Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Историја средњовековне Хрватске представља веома озбиљно питање у модерној историографији. Поред бројних научних и методолошких проблема, ова тема оптерећена је, нажалост и неким политичким, псеудонаучним и идеолошким аспектима. Оскудица извора и проблематичност њихове критике само по себи представља проблем истраживања читавог раног средњег века у Европи, наравно са изузетком Византије. Историографске расправе о генези изворног материјала, односно критика историјских извора је стога нешто што је conditio sine qua non озбиљног проучавања историје у целини, али се некако чини да историја средњовековне Хрватске мора под још већом лупом да се изучава.
Лакуне у изворима и хронологији средњовековне Хрватске у време постојања самосталне државе, дакле до 1102. године су велике. То је свакако дало и повода да се те празнине не попуњавају покушајима истраживања и реконструкције, већ се отиснуло у псеудонауку. Tу је још један велики проблем код проучавања хрватске прошлости.
Један опасан екстрем је негирање постојања хрватске средњовековне државе и свођење целе историје до 1102. на легенде, а свих владара на измишљене. Наравно, овако нешто се не налази у делима озбиљних научника, већ псеудоисторичара, као и екстремиста сваке врсте.
Но, псеудоисторијске тврдње долазе и са друге стране, и неретко, представљају и званичне ставове хрватске науке, а ушле су чак и у уџбенике историје. На првом месту то је присвајање других (махом српских и донекле мађарских) територија, као и историографски конструкти неутемељени у изворима међу којима доминира онај о држави која се назива хрватско-угарско краљевство, а која никада у историјској грађи није постајала. Мешање политике у науку, утицај званичних државно-правних схватања на истраживања нарочито је видљиво у тумачењу средњовековне хрватске прошлости.
Југословенска идеја имала је посебно негативан уплив на историју Срба и Хрвата. Самосталан историјски развој и етничка генеза Хрвата је битно другачија од српског, бугарског, итд. Буђење хрватске националне идеје и уопште стварање нација у модерној Европи неретко је пратила и историографија, те је управо у том периоду и дошло до бројних проблематичних дела о средњовековној Хрватској. Изједначавање Словена искључиво са Хрватима, посебно ако су у питању римокатолици, представља озбиљан недостатак значајног дела хрватских истраживача. Исти је случај са потпуним присвајањем далматинске, дубровачке и истарске прошлости. Она се некако, по аутоматизму, сврстава у хрватску историју, а историјске хрватске границе се тако дефинишу да се наводно Хрватска простирала све до Дрине и Боке. У томе је, осим хрватских историчара XIX века била и велика улога Милоша С. Милојевића, једног од првих псеудоисторичара, око кога се данас ствара својеврстан култ. Он је међу првим следио хрватску идеју о Црној Гори као Црвеној Хрватској.
Постоји још неколико озбиљних историографских проблема када је реч о овој теми. Појмови Далматинска Хрватска, Посавска (Панонска) Хрватска такође се не појављују у изворима, а користе се да означе и присвоје поједине територије. Кнез Борна, који се у изворима назива dux Guduscanorum et Timocianorum или dux Dalmatiae atque Liburniaе, често се наводи и као први хрватски кнез, иако је и то веома тешко доказиво. Људевит Посавски (титулисан у франачким изворима dux Pannoniae inferioris) нигде се не наводи као хрватски владар, али је редовно био присвајан.
Постоје овакве тенденције и у археологији. Тако се у хрватској науци на много места присваја Вишеславова крстионица, иако је у раном средњем веку једини кнез Вишеслав српски (780–820), а сама крстионица има много сличности са италијанским баптистеријима. На крају додајмо да у изворима нема доказа постојања икаквог кнеза Вишеслава у Хрватској у средњем веку.
Како се онда може реконструисати хрватска средњовековна историја до 1102. годи-не? Најраније податке даје Константин Порфирогенит византијски цар и писац из Х века, у свом делу О управљању државом. Он износи чак две тезе о пореклу Хрвата у ХХХ и ХХХI глави овог важног историјског извора. Ево како Порфирогенит описује Хрвате:
Али, Хрвати су у то време живели иза Багибареје, тамо гдје су сада Белохрвати. Од њих се одијелио један род од петоро браће, Клоукас и Лобелос и Косениз и Моухло и Хробатос и двије сестре, Тоуга и Боуга, и дошли су са својим народом у Далмацију и нашли су Аваре као господаре земље. Од Хрвата, који су дошли у Далмацију, један се дeо одвојио, и запосео Илирик и Панонију, они су такође имали свога кнеза, који је одржавао пријатељске везе, и то само путем посланика, са кнезом Хрватске.
И, они су захтевали свето крштење од eпископа Рима, и били су послани епископи који су њих крстили, у вријеме њиховог кнеза Порина. Њихова је земља била подијељена у 11 жупанија а то су: Хлебиана, Цензена, Емота, Плеба, Песента, Параталасиа, Бребере, Нона, Тнена, Сидрага, Нина, а њихов бан има (у власти) Крибасан, Литзан, Гуцеск.
