Аутор: Јованка Симић, новинар
Србуље, рукописне и штампане књиге на српскословенском језику и ћириличком писму, датирају од почетка наше писмености до прве половине 18. века када су их замениле књиге на црквенословенском језику. Сам термин „србуље“ први је промовисао Вук Стефановић Караџић 1818. године у „Српском рјечнику“. Садржај србуља најчешће је црквени и источнохришћански. Штампана ћирилица уобличена је по узору на рукописно уставно писмо, а ликовна опрема књига креирана је на основу источноправославне традиције са продором утицаја венецијанске графике.
Рукописне Србуље чине највећи део српског рукописног књижевног наслеђа од почетака писмености и првог сачуваног споменика, Мирослављевог јеванђеља, па до 18. века. До последњих деценија 14. века писане су на пергаменту, мада је већ почетком тог столећа у употреби била и хартија, али је она предност над пергаментом стекла од средине 14. века до краја праксе рукописног умножавања књига.
Србуље су махом биле богослужбене књиге неопходне за литургијску праксу или разноврсни састави средњовековне теолошке литературе, монашко-аскетски списи, филозофско-теолошка дела и расправе, хагиографије,правни акти и оригинална дела старе српске књижевности. Понајмање је била заступљена световна књижевност.
Уследиле су штампане србуље које представљају најстарије књиге штампане српскословенским језиком у периоду од 15. до 17. века. Преживели примерци обухватају временски распон од 1494. до 1597. године, а једно издање потиче из 1638. године. Умножавање књига штампањем започето је у држави Ђурђа Црнојевића када су између 1494. и 1496. штампане четири књиге. Прва је био „Октоих осмогласник“ из 1494. године.
Током 16. века србуље су штампане у Венецији, а у скромнијем броју у српским манастирима – Горажду, Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви, Рујну и Београду, затим у штампаријама на Цетињу и Скадру. Објављено је 39 издања српскословенских књига из српских штампарија и два из румунских.
Највећом збирком србуља располаже Библиотека Матице српске у Новом Саду. У њеним архивима налази се 30 српскословенских издања из српских штампарија са укупно 143 примерка и једним привезом, као и два румунска издања у три примерка. Прошле године навршило се 500 година Служабника горажданског из 1519/20 и Служабника Божидара Вуковића из 1520. године. Пролетос је навршено и 480 година Октоиха петогласника грачаничког из 1539. и Молитвеника Божидара Вуковића из исте године, као и 450 година Псалтира Јеролима Загуровића из 1569. и 370 година Триода цветног Јована Светогорца из 1649. године.
Венецијанске штампарије биле су најпродуктивније у штампању србуља. Оне су штампале српскословенске књиге од 1519. год. (Штампарија Божидара Вуковића) до 1638. год. (Штампарија Бартола Гинамија). Штампарија Божидара Вуковића била је најактивнија и најпродуктивнија. Мењала је власнике, а трајала је више од сто година.
У поговору Вуковићевог Служабника из 1520. године јавља се термин Литургијар, али се у литератури ова књига обично назива Служабником, под утицајем рускословенске традиције. Штампар књиге био је јеромонах Пахомије. У поговору је наведено да је књига завршена 7. јула, али су забележене две различите године 1520. и 1519. година. Стога се у литератури Литургијар двојако и датира.
Карактеристика Служабника Божидара Вуковића из 1520. јесу типографске варијанте. Неки примерци су са коректорским исправкама увезивани у књигу. Исправке су, како се показало, значајне за праћење тока штампе.
Упоредо са Штампаријом Божидара Вуковића, у погону је била и штампарија у Горажду на Дрини, у Храму Светог Георгија. Основао ју је Божидар Горажданин, а штампари су били његови синовиЂурађ и Теодор. Објавили су три књиге: Служабник из 1519/20. године, Псалтир с последовањем из 1521. и Молитвеник из 1523. године. Штампарија је посебно значајна по томе што је радила под турском влашћу, а имала je утицаја и на румунско штампарство.
Према поговору Служабникa горажданског (1519/20), наслов књиге је Литургија. По налогу Горажданина књигу је штампао његов син Теодор, монах и свештеник. Штампар није назначио место штампања. Навео је само да је, када је правећи опрему и слог „у туђим странама талијанским“, имао уза се брата који је изненада умро 2. марта 1519. године. Не зна се тачно где је књигу завршио, у Горажду или Венецији, а у литератури се обично узима да је то Горажде. Издање је сачувано у малом броју примерака. Израђено је у високом техничком и калиграфском квалитету. Постоји и фототипско издање.
Штампарија у манастиру Грачаници пета је међу српским штампаријама после Црнојевићке, Вуковићке, Горажданске, Рујанске, а друга у Србији (после Рујанске). У њој је отиснута само једна књига Октоих петогласник из 1539. године. Октоих је штампан по налогу митрополита новобрдског Никанора, а штампар је монах Димитрије.
Молитвеник (Требник) Божидара Вуковића око 1539. седма је књига Вуковићке штампарије, последња Божидарева. Нису сачувани последњи листови на којима је вероватно био поговор с подацима о издању. На почетку књиге јавља се термин Мoлитвеник. Књига у литератури датира око 1538–1540. године, а у Лексикону српског штампарства 1494–1994. године. По одликама слога сматра се да је настала око 1539. године.
Псалтир из 1569. је прва књига Которанина Јеролима Загуровића и штампара Јакова Крајкова, пореклом из Софије. Поновљено издање Вићенца Вуковића је из 1561. године и Псалтира Божидара Вуковића из 1520. године. На првом листу налази се предговор у којем су дати подаци о Јеролиму Загуровићу и Јакову Крајкову, наведен је датум почетка штампања књиге, 10. март 7077, тј. 1569. година, као и место штампања, Венеција.
Триод цветни из 1649. штампао је у Трговишту (Румунија), јеромонах Јован Светогорац по налогу кнегиње Јелене, супруге војводе влашког Матеја Басарабе.
Све наведене књиге теолошке су садржине, биле су намењене за црквену употребу. Штампана ћирилица уобличена је по узору на рукописно уставно писмо, а ликовна опрема је израђивана на основу источноправославне традиције са продором утицаја венецијанске графике.
У то време специфични услови живота под турском влашћу преместили су културни живот у манастире и цркве чија судбина тих година није била сасвим препуштена на милост и немилост отоманским освајачима. У таквим околностима манастири и храмови постали су средиште српског штампарства које је изнедрило књиге високе вредности – србуље. Толико вредне да су нас, у то време, сврстале у сам врх европске културне баштине. Србуље су сведоци богатог српског идентитета. Од тада до данашњих дана.
Литература
Електронска изложба БМС – Србуље(2019). Аутори: Мр Душица Грбић и Александра Драпшин
Србуље (К. Мано-Зиси, 687—688), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
Енциклопедија историје и књижевности на српском језику – интернет издање
Остави коментар