Српска народна либерална странка и Хрватско-српска коалиција

Аутор: др Милош Савин, историчар

Политички представници Срба у Хрватској током читавог XIX века покушавали су да се нагоде са хрватским странкама не би ли се заједнички изборили за бољи положај својих народа у односу на Беч и Будимпешту. Такве тенденције остале су без резултата јер хрватске политичке елите нису признавале равноправност свих народа на територији Хрватске и Славоније, већ стварање једног политичког народа – хрватског. Међутим, кад год би се нашли у подређеном положају у односу на Беч или Будимпешту, Хрвати су се по правилу окретали сарадњи са Србима. На основу тога можемо закључити да су Срби за хрватске политичаре били пожељан политички партнер, али непожељан политички народ.

До новог поглавља у српско-хрватским односима дошло је 1903. године када је положај бана напустио Карољ Куен Хедервари. Овакав расплет догађаја уско је повезан и са династичким и спољнополитичким променама у Србији која је почела снажније да утиче на своје сународнике у Хрватској, али и на хрватске опозиционаре. Те године дошло је и до смрти Бењамина Калаја, који је у знатној мери допринео хрватској политичкој нетрпељивости према Србима и огромној етничкој и политичкој дистанци између ова два народа. Угарска је у овом периоду отпочела широку акцију за добијање што веће, пре свега финансијске аутономије у односу на Аустрију, покушавајући истовремено да сузи финансијске капацитете Хрватске и Славоније, што је довело до врења међу становништвом у овим круновинама. Немачко-аустријски економски притисак, као и мађарски хегемонизам, довели су у Хрватској до масовног покрета 1903. године који је поред веће независности тражио и већу либерализацију друштва, укључујући и опште право гласа. Срби из Хрватске и Славоније у већински српским срединама нису учествовали у овом покрету, jeр су сећања на погроме из 1895, 1899. и 1902. још увек била свежа. Са друге стране, код једног дела Хрвата је сазрело искрено уверење да ништа добро не могу очекивати од Мађара, те да би најбоље било повезати се са Србима из Хрватске. Они су спас од франковачке хајке очекивали од Србије, али су били свесни да се то не може десити преко ноћи и због тога су и они имали разлога за сарадњу са умереним хрватским политичарима.

Значајну улогу на даљи развој српско-хрватских односа имаће представници српског дела напредне омладине на челу са Светозаром Прибићевићем, Будетом Будисављевићем и Јованом Бањанином, који су приступили Српској самосталној странци. Прибићевић је уз подршку либерала Богдана Медаковића, председника средишњег одбора Српске самосталне странке, 1902. године покренуо Нови Србобран, који ће пропагирати нова политичка схватања и нови метод политичке борбе Срба у Хрватској и Славонији за своја права. Млади самосталци су се такође базирали на идеји јужнословенског уједињења, али уједињења које је подразумевало ослобођење од аустроугарске власти. Југословенство младих самосталаца је подразумевало равноправност Срба и Хрвата, али и ослонац на Србију као стожер будућег јужнословенског ослобођења и уједињења. За разлику од Српске народне радикалне странке која је након разлаза са самосталцима отпочела изградњу сопствене страначке структуре у Хрватској и Славонији, Српска народна либерална странка и њено гласило Браник, пружали су подршку, али и корективну критику самосталцима, које су посматрали као аутентичне политичке представнике Срба у Хрватској и Славонији. Либерали су посебно ценили чињеницу да су самосталци од радикала преузели примат у борби за српска права, као и то што су самосталци покушавали да изграде чвршће односе са умереним хрватским политичким чиниоцима. Српска народна либерална странка је подржавала самосталце приликом предизборних договора и коалиција са Српском радикалном странком јер је то било од великог значаја за српски национални интерес.

Схвативши да у борби за хрватску државну идеју не могу рачунати ни на Будимпешту ни на Беч, хрватски политичари су почели да се окрећу Србима из Хрватске као природним савезницима. Током 1903. године хрватске политичке партије, изузев Франкове Чисте странке права, ревидирале су или ублажиле своје ставове по питању хрватског државног права, односно постојања једног политичког народа, те су признале Србима у Хрватској право на национално самоодређење, под условом да Срби признају Хрватску као своју домовину, што за њих никада није било спорно. Почетком 1904. године Српска либерална странка је у Бранику поздрављала дуго жељено српско-хрватско партнерство, напомињући да је убрзо након погрома над Србима дошло до невероватног отрежњења међу хрватским политичким факторима, па се више не одржава ни један хрватски политички скуп, на коме се не прича о неопходности српско-хрватске сарадње.

