Срби о Русији и Француској од Анексионе кризе до Великог рата

Аутор: др Александра Колаковић

У време када се све више говори о трећем светском ратном сукобу, а након више криза и великих промена у међународним односима, једна од честих тема јесу и билатерални односи Србије са другим државама. У јавном дискурсу се позива на дугу историју, пре свега културних, али и политичких, веза са Русијом. Поред Русије, још једна држава од почетка 20. века градила је специфичан однос са Србијом и Србима. Позивање на француско-српско пријатељство иако и критички посматрано ипак оставља и данас одређени траг у француско-српским односима. Наслеђе руско-српских и француско-српских односа гради представе и перцепције у актуелном тренутну, стога, овај есеј настоји да закорачи у прошлост и презентује истраживање о перцепцијама Русије и Француске међу Србима у пе­ри­о­ду такође једог од бурних историјских периода – од Анексионе кризе (1908/9), балканских ратова (1912–1913) и у то­ку Ве­ли­ког ра­та (1914–1918). Посебна пажња у контексту ове теме биће усмерена ка очекивањима српске елите да Русија и/или Француска подрже српске интересе у периоду међународних криза и ратова. Циљ је да се осветли и компарира утицај веза Срба са Русијом и Француском у време сукоба два блока европских сила, настојања да се реализује идеја југословенства и пронађе адекватно место Србије у међународним односима тога доба.

Годину дана након званичног ступања на снагу Француско-руског споразума (1894) дошло је и до кључне промене српске спољне политикe, која је означила удаљавање Србије од Аустроугарске и окретање ка Русији и Француској. Иако Русија није очекиваном брзином мењала своју политику према Србији, један значајан део српске елите у њој је и након Берлинског конгреса видео „заштитницу“, „светлу“, „узвишену“, „препорођену“ и „моћну узданицу“. Веровање српских интелектуалца да Француска, поред традиционалне савезнице Русије, може одиграти улогу значајног чиниоца у пружању економске и дипломатске подршке Србији, нова је смерница српске спољне политике од периода склапања Француско-руског споразума до Великог рата. Увиђајући значај Русије и Француске за политичку судбину Србије, српски интелектуалци се од 1894. године посвећују детаљнијим анализама спољне политике, међународних односа и стања у јавном мњењу ових држава. Слика државника и општег политичког расположења у Русији и Француској, посебно је постала значајна од Анексионе кризе и Балканских ратова. Велика очекивања од Француско-руског савеза манифестована су надом да чланице овог савеза помогну Србији 1908, 1912. и 1913. године, али и око реализације идеје југословенства. Ипак, српски интелектуалци су увиђали и ограничености домета савеза које су покретали интереси Русије и Француске, који се до Великог рата нису у довољној мери поклапали са српским.

Значајна особеност развоја српске државе на преласку из 19. у 20. век била је оличена кроз снажан утицај образоване елите у политичком и друштвеном животу. Руски утицај на Балкану, политички као и културни иако је био јак међу Србима, био је и ограничен страхом „од руске аутократске власти и економске заосталости“ у поређењу са Западом. Када је реч о идеологији, српску елиту привлачио је западњачки либерализам и демократија више од панславизма „или било чега другог што је Русија имала да понуди“. Мањи број Срба који се у последње три деценије пред Велики рат школовао у Русији утицао је да интелектуална повезаност две средине уђе у фазу невидљиве кризе. У истом периоду, повећао се број Срба школованих у Француској. Културни утицаји које су ови појединци преносили у српску културу везивали су је за западну и мењали ставове српских интелектуалаца према неославизму. Прихватање француског културног модела у Србији било је и доказ „западњачког идентитета“. Делатност Богдана Поповића и Јована Скерлића може се посматрати и као део борбе против „цивилизаторске мисије“ Аустроугарске. Западни културни модел, у основи кога је био дух Француске Треће републике, постепено је померао политичку тачку ослонца Србије са Русије ка западу – ка Француској.

Одушевљеност величином Русије и културом Француске измешане су у мислима српских интелектуалаца почетком 20. века. Упоредо су истицане као узори „Православна и Словенска Русија“ и „француске идеје“ слободе, једнакости, братства као универзалне тековине напретка, као и француски радикализам. Срби су се дивили моћи Русије, која се огледала у њеним привредним богатствима и величини, као и способношћу државе да овлада простором. Ово је посебно наглашено у књизи О Русији и Русима из 1912. године, где између осталог пише: „Руска империја обухвата, по простору, шести део целокупне земљине површине. Европска Русија је, по простору, већа од целе остале Европе! Покорити и Природу, и народе на таквом пространству! И столећима држати на леђима! И столећима стајати на ногама!“. Снага Русије, у очима Срба била је у њеној величини, о чему сведоче и оцене: „Природна богатства под земљом, богатство и разноликост флоре и фауне у границама руске Империје, неизмерни су“.

