Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Булгари су били туркијско полуномадско племе пореклом из Хундукуша, чије име булгар вероватно значи куна, а Булга је назив за реку Волгу. Прабугарски језик је такође туркијски (сродан чувашком вероватно), а њихов врховни бог звао се Тенгри. Из тог језика потичу и неки туркијски и бугарски називи и титуле: ка(га)н /𐰴𐰍𐰣 /خواقين туркијски; као и таркан, ичиргубоил, кавхан, док је канасубиги титула која је званично коришћена.
Поволшка Бугарска постојала је од II века, у изворима од IV столећа се наводи да се део тих Бугара стопио у Јермене. Миграције Протобугара са Хунима и око Дона створили су творевину која се називала Magna Bulgaria која је настала око 650. године у степама и на њено чело је дошао кан Кубрат/Куврат (630–635) који је и утемељио ову, назовимо државу, односно племенски савез разних туркијских етничких скупина. Хазари уништавају овај племенски савез и заузимају његов највећи део. Епоха миграција (од Хуна до Мађара и Нормана) представља основно обележје раног средњег века и то је кључан фактор ширења Бугара ка Балкану. Распад аварског каганата, словенске миграције и пљачкашки походи су други значајан фактор који је Бугаре померио ближе Византијском царству.
Битка код Онгала 680. године била је први додир Царства са Бугарима и то је био катастрофални пораз Византије, због чега је морало да уследи признање бугарске државе и плаћање данка, што је сматрано великом срамотом Римљана. Ево шта кажу сами Византинци:
Када је цар сазнао да је један народ нечист и варварски, настанио се северно од Дунава, код Огла; и да би могао да извршава пљачкашке упаде на територијама близу Дунава, наљутио се и наредио је да се војске свих теми окупе у Тракију. Када је припремио и флоту, покренуо је војни поход и са мора и са копна, са намером да их протера. Када је војска стигла између Огла и Дунава, флота се налазила на оближњим обалама. Када су Бугари видели велику војску, укопали су се у мочваре Дунава и тамо су остали четири дана, а Византинци нису могли извршити напад због мочвара. То је охрабрило Бугаре. Цар је имао неке проблеме са ногама и журио се да се врати у Месимврију где би могао да их лечи. Тако је напустио војску и са пет бродова и његовом пратњом вратио се у Месимвриу. У међувремену, наредио је његовим војницима да ратују ако Бугари их нападну. Међутим коњица је то схватила као да је цар напустио борбено поље, тако да се она повукла без непријатељске претње. Видевши то, Бугари су напали остатак војске и убили су већину, а остале од њих су протерали до Дунава. Када су прешли реку стигли су до Варне и тамошњих обала. Тада су видели да су иза себе оставили Дунав, а испред себе су имали клисуре Ема и Црно море. Онда су поробили Словене (седам генерација), према истоку су настанили Севере, а према југу и западу до граница са Аварима су поставили осталих седам генерација. То проширење их је изузетно охрабрило, тако да су почели да нападају и поробљавају по византијским тврђавама и насељима. Тако је цар (Константин Погонат) морао да потпише мировни споразум са њима и да им плаћа годишњи порез.
Теофан Исповедник
Након ове битке, 681. године Бугари су почели да се досељавају на Балканско полуострву где су затекли словенска племена. Славизација Бугара је започела вероватно доста рано, војничка елита је припадала том старом бугарском елементу, а народ су углавном чинили Северци и још седам словенских племена. Бугарска је тако по први пут била у византијском комонвелту, иако наредна скоро два века карактеришу стални ратови Бугарске и Византије, али и доба повремене сарадње. Јустинијан II (685–695) и каган Тервел имали су изузетно блиске односе, јер је овај потоњи помогао цару да се 705. године врати на престо. Када је цар постао 717. године Лав III Исавријанац и њему је дошла бугарска помоћ 718. године код Цариграда који су опсели Арапи.
