Аутор: др Милош Савин, историчар
Тежњу српског народа да сачува своју националну индивидуалност оличавала је Српска Војводина. Српски народ у овим крајевима је поуздано, још пре Велике сеобе, желео да буде у што широј верској, националној и политичкој аутономији. Мисао о Војводини временом је мењала свој смисао и свој садржај. Након револуције у Паризу и Бечу српско друштво почело је да расправља о односима српског народа према Мађарској и Мађарима, а и о могућностима за српску народну самосталност. Већински део српског становништва, углавном омладина, сматрао је да се српски народ и према двору (аустријски цар) и према држави (Угарска) налази у истом положају као и за време Велике сеобе. Због тога су сматрали да је сада било време да добију оно што им по привилегијама припада. Желели су свог патријарха, војводу и своју политичку територију. У разним друштвеним слојевима и разним крајевима у то доба на питање Војводине гледало се различито. Разлика у гледишту по овом питању постојала је и међу појединцима. Према српским племићима и одређеним интелектуалним појединцима, као и ставу већинског дела српског становништва у будимској и темишварској епархији, питање Војводине није требало ни постављати. Сматрали су да Срби морају да захтевају да буду равноправни грађани и да са Мађарима остану у што је могуће бољем односу. Сава Текелија био је родоначелник оваквог размишљања. У то време изузетно је тешко било препознати да ли су поједини људи само пријатељи Мађара или су директно деловали у њихову корист. Српском митрополиту и епископату највише је одговарало да српски народ буде под управом војводе и патријарха. Међутим, ни сам епископат у свом ставу по питању Војводине, није могао бити сложан, с обзиром на то да би Војводина, не обухватајући целокупан српски народ, заправо поделила народ на део под Војводином и на део ван Војводине. У то време на челу српске православне цркве налазио се митрополит Јосиф Рајачић. Рајачић рођен је 20. јула 1785. године од оца Луке, свештеника, односно проте, и мајке Василије. Његово световно име било је Илија. У родном Брињу, у Лици, похађао је немачку школу, а затим се школовао у Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину где је завршио прву и другу годину филозофије. Своје студије наставио је у Бечу где је учио правне науке, латински језик и лепу уметност. У ђачки батаљон, у одбрану Аустрије он Наполеоновог рата, ступио је 1809. године због чега није завршио претходно споменуте студије. По завршетку рата, с обзиром на то да је Француска владала његовим завичајем, одбио је да се стави у њихову службу и одлучио је да служи свом народу. Из ових разлога, ставио се на располагање свом надлежном епископу Мојсију Миковићу који га је замонашио 10. априла 1810. године у манастиру Гомирју. Убрзо је постављен за далматинског епископа. На том месту остао је до 1833. године. За то време отворио је богословију у Шибенику и водио борбу права Срба у Далмацији. За митрополита карловачког одабран је од стране аустријског цара 1842. године.
Поред Рајачића, на челу српске православне цркве налазило се још шест епископа од којих су четворица били у Мађарској, а двојица у Хрватској. Будимски епископ био је Платон Атанацковић, темишварски Пантелејмон Живковић, вршачки Стефан Поповић, док је Бачка епархија још од 1843. године остала непопуњена. У Хрватској, поред митрополита у Карловцима, налазили су се и пакрачки епископ Стефан Крагујевић и горњокарловачки Евреније Јовановић. Епископи из крајева у Мађарској, као и будимски и темишварски, били су за споразум са Мађарима, док је вршачки био неодлучан.
