Србија и БРИКС у светлости самита у Казању

Аутор: Милован Балабан, историчар

Увод

Годишњи самит држава БРИКС-а у Казању био је шеснаести од оснивања те организације 2006. године. На њему су учествовала 24 председника држава и влада, међу којима је и руски домаћин, председник Владимир Путин. Првобитној групи чланица БРИКС-а, Бразилу, Русији, Индији, Кини и Јужноафричкој Републици прикључиле су се 2024. године још четири земље: Египат, Етиопија, Иран и Уједињени Арапски Емирати. Из Москве кажу да занимање за прикључење расте, да 34 државе желе сарадњу „у разним облицима”, међу којима су чланице Заједнице независних држава, земље из Африке, Јужне Америке и југоисточне Азије. Циљ организације, нарочито водећих држава, свакако је проширење у формату БРИКС плус, како би се повећало економско и политичко значење те организације, односно како би водеће државе стекле снажнији геополитички положај, пре свега у односу на политички запад.

Самит у Казању

БРИКС је интересантан читавом свету као организација држава која претендује на противтежу уједињеном и хомогеном западном блоку. Као претендент, или изазивач запада, у успостављању евентуалног мултиполарног света БРИКС изазива све више пажњу стварајући опречне ставове о томе колико је способан за каналисање своје моћи и стварање једног балансиранијег света, где економска, али и геополитичка моћ неће бити сконцентрисана само у Вашингтону.

Оно што је за Србију посебно битно када је у питању БРИКС, а нарочито када је у питању последњи самит ове организације одржан у Казању, јесте позив за учешће који је добио председник Србије Александар Вучић, лично упућен од стране Путина почетком септембра. После прве реакције председника изгледало је да је позив непријатан за наше званичнике. Но, убрзо се почело говорити о могућностима да се Србија одазове позиву председника Руске федерације. У интервјуу за РТС пред самит председник је обавестио јавност о разговору са председником Путином, када је између осталог и рекао да ће Србија на самиту бити представљена са делегацијом коју ће предводити потпредседник владе Александар Вулин.

Тако је потпредседник Владе Србије Александар Вулин,  као изасланик председника Србије Александра Вучића, присуствовао Самиту. Разговарао је са руским председником Владимиром Путином, кинеским председником Си Ђинпингом и председником Белорусије.  Такође, Вулин је, како је саопштила Влада Србије, у свом обраћању на Самиту БРИКС-а, пренео поздраве председника Вучића и изразио захвалност руском председнику што је омогућио Србији да се обрати на великом и важном скупу. Дакле, Србија је преко делегације коју је послала присуствовала на овом самиту, иако није представљена на највишем нивоу.

Ипак став званичне Србије, пре свега председника изазвао је многе контроверзе. Широк дијапазон ставова било је у јавности. Од оних да Србија не треба никакве везе да има са овом организацијом држава између осталог услед наводне агресије Русије на Украјину, до оних који сматрају да је председник требао да се одазове позиву руског председника, те да генерално Србија мора да изрази више одлучности у приближавању земљама БРИКС-а, које имају више разумевања за нашу земље, од поштовања наше економске самосталности и аутентичног развоја до признавања нашег територијалног интегритете угроженог пре свега деловањем политичког запада у нашој јужној покрајини.

Снага и намере БРИКС-а

Није спорно да БРИКС временом постаје све моћнија организација држава, која покушава да се дефинише у правцу увезивања држава, нарочито великих економија, а са циљем да изврши јачи уплив на светске економске и геополитичке токове, али и да изврши неку врсту реформе међународног поретка виђеног као инструмента остваривања интереса политичког запада. Колико ће имати успеха у томе време ће показати, али је јасно да постоје јаки интереси код геополитичких конкурената запада, нарочито Кине и Русије, да ова организација профункционише на много дубљем и ширем основу. Да ли је БРИКС у стању за тако нешто није најлакше одговорити, али пробаћемо да дамо кратки приказ економских и других потенцијала ове организације, као и однос моћи у поређењу са колективним западом.