Хрвати, који сада живе у пределу Далмације јесу потомци некрштених Хрвата, такође званих Бели, који живе иза Турака (Мађара), и у суседству Франачке, а за словенске суседе имају некрштене Србе. „Хрвати”, на словенском језику значи: „они који имају много земљишта”. Ти исти Хрвати су дошли и затражили заштиту код Ираклија, цара Византинаца, пре него што су Срби затражили заштиту тог истог цара Ираклија.
Ови исти Хрвати у то су време имали за кнеза оца Порге. Цар Ираклије је послао, и довео из Рима свештенике, и учинио од њих једног надбискупа и једног бискупа и свештенике и ђаконе, и покрстио је Хрвате, а у то су време ови Хрвати имали Поргу за свог архонта (кнеза). Ова земља у којој су се населили сами исти Хрвати, била је у пређашње време под управом цара Римљана, па се због тога у земљи ових истих Хрвата налази палата и хиподроми цара Диоклецијана, још сачувани у граду Салона, близу града Сплита.
У крштеној Хрватској налазе се насељени градови Нин, Биоград, Велица, Скрадин, Ливно, Столпон, Книн, Карин и Клавока. Крштена Хрватска може да спреми за рат чак до 60 хиљада коњаника и 100 хиљада пешака.
У првом случају ради се очигледно о легенди о сестрама Туги и Буги, док је у другом случају византијски цар – писац дао вредније и историјски тачније податке. О досељава-њу и покрштавању Хрвата Порфирогенит пише на три места, али о томе сведоче и други извори. Хрвате и друга словенска племена покрстио је цар Василије I Македонац (29. глава De administrando imperio). Порфирогенит такође пише и да је Хрвате покрстио кнез Порин кад су се ослободили франачког јарма (30. глава), а наводи и да је то учинио цар Ираклије са свештеницима из Рима (31. глава). Тома Архиђакон сплитски пише да је Јован Равењанин покрстио Хрвате по налогу папе. Неколико археолошких налаза, као што је натпис са цркве Часног Крста у Нину, прозваном најмања катедрала на свету на којој је и помен жупана Годеслава. Иако је тешко извести јединствен закључак, анализом расположивих извора може се рећи да је покрштавање Хрвата сложен историјски процес који је почео у време Ираклија, а завршен у доба Македонске династије.
Међу првим потврђеним хрватским владарима раног средњег века спомиње се Владислав који је столовао у Нину, док се његов наследник кнез Мислав сукобљавао са Млецима, заједно са српским племеном Неретљана. Водио је и седмогодишњи рат са Францима чији је коначан исход била победа Хрвата.
Кнез Трпимир је личност за коју се везује настанак хрватске средњовековне владарске династије. Успешно ратовање против Византије и Венеције 846. и 848. године ојачало је његову позицију. Значајан је и за ране односе са црквом, јер је код њега на двору боравио и бенедиктинац Готшалк. Овог владара спомиње и Чедадски јеванђелистар који сведочи да се десило и ходочашће кнеза Трпимира у Чивидале, а сам владар се назива rex Sclavorum. Непознате су границе Трпимирове државе, а за његову владавину се везује и фалсификат Трпимирова даровница.
Наредни владар о коме вреди рећи нешто је Домагој, према једној хроници најгори кнез Словена. Најпре је 869. године склопљен споразум са Млецима, али га је Домагој прекршио. Са Лудвигом II и Византијом 871. године осваја Бари и гуши побуну анти-византијске странке 872/3. године. Затим је поново, 872. године, заратио са Венецијом и тад је нападнут млетачки брод. Због ове ситуације је склопљен и неретљанско-млетачки савез против кнеза Домагоја.
Осамостаљивање Хрватске под кнезом Бранимиром (879—892) и крај Домагојевића Хрватску су довели озбиљније на мапу европских збивања. Преписка са папом Јованом VIII (879) показује да је у црквеној оријентацији Бранимир изабрао Рим. У то време је послато и папско писмо нинском бискупу Теодосију. Натписи на црквама Бранимирова доба: (Bra)nnimero dux Sclavorum, (Bra)nimero duce(m) Clavitnoru(m), Branimiro com… dux Chruatoru(m), и тиме је Бранимир као владар Хрвата ушао у историју. Спомиње њега и његову жену и Чедадски јеванђелистар: Brannimero comiti. Mariosa cometissa. Заједно са Неретљанима Бранимир је ратовао и против Млетака, и том приликом је 887. године убијен дужд Петар Кандијано.