Српски племићи били су потпуно уз Мађаре. Они су се осећали као део мађарског друштва, па самим тим желели су да се што више докажу Мађарима, не само у сталешком и културном него и у националном погледу. Српски племићи били су против идеје о Војводини, као и против њеног оснивања. Занимљив је случај браће Зако, племића из Бајше. Стеван Зако био је ученик католичке гимназије у Новом Саду. Постао је заменик судије Бачке жупаније, а 1842. године и њен рачуновођа. Као вођа либерала у Бачкој био је посланик на Државном сабору у Пешти 1848. године, а притом и хонведски мајор. Од побуњених Срба у Бечеју једва је успео да побегне. На жупанијској скупштини у Сомбору тражио је да се за контролу и победу над Србима у Бачкој окупи двадесет хиљада гардиста, у Старом керу, данашњем Змајеву. Исте године на сабору напао је генерала Бехтолда због неуспелог покушаја напада на Сентомаш. Хонведски пуковник постао је 1849. године. Против Срба касније се борио и његов брат Петар, који је за градског начелника у Новом Саду изабран 1848. године, међутим његов отац му није дозволио да прихвати овај положај у тада скоро чисто српском Магистрату. Старокањишки срез представио је као посланик и отишао је мађарском Државном сабору на ком је, у своје време, предложио Кошута за председника Одбора за одбрану домовине. Занимљиво је да је супруга вожда српског покрета у Војводини била Маја Зако из Бајше, која је и преминула 1848. Сава Вуковић (име мађаризовао у Себе), синовац оснивача Српске православне гимназије у Новом Саду, иако није рођен у Мађарској, и који је тек као одрастао научио мађарски језик, сматрао је себе Мађаром. Прво је именован за комесара за јужне крајеве Мађарске 1848. године, а потом је 1849. године постао министар правде у Кошутовом министарству. Антагонизме, напетости и контрадикције европске политике заоштрила је економска криза 1846. и 1847. изазвана сушом и неповољним привредним параметрима. Хронични дефицит политичког легитимитета феудалне аристократије, економски оснажена либерална грађанска класа без политичког утицаја, почетак политичке артикулације депривираног радничког покрета, као и јачање новог легитимацијског обрасца у европској политици – национализма, биле су историјске тенденције које су допринеле комплексној слици Европе, а посебно Хабзбуршке монархије 19. века. У Угарској мађарско друштво није имало развијену грађанску класу која би могла да покрене праву грађанску буржоаску револуцију. Чувени мађарски историчар Сабо, који је први на научно утемељен критички начин анализирао поменути феномен, закључио је следеће: „Мађарска је стајала пред тешким проблемом, да без грађанске класе уведе оне институције, које су свугде биле баш последица независног развитка грађанског елемента.ˮ Заузевши водеће положаје у државним службама, мађарско крупно племство ослоњено на Беч путем заокруживања свог земљопоседа увећавало је свој иметак науштрб ситног племства. Овај процес је довео до стварања једне нове друштвене категорије тзв. „кишнемешекˮ – ситног племства, релативно сиромашног и лишеног било каквог утицаја на политичке процесе.
Официри, као и генерали и пуковници, по свом положају и по тадашњим схватањима држали су се ван политичког живота. Њихова основна такорећи врлина била је оданост и покорност владару. Сматрали су да да не смеју да ризикују и стављају на коцку своју и егзистенцију своје породице, због неке, како се њима тада чинило, проблематичне политичке комбинације. Међу овим официрима налазио се и Стефан Шупљикац. За идеју Војводине били су граничари и у одређеној мери нижи српски официри, а у већој мери српски подофицири, иако су до тада већ били „добро васпитаниˮ и чекали заповед од владара. Оно што је занимљиво јесте да се међу српским официрима нашло и таквих који су без резерве пришли Мађарима. Ово је случај Јована Дамјанића. Његова мајка била је ћерка генерала Таборовића. Дамјанић се сматрао за атлетски грађеног и веома лепог човека. Оженио се Емилијом Чарнојевић, сестром Петра Чарнојевића. Сматра се да је управо под њеним утицајем веома рано приступио мађарском либералном покрету. Како Саша Игњатовић наводи, Дамјанића су Мађари обожавали, иако је био један од њихових најпопуларнијих војсковођа, сматрали су га за Србина. Неки извори наводе да он није ни знао мађарски језик. Као граничарски син он је најбоље знао колике губитке Срби имају на војној граници, као и колике губитке подноси касарна Аустрије. Желео је да се Срби оваквих губитака ослободе и сматрао је да ће се то догодити уколико победе либералне идеје. Игњатовић га описује као српског јунака, међутим ни својим ставом нити својом смрћу то није доказао и пао је за мађарску идеју. Његова удовица касније је била изабрана за доживотну председницу Мађарског црквеног крста.
