СРПСКА ДЕСПОТИЦА ИРИНА КАНТАКУЗИН У ОБНОВЉЕНОЈ ДЕСПОТОВИНИ – СМРТ ДЕСПОТИЦЕ ЈЕРИНЕ 1457. ГОДИНЕ  

СРПСКА ДЕСПОТИЦА ИРИНА КАНТАКУЗИН У ОБНОВЉЕНОЈ ДЕСПОТОВИНИ

СМРТ ДЕСПОТИЦЕ ЈЕРИНЕ 1457. ГОДИНЕ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Након страховитог пораза хришћанске војске код Варне у Караманском рату 1444. године и пасивне улоге деспота Ђурђа у датим догађајима, дошло је до извесних промена и на османлијском двору. Наиме, султан Мурат II напустио је престо препустивши га тринаестогодишњем сину Мехмеду. Због примирја које је било на снази са Османлијским царством, Ђурађ се окренуо решавању других горућих проблема које је Деспотовина имала са суседним, супарничким државама. Наведене намере могао је једино да спроведе у заједници или макар савезништву са одређеном моћном суседном државом или феудалном облашћу. У том циљу, крајем 1446. године, предузео је одлучне кораке. У нешто мирнијим околностима, уколико се дате прилике могу на тај начин терминолошки детерминисати, деспот Ђурађ је уговорио брак свом најмлађем сину Лазару. Преговори о женидби најмлађег деспотовог сина почели су почетком 1446. године. Нова српска принцеза постала је Јелена, кћерка морејског деспота Томе Палеолога, а сама свадба је уприличена у Смедереву децембра 1446. године. На свечаност је допутовао и Ђорђе Филантропен, исти човек који је Ђурђа увео у деспотско достојанство, како би сада преузео своју улогу у церемонији венчања сина деспотице Јерине и деспота Ђурђа. Претходно наведене преговоре о браку, водио је деспот Константин Драгаш, брат Томе Палеолога, а уопштено посматрано од времена обнове Деспотовине 1444. године, знатно упечатљивију улогу у политичком животу Србије, имао је велики број Грка у деспотовој служби. Посебно је тај број „грчких службеника“ српског деспота, постао енормно велик након пада Цариграда под турску власт 1453. године. Упркос оскудним подацима у изворима, сасвим је извесно да је у афирмацији „грчког елемента“ када је у питању племићка и чиновничка служба у Србији деспота Ђурђа, одлучну улогу имала српска деспотица Ирина Бранковић. Истовремено, деспотица Јерина се од времена доласка Јелене Палеолог у Србију и породицу Бранковић, нашла у веома специфичној ситуацији. Наиме, као ћерка јединица, припадница царске лозе, будућа деспотица Јелена, своју набуситу, односно хладну и горду природу показала је управо у свом односу према свекрви Јерини и то већ од почетка свог новог живота у породици Бранковић. Ускоро, Лазар је и формално постао очев наследник, али и савладар.[1]