Мање је података, али је много већа традиција везана за хрватског владара по имену Томислав. Оскудни су подаци о Томиславу, нејасна је и титула коју је носио, иако се често назива првим хрватским краљем. Из доба владавине Томислава зна се да се у Хрватску склонио и добио подршку српски кнез Захарија Првослављевић. Томислав је вероватно био јак владар који је одбио напад Симеона Бугарског 925. године, што сведочи о снази његове државе и војске која је била способна да се супротстави најмоћнијем владару Балкана оног времена. Међутим, информације о Томиславу су крајње штуре, јер о њему поименце не пишу ни Порфирогенит, ни Иван Лучић, а ту је и проблем аутентичности сплитских сабора и докумената наводно произашлих из њих. Каснија историографија донела је и митски приказ Краљевине Хрватске, као што је његово наводно крунисање на Дувањском пољу. Врхунац је свакако у време Краљевине СХС, јер је 1925. године слављена хиљадугодишњица хрватског краљевства, а принц Томислав Карађорђевић понео је име по овом средњовековном хрватском владару. Међутим, историјска истина ипак је другачија.
Опадање Хрватске је уследило након Томислава, неговани су добри односи са Византијом, али унутрашњи сукоби су раздирали земљу. Ред је донекле увео Стефан (Стјепан) Држислав, по Томи Архиђакону први Rex Croatiae et Dalmatiae. Титулу му је признала и сама Византија, односно био је прихваћен за управитеља (делова) Далмације. Мајка Јелена Славна била је ктиторка гробне цркве хрватских краљева Светог Стефана у Солину, као и Свете Марије на Госпином отоку. Сукоб са Самуилом је избио у то време јер је Држислав ревносно подржавао Византију, због чега је добио на управу далматинске градове, титуле епарха и патриција, а признат је и за краља, због чега узима име Стефан. Стефанова смрт 996/997. године поново је Хрватску увела у немире јер су избили унутрашњи сукоби око трона. Самуилов нови напад је брзо уследио, али и дужд Петро Орсеоло заузима већи део Далмације. Феудализација и раслојавање хрватског друштва је започето у то време, тако да је држава кренула полако у последњи век постојања.
Легенда о настанку хрватског грба се такође везује за Држислава, јер је наводно у шаху победио млетачког дужда. Дакако, ово је само легенда, али се због тога до данас хрватски грб популарно назива шаховница. Хрватски владари током наредног столећа желе да овладају Далмацијом, и воде борбе са Византијом и Млецима. Краљ Петар Крешимир IV (1058–1074) био је признат од Византије за владара Далмације, а за његове владавине је јако и деловање папства против глагољаша. Са Србима на чијем је челу био дукљански владар Константин Бодин и са словенским предводником устанка Ђорђем Војтехом ратовао је против Византије. Нормански кнез Амико 1074. године је опседао Раб и том приликом на кратко заробљава Крешимира. Краткотрајна хрватско-византијска нагодба за Сплит, Трогир, Биоград, Нин и Задар је уследила, али потом и ново млетачко освајање 1075. године, када и умире Крешимир. Његов наследник Дмитар Звонимир (1075–1089) био је један од последњих великих хрватских владара средњега века. Склопио је брак са угарском принцезом Јеленом Лепом, након чега је уследило ширење власти у Далмацији и Славонији. Од папе Гргура VII 1076. године добио је круну и постаје краљ, нешто раније, или у исто време, када и Михаило Војислављевић. Звонимирова престоница је постао утврђени град Книн. Смрт и клетва краља Звонимира су још један пример прожимања историје и легенде, јер је у једну редакцију Летописа попа Дукљанина ушла традиција да су Хрвати убили краља на Косову пољу 1089. године.
Башчанска плоча је уклесани камен који бележи донацију земље од стране хрватског краља Звонимира бенедиктинском манастиру за време опата Држихе. Натпис је уклесан глагољицом на старо-хрватском, који је, према историчарима језика мешавина чакавског наречја и црквенословенског језика. Ово је важан споменик ране хрватске културе и писмености, обликоване у духу глагољаштва, које се управо у Хрватској и деловима Далмације најдуже и задржало.
Стјепан/Стефан II (1089–1091) био је последњи Трпимировић, у чије је време Јелена Лепа у Угарској позвала брата Ладислава да заузме Хрватску. Кумани, на наговор византијског цара Алексија Комнина, заустављају Угарску, а недуго потом изабран је за краља Петар Свачић (1093–1097), у чије је време било и последње уједињење Хрватске. Долазак Коломана на престо у Угарској, мир са папом 1097. године и поход на Хрватску учинили су крај овој средњовековној држави. Битка на Гвозду (Петрова гора) и погибија Петра Свачића, дефинитивно су означили крај независне средњовековне хрватске државе која више никада у историји није имала свог краља.
Коломан се налазио у Русији 1099. године, али повратак угарског краља 1102. године донео је коначно покоравање Хрватске и Далмације. Наводна Pacta Conventa, односно некакво прихватање Коломана за угарског краља, веома је упитно и оспоравано је још у претпрошлом веку. Неки научници сматрају да је спорно и постојање било каквог споразума са градовима и племством, али чињеница је да су неке традиције очуване током векова. Хрватска средњовековна држава престаје да постоји, иако су на њу подсећале неке установе и однос саме Угарске према Хрватској. Глагољаштво у Далмацији и црквено питање у овим крајевима су вековима надживели последње хрватске владаре, али сада у оквирима нове државе.
Остави коментар