 Француска је, са друге стране, у истом периоду поштована као извор културе и цивилизације. Један од бивших француских ђака, научник и политичар Јован Жујовић, у тексту „О француском духу и карактеру“ истакао је утицај „француских идеја“ на Србе, односно стварање духовних и моралних особина српског народа. Други француски ђак Богдан Поповић посебно је наглашавао да су Французи „један од три народа у светској историји који не знају за прекид у свом интелектуалном и уметничком развоју“. Српска елита почетком 20. века на француском узору покушава да успостави континуитет развоја српске културе, што је имало последице не само на односе Србије са Француском, већ и другим државама.

За позиционирање Србије у међународним односима у периоду од Анексионе кризе, као и приликом доношења одлука о организовању српске националне пропаганде било је важно одредити на кога се Србија може ослонити у Русији и Француској. У Србији је преовладало уверење да постоје две врсте руских дипломата, од којих бројнију групу чине словенофили, док другу групу чине „западњаци“. И код западњака су препознали постојање „словенских осећања, но та осећања била су потиснута жељом да постану прави западњаци“. На пример, Извољски је био „западњак“, док је други човек руске дипломатије Никола Валеријевић Чариков био „славенофил“. Иако су „руска и словенска осећања“, на основу перцепција савременика у Србији, утицала да политичари из Думе траже „да Русија покаже више достојанства и више чврстине“ и „да Русија не призна анексију“ ипак није било утицаја на званичну политику Русије. Везе између Срба и Руса су почетком 20. века биле на нивоу који није пружао могућности за остваривање српских очекивања да ће се Русија одлучније одупрети анексији Босне и Херцеговине. Српски дипломата из Петрограда о овоме пише: „У тим тешким тренуцима, Енглеска и Француска боље су се држале него руска дипломатија, и специјално према нама. Ни једна ни друга нису хтеле одмах да признаду анексију, већ су обе тражиле да се прво реши наш сукоб са Аустроугарском“.

Димитрије Поповић, српски дипломата у Петрограду, у делу Извољски и Ерентал Дипломатске успомене из анексионе кризе (1927) пише да је у Русији у периоду анексије Босне и Херцеговине 1908. године провладао „страх од рата“. Као разлоге Поповић наводи да је Русија била „војно неспремна“, као и да „стање у земљи било је зло, после несрећног јапанског рата“. У Француској је владала слична ситуација о којој је писао Милован Миловановић: „Европа неће рат. Страна противна нама има више поуздања у се и своју снагу ако дође до рата […] Треба ангажовати Европу да се заложи за нас дипломатски“. Миленко Веснић је анализирао спољнополитички положај Француске, унутрашње политичке прилике и став јавности. Он наглашава да Француска није у прилици да се сукобљава са Немачком због „све већег јачања социјалистичких и интернационалистичких тежњи“. Као додатни аргумент наводи да „би било тешко разуверити Французе да Мароканско питање није главни повод евентуалном сукобу, а опет ради њега је готово немогуће ратовати у овој земљи под данашњим приликама“. Француски разлози су поред неспремности за рат били и заштита економских интереса. Услед поментих околности, српска дипломатија се определила да кроз мисије српских дипломата, научника и интелектуаца у кључним европским престоницама афирмише српске интересе.

У периоду Анексионе кризе руска јавност је подржавала српске ставове, односно ставове које је износио Никола Пашић, а напади у штампи су били усмерени ка руском министру спољних послова Извољском. Ипак, овакава подршка није задовољавала српску елиту јер је увиђала разлику између штампе у Русији и другим земљама, а посебно је наглашавано да Русија није била „земља јавног мишљења“ као што је јавна реч имала моћ утицаја у Француској. Поповић наглашава да је штампа у Русији могла „донекле утицати на владу […] Но њено писање није могло имати непосредних резултата: променити правац владине политике“. Овакви ставови су определили српску елиту да је центар пропагадних активности потребно установити у некој од западних престоница. Иако се веровало да би то могао бити Лондон, ипак се због разгранте мреже контаката и веза, пре свега Милована Миловановића, архитекте српске спољне политике и бившег француског ђака, одлучило да неформални центар постане Париз. Значајне пријатеље у научним и новинарско-публицистичким оквирима имао је Гргур Јакшић, као и Миленко Веснић у дипломатским салонима Париза. Поменути контакти и везе у Паризу утицали су да се организује једна неформална група француских интелектуалца, коју су чинили професори и новинар: Албер Мале, Виктор Берар, Емил Оман, Шарл Лоазо и Огист Говен, као и њихови пријатељи. Они су организовали протесте против анексије Босне и Херцеговине, држали предавања о Србији, Аустроугарској и Босни и Херцеговини, при чему су афирмативно причали и писали о Србима и Србији. Касније су организовали предавања и у доба балканских ратова (1912–1913). У Русији се акција овог обима и значаја није могла повести. Димитрије Поповић наглашава да у српском друштву у овом периоду није било „много људи који би одржавали ближи додир са Русијом. За запад смо их имали прилично, а за Русију само двојицу, тројицу, и то не у исто време, већ једнога за другим. То је била велика погрешка, и руска и наша“.

