Аутор: др Милиш Савин, историчар
Дуги деветнаести век за Србе у Војводини, односно јужној Угаској, тајао је од Темишварског сабора, на коме је први пут формулисана идеја о неопходности формирања аутономне Српске Војводине, па све до 1918. године, односно конца Првог светског рата. Овај рад ће се пре свега бавити периодом од Бечкеречког сабора 1861. године, до ког је дошло након што је аустријски цар укинуо Српску Војводину, па до суспензије српске црквено-школске аутономије 1912. године у праскозорје Великог рата.
На Благовештенском сабору, демократским путем изабрани предствници Срба са подручја бивше Војводине (без границе), су у шеснаест тачака изнели своје захтеве према аустријском цару, од којих су кључни били они којима је затражено формирање аутономне Српске Војводине у чији састав би ушли Срем, Банат и Бачка са границом, и на чијој територији би српски језик био званични. Пре самог Благовештенског сабора, упркос противљењу старијих и угледнијих српских првака из Новог Сада, на челу са Јованом Хаџићем, за новосадског градоначелника изабран је адвокат Светозар Милетић, млађи политичар, са великим искуством у националном раду и политичкој борби. На челу са Милетићем, Нови Сад постаје светионик, српске просвете и културе, али и ударна песница у борби за српску равоправност, уставност и грађански либерализам. Нови Сад је постао српска Атина, у пуном смислу те речи, алудирајући наравно на античку Атину, као оазу старовековне културе, демократије, али и економског благостања.
Широј али и стручној јавности готово да није познато да је назив Српска Атина осмислио и први пласирао Милетићев ватрени следбеник, али и како су поједини савременици тенденциозно тврдили, кафански друг Стеван Јелинић. Српски високи клер Карловачке митрополије/патријаршије је генерацијама био ослоњен на конзервативни бечки двор, а касније, након аустроугарске нагодбе, лојалан пештанској мађарској влади. Ђорђе Стратимировић, упркос ранијим размимоилажењима са патријархом Рајачићем, био је један од предводника конзервативне стррује међу Србима, а око њега и патријарха Самуила Маширевића, формирала се група богаташа и политичких опортуниста, позната под називом Црна чета. Њу су чинили Јован Хаџић, Петар Нинковић, Емил Чакра, Милан Димитријевић Грозни, Аца Поповић Зуб и Јован Грујић Јота.
Ова политичка формација, од које ће се накнадно дистанцирати и сам Стратимировић, у почетку је деловала путем листа „Србобран“, који су финансирали патријарси Рајачић, а потом Маширевић. Србобран је покренут 1861. године са јединим циљем да опонира српској либерално-опозиционој, грађанској струји Светозара Милетића, у страху да Милетићева политичка група не постане нова окосница српског народног покрета, те на тај начин демонополише утицај крупног српског клера и богаташких кругова, ослоњених на цара, а касније и на владу. Високи српски клерици су уживали привилегије и огромно богатство, које их је доводило у ранг феудалних магната.
Пропаганда Црне чете и карловачких патријарха је управо потенцирала представу о Светозару Милетићу као кафанском човеку, а самим тим, и о Стевану Јелинићу као његовом кафанском другу. Како је „Србобран“, под окриљем аустријског двора, пре свега канцелара Шмерлинга, поред српских либерала, често опањкавао и мађарске политичке чиниоце, то спроводио неку врсту пробечке, али антимађарске политике, након Аустроугарске нагодбе 1867. године, он је престао да постоји. Исти Срби, који су за рачун аустријске владе били против Милетића и Мађара, након Нагодбе су се ставили у службу мађарске владе и наставили борбу против Милетића и српског либералног грађанства. Уместо „Србобрана“, формиран је „Српски народ“, а на његово кормило дошао је најцрњи припадник Црне чете, Јован Грујић Јота.
С обзиром да је на самом почетку, пре него што је био ангажован од стране Стратимировића и клера, био и сам следбеник Светозара Милетића, Јота је у клеветању Милетића одлазио најдаље. Уз Јоту, у антимилетићевској хистерији, предњачили су Ђорђе Поповић Даничар и Милан Димитријевић Грозни. Грујић је до те мере постао полтрон мађарског владајућег естаблишмента, а у својим насртајима на Милетића претерао толико да је његова критика на концу попримила антисрпске моменте, да је његов часопис у народу преименован у „Турски народ“, а он, патријарх, Грозни и Даничар су названи туркосима.