Српски имућнији грађани залагали су се за ред и законитост. Нису били присталице револуције и такозване слободе. Ово је био став групе која се у Новом Саду окупљала око сенатора Дожића, а којој су припадали и Јован Хаџић и Исидор Николић. Њихова група није видела спас у Војводини, него је желела да се одржи лојалност према Бечу, али да се притом остане у добрим односима са Мађарима и Хрватима. Иако нису сматрали да Војводина треба да постоји као посебна област, сматрали су да Мађари треба да признају Србима право избора војводе и патријарха, као и да им се пруже гаранције за српску народност. Други су сматрали да Војводина треба да буде у заједници са Хрватском, и то у једнакој у каквом је Хрватска била са Мађарском. Јавни орган дела нашег грађанског сталежа који је желео споразум са Мађарима биле су Српске народне новине. Како и имућни људи, тако и шире народне масе српског народа нису подједнако гледале на питање Војводине. На овај проблем другачије су реаговали сељаци из провинција и сељаци у Војној граници. Положај сељака у провинцијама био је знатно тежи него живот сељака на војним границама, који су имали свој посед, док су у провинцији сељаци потпуно зависили од властелина. Сељаци из провинције су сматрали да уколико би Војводина била српска сами би себи кројили судбину и не би зависили од властеле, њихова поља била би велика, мостови се не би плаћали. Под разним страним утицајима била је младеж, поготово грађанска. Пре буне утицај немачке културе у овим крајевима био је велик. Немачки је у школама био наставни језик, а у надлежним институцијама званичан језик. Нису само школовани људи познавали немачки језик већ врло често и њихова деца. Поред немачког, врло снажан утицај имао је и мађарски језик, као и мађарска култура на део становништва који је био расут по мађарској етничкој маси, као на пример у Коморану (Комаром, Комарно – данас словачко-мађарска граница). Срби су тамо још пре Велике сеобе своја имена и презимена заменили мађарским. Понекад су и црквене исправе биле писане како српским, тако и мађарским језиком. Иако су имали српске речи, за неке појмове су ипак прихватили мађарске изразе. И након Велике сеобе, у местима где су Срби били у незнатном броју овај принцип се наставио. Овакав случај најбоље описује ситуација Михајла Витковића који је, као син српског свештеника, пореклом из угледне породице из Србије, постао Мађар. Михајло је био познати адвокат, његов рад базирао се на културној, националној и политичкој обнови Мађарског народа. На Мађарском сабору био је посланик 1807. године. Нови талас мађарског утицаја на омладину осећа се пред саму буну. Срби су у Новом Саду почели да исписују своју децу из српске гимназије и да их потом уписују у мађарске гимназије у Новом Саду или ван њега. Тако је отац Јована Јовановића Змаја исписао из српске гимназије, па га уписао у мађарску гимназију у Халашу, како би наводно научио мађарски. У том периоду српска студентска омладина која се школовала у Пожуну, Пешти и Сегедину била је на помолу као нови чинилац. На њих су утицај вршили и догађаји који су се дешавали у свету. Међу српским омладинцима велики одјек имао је и покрет југословенских интелектуалаца, познатији као „илирски покретˮ. Главни представник овог покрета у Новом Саду био је др Петар Јовановић, док се Јаша Игњатовић није сматрао Илиром већ Југословеном. Словак Људевит Штур, који није имао успеха да ову идеологију популарише код словачке омладине, успео је да то уради међу српском омладином. Од његових ученика најбољи је био Светозар Милетић. Овај покрет имао је значајан одјек и међу пословним људима, па је тако једна гостионица у Земуну у то време, названа „Славенскомˮ. Према омладини која је била најрадикалнија по питању Војводине, сматрано је да Војводина треба да постане посебна политичка територија, крунска земља као покрајине у Аустрији, у коју би ушли Срем, Банат, Бачка и Барања. Омладина се ослањала на снагу коју су Срби представљали на Војној граници, а неким делом и на то што су се ови крајеви, насељени Србима, ослањали на Кнежевину Србију. Нажалост, положај Срба био је знатно тежи него што су омладинци мислили. У свом заносу као да су заборавили да Војна граница није српска него царска, а да Кнежевина Србија није самостална држава него само део турске царевине. Податак који су омладинци заборавили а који је био од велике важности, јесте тај да припадници осталих етничких група са којима су Срби живели у Војводини, Немци, Румуни, Словаци, Русини, па и Буњевци, као и Хрвати, нису били уз Србе и њихову власт и да им је више одговарала мађарска власт.
