Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Срђа Трифковић (1954) је истакнути српски интелектуалац, историчар и врстан познавалац савремених међународних односа. Дипломирао је у области међународних односа на Сасекс универзитету, а докторирао из области историје на Универзитету у Саутемптону у Великој Британији. Био је 1992‒1993. године шеф кабинета принца Александра II Карађорђевића у Лондону, а потом незванични представник Републике Српске у Лондону и саветник Биљане Плавшић за дијаспору за време њеног председничког мандата. Од 1999. до краја 2008. године је на функцији директора Центра за међународне односе при Рокфорд институту у Илиноју. Био уредник Одељења међународних односа палеоконзервативног магазина Хронике (1998–2009). Као новинар је од 1980. године радио за британски Би-Би-Си, потом за Глас Америке, амерички U.S. News & World Report, Вашингтон тајмс, те београдску Дугу. У овом тренутку је у звању ванредног професора на Факултету политичких наука Универзитета у Бањалуци.
Трифковић је објавио мноштво анализа посвећених савременим међународним односима и догађајима на постјугословенском простору. Аутор је више запажених књига од којих су најважније: Пророков мач (издање на енглеском језику које је после 11. 9. 2001. године у САД имало статус бестселера), Сенка џихада (СКЗ, 2007), Усташе, балканско срце таме (Catena mundi, три издања од којих је последње објављено 2021) и др. Из Трифковићеве биографије издвајамо учешће на бројним међународним конференцијама у САД, Русији, Канади и многим европским државама, у оквиру којих је стекао изванредну стручну репутацију. Као врстан ерудита, проф. Срђа Трифковић учесник је многих телевизијских дебата у Србији и иностранству.
Поред особених анализа међународних односа, Трифковићево стваралаштво карактерише изврсно познавање америчких друштвених и политичких прилика. Као теоретичар палеоконзервативних уверења, у својим наступима се етаблирао као критичар савремене америчке елите и одговарајућег модела демократије који је „киднапован“ од стране врхова две водеће странке (републиканаца и демократа) које чине својеврсни „политички дуопол“. На питање аутора ових редова о томе како би дефинисао такав модел демократије, одговорио је да је реч о систему у којем се намерно избегава јавна дебата о осетљивим темама као што су питања имиграције и промене културно-цивилизацијске слике Америке, док се истовремено у јавном простору посвећује огромна пажња тематима од ефемерног значаја за америчко друштво.
Трифковић опажа појаву феномена „политичка коректност“ за који тврди да је „камен о врату савременог америчког друштва“, уз обавезну напомену да је реч о појму који је преузет из речника бољшевичке револуције у Русији и који на америчком тлу има „љупко тоталитарно значење и последице“. Под утицајем друштвених кретања која су настала шездесетих година 20. века, Америка је постала „духовни плац-дарм“ идеологије култур-марксизма, чији су заговорници постепено и тихо умарширали не само у америчке институције, него и у главне медије и образовне институције. Глобализацију свести америчких елита пратила је и политика неограниченог војног интервенционизма, која је посебно дошла до изражаја након завршетка Хладног рата.
Постјугославија
Идеологизација и милитаризација америчке спољне политике посебно су биле изражене на постјугословенском простору за време администрације председника Била Клинтона. Проф. Трифковић је у то време настојао да укаже на стратешке промашаје америчке спољне политике на Балкану, чија је суштина исказана у познатом огледу Џејкоба Халбруна (републиканца) и Мајкла Линда (демократе) под насловом Трећа америчка империја, објављеног непосредно по завршетку рата у Босни 1996. године. Реч је о карактеристичном манифесту америчке политике чији је смисао у подршци балканским Муслиманима, где се Босна доживљава „као западна граница наглоширећег америчког утицаја који се протеже од Залива закључно са Босном“. У овом чланку се наводи и америчка подршка неосманским претензијама Турске, а подручје српских земаља практично се измешта из европског културно-цивилизацијског круга у зону некаквог „проширеног Блиског истока“. Оваква логика дошла је до изражаја и за време НАТО агресије на СРЈ 1999. године, а у неким накнадним интерпретацијама овог ратног чина највиши амерички званичници истицали су „исламски карактер Косова“ као конкретан доказ како Америка не ратује против муслимана, него против тзв. исламских екстремиста. Занимљиво је да оваква изврнута логика није доведена у питање ни после трагедије 11. 9. 2001. године, када је недвосмислено утврђено да су многи учесници овог терористичког удара поседовали босанске пасоше.