На последњем самиту групације октобра месеца у Казању присуствовао је и први човек Уједињених нација Антонио Гутереш, што говори да је БРИКС озбиљна организација која окупља 44% популације планете. Ова организација држава учествује са 37% глобалног БДП-а по куповној моћи и 26% светског БДП-а по тржишним курсевима што све говори о реалној снази овог савеза. Чланица савеза је и највећа светска привреда мерено БДП-ом по куповној моћи Кине, која је и највећа индустријска сила, а убрзаним темпом јој се приближава и Индија.

Но различити интереси у оквиру групације свакако постоје. Многе чланице (практично све укључујући и Русију) не доживљавају организацију као антизападну, већ покушавају да преко тако моћног савеза каналишу своје пре свега економске интересе у оквиру глобалног светског поретка. Но, усклађеност интереса и схватање нивоа јединства нису потпуно исти. Тако рецимо Русија и Иран, услед конфликта са западом, покушавају да каналишу групацију ка, у најмању руку, озбиљном угрожавању хегемонског статуса политичком западу. Са друге стране  Кина због увезаности соспствене привреде са Америком покушава, не урушавајући потпуно односе у БРИКС-у да усмери ову групацију у правцу сопствених геополитичких циљева у борби за првенство са западом, нарочито што је сукоб ова два економска гиганта, чини се поготово после Трамповог доласка на власт, готово неизбежан.

Наравно у групацији постоји низ заједничких, неспорних ставова. Штавише макар водећим земљама типа Русије и Кине мотив формирања организације и њеног проширења налази се у покушају неутралисања западне униполарности, са различитим степенима (у зависности од држава чланица) покушаја подривања запада кроз равноправније укључење у светске економске токове. Такође, заједничко свим чланицама јесте координација економских и дипломатских напора око заједничког циља који се састоји у некој врсти креирања противтеже утицају Запада у глобалним институцијама као што су Светска банка, ММФ, Г7 или Савет безбедности ОУН. Исто тако у зависности у ком правцу ће савез ићи, може се рећи да је најамбициознији циљ прављење блока као потпуне противтеже западу и стварање заокруженог мултиполарног поретка.

Такође, постоји тежња ове групације земаља која иде у правцу слабљења моћи долара као светске валуте. Но, колико се ту постигло, те колико има шансе да се оствари на овом пољу у будућности, различити стручњаци имају другачија размишљања. Свакако није потребно ни напомињати да је долар најснажнији амерички инструмент у остваривању светске хегемоније. У савременим глобалним, економским и геополитичким токовима није замисливо ни начети моћ Вашингтона без слабљења ове моћне валуте. Но, на овом пољу упркос постигнутим одређеним резултатима (нарочито Кине као водећег трговинског партнера за скоро две трећине земаља у свету, те највећег глобалног извозника, што је условило раст учешћа јуана око 6% у глобалном финансирању међународне размене) можемо констатовати да моћ долара и даље није драматично угрожена на глобалном нивоу. Успех овог процеса зависиће у будућности од хомогености БРИКС-а и светских глобалних кретања.

Геополитички токови и БРИКС

Иако на западу има оних који упозоравају на пораст моћи земаља БРИКС-а, ипак има и оцена да та организација не може бити значајна претња постојећем глобалном поретку. Ако је у оквиру БРИКС-а Јужноафричка Република као део англосаксонског света, Саудијска Арабија, али и Индија са конфликтним потенцијалом према Кини, на западу, пре свега у Америци, углавном сматрају да та групација може да се неутралише. Вашингтону је пре свега у овом тренутку и блиској будућности, битно да неутралише Кину. Ово усмерење је видљиво још од првог доласка Трампа у Белу кућу. Дакле обуздавање Кине као економског такмаца је фокус Вашингтона у актуелном геополитичком тренутку.