Како бисмо боље разумели положај Срба у тадашњој Мађарској, потребно је да се упознамо са статистичким подацима о бројном стању Мађара и броју и размештају српског народа. Тадашњу Мађарску чиниле су Мађарска у ужем смислу, до Дунава и Драве, и Мађарска у ширем смислу, односно заједно са Хрватском и Славонијом. Мађарска се делила у део под грађанском управом, такозвани Провинцијал, и део под војном управом, односно Војном границом. Провинцијал се делио у жупаније, а Војна граница у пукове. Мађари су током своје прошлости били, и у својој ужој Мађарској, у мањини. Од укупног броја становништва Мађари су чинили само 37% укупног становништва. Упркос томе они су и даље били на челу државе. Срби у Мађарској у већем броју живели су у Бачкој, Торонталској, Темишварској и Барањској жупанији. Такође су живели и у слободним градовима који су били посебна управна подручја. Срби су били једино окупљени у својој верској, црквеној и националној организацији, управо у Карловачкој митрополији.
Позиција сељака у Угарској је била изузетно тешка. Мимо границе, слободних градова и дистриката, српски, као у осталом и мађарски сељаци, налазили су се под јуриздикцијом угарских феудалаца. Дажбине и кулук су стално повећавани, што је сељаке доводило на ивицу егзистенције. Чувени песник Ђура Јакшић је овакво стање описао стиховима: „Ради, мучи се и – гладуј!…А што год зарадиш, ти подај цару, као да је наш цар баш најгладнији на овоме светуˮ. Због очајне ситуације српски сељаци су дизали већи број буна, попут устанка Пере Сегединца и Тицанове буне. У периоду који ће претходити избијању револуције, српски сељаци на граници, у дистриктима и слободним градовима, такође су изједначени са остатком и проживљавали су исту судбину. Срби у привилегованим подручјима нису били попут других сељака, кметови мађарског племства, као мађарски „јобађијиˮ, али су били сиромашни, па нису имали ни сопствену земљу ни окућницу, већ су све морали да рентирају. Наведено је доводило до позиције која је често била тежа и неизвеснија од кметовске. Катастрофална је ситуација била и на Војној граници. Тамо је владао деспотизам официра, утемељен на феудалним остацима, који је спречавао било какав модернизам и друштвени развој. „Гажење права, угњетавање, злоупотребе и пљачкање у највећој мери, тако је то било свугде у граници.ˮ Грађанство је представљало најзначајнији, иако бројчано најмањи, део српског становништва у Војводини. Грађани у тадашњем значењу били су претежно српски трговци и занатлије. Разграната трговина довела је до значајне акумулације капитала који је усмераван у српску културу, просвету и свеобухватан прогрес. Нереформисани полуфеудални државни систем је сужавао слободу и разгранатост трговине, а индиректно са тим још већи замах српског грађанског слоја. По статистици чувеног мађарског статистичара и географа Елека Фењеша из 1846. године у целој Угарској је трговина била слабог обима док је на подручју данашње Војводине цветала.