Срђа Трифковић је посебну пажњу посветио демистификацији злочина у Сребреници у јулу 1995. године и због тога био изложен отвореном прогону. Наиме, због оспоравања „званичне верзије“ о Сребреници, канадске власти су му забраниле улазак у ову земљу. У тексту Мит о геноциду: употребе и злоупотребе Сребренице Трифковић је указивао на претеривање западне пропаганде о броју страдалих муслимана у овој некада заштићеној енклави УН и посебно упозоравао на тешку злоупотребу правне квалификације о геноциду, која је обилато и без икаквих емпиријски поткрепљених доказа коришћена на суђењима у Хашком трибуналу. Трифковић никада није оспоравао да су се јула 1995. године на ширем подручју Сребренице догодили ратни злочини, али свакако не у обиму и на начин на који је то представљено у водећим западним медијима и политичким круговима. У оспоравањима „сребреничког мита“ он се позивао на бројне исказе представника западних обавештајних служби, новинара, интелектуалаца, невладиних организација, који су се противили исконструисаној верзији ратних догађаја у овом делу Босне (извештај британског новинара Џонатана Рупера).
Иначе, за Трифковића као историчара нема дилеме да је идеја о формирању југословенске државе 1918. била фаталан експеримент, а одлука српске владе и доношење Крфске декларације једне од преломних тачака српске историје. Наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација Срба ‒ раздираних између „природног српства и вештачког југословенства“. Са друге стране, настанак Југославије створио је подлогу за националну, културну и политичку интеграцију првенствено Хрвата, али и других народа издвојених из српског корпуса. Трагедија стварања Југославије 1918. године окончана је незапамћеним геноцидом над Србима у време тзв. НДХ 1941‒1945. године, а после рата у ужасној хипокризији Брозовог комунистичког режима који се определио да прећуткује овај злочин. Разуме се, у свему томе је овај комунистички диктатор имао подршку „политичког Запада“, који је глорификовао његову личност и у име тзв. независности СФРЈ од совјетског блока и финансирао и потпомагао једну огољену диктатуру. Чак и после Титове смрти у британској јавности није било могуће критиковати Титову личност, у шта се проф. Трифковић лично уверио као новинар радија Би-Би-Си, када је средином осамдесетих година прошлог века покушао да критикује његову комунистичку диктатуру.
Трифковић је за време боравка у Британији прикупио драгоцену грађу о усташким злочинима за време Другог светског рата. Из једног таквог минуциозног истраживања проистекла је његова докторска дисертација коју је одбранио на Универзитету у Саутхемптону. Ова дисертација била је основа за касније објављену књигу Усташе, балканско срце таме која објашњава генезу усташког покрета од зачетака хрватског антисрпства у 19. веку до истребљењa, покатоличeњa и протеривањa Срба из НДХ, али и доноси нове увиде о преломним тренуцима прве Југославије и закулисним играма које су довеле усташке злочинце на власт.
Православофобија
Једна од основних карактеристика западне политике на постјугословенском и данас постсовјетском простору (Украјина) јесте исказана православофобија. Реч је о појави коју проф. Трифковић повезује с процесима „самоуништења Запада“. Наведени симптоми западног пропадања нераскидиво су везани за одбојност коју поједини сегменти његових постхришћанских елита гаје према православној традицији, култури и духовности. Геополитички контекст југословенске кризе 1990-их не може се разумети без макар делимичног поимања културног контекста који је свеприсутну србофобију – образац западне политике на Балкану који траје већ целу једну генерацију – учинио легитимном и атрактивном.
