Аутор: Проф. др Горан Васин
Црквено-народни сабори били су најважнија институција Карловачке митрополије. На њима се одлучивало и разматрало свако црквено и школско питање живота у самој Митрополији. Нема важније политичке и црквене личности код Пречана која није учествовала на црквено-народним саборима. Патријарх Јосиф Рајачић, Јован Суботић, владике Платон Атанацковић и Никанор Грујић, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, патријарх Герман Анђелић, Јаша Томић, патријарх Георгије Бранковић, Светозар Прибићевић чине део мозаика најзначајнијих представника Срба у Монархији на Саборима.
Читаве политичке и црквене генерације трајале су и смењивале се на црквено-народним саборима. На Благовештенском сабору последњи пут се појавио патријарх Рајачић, а први пут гласно чуо Милетић. Од 1872/1874. полако, али сигурно повлаче се Никанор Грујић и Јован Суботић. Никанор Грујић после 1874. ниједном се није појавио на црквено-народном сабору, а живео је до 1887. Једино су патријарх Георгије Бранковић и Михаило Полит Десанчић одолевали времену скоро пет деценија. Бранковић је од 1861. до 1907. био посланик свих сабора. На његовом последњем сабору први пут озбиљнију улогу имао је Светозар Прибићевић. Полит је на Црквено-народном сабору имао седамдесет осам година, поменути Прибићевић тридесет две. Дуго трајање српских политичких елита свакако је доприносило и генерацијском и политичком јазу, али о овом питању тек треба размишљати. Светозар Милетић је своју политичку каријеру окончао 1882, са шездесет година, после пуних двадесет година управљања највећим делом политичких процеса код Срба у Монархији. Окупљање политичких олигархија пречанских Срба око Милетића довело је до фаталног исхода убиством Мише Димитријевића. Јаша Томић је тада имао свега тридесет четири године.
За педесет три године, бирано је шест патријарха, а престо је био упражњен једанаест година. Бирано је пет администратора Митрополије. Патријарси Самуило Маширевић и Прокопије Ивачковић били су сасвим слабе личности када је у питању организација црквеног живота и односа са паством и епископима. Патријарси Герман Анђелић и Георгије Бранковић поред својих изразитих способности имали су сувише велику опозицију на црквено-народним саборима па се тако често дешавала паралисаност српских институција. Преплитање Цркве са политиком у овом периоду било је свакако веома негативна сцена у српском друштву. Понети романтичарским духом либерали су чинили све да промене Цркву, наилазећи на жестоке отпоре. Епископални карактер и универзалност српске цркве није остављао места за веће промене. Ипак епископи су врло често манипулисали и самим Милетићем покушавајући да добију евентуалну подршку за своје личне амбиције. Не може се сметнути са ума чињеница да су и сами свештеници често знали бити опозиција својим епископима на седницама црквено-народних сабора. И СНСС и касније СНРС имали су своје присталице, свештенике који су преко штампе често писали лоше о стању унутар Цркве. Кључну реч је ипак на крају давала држава, најчешће се стављајући на страну епископата.
Посебно од 1906. и почетка Царинског рата долази до појачаног притиска на представнике српско-хрватске коалиције и шире до појачаног помађаривања у јужној Угарској. Званични Београд је свакако већу пажњу придавао политичким активностима Коалиције него самој црквено-школској аутономији и црквено-народним саборима. Анексија Босне и Херцеговине узбудила је пречанску јавност, која је очекивала реакцију из Србије и писала о агресивној политици Двојне монархије. Избор патријарха Лукијана и Синодско устројство нису прошли неопажено у Краљевини Србији. Посебно су победе српске војске и глорификација српских победа у пречанској штампи, непосредно после укидања црквено-школске аутономије (1912) утицале на појачавање агресивније политике према Србији и Србима у Монархији. Од Сарајевског атентата више није било могућности да се води избалансирана политика. Краљевина Србија се нашла пред агресијом моћног суседа, а Срби у Аустроугарској фактички осуђени на таворење у нади да ће крај рата донети и коначну промену политике и дуго чекано уједињење и ослобођење.
Архијереји Карловачке митрополије у временима решавања српског питања у Аустроугарској, били су важна спона у ланцу српских пречанских елита које су покушавале да се изборе за опстанак Срба у Монархији. Патријарх Герман Анђелић је на првом месту имао на уму очување положаја Цркве и Синода, од све већих притисака либерала и радикала када су у питању унутрашњи црквени послови. Његова велика енергија коју је улагао да реши црквено питање, у великој мери потрошена је у деценијском сукобу са Милетићем и либералима. Патријарх Георгије Бранковић, највећи ктитор задужбинар Карловачке митрополије, доживео је судбину сличну Анђелићевој. Прогоњен, вређан, омаловажаван, од стране радикала, суштински је био мудар, трезвен и обазрив човек врло добро свестан да се против угарске државе тешко може употребити демагогија. Под стигмом бившег Милетићевог саборца, био је стална мета напада радикала, који ће се по доласку на власт у црквено-школској аутономији врло брзо прикључити мађарским странкама у наступима за Угарски сабор. Бранковић је одолевао и помагао школе, цркве и манастире. Другог избора није имао. Држао се достојанствено и изнад свакодфневице. Већ неколико година после смрти многи су са сетом жалили седог патријарха који је сталожено управљао Црквом.
Патријарх Лукијан Богдановић био је последњи Карловачки првојерарх, најмлађи и један од најспособнијих чије је време тек требало да дође. Трагизам времена, бреме српских раскола сломило је младог човека са патријарашким звањем које је бранио на најбољи могући начин. Српска средина га није до краја разумела. Трагична смрт била је рефлексија српске пречанске трагедије. Крај једне ере и епохе. Победа Србије у Великом рату донела је избављење од сигурне пропасти.
Остави коментар