Бајденова администрација је такође имала став да Кину треба обуздати и „ставити на место”. Но, разлика од Трамповог прагматичког приступа (што не значи да није и идеолошки – американски) јесте цивилизацијска нетрпељивост према Русији, те је услед тога Украјина гурана у рат са великом словенском државом, а у складу са стратегијом ширења НАТО-а на исток. Наравно ово је имало и стратешку позадину. Европа је дисциплинована са изгледима да се економски исцрпи, а са циљем да се при том центар индустрије полако премешта у Америку. Исто тако Европа ће у случају наставка рата у Украјини бити приморана да највећи део трошкова овог сукоба сама сноси. Све ово временом прети да у Европи уруши државу благостања, што ће уз исцрпљивање Русије имати за резултат да практично највећи победник рата у Украјини буде управо Америка.

Дакле, практично је извесно да ће се администрација Доналда Трампа усмерити ка Кини у покушају економског сламања (или дисциплиновања и враћања у простор глобалне контроле) ове миленијумске империје. Постоје различите процене колико је Америка у могућности да ово спроведе, али треба констатовати да у сукобу великих играча типа Кине и Русије јача улога БРИКС-а. Односно, у случају јаког савеза ове групације свака понаособ притиснута сила има више изгледа да парира, али у случају слабости групације (односно ако се савезништво дубље не хомогенизује и институционализује) отпор ће бити тежи са мањим изгледима на успех.

Има оних који сматрају да БРИКС нема механизма, нити постоји воља чланица да стану значајније уз онога ко би се на било који начин конфронтирао са западним блоком. Када су у питању оцене могућности пре свих Кине, али и снага глобалног поретка оличеног у западним елитама (иако има много оних који сматрају да моћ глобалних елита неумитно опада), занимљиво нам је мишљење политичког аналитичара Бранка Радуна. Радун сматра да је глобални поредак и даље снажан и моћан, а да Вашингтон и даље има механизам да задржи водећу позицију у свету. У складу са тим на фејсбук профилу он каже: многи који говоре како ће Кина да престигне САД у економским параметрима или како је она то већ учинила и да ће то аутоматски довести до слабљења Америке и доласка Кине на чело глобалне хијерархије – греше. Кина и њен економски успех је пројекат западне елите. Кисинџер је отворио Кину и подржао њен раст да би је окренули против СССР-а. Инвестиције, технологије и тржиште за Кину су и даље са Запада.

Такође, Радун наводи да услед још увек најснажније војне моћи, али и контролисања информационих токова, САД може да блокира Кину са мора и да она остане без енергената, сировина и страног тржишта. Ко контролише мора, ваздушни и космички простор, а данас је то и интернет тај има много јачу моћ од економске. А то је сада Америка. Исто тако наводи битност идеологије и немогућност БРИКС-а или било кога другог да понуди алтернативу овом свету који уз све његове мане нуди Америка и западни блок. У том контексту Радун наставља: Значајније од војнополитичке моћи је идеолошка моћ. Америка је модел којем се тежи, америчке моде су светске моде. Ми живимо у американизованом свету и то није само Холивуд поп музика нетфликс, то је генерално „амерички сан”, који је постао доминантан идеал у свету. Кина је економски и културолошки копија Америке и није никаква цивилизацијска алтернатива.

Приближавање Србије БРИКС-у

И у самом БРИКС-у не претендују да буду потпуна цивилизацијска алтернатива. Циљ је као што смо нагласили реформа међународног поретка, али да ли је она могућа уз значајну детронизацију запада видећемо. Свакако то је велик и тешко изводљив подухват што нас упућује да се у значајном делу сложимо са размишљањима политичког аналитичара Бранка Радуна. Дакле, можемо са великом вероватноћом претпоставити да су рат у Украјини и на Блиском истоку само пролог великих сукоба гиганата, пре свих Америке и западног блока са Кином.

Гарант будућег сукоба је и повратак Доналда Трампа у Белу кућу, а остаје једино нада да ће се он ограничити на економску сферу. Но, то је и интерес дубоке државе услед енормног раста Кине. У случају сукоба на испиту ће бити хомогеност БРИКС-а, пре свих спремност Русије да стане уз азијског економског гиганта. Но, свакако ће и много тога другог у будућности бити испит за ову групацију држава. Она ће се или хомогенизовати, или ограничавати на мање домете као клуб организација држава.