Наведени културни контекст пре свега је обликован свеприсутним ставом владајућих западних елита да нације обликоване православним хришћанством припадају традицији која је другачија, туђа, чак злокобна. Та перцепција драстично се испољила у изјави коју је 2014. године дао Карл Билт, министар спољних послова Шведске, истичући да је „православље опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“ Политички аналитичар и колумниста часописа Хроника Џејмс Џатрас указао је да постоји „чудна доследност“ у негативним реакцијама Запада на православље и православне културе. По њему она (барем наизглед) представља одраз предрасуда заснованих на незнању, страху и неразумној фобији која превазилази пуки антисрпски, антируски или антигрчки сентимент. Да би укратко сажео наведено стање западног духа, сковао је термин „православофобија“. Са друге стране, могуће је (па и вероватно) да непријатељске реакције западне елите на православље нису само „предрасуде“, односно да нису изазване искључиво њеним неразумевањем ове традиције, него напротив – да су као такве узроковане правилним проценама постмодерне западне елите која православље прецизно идентификује као препреку за реализацију њених политичких, економских и културних амбиција у модерном свету. Тај сентимент може објаснити оклевање америчких и западноевропских функционера, чак и након 11. септембра, да терористима назову чеченске убице деце у Беслану. У истом духу доносиоци одлука у западним престоницама створили су пристрасност у балканским питањима која излази из оквира рационалне дебате. Зато су у Србији 1999. године извели агресију са предумишљајем која се једино може поредити са плановима кованим у Берлину 1941. године. На Косову и Метохији, после криминалне агресије, допустили су уништење православних светиња и илегалну сецесију банде криминалаца 2008. године, у Хрватској асистирали у спровођењу најмонструозније операције етничког чишћења у послератној Европи, док су у Босни и Херцеговини отворили капије продору џихада ка срцу Европе. Потпуно идентичну ситуацију Срђа Трифковић опажа на подручју Украјине у односу на руско православље.
Украјински сценарио
Од почетка специјалне војне операције Русије у Украјини (фебруар 2022) др Трифковић је објављивао многобројне аналитичке процене о ситуацији на фронту и глобалним геополитичким последицама овог догађаја. У наведеним анализама доминирали су уравнотежени ставови, а у најновијем огледу објављеном на порталу Новог стандарда (7. 3. 2023) писао је о могућа четири сценарија окончања украјинске кризе. Они се могу поделити у следеће групе: украјинска победа, руска победа, споразумно поравнање и замрзнути конфликт корејског типа.
Тако амерички неоконзервативно-неолиберални дуопол, који суверено доминира вашингтонском сценом, тренутно заступа становиште о украјинској победи у овом рату. Реализација овог сценарија подразумева уклањање председника Владимира Путина са власти, уз напомену да делови ове структуре прижељкују распад Руске Федерације у парампарчад, затим суђење руским лидерима оптуженим за ратне злочине, те наметање драстичне ратне одштете остацима Русије и одржавање санкција у недоглед. Они спремају Русији неупоредиво бруталнији исход од суровог мира који су победничке савезничке силе наметнуле Немачкој у Версају. Проф. Трифковић одбацује овакве процене окончања рата у Украјини као фикс-идеје које нису засноване „на ма каквој трезвеној процени снаге и слабости зараћених страна“. Војска Украјине није се распала као што је то Путин можда очекивао у раној фази рата. Извела је успешне локалне контранападе код Харкова и Херсона. Међутим, њена импресивна отпорност не подразумева аутоматски и способност извођења свеобухватне контраофанзиве ка Криму, а камоли наношење стратешког пораза Руској Федерацији – држави приближно 30 пута већој од Украјине, са троструко већим бројем становника и деветоструко већим бруто националним производом, која уз то има на располагању и неупоредиво веће природне ресурсе и војно-стратешке потенцијале.