Министар спољних послова Србије Милован Миловановић, није запостављао Русију, али се залагао за чвршће везивање Србије за Француску. Његова процена је била да је Француска „рана већ зарашћена“ (мисли на последице Француско-пруског рата) и стога је веровао у моћ приближавања Русије и Француске, а потом и Енглеске у доба након Анексионе кризе. Ипак, како је преглед међународних односа указивао да неке одлучније акције према Аустроугарској, од стране Русије и Француске неће бити, Миловановић је у савезу са Бугарском видео значај за спречавање продора Аустрије на Балкан. Ово је посредно утицало и на српско интересовање за дипломате, државнике и јавно мњење Русије и Француске у периоду Балканских ратова (1912–1913).

Димитрије Поповић пише и да је стварање српско-бугарског савеза, који је био „увек основна мисао руске балканске политике“, један од првих задатака Николе Хенриковича Хартвига, руског посланика у Београду. У Београду је Хартвиг уживао поштовање као представник „велике словенске Русије“ и у њега су Срби полагали велике наде јер су увидели да „Француска и Енглеска нису хтеле до краја да се ангажују“ нити да „газе у рат због једног српског пристаништа“. Тадашњи министар спољних послова Русије Сергије Димитријевич Сазонов није уживао пуно поверење српских државника. Српски интелектуалци су сматрали да званични дипломатски контакти у Петрограду и Паризу нису довољни и определили су се за систематску пропагадну активност у Паризу. Као српски неформални аташе за медије Гргур Јакшић је уз сарадњу са Албером Малеом, Емилом Оманом, Ернестом Денијем, Огистом Говеном и новинарима листова Le Temps, L‘Echo de Paris, Journal des Debats, Le Petit Journal и L‘Opinion, постигао да српско питање стекне симпатије француске јавности, као и да се ставови француских научника и новинара приближе креаторима француске политике. Упоредо, у Београду, Леон Деко, француски посланик је помагао рад француско-српских културних удружења и такође стицао бројне пријатеље међу елитом.

Историја Србије на почетку 20. века обележена је сукобом Аустроугарске и Србије, што се одразило и на ставове српске елите према Русији и Француској. Промена спољнополитичке оријентације Србије, а која је подразумевала удаљавање од Аустроугарске, започела је крајем 19. века. Влада истакнутог српског научника и дипломате Стојана Новаковића 1895. године закорачила је у креирање нове позиције Краљевине Србије и започела њено усмеравање ка Русији и Француској. Ово опредељење било је подстакнуто не само традиционалном везаношћу Срба за Русију, већ и званичним ступањем на снагу Француско-руског савеза (1894) у коме је српска елита видела пут економске и политичке еманципације од Аустроугарске. Царински рат и анексија Босне и Херцеговине усмерили су пажњу српских интелектуалца са књижевности и словенских тема ка дипломатским анализама и интересовању за кључне личности епохе: владаре и дипломате. Период кризе 1908/9. године и балканских ратова 1912/13. године јесте период када се српски интелектуалци одвајају од слепог дивљења и великих надања. Они приступају и објективним анализама политике Русије и Француске у циљу досезања практичних решења за српске интересе. Иако је Русија била окосница српске спољне политике у периоду Анексионе кризе, српска елита била је мишљења да њена помоћ није довољна и покушала је деловати и у правцу Француске. Иако све до балканских ратова, ако се изузме економски интерес, Француска није показала посебно интересовање за Србију, једна група француских интелектуалаца са којима су српски сарађивали држала је предавања о Србији и Србима, што је утицало на афирмативну слику о Србима и Србији у Француској, а упоредо и о Француској и Французима у Србији. Веровање, међу српским интелектуалцима, да Француска, поред традиционалне савезнице Русије, може одиграти улогу значајног чиниоца у не само у пружању економске већ и дипломатске подршке Србији од овог периода заузело је посебно место у спољнополитичком програму Србије. Од Анексионе кризе (1908) и балканских ратова (1912–1913) интересовање за политику Русије и Француске на Балкану се не само увећава већ и посматра кроз призму развоја државе и нације, као и идеје југословенства. Упоредо, најученији Срби тога доба граде и износе у јавност представе о Француској и Русији, чиме су несвесно подигли и основе за данашње перцепције о овим државама и њиховим народима, односно, Истоку и Западу.