Желео бих да споменем неколико значајних утицајних личности овог периода, као и да пренесем њихове краће биографије и успехе.
Стефан Шупљикац – Стефан је рођен 1786. године у Петрињи, у граничарској официрској породици. Основну школу завршио је у Петрињи, а гимназију у Карловцима и Шипроњу. У аустријску војску ступио је 1805. године, док је 1809. године постао потпоручник, а 1810. године поручник. Прикључио се Французима и постао ађутант генерала Мармона, када су Французи заузели југозападне делове Аустрије и формирали Илирску провинцију. У походу на Русију учествовао је 1812. године, те одликован крстом Легије части као и орденом за заслуге саског краља. Аустријској војсци се поново прикључио 1814. године. У немачко-банатски пук у Панчеву, премештен је 1815. године. На војној служби у Италији 1832. године унапређен је у чин мајора, а 1837. године постао је потпуковник и премештен је у Хрватску крајину. У Карловачком црквеном сабору исте године био је посланик. У Банату је остао упамћен по својој доброти и поштењу, за собом је оставио многобројне спомене. Са огулинским пуком одлази у Италију 1842. године, где се борио под командом генерала Радецког. Положај војводе, за који је био изабран, прихватио је тек након одобрења цара. Генерал-мајор постао је 1848. године, а децембра исте године био је потврђен за војводу. Преминуо је у Панчеву у децембру исте године.
Јован Хаџић Светић – Хаџић је рођен у Сомбору 1794. године, српску основну школу завршио је у свом родном месту, а у Оџацима је похађао и завршио немачку. У Карловцима и Пешти је учио гимназију, док је у Бечу и Пешти учио правне науке. Докторирао је 1826. године у Пешти и постао адвокат. При оснивању Матице српске међу седморицом оснивача био је на челу као једини интелектуалац. У Београду је живео од 1837. до 1845. године, док је 1847. године био посланик Новог Сада на седници у Пожуну. Учествовао је на Мајској скупштини у Карловцима 1850. године и тада је именован за комесара судског уређења Војводине.
Александар Костић – Александар је рођен у свештеничкој породици 1808. године. Католичку гимназију похађао је у Новом Саду, филозофију у Пешти, док је право учио у Шарошпатаку. Своје студије завршио је са највећим успехом, а адвокатску диплому добио је 1832. године. Био је велики присталица буне. Био је на челу делегације која је у Пожуну поднела шеснаест тачака захтева новосадских Срба. Обнова 20. маја 1848. године значила је његову победу. На Мајској скупштини изабран је за члана Главног одбора, потом је једногласно изабран за председника Главног одбора. По завршетку буне прешао је у Београд, али се брзо вратио у Нови Сад. Након једног непријатног случаја остао је без службе, па га је због тога Исидор Николић прогласио за сенатора града Новог Сада. У тој служби остао је до октобра 1850. године. Преминуо је у Новом Саду 10. марта 1853. године.
Исидор Николић Србоградски – Исидор је рођен у Сентомашу (Србобрану) 1806. године у племићкој кући званој Џавер. У Сегедину и Пожуну је учио гимназију, а у Пешти право. Поводом смрти једног енглеског министра, као студент написао је једну оду за коју је био награђен од стране Оксфордског универзитета, а песништвом се бавио и касније. Након завршених студија постао је адвокат и бележник Бачке жупаније, а посланик на Карловачком сабору био је 1837. и 1842. године. За секретара намесништва у Будиму постављен је 1843. године. У Будиму је боравио све до 1848. године, када се преселио у Беч, а крајем 1849. године био је постављен за великог жупана Бачке и Торонталске жупаније. Преминуо је у Сомбору 1862. године.
Овде смо споменули само неколико значајних личности тог периода, међу њима налазе се и многе друге значајне личности за српски народ и његов даљи напредак.
Остави коментар