Константин V Koпроним (741–776) је био цар којег је осим радикалног иконоборства карактерисала и борба против шесторице бугарских ханова. Битка код Ришког превоја 760. године била је тежак пораз Царства, али је потом уследио и брзи одговор Византије код Маркеле. Хан Телец преузима власт и 30. јуна 763. године догодила се битка код Анхијала. Сукоб двојице бугарских владара Пагана и Сабина/Савина, што је дало кратак мир и предах Византији, али је кан Токто погинуо у бици 765. године. Неуспешан поход 766. и уништење флоте у олуји био је тренутак који је означио да је Византији потребан предах за наставак ратовања. Цар је 774. године предузео велики поход и потписан је мир без рата, након тактичког изнуривања. Нови бугарски кан Телериг напао је нека словенска племена, нови поход је 775. године предузела Византија, али јој је флота уништена. Последњи византијски поход је спреман 776. године али га је прекинула изненадна смрт царева.
У периоду 776–788. године трајао мир и обнова градова од стране византијске царице Ирине. Но, унутрашњи сукоби у царству довели су до нових сукоба са Бугарима. Најпре је јуна 792. године био велики византијски пораз код Маркеле, када је дошло до огромне заплене грчке ватре и злата, али је битку обележио и херојски бег цара Константина VI. Каган Кардам је тада био на бугарском трону и планиран је нови сукоб. Он је од цара тражио исплату данка 796. године, али му је он послао коњски измет уместо пореза, и то је изазвало нови поход, али без конкретног рата. Каган Крум, који је затим дошао на престо остао је упамћен као прогонитељ хришћана и непријатељ Византије. Током његових прогона пострадали су многи мученици, међу којима је епископ Георгије деволски, чији је култ био развијен у Старом Нагоричану, а од почетка XI века његова глава је пренета у Угарску па онда у Белгију.
У периоду 808–814. године трајали су чести напади Крума на Византију, 809. године је био велики поход на Сердику. То је пак, као контраофанзиву, 811. године изазвао нови поход византијска цара Нићифора I. Византинци су постигли велики успех заузимањем Плиске, али погрешном тактиком војска је упала у заседу у мезијским клисурама и доживела тежак пораз 24. јула. Сам цар је погинуо, а каган Крум је од његове лобање направио пехар из ког је пио вино. Неодлучни цар Михаило Рангабе, наследник погинулог Нићифора, кренуо је 15. фебруара 813. године и уследила је велика византијска победа, а затим и тактичко оклевање што су Бугари претворили у тежак византијски пораз. Као последица тога, логично је дошао и царев пад са власти, али изненадна смрт Крума 814. (шлог или убиство) је прекинула његову доминацију.
Наредне три деценије био је период мира, а Византији је пружена и војна помоћ и подршка Омуртага и Маламира, па су против Арапа чак Бугари и били у византијским трупама. Син Пресијана кагана који је неуспешно ратовао са Србима био је Борис, једна од најбитнијих личности бугарског средњег века. Његову спољну политику обележили су савез са великоморавским кнезом Растиславом против Лудвига Немачког, као и сукоб са франачким вазалом и хрватским кнезом Трпимиром, те напад Франака и тежак пораз Бугарске. Ипак, у време Бориса, упркос овој сложеној политичкој ситуацији, сачуване су бугарске границе. Под бугарском влашћу се налазио тада Београд и делови Поморавља.
Борис је најбитнији владар који је покрстио Бугаре. Наиме, 863. године франачки свештеници су боравили у Бугарској, али изненадни, превентивни напад Византије и временске непогоде били су знак Борису да прими из Византије хришћанство. Царство свакако није хтело да допусти да му се у суседству шири латинско хришћанство из Франачке.