Судбоносни догађаји везани за слом Ромејског царства и последње године постојања или боље рећи агоније Српске деспотовине, свакако су били у времену динамичних активности појединих, ако не и свих чланова владарског дома Србије. Нажалост, векови који су уследили после нестанка самосталне српске средњовековне државе и сва стања и процеси везани за исте, учинили су да готово сви трагови и писани извори буду недоступни за историјску науку и историографију када је реч о улози деспотице Јерине у једној од најзначајнијих епоха које су обележиле прошлост српског етноса. Потпуно је незамисливо да Ирина није имала свој суд или одређени утицај на деспота Ђурђа у времену када је пред лицем Европе и хришћанске цивилизације у пламену нестајало Источно Римско или Ромејско царство, односно његови остаци оличени у „неуништивој стени“ православља – Константинопољу. „Други Рим“, царска престоница, дом Јерининих предака, постао је Стамбол, за хришћанску Европу XV до XIX века, седиште „азијског Молоха“. У борбама за његово освајање, као турски вазал учествовао је и деспотицин муж, Ђурађ са једним војним одредом јачине од 1500 ратника које је предводио војвода Јакша Брешчић, родоначелник чувене племићке породице Јакшића, рођака потомака Јерине Бранковић. Као што смо навели, за историографију или за аутора овог рада, драгоцени подаци о улози српске деспотице у овим збивањима, остали су потпуно недоступни. У исто време, деспот Ђурађ је покушавао на све начине да заинтересује државе Западне Европе на један свеопшти устанак против Турског царства. У фебруару 1454. године сазван је сабор у Будиму како би се договорили о мерама које треба предузети и одлучено је да на челу експедиције буде постављен Јован Хуњади. Са великим жаром се расправљало на сабору, где је одлучено да се у дате сврхе и више свештенство опорезује, као за време краља Жигмунда. Предузето је још низ озбиљних мера, али су заборављене кад је опште узбуђење прошло.[2] Слична ситуација је била и у Немачкој, када је цар Фридрих III сазвао Сабор сталежа у Регенсбургу, међутим, није нашао за потребно да и лично дође. Циљ српске политике је и даље био да обезбеди угарско-турски мир, јер би деспот једино тако очувао положај своје државе. Зато је послата српска делегација на Порту са искусним војводом Вукосавом који је уз помоћ деспотових везирских веза успео да добије пристанак за обнову уговора из 1451. године. Везири су захтевали што бржи одговор, јер су сумњали у Будим, зазирући да преговори представљају лукавство, срачунато да се добије на времену и осујети напад на Београд. Ђурађ је захтевао да се у Сегедину састане нови сабор како би се одредило колико треба да траје примирје, али напори српског господaра нису уродили плодом јер је на Порти преовладавало ратно расположење.[3]

Пред наступајућим терором, деспот је прво утврдио тврђаве које су се налазиле под контролом његове војске, па се затим с породицом, двором и материјалним драгоценостима, крајем јула 1454. године пребацио у Угарску надајући се да ће тамо утицати на угарске магнате. Продревши у Србију, султан је расподелио војску и на Смедерево послао Исак-бега док је са остатком војске марширао на Београд. Српску престоницу је бранило шест хиљада ратника, највероватније под командом Томе Кантакузина. Након изванредно изведених стратешких диверзија од стране српских чета, Смедерево је одбрањено, а ускоро је султан Мехмед II одустао од опсаде Београда. Међутим, наредне године, тачније 1. јуна 1455., пало је Ново Брдо, чиме је Српска деспотовина Стефана Лазаревића преполовљена на два дела. Вест о паду Новог Брда деспот је сазнао у Ђуру, где се одржавао Државни сабор. Сабор је расправљао о новом противосманском походу и у складу с датим плановима, скупљању војске. Планирано је да хришћанску војску у логистичком и војно-стратешком смислу припреме и предводе Јован Хуњади, краљ Ладислав, бургундски војвода, папа, напуљски краљ и деспот Ђурађ, који је, упркос свим недаћама, обећао десет хиљада ратника. [4] На сабору се посебно истакао фрањевачки фратар Јован Капистран који je свесрдно покушавао да наговори српског деспота да прихвати католичку вероисповест, као услов за помоћ у борби против турске најезде. Мавро Орбини у свом делу „Краљевство Словена“ цитира деспотов одговор на „насртаје“ фрањевачког оца у покушајима преобраћивања српског владара и њгове земље: „Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака.“[5] Остављајући Капистрана, остарели Ђурађ је кренуо на још један поход. Из Ђура је отишао у Беч код краља Ладислава рачунајући на његову помоћ, међутим краљ, заузет својим бригама, предлагао је сазивање још једног сабора за идућу годину, који би расправљао о идентичним питањима. Ђурђу је било доста расправа и сабора, па се, схвативши да најављени противосмански поход неће бити остварљив, барем у тадашњој констелацији политичких снага у Југоисточној и Средњој Европи, одлучио на склапање мира са турским султаном. Српско-турски мир је склопљен крајем лета 1455. године, када се деспот са породицом вратио у Смедерево. Према одредбама мира, султан је задржао све земље које је у претходном рату освојио, остављајући власт српском деспоту над територијом између река Саве, Дунава и Западне Мораве, што је представљало само половину негдашње територије Деспотовине. Такође, деспот је остао вазал османског султана, с обавезом плаћања годишњег данка који је имао нешто мањи износ него у ранијем периоду.[6]