Посебно плодну сарадњу у нападима на Милетићеву политику, Јота је остварио са владиком бачким, а потом и карловачким патријархом, Германом Анђелићем. Упркос упорном стварању слике о Милетићу и његовим сарадницима као кафанским пијанцима, управо је Јота, добио од Анђелића одрешене руке, да неограничено располаже са манастирском ракијом, вином и берметом, којима је корумпирао новосадске пијанце, које је ловио да подрже његову и патријархову политику. Не треба заборавити да су, у периоду пре него што је Светозар Милетић основао Српско народно позориште и пребацио Матицу српску у Нови Сад, управо градске српске кафане биле нека врста српских културних, друштвених и политичких кругова. У деветнаестом веку у Новом Саду су постојале четири српске цркве, две гробљанске капеле и једна молитвена сала. Период који је отпочео доласком Милетића на место градоначелника Новог Сада, односно Благовештенским сабором, а који се оконшао суспензијом српске црквеношколске аутономије 1912. године, је најзначајнији период у историји Новог Сада.
У целокупном двестaседамдесетогодишњем континууму постојања Новог Сада, доба Српске Атине има највећи историјски значај и најинтензивнију културну и политичку динамику. До 1861. године Нови Сад није имао ни приближно снажан политички значај у војвођанском српству, био је пре свега занатско и трговачко чвориште. У првих десет година овог периода створено је оно што је познато под називом Српска Атина, а чији су стубови управо били Матица Српска, Српско народно позориште, лист „Застава“, Српска народна слободоумна странка и Уједињена омладина српска, оносно резултати рада Светозара Милетића и његових сарадника. Поменуте новосадске српске институције је су омогућиле концентрацију најзначајније српске елите у Новом Саду, а српка политичка елита је уједно била и научна, образовна, књижевна и финансијска елита. И данас смо сведоци бројних институција које је овај круг људи успоставио невероватном брзином и снагом, у тадашњем граду од око двадесетак хиљада житеља, од којих је свега осам хиљада било српске народности.
Као водећа политичка фигура овог доба, Светозар Милетић је доживео да о њему буде написано много песама. Међу бројнима, песме о њему су писали Васа Живковић, Јован Јовановић Змај и Лаза Костић. Он је свакако најопеванији војвођански политичар свих времена. Поред Милетића, од српских политичких првака овог доба, најзначајнији су Михаило Полит Десанчић, Михајло Миша Димитријевић и Јаша Томић. За разлику од Милетића који је знао да буде бунтовник и галамџија, његовог ученика, политичког сарадника, а касније и адвоката, Полита су красили другачији манири. Он је пре свега био углађени елитиста, умерени опортуниста, али никада до те мере опортун да би се одрекао својих идеала и принципа. Савременици су га описивали као енглеског лорда залуталог на новосадску калдрму.
Миша Димитријевић је био најталентованији српски политичар, доследан либерал и тврди српски националиста, са ретким талентом за писање. Једини достојни политички и идејни наследних Светозара Милетића у млађој генерацији, храбар и одлучан. Његов огромни политички и лични потенцијал је прекинуо Јаша Томић заклавши га са предумишљајем, ритуално на препуном јавном месту, наневши огромну штету српском националном покрету. Сам Јаша је до прекида сарадње са социјалистиким часописом „Волксштат“, баштинио социјалистичке, готово комунистичке идеје, раније него што је формиран раднички покрет на територији Угарске на челу са Палом Габором Енгелманом. Социјализам је временом заменио са грађанским левим радикализмом, помешаним са српским национализмом, или прецизније шовинизмом. Био је до тада невиђени популиста и манипулатор. Кроз фанатичан публицистички рад, користио се често субјективним и тенденциозно реинтерпретираним чињеницама, како би манипулисао националним и социјалним осећањима војвођанских Срба. Чином клања Мише Димитријевића, постао је вишедеценијски тајни сарадник мађарских властодржаца, којима је уносећи поделу у српске редове, велику услугу чинио.
Прецизно говорећи, термин Српска Атина у ужем значењу се пре свега односи на период између два Туциндана, оног из 1860. године, када је Милетић објавио свој чувени програмски чланак, који ће пре усвајања Бечкеречког програма из 1869. године, бити једини суштински документ који је оријентисао српску опозициону политику на Угарском сабору, те Туциндана из 1890. године, када је Томић убио Димитријевића. Након овога, долази период декаденције, познат и као пад либерализма код Срба у Угарској. Током друге половине деветнаестог века, Нови Сад је доживео велику обнову, узевши у обзир да је 1849. године бомбардовањем са Петроварадинске тврђаве разорено две трећине града.