Српска самостална странка је на својој скупштини одржаној 26. маја 1905. године донела резолуцију, којом се чврсто декларисала против актуелних власти у Хрватској и Угарској и изнела став о неопходном заједничком наступу са хрватским опозиционим странкама. Овакав став српских самосталаца наишао је на позитиван одјек у хрватским опозиционим круговима. Поред српско-хрватског приближавања, дошло је и до приближавања хрватских и угарских опозиционих кругова, што је 3. октобра 1905. резултирало Ријечком резолуцијом. Хрватски опозиционари су нудили мађарским опозиционарима свесрдну подршку у борби за потпуну независност Угарске у оквиру персоналне уније са Аустријом, тражећи заузврат признање права на уједињење Далмације са Хрватском и помоћ у развлашћењу промађарске Народне странке. На позив хрватских опозиционара, скупу у Ријеци присуствовали су и представници Самосталне српске странке, док је позив франковцима изостао. Лидер Српске народне либералне странке, Михаило Полит Десанчић,  оријентисао је свој политички рад у знатној мери ка борби за већу државност Хрватске и финансијску аутономност у односу на Угарску. Веровао је да хрватску државност „Срби исто тако жарко љубе као и Хрвати”. Након доношења Ријечке резолуције, Извршни одбор хрватске удружене опозиције позвао је српске политичаре да им се придруже. Самосталци на челу са Медаковићем и Прибићевићем су предочили српским радикалима и представницима Српске странке са Приморја значај Ријечке резолуције и хрватског позива, и сазвали заједнички састанак свих релевантних српских политичких чинилаца Далмације, Хрватске и Славоније за 17. октобар 1905. године у Задру. Задарском одлуком српски опозиционари су пружили подршку угарској опозицији у циљу потпуног осамостаљења Угарске и обарања дуалистичког система, тражећи заузврат помоћ угарских опозиционара у обезбеђивању што веће државне аутономије за Хрватску. За хрватску државну идеју и припајање Далмације Хрватској и Славонији, Срби су дали потпуну подршку хрватским опозиционарима, а заузврат су тражили загарантовану једнакост и националну посебност.

Дан након задарског скупа, у Загребу су почели први званични преговори српских и хрватских опозиционих представника у циљу заједничког наступа на предстојећим изборима. У низу договора који су уследили створена је Хрватско-српска коалиција коју су чиниле: Хрватска странка права, Хрватска напредна странка, Самостална српска странка, Српска радикална странка, Социјалдемократска странка и група нестраначких личности. Коалиција је први пут изашла у јавност својим изборним прогласом 11. децембра 1905. године. Српска либерална странка Угарске је подржала коалициони проглас, односно програм и он је већ 15. децембра објављен у Бранику. У међувремену је у Будимпешти смењена владајућа мађарска Либерална странка за коју је била везана и Народна странка у Хрватској. Мађарска опозиција, чију је окосницу чинила Независна странка, убрзо је ублажила своја схватања и договорила се са бечким двором, али је тешка срца одустала од сарадње са хрватским народњацима. То је довело до слободних избора за Хрватски сабор маја 1906. године. Франковци су заједно са промађарским народњацима оптуживали Коалицију да је „пробеоградска” како би покушали да из ње извуку Хрватску странку права. Упркос сталним ситним персоналним проблемима које су са правашким кандидатима имали Срби, коалиција је остварила изванредан резултат на изборима. Франковци су добили 21 мандат, док су Хрватско-српска коалиција и проугарска Народна странка добиле по 37. Овај резултат је довео до распада и коначног гашења Народне странке, коју су напустили многи њени посланици. На овај начин је Коалиција добила власт у Хрватској. Испред коалиције у Сабор је изабрано деветоро Срба: шест самосталаца, двојица радикала и барон Владимир Николић Подрински, који је именован за хрватског подбана, док је за председника Хрватског сабора изабран Богдан Медаковић.