Покрштавање Бориса – Михаила и бољара (865. или 866) описују и ивизантијски извори: …αρι…ορης ο μετοτομασθεις Μιχαηλ συν τω εκ θ[εο]υ δεδομενω αυτω εθνει ετους ςτο; Εβαπτισθη ο εκ θ[εo]υ αρχων Βουλγαριας. Паганска побуна је затим избила, не само из разлога религијске припадности бојара, него и због тога јер се сматрало да се тиме губи самосталност Бугарске. Потом је следило и гушење устанка од стране Бориса – Михаила, како се он од крштења назива по византијском цару који му је био кум. Проблем аутокефалности бугарске цркве био је кључно питање, ширење хришћанства из Цариграда довело је до тога да царство и патријаршија нису давали Бугарској црквену самосталност. Борисово писмо папи Николи I и папски одговори о обичајима и римској цркви били су почетак велике Борисове акције у борби за самосталну цркву. Неуспешни преговори с Римом, навели су га на окретање Цариграду и сабор 869/870. године је пресудио да је бугарска од тада под јурисдикцијом Васељенске патријаршије.
Преславски сабор 893. године значајан je за бугарску историју. Преслав је од тада престоница уместо Плиске, Симеон преузима власт од Бориса – Михаила, свог оца, уводи се словенски (бугарски језик) у службу и протерује се византијско свештенство. Пријем ученика Ћирила и Методија, Климента, Наума и Ангеларија који су протерани из Моравске довео је до културног процвата Бугарске. Преславска и охридска књижевна школа су основане у тадашњој Симеоновој Бугарској, односно Првом бугарском царству. Даљи развој писмености, те настанак или усавршавање глагољице, довели су пак до ширења књижевности. Житија су превођења, црквене химне, дела византијских црквених отаца, хронике Јована Малале и Георгија Амартола, а тиме је настављена и христијанизација Македоније и изграђивање црквене хијерархије и организације у бугарској држави и Првом бугарском царству. На двору цара Симеона (893–927) састављена и ћирилица у Преславу. Глагољаштво је било присутно у Охриду и у другим деловима тадашње Бугарске, као и међу другим словенским народима.
Цар Симеон је осим великог културног доприноса био најважнији бугарски средњовековни владар уопште. Византијски хоспитаник у рат је кренуо одмах по доласку на престо. Већ 894–896. године трајао је први рат са Византијом и битка код Бугарофигона, те велика бугарска победа. Досељавање Мађара је било византијски дипломатски покушај да се победе Бугари, али без успеха. Пљачка Солуна 904. године и његово заузимање, те је морало да уследи и уступање византијских територија од стране царства. Две велике битке Анхијал и Катасирт 917. године биле су нова два тешка пораза царства, те су почели преговори са Византијом. Симеон је од 913. године био цар, али за њега то је була титула цара Ромеја док за Византију само Бугара. Борба Симеона се сад наставила на Балкану и са Србима и Хрватима, те је претрпео пораз од Томислава. А бугарску војску водио је аглоботур, војни заповедник. Посланство Фатимидима и покушај савеза против Византије је пропао, али показује ширину Симеонове спољне политике. Коначно, 925. године се догодило и уздизање бугарске цркве на ранг патријаршије. Преписка са папом Јованом Х је затим вођена у намери да се некако испослује прихватање царске титуле, у ствари био је то један доста невешт покушај добијања признања за цркву и државу. Мир је признат са Византијом, призната је Симеону титула цара Бугара, а наследник му је био Петар, који је живео у миру са Византијом.
Руски кнез Свјатослав напада Бугарску, а након њега се догодио устанак браће Комитопула и настанак Самуиловог царства. Карактер нове/старе државне творевине био је без сумње словенски, али Самуило се титулисао за цара Бугара, те се потпуно наслањао на Симеонове традиције. Охридска патријаршија и царска круна били су део те идеологије. Освајања јужнословенских земаља, те продор до средње Грчке били су велики успеси Самуила. Угарско-византијска алијанса против Самуила коју су покренули цар Василије Бугароубица завршена је заузимањем Скопља 1002. године, те Видина. Потом су Византинци на Беласици 1014. године поразили Самуилову војску, и то је био пут ка крају ове државе. Пропаст царства 1018. и византијско уређење некадашњих територија били су крај Првог бугарског царства.
Остави коментар