Када је у питању Србија треба нагласити да је ова организација, нарочито њене водеће државе Кина и Русија, заиста по много чему наклоњена нашој држави. Штавише по много чему су нам готово егзистенцијално потребни. Не треба ни помињати руски гас који још увек добијамо по привилегованим условима, баш као и инвестиције из Кине, којој постајемо све занимљивији у условима економског рата са Америком и Европом. Такође, кодекс немешања у унутрашње ствари и уређење држава, као и поштовање нашег територијалног интегритета чини ову групацију нама практично најпожељнијим партнером у свим сферама међународне и сваке друге сарадње.

Горе наведене чињенице треба да нас упућују у простор што је могуће ближе и тешње сарадње са земљама БРИКС-а. Но, не смемо заборавити (ако заборавимо подсетиће нас) да смо ми унутар „западне империје”. Граница конфронтације се са места Немачке у Хладном рату померила на исток Украјине, те се Србија налази дубоко унутар система контролисаног из Вашингтона. Степен хомогености и контроле је дубок, са институционалним, културолошким, медијским, безбедносним и свим другим механизмима. Отуда искакање из система може бити рискантно. Тиме не кажемо да Србија не треба да у постојећем маневарском простору артикулише своје интересе, само констатујемо сложеност нашег положаја. Уосталом америчко првенство у глобалном друштву не негирају ни водеће земље БРИКС-а, оне само желе правилнију расподелу средстава и реформу међународног поретка како би они (или њихове елите) имале колико толико равноправнији статус у заједничком светском поретку.

Дакле хијерархију међународног поретка и модерног света не негирају ни најјачи супарници Вашингтона. Стога тако нешто није могуће ни Србија да чини. Нарочито у конфликтној ситуацији и глобалној борби за прерасподелу снага и у новом дељењу карата на великој светској шаховској табли. У тренутку када се Европа дисциплинује и снажније гура у хијерархијски кључ који бива све тврђи, маневарски простор Србије је заиста мали, као уосталом и свих државица попут наше. Наравно ми имамо небројено више разлога да оспоравамо и жигошемо овај поредак као неправедан, чак у неким моментима и злочиначки по нас. Но, морамо уважити његову снагу јер механизми за дисциплиновање „побуњеника” су бројни, а последице могу бити погубне. Овим не заговарамо пузање и улизиштво, само констатујемо тежину сопственог положаја.

Закључак

Отуда степен сарадње који је Србија успоставила са организацијом земаља у БРИКС-у представља меру наших могућности. Наравно, у будућности треба обавезно радити на томе да се везе продубе услед компатибилности наших интереса са овом групацијом, као и разилажењу када су у питању наша витална национална питања са политичким западом предвођеног Вашингтоном. При свему овом треба бити опрезан, односно није могуће водити политику и државни брод без уважавања глобалних токова и глобалне хијерархије.

Сматрамо да је слање делегације под вођством потпредседника владе Александра Вулина наша тренутна мера. Она треба да се диже у правцу приближавања БРИКС-у, којем Србија ни по коју цену не сме да затвори врата. Уз функционисање у хијерархијском систему „западне империје” (одакле је вероватно уз наше залагање и стигла нека врста дозволе за ове активности Србије усмерене ка БРИКС-у) Србија треба да у оквиру малог простора који јој на располагању (не угрожавајући своје економске везе са ЕУ) искористи сваки тренутак у приближавању земљама БРИКС-а, односно одржавању најбољих могућих веза, пре свих са Русијом и Кином.

Добити су вишеструке, од економских, преко геополитичких до стратешких. Но, није лако водити такву политику између Сциле и Харибде, али политику на овим просторима никада није било лако артикулисати и спровести. Штавише ако се политика дефинише као вештина могућег, на овим просторима нам историјско искуство каже да би могли да је дефинишемо и као вештину немогућег. У сваком случају артикулација овакве политике ће бити тешка, али једино могућа уколико желимо да нађемо своје место у великим глобалним превирањима која нас очекују.

За рад коришћено:

1. Николић, Г. БРИКС између мита и реалности – РТС
2. Facebook, профил Бранка Радуна