Међутим, нова угарска власт је постала жестоки противник Хрватско-српске коалиције упркос сарадњи из времена док су били у опозицији. Постало је јасно да ће у разбијању Коалиције угарске структуре бити спремне на све, а пре свега на обрачун са Србима у Хрватској. Тога је и те како била свесна Српска народна либерална странка, због чега је здушно подржавала опстанак Хрватско-српске коалиције. Вођа либерала, Михаило Полит Десанчић, придружио се на Угарском сабору посланицима из Хрватско-српске коалиције. Он је за говорницом жестоко бранио не само Коалицију, него је истицао да између Хрватске и Угарске не постоји јединство, већ само „уговорно савезништво”што је међу мађарским посланицима изазвало пометњу.

Међутим, врло брзо су се појавила размимоилажења унутар Коалиције јер су хрватски чланови избегавали да гласају за одредбе које су у себи садржале термин „српски народ”. Свестан у каквом се положају налазе Срби из Хрватске, у Бранику их је Милан Божески назвао „политичким Сизифом”. Са друге стране, Беч и Будимпешта пружили су логистичку подршку Чистој странци права Јосипа Франка, чије би долазак на власт озбиљно довео Коалицију у питање, али и саму Српску самосталну странку. Због тога су Беч и Будимпешта прекршили Устав и у новембру 1907. распустили Хрватски сабор, да би у јануару наредне године хрватски бан постао Павао Раух. Он је као аустроугарска марионета добио задатак да заједно са франковцима разбије Хрватско-српску коалицију. Ради јачања своје популарности, али и међунационалног сукоба, Франк и Раух су обећали Хрватима припајање Босне и Херцеговине. Поред тога, ширили су лажне вести о тријалистичком уређењу Хабзбуршке монархије што је требало да смањи подршку југословенском уједињењу.

Упркос томе, фебруарски избори 1908. године донели су Хрватско-српској коалицији убедљив тријумф. Коалиција је освојила 57 мандата, а није изабран ни један кандидат којег је бан предложио. Монархија је ипак задржала Рауха на својој позицији како би наставио своју антисрпску делатност. Михаило Полит Десанчић је на Угарском сабору поздравио успех Хрватско-српске коалиције, упозоравајући мађарске посланике да ће Угарску задесити „катастрофа” уколико буде угрожавала мир у Хрватској. Међутим, у августу је започета жестока антисрпска кампања коју су иницирали Франц Јозеф и Шандор Векерле. Срби су оптуживани и хапшени као шпијуни који покушавају да отцепе јужнословенске покрајине Аустроугарске и припоје их Србији. Српска народна либерална странка из Угарске устала је у одбрану утамничених Срба, па је Полит 20. јануара 1909. поднео интерпелацију Векерлеу, у којој је разоткрио антисрпску природу хрватског бана. Посебно је осудио суспензију Хрватског сабора и институција, те препуштање бану да влада самовољно у духу Баховог апсолутизма. Оно што је тешило лидера либерала јесте да Хрватско-српска коалиција није срушена и да су оптужене Србе добровољно бранили најпознатији хрватски адвокати. Српски либерали су посебно поздравили гест Далматинског сабора, који се солидарисао са прогоњеним Србима и прогласио дан жалости.

На велеиздајничком процесу осуђен је укупно 31 Србин, пресудом која је донета 5.октобра 1909. године. Браћа Светозара Прибићевића, Адам и Валеријан, кажњени су са по 12 година строге робије, а остали су добили казне чији се распон кретао од 3 до 8 година. Државни тужилац није био задовољан пресудом, али је одустао од захтева да сви због велеиздаје буду повешани. Међутим одбрана се жалила Врховном суду Хрватске, који је сада морао да рачуна и на огроман револт јавности, па је пресуда укинута и наложено је понављање целокупног поступка. До тога никада није дошло јер је овај случај узбуркао читаву европску јавност и знатно нарушио углед Аустроугарске, па је Франц Јозеф новембра 1910. донео решење којим је даљи поступак обустављен. Српска народна либерална странка је поништавање пресуде дочекала са олакшањем, а њен вођа Михаило Полит Десанчић, који је заточене Србе називао „страдалницима” и „мученицима”, њихово ослобађање прокоментарисао је речима: Одахнуло је Српству, одахнуло је српском народу у свима крајевима кад дође из Загреба вест: Адам и Валеријан Прибићевић су слободни.

Упркос свим проблемима и искушењима које ће донети време бановања Николе Томашића и Славка Цуваја, као и увођење комесарске управе, Хрватско-српска коалиција је опстала и својим антихабзбуршким југословенством, нанела велику штету промађарским, великохрватским, пангерманским политичким и клерикалним странкама и интересним групама.