног утицаја Санкт Петербурга (касније Москве), „са Истока“, као и Немачке, са „Запада“, на геополитички положај и процесе у средњој Европи, од отварања Источног питања (питање наслеђа Османлијског царства у југоисточној Европи), Хабзбуршку монархију, односно Аустроугарску од 1867. године, колоквијално су називали и „британска пешадија или копнена војска у Европи“. Аустроугарска се уклапала у британску геополитичку визију устројства централне и југоисточне Европе (од Балтика до Егеја и Јадрана), као „тампон зоне“ или cordon sanitaire овог простора између Русије и Немачке, а са улогом званичног Лондона (у садејству са званичним Паризом од 1918. године, а касније и званичним Вашингтоном), као „врховног надзорника“ над већим делом културолошко-духовних, војно-стратешких и геополитичких процеса у овом „политички трусном“ делу европског континента. Из датих разлога, питање опстанка Аустроугарске (упркос свим њеним структуралним слабостима и парадоксима) није ни постављано све до 1918. године. Међутим, након уласка САД у Први светски рат и на велику геополитичку позорницу планете, те стихијског ширења америчког економског и политичког утицаја у Европи, а на основу доктрине из чувених „14 тачака програма Вудроа Вилсона“ (права „малих народа“ на самоопредељење) дошло је до рушења Аустроугарске, која је била поражена сила у Великом рату.
Под снажном доминацијом САД на Версајској мировној конференцији 1919. године успостављен је нови европски поредак. Међутим, идеја и политика Велике Британије и савезничких, западних сила о „санитарном кордону“ у централној и југоисточној Европи (то је била политика Велике Британије још од Славне револуције из 1688. године) није напуштена. Напротив! Уместо Аустроугарске државе, за коју је Винстон Черчил касније говорио „да није постојала, требало ју је измислити“, створена је Југославија (уз Чехословачку, Пољску, итд.), која је потом 1921. године и 1934. године системом војно-политичких савеза са централноевропским и балканским државама уклопљена у савез Мале Антанте и Балканског савеза. У геополитичком погледу, тај систем требало је да замени улогу негдашње Аустроугарске, односно да заштити „версајски поредак“ у овом делу Европе. Ово је суштински разлог због којег је настала Југославија. Једина разлика у реализацији југословенске идеје пре Првог светског рата и у версајском систему колективне безбедности, после Великог рата, налазио се у чињеници да је некаква јужнословенска државна творевина првобитно замишљана у оквиру Аустроугарске, дакле под „хабзбуршким жезлом“, а после као политички независна држава. Наравно, почетком XX века, посебно после Балканских ратова и победа српских држава, Србије и Црне Горе над Турском и Бугарском, порастао је ентузијазам у вези са југословенском идејом код дела српских, словеначких и мање код хрватских националних елита (иако је код ових потоњих био снажније заступљен до почетка XX века). У ширим слојевима друштава код јужнословенских народа ова идеја није имала снажно упориште, посебно не у тој судбоносној 1918. години. Осим што се српски народ у банској Хрватској, Славонији, Далмацији од 1908. године и анексије БиХ и у Херцеговини и Босни налазио под страшним притиском погрома иницираних и спровођених од стране десничарских (у смислу савремене политичко-идеолошке терминологије), правашких елемената у хрватскох политичкој елити и интелигенцији (који су постајали све доминантнији), српски и хрватски народ (осовина заједничке југословенске државе) практично се нису ни познавали, а у складу са историјским околностима сопствених државотворних наслеђа и духовно-идентитетских традиција, развијали су се на потпуно различит начин, чак и међусобно супротстављен.
Велики проблем у дефинисању хрватског националног идентитета озбиљније је узет у разматрање унутар кругова хрватских политичких и интелектуалних елита тек после Револуције 1848. године. Прихвативши норме грађанског живота, хрватско племство је у грађанску идеју о националном препороду „уградило“ и бројне детерминантске постулате анахроних феудалних схватања и принципа о устројству државе и друштва. У схватањима устројства и улоге хрватског националног идентитета и државе, сада „јединствена“ хрватска грађанска, национално-политичка и интелектуално-академска елита посегнула је за феудалним принципом преузетим од мађарских политичких и интелектуалних елита, према коме је на територији Хрватске могао да постоји само један хрватски политички народ, односно нација, без обзира на разноврсност његове социјалне структуре. До укидања феудализма под термином „политичке нације“ подразумевани су само припадници духовног и световног племства, односно прва два сталежа, а након нестанка сталешке државе, у наведену „нацију“ убрајани су сви становници Тројединице, без обзира на порекло њиховог етницитета. Поменути принцип „политичке нације“ заснивао се на средњовековној максими cuius regio, eius religio, која је у грађанском друштву преведена у мисао cuius regio, eius natio. Дакле, „чија је земља, његова је и нација“. Није било потребно много времена да наведена крилатица добије и инверзни, опасни смисао „чија нација, његова и земља“. Постојање само једне „хрватске политичке нације“ и то на замишљеном „историјском простору“, који се протезао од Купе до Дрине, од Земуна до Кварнера и од Драве до Јадрана и Боке, искључивао је егзистенцију било које друге националне концентрације, а у првом реду српског народа, који је на датим пространствима био и најбројнији. Поменуте интересе у уређењу хрватске државе и устројству националног идентитета, хрватске политичке елите и интелигенција, у другој половини XIX века обликовали су у фамозну идеју и политику о „хрватском државном и историјском праву“. Управо је „политика државног и историјског права“ постала онај потребни елемент интеграције хрватског политичког, али не још и националног идентитета. Све хрватске политичке опције и организације, само употребом различитих приступа, односно разноврсних методологија рада, заступале су поменуту политику. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Тројединици XIX века, односно, она су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“ улазили у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права српске националне заједнице перцепирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа.