Тада, уз нове угарске органе, настаје и нови део Новог Сада, доминантно насељен мађарским становништвом. Зида се католичка црква са оснвном школом, где се данас налази основна школа Бранко Радичевић, недалеко одатле зида се Католичка гимназија… Цео део од Футошке улице, Грбавица, Јодна Бања, Адамовићево Насеље, Телеп се популише пре свега мађарском сиротињом из источног Баната, Ердеља, Буковине… Захваљујући бирачком цензусу, који је подразумевао имовински праг, или одређено образовање и звање, Срби остају доминантни фактор у граду, пошто имају скоро две трећине бирача, упркос трећини популације. Српске културне установе у Новом Саду, међу којима је поред наведених, али и Српске гимназије, био и значајан број читаоница, претежно су издржаване од прилога новосадских Срба. Био је велики број ситних приложника, а издвајање за сопствене културно-просветне установе, било је ствар поноса и престижа већине новосадских кућа које су биле у могућности. Ове тежње ка грађанској равноправности и извесној националној аутономији Срба у Новом Саду и Војводини, мађарске безбедносне службе и министарства силе су лажно карактерисали као некакву заверу ради стварања етнички чисте Велике Србије, на подручју тадашње јужне Угарске, чему се одлучно морало стати на пут. Оваква поставка није била базирана на чињеници, пошто српска политичка мисао са ове стране Дунава и Саве, није препознавала сличне намере, све до краја Првог светског рата.
Резултат тенденционалног информисања је био пораст дистанце између српске популације и угарских државних органа, који су све агресивније спроводили политику помађаривања, у намери да створе једну једнонационалну чистомађарску државу, у оквиру политика свемађарства и великомађарства, које су тада биле у зениту.
У Новом Саду, захваљујући присуству крупнијег капитала, своје мецене, који су им финансијски подржавали рад, нашли су и чувени сликари попут Паје Јовановића и Уроша Предића. Избори за Црквено-народни сабор 1902. године представљали су кључну победу радикала, не само у Сабору већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима. Добијају чак 37 мандата, спрам 5 либерала, 11 владиноваца и 19 самосталаца из Хрватске. Све остале странке постају само немоћни сведоци радикалске политике. Управо овај сазив Сабора учвршћује нас у уверњу да је постојао договор радикала са угарским структурама, на основу ког је Томић изашао на слободу после тешког убиства. Наиме, у ранијим ситуацијама када је српска опозиција побеђивала на изборима за Сабор, спрегом клера и владиног комесара није омогућено функционисање истог. Овај пут, међутим, српска веросиповедна аутономија је сервирана радикалима без икаквих препрека. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су затекли све измиране трошкове и вишак од 800.000 круна у каси. Након одласка са власти из аутономних органа 1910, радикали су драстично умањили имовину Српске цркве те оставили дуг од 800.000 круна. Наиме, радикали су одузели имовину од цркава и манастира те је прогласили за имовину аутономије којом они управљају. На овај начин су спровели своју антиклерикалну политику, али је читав период њиховог управљања обележен корупцијом, проневерама и аферама. Тако је беочинска цементара одузета беочинском манастиру, а потом продата новом власнику блиском угарској влади.
Током свог деловања радикали су начинили велики број прекршаја, који ће касније бити правно објашњење за укидање целокупне српске народно црквене аутономије 1912. године. Радикале су 1910. сменили српски самосталци из Хрватске, пактирајући са новом угарском владом, са којом радикали нису били у добрим односима, вративши се опозиционом деловању. Почетком XX века, на војвођанском простору јавља се читав низ демократских група окупљених око својих листова, које теже оснивању Српске демократске странке. „Либерали су се, донекле са правом, сматрали за интелектуалну елиту српске грађанске класе. Али, сигурно је да је танки слој српских демократа (Остојић, Јакшић, Стајић, Петровић и други) био на знатно вишем интелектуалном нивоу.ˮ За разлику од социјалиста, демократе су биле противне класној борби и револуцији, а залагале су се за социјалну правду до које би дошло демократском реформом друштва. За разлику од угарских социјалдемократа, демократе су инсистирале на српској, родољубивој, компоненти и борби за национална права. Главно упориште демократа, била је борба против сваког шовинизма, те су често цитирали девизу: „Ближи ми је Мађар демократа, него Србин аристократаˮ. По њиховим речима „национализам је постао мач, а демократија штит српског народа.ˮ
Демократе, ипак, до краја неће формирати политичку странку са јединственим програмом, чувајући идејну аутономију својих група, они ће функционисати као савез. Десни пол овог покрета чиниће група сомборских конзервативних демократа, ослоњених на некадашње нотабилитете, око Јована Јоце Лалошевића, а леви, кикиндске демократе као иницијатори и носећи стуб целог покрета, сам центар српских демократа из Војводине биће оличен у новосадској организацији и Тихомиру Остојићу. Демократе су либерале и радикале сматрале превазиђеним политичким опцијама, окупљеним око застарелих програма. Либералима су замерали потпуну пасивност и конзервативност. По демократама, Јаша Томић није одговарао модерном времену, а радикалима су замерали на демагогији, тврдећи да су Србе „бесавесни радикалски шпекуланти сјурили у буџак наше (црквене) аутономије, јер они од те аутономије живе…ˮ
Непосредно пред почетак Првог балканског рата Срби у Аустроугарској су изгубили своју црквено-школску аутономију. Иако су и одређене српске политичке структуре, попут радикала, финансијским злоупотребама у оквирима аутономије, допринеле оваквој ситуацији, тешко је избећи утиску да је то био само непосредни повод, а не и прави узрок деловања бечког двора на штету својих грађана српске националности. Управо велика разочараност и потиштеност српске јавности у Војводини било је плодно тле за вести о тријмфу српске војске на Балкану, о чему нам сведочи новосадска српска штампа.