Вести о животу српске деспотице Јерине из периода након повратка у Смедерево 1455. године, још су оскудније. Знамо засигурно да је у септембру исте године, након више одлагања коначно одржан чин венчања између сина Стефана Вукчића, Владислава и Ане Кантакузин, рођаке српске деспотице Јерине. Не успевши очувати земљу од потпуног расула, Ђурђевим мукама као да није било краја. Без обзира, што је резидирао на самој угарској граници, никако није успевао да постигне споразум с „губернатором“ Јованом Хуњадијем. Капетан Београда Михаило Силађи, познатији у нашој традицији као Михаило Свилојевић, почео је с градњом једне тврђаве са деспотове стране Дунава, у близини Смедерева. Деспотово неслагање с том градњом, убрзо је прерасло у отворени сукоб, у коме су Ђурђеви људи напали Михаила и његовог брата Ладислава при изласку из београдске тврђаве. Крајем јесени 1455. године, у изненадној акцији која је изненадила Мађаре, Михаило је успео да умакне у Београд, али такву судбину није доживео и његов брат Ладислав. Због куге која је харала Србијом и изузетно високе стопе смртности, деспот је са породицом напустио Србију и прешао на своје имање у Купиново, у Срему. Михаило Силађи је искористио добијену прилику и 17. децембра 1455. године са неколико стотина коњаника кренуо је за Бранковићима. Дошло је до битке у којој је остарели Ђурађ морао да прихвати отворену борбу, а према тврдњама Константина Јаничара, том приликом су му одсечена два прста на десној руци у којој је држао мач.[7] У току саме борбе, деспот Лазар је успео да се склони, док су рањеног деспота заробили и одвели у Београд, тражећи за њега велики откуп. После дужих натезања, српске власти су пристале да дају откуп, пошто је био у питању живот рањеног и старог Ђурђа. Новац је тек требало набавити. Тада се десила једна значајна и врло дирљива епизода у животу деспотице Ирине, која много сведочи о њеном стварном личном карактеру, толико различитом од оног који су епска поезија и народно предање „усадили“ у ментални склоп и поимање колективитета наредних генерација о особеностима и нарави српске владарке. Журба деспотице Јерине да прикупи огромну количину новца, као и њена жртва за свог мужа била је огромна. Наиме, постала је талац Михаила Силађија уместо изнемоглог и измученог супруга Ђурђа. Очајног и изможденог, Ђурђа су вратили у Смедерево. Ране на месту одсечених прста нису могле да буду саниране, а руку је захватила озбиљна, гангренозна инфекција, због чега је потпуно потамнела. Готово бесвесног, грозничавог стања, деспот је видно слабио, а његово га је ментално стање постепено напуштало. Ослабело тело није се више могло само „бранити“, а други терапијски поступци били су недоступни за оновремену здравствену заштиту и медицину. Деспота је од саме ране више заболело то што су га преварили угарски племићи, поступак сина Лазара, који га је на неки начин издао, јер није пристао да буде талац. Уместо њега, то је учинила његова верна и мудра супруга Ирина. Ђурађ је скупио новац, али „тамничарима“ је морао да преда и своје поседе у Угарској, Бечеј и Шољмош. Иза овог нечасног чина није стајао угарски краљ Ладислав, јер сутрадан после напада на српског господара деспот Лазар се одмах упутио у Будим, и чувши за невоље рањеног Ђурђа: „…краљ је плануо од беса, наредивши да се обустави исплата откупа, да се престане са заузимањем Ђурђевих добара и да се пусти Јерина.“[8] Подједнако, према српским и угарским изворима, целу акцију заробљавања и напада на деспота Ђурђа, осмислио је и финансирао Јован Хуњади, а његов шурак Михаило Силађи само је спроводио већ припремљене планове. Односи два великана ових простора и своје епохе, који су цео живот посветили неуморној и неумитној борби против Турака, сада су постали смртни непријатељи. Односи су се потпуно закомпликовали, када је деспотова унука Јелисавета, супруга Хуњадијевог сина, превремено преминула од куге у јесен 1455. године. После њене смрти, деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија, више нису повезивале родбинске везе, а тиме је и последња спона мира и пријатељства била избрисана.[9]