Други сценарио је много реалнији и заснован је на процени „да ће Русија пробити украјински одбрамбени зид у Донбасу и победити“. Ту могућност, уз похвале вредну обазривост, наговештава искусни реалиста проф. Џон Миршајмер с Универзитета у Чикагу. Он упозорава да је од руског пораза „лакше замислити како Руси задржавају територију коју сада контролишу, па чак и заузимају додатне територије“. Уколико његово гледиште има основа, онда је у интересу „колективног Запада“ да се тражи корејски модел обуставе ватре дуж постојећих линија фронта, уз одлагање политичког решења за неко касније доба. Ово би умањило главну претњу: ескалацију сукоба између НАТО и Русије, с растућим ризиком нуклеарног рата.
Коначно, модел замрзнутог конфликта није новина и пожељнији је од изнуђеног решавања проблема на насилан и непредвидив начин. Чак и да занемаримо палестинско-израелски проблем, који је sui generis, ту су Кашмир (нерешен од 1948), Кипар (замрзнут од 1974) и низ срећним околностима уснулих постсовјетских спорова (Придњестровље, Јужна Осетија, Абхазија). Замрзавање актуелних линија би зауставило крвопролиће и успорило (а надајмо се коначно и елиминисало) ескалацију сукоба између НАТО и Русије, али и ништа мање важан исход спречавања губитка образа било које од супротстављених страна пред домаћом јавности. Трифковић констатује да „корејски модел завршетка рата у Украјини има ту предност што не иритира превише русофобне фанатике на Западу, док реалистима даје одрживу опцију за дугорочно решење, без притиска медијских насловница и лобистичких група“. Овоме додајмо и подједнако занимљиву Трифковићеву процену да „Русија неће колабирати ни сада нити у ма које време“, као и констатацију да ће могући Путинов наследник готово засигурно бити још радикалније националистички оријентисан од њега.
Рат у Украјини започела је Русија, али га је желео, дубински режирао и кореографски приредио Запад предвођен Сједињеним Државама. Он је истовремено и грешка и злочин, те игра нултог збира пре свега за суновратне остатке старе Европе. Иронија је што чак и да актуелни тим из Вашингтона постигне успех, ризикујући драстично глобалну катаклизму, чак и да натера Русију да се повуче на границе од пре 2014. године а Украјина последично уђе у НАТО, Америка и цео „колективни Запад“ биће неупоредиво мање безбедни него пре Мајданског преврата 2014. године, а камоли пре Путинове интервенције. Западна алијанса предвођена САД би онда морала да преузме одговорност за подршку и одбрану банкротиране државе с најкорумпиранијим политичким естаблишментом у Европи. САД би постале трајни гарант граница Украјине које су својевољно зацртали Лењинови бољшевици 1922. године, а које је проширио Никита Хрушчев једним потезом пера 1954. године. Те границе би свакако трајно оспоравала огорчена, реваншистичка Русија – исто онако како су спорне биле источне границе Немачке након Версаја, вероватно уз сличне дугорочне резултате. Била би то Пирова победа Америке и Запада и трајно скретање пажње са јединог истинског глобалног изазова који се налази неких 8.000 километара југоисточно од Москве (мисли се на Кину – прим. аутора).
