Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Устанак Теодора (Петра) и Јована Асена који је започео 1185. године и трајао до лета наредне 1186. био је сигнал да се у некада моћној Бугарској, која је била највећи непријатељ Византије уз Арапе, нешто ново дешава и да долази до крупних политичких и других промена. Током овог устанка заузет je највећи део некадашње римске Мезије, тј. простора Првог бугарског царства. Тада је обновљена ова држава и она се у историографији назива Другим бугарским царством, што је сасвим логичан назив. Теодор је проглашен новим бугарским царем под именом Петар IV.
Калојан Ромејоубица, који се сматрао осветником Самуиловог царства, био je први велики бугарски владар нове епохе. Он је 1201. године освојио Варну и побио људе на Васкрс. Преговори са папом Иноћентијем III довели су до тога да је Калојан крунисан 1204. године за цара и обновљена је патријаршија. Неколико месеци пре Калојановог крунисања за цара, крсташи су освојили Цариград и тиме је први пут срушена Византија, а у Константинопољу су загосподарили Латини.
Византијска аристократија у Тракији склопила је савез са Калојаном уперен против Латинског царства. Одлучујућа битка вођена је 14. априла 1205. године код Хадријанопоља, где су Латини поражени, а њихов цар Балдуин је заробљен. Већ тад се видело да је Латинско царство ништа више него један провизоријум који је опстајао само због политичких односа у региону. Калојан је убијен пре него што је кренуо у велики поход на Цариград који је хтео да заузме, а пре тога се крваво осветио Византији јер је склопила савез са Латинским царством против њега. Но, Калојанова смрт је ипак била велико олакшање. Цар Борил га је наследио. Иза њега је остао Борилов Синодик да се чита у прву недељу васкршњег поста, и то је данас један од најзначајнијих писаних трагова бугарског средњег века. Сабор против богумила 1211. године је одржан и на њему је и донет Синодик, односно започето је његово састављање, са циљем да се побије богумилска јерес свеприсутна у Бугарској у то доба. Сам спис је далеко каснији и компилован је јако дуго, али носи име по цару Борилу, који није био државник калибра Калојана. У Синодику је спомен бугарских царева, царица и патријараха до 1235. године, а од 2017. године УНЕСКО га је уврстио у Памћење света.
Након пораза код Филипопоља, Латини су Борилу преотели већи део територија које је Калојан освојио. Борилов брат Стрез одвојио је већи део Македоније за себе, а Алексије Словенски је отцепио своју територију у близини планина Родопа. Осим тога 1211. године Борил је уступио Београд и Браничево Угарској. Ослонац његове спољне политике је и био на Угарску и Латинско царство (зет латинског цара Хенрика). Борил је 1218. године збачен, а на бугарски престо долази Јован Асен II, син Јована Асена I. Јован Асен II је оженио ћерку угарског краља Андрије, Ану Марију. Затим је потписао споразум са епирским владарем Теодором Анђелом Дуком Комнином обезбедивши јужну границу свога царства. Теодор је освојио Солун и тиме осетно смањио територију Латинског царства. Тада је у Србију на престо доведен Теодоров зет краљ Радослав, а Епир је тада најмоћнија држава Балкана. Тада ослабљени Латини улазе у преговоре са бугарским царем Јованом Асеном II. Због тога је 1230. године епирски владар Теодор изненадно напао Бугарску. У бици код Клокотнице је, међутим, доживео пораз и пао у заробљеништво, а тиме је Епирска деспотовина постала другоразредна сила Балкана, иако није сасвим савладана. Но, ипак период када је била главни такмац за византијско наслеђе је ипак пролазио. Још 1228. године умро је латински цар Роберт Куртене, борба за доминацију и Цариград се тако наставила, а сада је Бугарска уз Никејско царство била у првом плану. Сама 1230. година и речена битка код Клокотнице била је и тријумф Асенове тактике опкољавања, а њен исход је имао последице на Балканско полуострво. Пад Радослава у Србији, долазак пак краља Владислава, мужа цареве ћерке Белославе, показује у ком је правцу ишла балканска политика након Клокотнице.