Током зиме 1456. године, султан је вршио обимне ратне припреме на потезу између Стамбола и Једрена. Скупљао је војску у највећој тајности. Такође, деспот Ђурађ је вршио припреме, скупивши војску у броју од девет хиљада ратника, с којима је кренуо у сусрет отоманској армади. Услед боље опремљености и надмоћности Османлија, српска војска је у почетку претрпела пораз и велике губитке. Међутим, ситуација се променила и хришћанске снаге су под зидинама Београда и Смедерава извојевале чувене и чудесне победе. Након тих победа, у распону од неколико месеци, преминули су и Јован Хуњади и Јохан Капистран. Једна велика епоха ближила се крају. Изгубивши утицај у Угарској, а свестан немогућности постизања трајног мира с Турцима на својим немирним и несигурним, а надасве неутврђеним границама које је покушавао да заштити цео свој животни век, Ђурађ је преминуо у својој деветој деценији. Времешни деспот Ђурађ умро је у петак, 24. децембра на Бадњи дан. Велики људи се рађају или умиру на велики празник. Иронија судбине или пука случајност, учиниле су да је на тај дан, тачно четрдесетидве године раније, Јерина допутовала у Србију.[10] Поред измученог мртвог Ђурђа бдили су Јерина, Мара и сва три сина, док је Кантакузина, која се налазила далеко на Западу вест могла да прими најраније у јануару 1457. године. Први задатак несрећне породице Бранковић јесте био да сахране мужа, оца и владара. Историографија нам је оставила записе кад је деспот преминуо, чак и тачно време, али није остало забележено где се чин покопа десио. Сахрана владара у оронулој Деспотовини, требало је да буде обавијена велом тајни. Пошто се не зна тачно место гроба, изнете су претпоставке каснијих летописаца који бележе да се то догодило у Кривој Ријеци, Смедереву, Београду или селу Брусници.[11] Гледајући из угла савременика, брак деспота Ђурђа и деспотице Јерине, ипак је сматран складним или боље рећи срећним, макар до одређеног времена. Смрт једног сина, затим сакаћење два млађа, трагична судбина ћерки, у породицу су унели немир и неизрециву тугу, а некадашња топлина породичног дома и брака, као да више није долазила од деспотице, већ од Ђурђа, а прилике после његове смрти то су најбоље показале.[12] Од почетка свог живота посвећен само одбрани своје домовине, коју су градили његови преци, великани српске прошлости, неустрашиви и мудри Ђурађ, велики српски деспот, уколико је познавао своју децу, вероватно је могао да наслути да ће сав његов труд бити узалудан и да ће управо његови синови допринети свршетку расула Српске деспотовине. С правом се може рећи да је био једна од најтрагичнијих личности српске историје.[13]