Грађанска мисао заснована на просветитељским идејама интелигенције, народна књижевност, стандардни језик предвуковског и поствуковског доба, осећање заједничке прошлости и припадности једном колективитету, одсуство феудалних схватања и наслеђа у генези националног идентитета, свест о постојању двослојне природе „жртве“ и „победника“ као интегришућих фактора у генерисању нације, делатност православне црквене организације – представљали су постулате на којима је „уоквирен“ и афирмисан српски национални идентитет у свим српским земљама. Његово постојање и неспременост да се „преобликује у друштвено прихватљиву компоненту“ социјалног живота у Хрватској, било је супротстављено идеји о „хрватској политичкој нацији“ и политици „државног и историјског права“. Нереализација поменутих идеја и политике хрватских друштвених и интелектуалних снага, уз постојећи анимозитет хрватских елита према српском „елементу“ (који су имали „старофеудални карактер и порекло“), убрзо је изазвала стварање општег нерасположења према идеји о постојању српског националног идентитета у „хрватским земљама“, а онда и шире. Када је склопљена Угарско-хрватска нагодба 1868. године, у члану 59. исказан је став да су „Краљевине Хрватска и Славонија политички народ“, чиме је заправо извршена идентификација земље са нацијом, јер ако је земља хрватска, онда и нација мора бити хрватска. Претходно је речено да су све хрватске политичке снаге и организације заступале поменути идеолошки став. Поједине, попут крајње десничарских партија Странке права Анте Старчевића, касније и „франковаца“ заузели су мишљење да са српским православним елементом није могуће остварити било који вид комуникације или споразума, односно, да се српски идентитет мора физички и биолошки уклонити из „хрватских земља“. Није чак ни куриозитет то што у данашњој модерној и демократској Републици Хрватској, као и у свести хрватске нације, Анте Старчевић ужива званични статус и одређење „оца Домовине“. Наведени правашки систем идеолошких поставки у развоју односа према српском националном идентитету заснивао се на старим феудалним схватањима хрватских сталежа о „реметилачком карактеру“ егзистенције српског етницитета у Хрватској. Нико језгровитије и истинитије није појаснио поменути став према српском православном становништву од Амброза Кузмића, управника имања Загребачке бискупије који је у извештају сачињеном 13. новембра 1700. године написао да би било боље „…Vlahe (Србе – примедба аутора) vsze poklati nego ztaniti (настањивати – примедба аутора)…“. У деценијама хрватског националног препорода, највећи део припадника хрватске интелигенције, као и политичких првака и странка свих провенијенција, заступао је став да у „хрватским земљама“ живи само хрватски народ. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, један од најзначајнијих и најутицајнијих хрватских интелектуалаца и политичара, у југословенској и српској историографији XX века био је означен као „заточник или апостол“ идеје југословенства и идеологије југославизма. Међутим, све што је Штросмајер, као и његов сарадник Фрањо Рачки, у погледу идеје југословенства засновао и заступао, према мишљењу и доказима које је изнео Јован Дучић, састојало се у тези да на „историјском простору“ Хрватске (Хрватска, Славонија, Далмација, Лика, Кордун, Банија, Херцеговина, Босна, Срем, Барања, Бока) живи само хрватски народ, а да би нека будућа Југославија требало да егзистира као заједница хрватског, словеначког и српског народа (у Кнежевини или Краљевини Србији и Јужној Угарској), искључиво под „жезлом“ хабзбуршке династије, доминацијом Римокатоличке цркве и са центром у Загребу. Заправо, „југословенско опредељење“ хрватског националног препорода и идентитета, када се посматра са одсуством „реторичко-идеолошких елемената“ представљало је само један од политичких израза, а никако национални појам или тежњу. Поменуту тезу Јован Дучић је поетски објаснио речима да „…у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват…“.