Дописник новосадске „Заставе“ са бојишта Првог балканског рата је био лидер војвођанских радикала Јаша Томић. По његовом схватању апсолутни примат је имала романтичарска представа о историји, чија је сврха била да, манипулипулацијом емоцијама, храни националистичку идеологију. Његови ратни извештаји представљали су уподобљавање стварности унапред претпостављеним очекивањима о мисији српске војске. Упркос Томићевом некритичком одушевљењу, реална ситуација му није давала много простора за улепшавање, пошто је спремност српског сељака на рат и жртву, у овом историјском тренутку, била значајна. Томић је тражио начин да Европу, узнемирену анксиозношћу сопствених интереса, одобровољи у корист националне еманципације балканских народа. Читањем његових извештаја стиче се утисак о српској војсци, њеном карактеру, војно-политичком циљу и значају борбе за националне интересе.
За новосадски „Браник“, гласило Српске либералне странке, знатан број ратних извештаја послао је, Вељко Петровић, већ у то време познати српски књижевник. Петровић је, за разлику од Томића, припадао једном интелектуалном кругу војвођанских Срба, који су осуђивали делатност своје политичке елите у Аустроугарској, али и процес мађаризације који је почео да узима маха, нарочито у боље ситуираним грађанским српским породицама. „Зађите само у Сомбор, Нови Сад, Суботицу, Темишвар и друге вароши Угарске, па запитајте где им се деца школују, загледајте у кући колико има српских књига и листова, преслушајте како се у њиховим кућама говори“. Политичка снисходљивост, партијска разједињеност, као и однарођивање, били су круцијални проблеми од којих је у битној мери зависио ионако мали демографски статус Срба у Угарској.
Поред Јаше Томића и Вељка Петровића, значајан траг у ратном извештавању оставио је и Васа Стајић, кога је такође обузела национална еуфорија. Иако није писао ни за један новосадски лист, Стајић је утицао на јавно мњење у Новом Саду, путем сомборског „Новог Србина“. Стајић објављује парадигматични чланак „Светли дани“, у коме, поред осталог, пише: „Наде које су вековима таме и страдања одржале српски народ, снови толиких нараштаја српских, данас се увелико остварују… Над четири старе српске престолнице, над Приштином, новопазарским Расом, царским Скопљем и Призреном поносно се бије тробојна застава српска. На косовском разбојишту, у белој Грачаници цркви, одслужен је помен за навек освећеним косовским витезовима…“
У Новом Саду је излазио и лист „Српство“, орган радикалских дисидената, блиских мађаркој влади, који су подругљиво називани подрепаши и Тисини мали каплари. По речима Јована Скерлића, овај лист је пре почетка Првог балканског рата о Србији писао ружније од појединих бечких и пештанских новина. Када је почео рат, „Српство“ је осудило империјалистичку политику великих сила, пружило безрезервну подршку ратним напорима Србије, а власник листа, др Миладин Свињарев, је као лекар-добровољац ступио у српску војску. За свој лист је, када је био у могућности, слао извештаје са фронта. За своје заслуге одликован је орденом Светог Саве.
Ослободилачки рат на Балкану је услов опстанка и прогреса балканских народа, писало је „Српство“ након свог преображаја, а за Србију је тај рат и животна потреба и морална обавеза према поробљеној браћи. „Српство“ је истицало да војвођански Срби симпатишу и подржавају Србију у борби за слободу. „Српство“ се путем својих текстова обрачунало и са делом мађарске јавности који је ружио четири хришћанске земље, а навијао за Турску у балканским ратовима. У време сталне антисемитске пропаганде у Аустроугарској, „Српство“ је писало о патриотизму Јевреја у Србији, који су својим материјалним прилозима и као добровољци учествовали у борби. Српство је посебно апеловало на Новосађане да шаљу помоћ београдском Црвеном крсту.
Остави коментар