Од 1446. године најмлађи деспотов син Лазар био је очев савладар, тако да је смена престола на српском двору дочекана без потреса и немира. Нови господар Србије, код султана Мехмеда II успео је да издејствује признање деспотског достојанства. Мавро Орбини је један од историчара који су писали о раније наведеним размирицама и неповерењу које је владало између старе деспотице Јерине и супруге деспота Лазара, снахе, деспотице Јелене Палеолог. Такође, деспотица се није слагала с политиком свог најмлађег сина и писани извори нас обавештавају о њеном ставу да је, због чувеног телесног сакаћења, Гргур неправедно лишен достојанства деспота Србије.[14] Размирице и неповерење су кулминирали 3. маја 1457. године када је стара српска деспотица пронађена мртва у Руднику. Гргур, Мара и Тома Кантакузин су у журби исте ноћи пребегли код султана Мехмеда II. Историчари који су оставили писана сведочанства о породици Бранковић, сматрали су да је деспотицу вероватно отровао њен син, деспот Лазар, тако што је по њeговом наређењу сипан отров у салату коју је појела. Критовул нам је дао објашњење да је Јерина са Гргуром, Маром и драгоценостима, кренула у бег код султана, међутим, Лазар је кренуо за њима и сустигао их у некој од српских тврђава. У вртлогу немира, брат и сестра су успели да се докопају султанове земље, док је деспотица услед старости и болести остала и убрзо преминула. Пошто је деспот Лазар сахранио мајку, са отуђеним благом вратио се у Смедерево. Ни до данас не знамо поуздано шта се заправо догодило. Да ли је заиста било могуће да је „мезимац“ Бранковића дигао руку на своју несрећну мајку или је деспотица једноставно преминула услед старости или неке болести? Међутим, већина извора нам поуздано потврђује да је Јерина била прогоњена од стране свог сина Лазара, а историчари, такође се слажу да је њена смрт била насилана, а „прст сумње“ упиру у деспота лазара Бранковића. Независно од онога што је деспотица желела или могла да учини као владарка пред крај живота, после Ђурђеве смрти, у широј размери ту ће се десити оно што ће по својој трагичности за даљу судбину српског народа увелико превазилазити последице свих ранијих династичких породичних раскола или пораза на бојном пољу, а пред налетом незаустављивог освајача.[15]

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

ИЗВОРИ

Објављени извори:

Bonfini-Antonii Bonfinii, Rerum Hungaricarum Decades Quatuor Cum Dimidia, Haanoviae, 1606.

Brokijer, Bertrandon de la, Putopis, putovanje preko mora, kroz Palestinu, Malu Aziju, Srbiju i Francusku, Čigoja štampa, Beograd, 2002.

Jagić Vatroslav, Konstantin Filozof, Život Stefana Lazarevića despota srpskog, Glasnik Srpskog učenog društva, 42, Beograd, , 1875.

Medenica Radoslav, Aranitović Dobrilo, Erlangenski rukopis, Zbornik starih srpskohrvatskih narodnih pesama, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1987.

Mihajlović Konstantin, Janičarove uspomene ili turska hronika, Beograd, 1986.

Orbini Mavro, Kraljevstvo Slovena, Srpska književna zadruga, Beograd, 1968.

Sremac Đorđe, Poslanica o propasti Ugarskog kraljevstva, Srpska književna zadruga, Beograd, 1987.

Stojanović Ljubomir, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Srpska kraljevska akademija, Sremski Karlovci, 1927.

Stojanović Ljubomir, Stare srpske povelje i pisma, I/1, II, Beograd, Sremski Karlovci, 1929-1934.

Filozof Konstantin, Život Stefana Lazarevića, despota srpskoga, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Čigoja, Beograd, 2007.

ЛИТЕРАТУРА:

Vukčević Milo, Đurđeva Jerina, u tradiciji i nauci, Vršac, 1934.

Grupa autora, Istorija srpskog naroda, Doba borbi za očuvanje i obnovu države (1371-1537), knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 2000.