Пре детерминисања положаја српског народа у првој јужнословенској државној заједници и његовог односа према идеји југословенства, требало би да пружимо основна сазнања о могућностима стварања велике, националне, хомогене српске државе на крају Првог светског рата, тј. о евентуалној понуди (вероватно од стране великих сила из реда савеза Антанте) да српски народ и његове националне елите између „идеје о Великој Србији“ и „југословенске идеје“, из „некомпромитованог алтруизма и мултикултурализма“ определи се за ову потоњу. Морамо нагласити да никада, нигде, ниједна велика сила није Србији понудила стварање велике српске државе. Посебно то нису учиниле путем усвајања Тајног лондонског уговора. Тајни лондонски уговор представљао је једно од могућих решења у Великом рату, које се само у одређеном погледу односило и на политичке, ратне, па и државно-националне интересе две српске државе, Црне Горе и Србије. Превасходно, Лондонски уговор се односио на интересе Краљевине Италије, која је уосталом и склопила поменути споразум са Силама Антанте 26. априла 1915. године у Лондону, на основу кога је у наредним месецима и ступила у рат против својих доскорашњих савезника из реда земаља чланица Централних сила. У описаном контексту, морамо разумети да је Италија била једина велика европска сила која до 1915. године није ушла у рат, јер је једноставно и стрпљиво чекала на испуњење сопствених, пре свих, мегаломанских политичко-територијалних захтева, које је „испоставила“ свим зараћеним странама у оружаном сукобу. Силе Антанте имале су више могућности да датим захтевима изађу у сусрет из разлога што је Италија захтевала доминацију у јадранском басену, конкретно у приморским областима Далмације, Боке, Црне Горе и Албаније, где је Аустроугарска имала пресудан политички утицај, а велики део датих територија је ионако улазио у састав земаља хиљадугодишње Хабзбуршке монархије. Као што смо напоменули, у оквиру поменутог уговора из априла 1915. године помињу се Србија и Црна Гора, као и Хрватска, која тада свакако није постојала као суверена и независна држава. У научно-историјском и историографском смислу, наведене чињенице веома су важне због тога што се у српској јавности, па чак и у деловима академске заједнице, непрестано указује на извесну околност, према којој је на основу поменутог уговора Србији понуђено „формирање“ некакве „Велике Србије“, што је апсолутно нетачно и то из више разлога. Сасвим је друго питање да ли се Лондонски уговор и његове одредбе тумаче на погрешан начин, због извесне необавештености о том историјском догађају или се разлози карактера тенденциозног тумачења налазе у одређеним политичко-интересним платформама креатора политичке збиље на Балкану. На првом месту, Србија уопште није представљала уговорну страну у том споразуму, нити је иста узела учешће у процесима који су условили усвајање овог фамозног договора. Поједини делови српске политичке елите, конкретно чланови Владе Краљевине Србије, коју је предводио Никола Пашић, за уговор и неке његове сегменте сазнали су у кулоарима „европске политичке сцене“.
Питамо се на крају, због чега су регент Александар и Никола Пашић пружили подршку југословенској идеји и стварању југословенске државе. Након великог тријумфа, који је постигнут победама српске војске и савезничких снага на Солунском фронту, у септембру и октобру 1918. године, Централне силе у Великом рату биле су поражене. Од оснивања, пробој потцењеног Солунског фронта извојевао је победу Сила антанте, а српски народ, његова војска и држава, у тим „најтрагичнијим и најславнијим данима“, отелотворили су давнашњу мисао етничког колективитета, „сањану“ још од Косовског боја, а посебно од Српске револуције, препорода српске нације и изградње националног идентитета о ослобођењу целокупног српског народа на његовом целовитом етничком и духовном простору од туђинске власти и политичком уједињењу српства у јединствену државну заједницу. Од почетка рата, посебно након славних српских победа против аустроугарског, немачког и бугарског агресора у 1914. години (Церска и Колубарска битка) и 1916. години (Битка на Кајмакчалану), у новој геополитичкој и војно-политичкој прерасподели моћи, у нашем случају на Балкану, српска политичка елита, а посебно интелектуално-академска, као важан сегмент ратног програма Србије, домаћој и светској јавности представила је циљ који је садржан у идеји о политичком уједињењу свих јужнословенских народа. У ред југословенских народа убрајамо Србе, Хрвате и Словенце. У датом периоду није било других нација у групи југословенских народа, које су тежиле имплементацији духовно-политичке интеграције југословенства и афирмацији југословенске идеје. Такође, због снажног антагонизма који владао између Србије и Бугарске пре, а посебно после Балканских ратова, из идеје о југословенској интеграцији, бугарски народ углавном је искључиван. Влада Николе Пашића и регент Александар Карађорђевић испоставили су дати циљ, као део свог ратног програма, у време када није било извесно која ће зараћена страна у Првом светском рату однети победу, те су укључивањем „југословенског програма“ и идеје о југословенству у сопствени ратни циљ намеравали да подигну углед Србије и српске војске у очима савезничких влада и тамошње јавности, као и да афирмишу капацитете свог утицаја у значајнијем делу словеначких и хрватских националних елита у непријатељској Хабзбуршкој монархији, као и у ширим слојевима тамошње јавности, ради подривања ратних потенцијала противника, пре свих у духовно-етичком погледу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1988. Beograd: Nolit.
Radojević, Mira (1998). „O jugoslovenstvu samostalnih radikala” (pdf). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914–1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914–1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.
Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914–1918. Београд-Сарајево.
Остави коментар