Нестабилна мултиполарност
Своје процене будућег развоја међународних односа проф. Трифковић је често описивао синтагмом о свету „нестабилне мултиполарности“. Наиме, постоји зјапећа провалија између тежњи америчке елите о контроли светског поретка и опадања економске, културне и друштвене моћи и утицаја ове земље у односу на остатак света. Како је Арнолд Тојнби објаснио у својој дванаестотомној Студији историје, сведоци смо успона и падова цивилизација у свакој епохи. По Тојнбију ни наше доба није изузетак. Његова анализа изазвала је бројне урлике гнева из редова верника у линеарни прогрес вечноусавршавајућег човечанства, а нарочито код оних посвећених култу америчке изузетности и посвећености нацији која је увек била „на правој страни историје“. У скорије време слична упозорења о кризи Запада – и са тиме повезана предвиђања о текућем или предстојећем суноврату Америке – исказана су од стране Едварда Луса, Пола Кенедија, Најала Фергусона, Џона Миршајмера и других. Користећи се различитим методологијама, а понекад полазећи и од различитих идеолошких претпоставки, сваки од њих закључио је да успон великих сила (као и брзина и облик њиховог крајњег пропадања) неизбежно зависи од њихове способности да осмисле стратегије које су засноване на трезвеном односу између њихових амбиција и ресурса, тј. између циљева и средстава.
Анализирајући начин понашања актуелне америчке политичке елите, проф. Трифковић указује на праксу „окретања Тојнбија наглавачке“ и као образац оваквог поимања стварности наводи текст неоконзервативног гуруа Роберта Кејгана из Форин аферса (март‒април 2021) под насловом Суперсила – хтели, не хтели чији је поднаслов застрашујуће злокобан: Зашто Американци морају да прихвате своју глобалну улогу. У овом тексту аутор истиче да САД не могу почети да се понашају као „нормална нација“, јер „Сједињене Државе нису биле обична нација већ више од једног века, нити су имале обичне интересе. Јединствена моћ САД даје им јединствену улогу“. Једина нада за опстанак либерализма код куће и у свету је очување светског поретка заснованог на либерализму, инсистира Кејган, а САД су једина сила способна да такав поредак одржи. Свету је потребна Америка (иако он није увек свестан ове чињенице, што се могло видети у Вијетнаму, Ираку, итд.). Америци пак потребан је свет, па зато Америка мора бити наоружана до зуба и увек спремна да користи војну силу ради очувања либералног светског поретка.
Срђа Трифковић као пример одјека Кејганових ставова наводи наступ америчког државног секретара Блинкена приликом сусрета с његовим кинеским колегом у Енкориџу на Аљасци, када је, узевши реч први – пред камерама начичканим за почетне формалности – најавио како ће САД „дискутовати о нашим дубоким забринутостима поводом поступања Кине, укључујући Синкјанг, Хонгконг, Тајван, сајбер-нападе на Сједињене Државе и економску присилу над нашим савезницима“. Блинкен je такође критиковао Кину због мањка транспарентности поводом порекла коронавируса и закључио да „све ово угрожава на правилима заснован поредак који одржава глобалну стабилност“, а који САД намеравају да сачувају. Уследио је љутит одговор Јанга Ђијечија, творца кинеске спољне политике, који је прекорио САД због истрајавања у „хладноратовском менталитету“ и критиковао америчке спољне интервенције и лицемерје по питању људских права. „Сједињене Државе не заступају став међународне јавности“, рекао је Јанг, додајући да „Сједињеним Државама мањкају квалификације за наступ с позиција силе у односу на Кину“.
Нема сумње да се после нешто више од годину дана кризе у Украјини сличне речи могу употребити и за Русију, Индију, али и колико до јуче америчке савезнике Турску и Саудијску Арабију, чија спектакуларна обнова дипломатских односа с Ираном, уз кинеско посредовање, најављује промену до јуче доминантне геополитичке парадигме на тзв. Глобалном југу и тако озбиљно угрожава досадашњу доминацију Америке у светским пословима.
ЛИТЕРАТУРА:
Срђа Трифковић, Сенка џихада, СКЗ, Београд, 2007.
Срђа Трифковић, Савремени човек и савремени свет: зборник радова 2, Матица српска, Нови Сад, 2016.
Срђа Трифковић, Империјална пренапрегнутост Америке, Нови стандард, 18. 5. 2021.
Остави коментар