Dinić Mihailo, Đorđe Sremac i naša narodna epika, Prilozi proučavanju narodne poezije, god. VI, sv. 1, Beograd, 1939.

Kalić-Mijušković Jovanka, Beograd u srednjem veku, Srpska književna zadruga, Beograd, 1967.

Laskaris Mihailo, Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji, prilog istoriji vizantijsko-srpskih odnosa od kraja XII do sredine XV veka, Pešić i sinovi , Beograd, 2000.

Nikolić Vidan, Prokleta Jerina, Legenda, Čačak, 2007.

Protić Milan St, Kusovac Nikola, Milošević Desanka, „Srpska despotovina, od početka XV veka do 1521, Ilustrovana istorija Srba“, Litera, Matica Srba i iseljenika, Beograd, 1992.

Serensen Asmus, Prilog istoriji razvoja srpskog junačkog pesništva, Studije o Srbima, preveo sa nemačkog jezika Tomislav Bekić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Vukova zadužbina, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 1999.

Spremić Momčilo, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994.

ЧЛАНЦИ, ЧАСОПИСИ И ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ:

Ivić Aleksa, Novi podaci o grofici Katarini Celjskoj, Letopis Matice srpske, 268, VIII, Matica srpska, Novi Sad, 1910.

Ivić Aleksa, Vukčević Milo, Đurđeva Jerina u tradiciji i nauci, Letopis Matice srpske, god. CCVIII, knj. 340, sv. 1, Matica srpska, Novi Sad, 1934.

Knežević-Dinić Dušanka, Srpska despotovina prema Turcima od pada Carigrada do opsade Beograda 1453-1521, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1961.

Spremić Momčilo, Srpska despotovina-susedi i strani uticaji, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2006.

Spremić Momčilo, Đurađ Branković, Srpski biografski rečnik, Matica srpska, Novi Sad, 2007.

Spremić Momčilo, Jerina/Irina Branković, Srpski biografski rečnik, Matica srpska, Novi Sad, 2009.

Stefanović Velimir, Kralj Matija i srpska despotovina, Letopis Matice srpske, 330, CCV, 3, Matica srpska, Novi Sad, 1931.

Ćorović Vladimir, Srpska despotovina u Sremu, rukopis iz zaostavštine, Sveske Matice srpske, Serija književnosti i jezika, sv. 10 (38), Matica srpska, Novi Sad, 2002.

[1] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 235. Упореди и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 315-321 и Мило Вукчевић, Ђурђева Јерина, у традицији и науци, Вршац, 1934, стр. 22-26.

[2] Душанка Динић-Кнежевић, Српска деспотовина према Турцима од пада Цариграда до опсаде Београда 1453-1521, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад, 1961, стр. 129.

[3] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 418.

[4] Исто, стр. 451.

[5] Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Чигоја, Београд, 2007, стр. 322. Упореди и Мавро Орбини, нав. дело, стр. 127.

[6] Константин Михајловић, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, стр. 36. Упореди и Момчило Спремић, Српска деспотовина-суседи и страни утицаји, Српска академија наука и уметности, Београд, 2006, стр. 430, Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 451-460.

[7] Константин Михајловић, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, стр. 38. Упореди и Мавро Орбини, нав. дело, стр. 127-128.

[8] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 474.

[9] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 238-239. О поменутим догађајима, види: Ђорђе Сремац, Посланица о пропасти угарског краљевства, Српска књижевна задруга, Београд, 1987, стр. 10-11. Упореди и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 472-474.

[10] Мавро Орбини, нав. дело, стр. 128. Упореди и Видан Николић, нав. дело, стр. 492. и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 490.

[11] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 496.

[12] Исто, стр. 497.

[13] Исто, стр. 497-500.

[14] Мавро Орбини, нав. дело, стр. 128. Упореди и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 505.

[15] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 241. О поменутим догађајима, види: Мавро Орбини, нав. дело, стр. 128. Упореди и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 505.