Раскид са папском куријом, као и угарско освајање северних крајева (Браничево) показали су Асену куда треба да иде Бугарска. Обновљена је патријаршија и то у Великом Трнову на чије је чело доведен Јоаким, али је итекако била присутна тежња за признањем из Рима и Цариграда. У том контексту сигурно су Бугарској помогла и Савина путовања по Светој земљи, иако је он пре свега радио на јачању угледа аутокефалне младе српске архиепископије. Након никејског признавања Бугарске патријаршије, Јован Асен раскида савез са папством и склапа савез у Галипољу са Никејским царством против Латинског царства. Савезници опседају Цариград већ 1235. године, али не успевају да га освоје, јер је млетачка флота дошла у помоћ. Још једном се дакле исказује колико је Латинско царство било провизоријум које је зависило од односа снага у региону, пре свих Никеје, Епира, Бугарске и донекле Венеције која је била на неки начин и патрон латинског Цариграда. Потом је Јован Асен склопио мир са Латинима, одустајући на неко време бар од идеје да Бугарска замени Византију у Цариграду. У земљи је избила и куга, покосивши царевог сина, жену и трновског патријарха. Непосредно пред своју смрт 1241. године Јован Асен је поразио део монголске војске која се враћала ка истоку након напада на Пољску и Угарску.
Никејска и угарска освајања на северу и југу земље уздрмала су земљу. Бугарска реакција је уследила тек 1253. године, као и повратак Родопа и Македоније у састав Другог бугарског царства. Након 1256. године на бугарски трон сео је цар Константин I Асен Тих, потомак Немањића, највероватније Стефана Првовенчаног. Он се издавао за потомка Светог Саве и Светог Симеона (Стефана Немање), али је директно вероватније имао везе са Стефаном Немањићем. Након ослобођења Цариграда 1261. године, нови византијски цар Михаило VIII Палеолог напада бугарске територије освајајући приморске градове и неке у Тракији укључујући и Филипопољ, односно Пловдив, као кључан град уз Једрене. Бугарски цар је тада склопио савез са Монголима, али је борба против Византије била неуспешна. Царева повреда ноге у тим борбама и општенародни устанак су додатно погоршали све. Свињар Ивајло је заузео неке области и убио цара.
Георгије Тертер је следећи бугарски цар за чије време је дошло до опадање царства и ређали су се порази у Тракији. Теодор Светослав убија Татарина Чаку, који га је довео на престо. Бугарски цар је 1303. године покренуо неколико великих војних похода против Византије и освојио многе градове у североисточној Тракији. Византинци су покушали да му се супротставе, али су поражени у бици код Скафида. Због тога су били приморани да 1307. године потпишу мир и признају бугарска освајања. Мир, стабилност и економски просперитет су се сада коначно усталили у Бугарској, па је значајно повећан извоз пшенице. Српски краљ Милутин је био гост Теодора Светослава, а био је ожењен и принцезом Аном Тертер једно време, која је мајка и потоњег краља Стефана Дечанског.
Када је 1320. године избио грађански рат у Византији, започео је и успон видинског деспота Михаила Шишмана који је постао бугарски цар. Михаило Шишман се окренуо против византијског цара Андроника II и повратио изгубљене земље до 1324. године. Крајем исте 1324. године између ромејског и бугарског владара је склопљен мир утврђен династичким браком. Наиме, цар Михаило Шишман се развео од Милутинове ћерке и сестре Стефана Дечанског Ане Неде и оженио византијску принцезу Теодору Палеологину. То је довело до погоршања односа са Србијом, а истовремено је краљ Стефан Дечански подржао старог цара Андроника II док је Шишман подржао његовог истоименог унука и цара Андроника III. Ова промена у политици Бугарске објашњава се јачањем Србије у време краља Милутина и продирањем Срба на просторе Македоније све до линије Охрид–Прилеп–Штип што је био тежак ударац и за Бугарску, не само Источно Римско царство.
Дошло је до битке код Велбужда 28. јула 1330. године која је била и коначан српско-бугарски обрачун. Михаило Шишман је поражен, штавише погинуо је у бици о чему постоји неколико понекад и противречних извора. Упркос победи у бици, српски краљ Стефан Дечански није напао саму Бугарску већ се са њом споразумео и на бугарски престо поставио Јована Стефана, Шишмановог сина са Аном Недом. Србија није капитализовала победу новим освајањима по Бугарској, што је вероватно довело и до неслагања унутар саме земље.
Јован Александар (1331–1371) је сменио Јована Стефана, али се његова сестра Јелена удала за новог српског владара краља Стефана Душана и тиме је настао непомућени мир. Но, са друге стране кренула су незаустављиво османска освајања. Бугарска је прва дошла под удар у Европи. Цареви синови Михаило IV Асен и Јован Асен IV погинули у првим борбама с Турцима, а Јован Страцимир је оженио Сару Теодору, иначе Јеврејку. Када је њихово дете, Јован Шишман, одређено за наследника, Јован Страцимир је прогласио независност и тако је држава подељена, а Видин постао седиште новог царства. Бугари су се умешали у нови византијски грађански рат стајући на страну Јована V против Јована Кантакузина. Том приликом освојили су девет градова дуж реке Марице и на Родопима укључујући и Филипопољ. Било је то последње значајно територијално проширење Другог бугарског царства. Већ 1355. године уследио је пораз Бугарске код Ихтимана, турска освајања до 1364. године су настављена, а кључан тренутак је био пад Пловдива (Филипопоља), након чега је почео распад Бугарског царства на више делова. Маричка битка, а затим и формирање румелијског беглербеглука, прве турске административне територије на Балкану, били су окидач да се османска власт над деловима Бугарске учврсти и прошири.
Видинско царство је почело да се етаблира у северозападним крајевима. У њему је јачао угарски утицај и чак су почеле да делују фрањевачке мисије (основана као мисијска Бодоњска/Видинска бискупија). Но, крај је био неминован. Већ 1388. године Јован Страцимир постао турски вазал, да би пад Трнова 1393. године означио крај средњовековне Бугарске. Јован Шишман је погинуо 1395. године, а затим након Никопољске битке 1396. године дошло је и до пада Видина, а Јован Страцимир је задављен у Бурси, Константин Страцимир или Фружин до 1422. године су, према неким изворима одолевали, али без великог успеха.
То је био крај средњовековне бугарске државе, иза које је остала богата култура. Јевтимијева књижевна реформа, измене у бугарскословенском језику и књижевности (фонетика, назали, синтакса, плетеније словес), као и превођење с грчког, били су замах јачању и ширењу бугарске писмености. Патријарх Теодосије Трновски и његови ученици: Јевтимије Трновски, Кипријан Цамблак представници су учених бугарских клирика који су од Трнова направили прави културни центар. Григорије Цамблак, Константин Костенечки, део су и српске историје, те су и аутори житија Стефана Дечанског, односно деспота Стефана Лазаревића. Ова два бугарска аутора спас су након пропасти своје земље нашли баш у Србији и оставили вредне историјске изворе. Владислав Граматик, Димитрије Кантакузин и житија Јована Рилског су свакако најлепши одблесак бугарске средњовековне књижевности. Грађење цркава и манастира је било такође врло присутно у Другом бугарском царству. Најважнији манастири су Зограф на Светој Гори и Свети Јован Рилски, као и трновски храмови Светог Димитрија, те Светих Четрдесеторице мученика који су били центри бугарске државе и цркве до пада под Османлије.
Остави коментар