СРПСКА ШТАМПА У НОВОМ САДУ – Режимски, хумористичко-сатирични листови и штампарије –

СРПСКА ШТАМПА У НОВОМ САДУ

– Режимски, хумористичко-сатирични листови и штампарије –

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Штампа је огледало духовног живота

 и мерило висине образованости.

(Мелхиор Ердујхељи)

У демократском и парламентарном систему владавине, улога штампе у формирању независног јавног мњења, у стварању и формирању позитивне политике и једног изграђеног политичког правца у култури, просвети и привреди једне државе, не само да је врло велика, него је она најглавнији и одлучујући фактор. Публицисти дају правац јавном мњењу у политичким и националним питањима. Водећи политички листови Срба у Угарској били су Застава и Браник и њих су остали листови опонашали. Они нису имали премца у српској журналистици. Оба листа су се успешно борила за народну, школску и црквену аутономију, за економске интересе српског народа и очување националне свести. (О Застави и Бранику говори чланак Српска штампа у Новом Саду, зачеци српске штампе Застава и Браник, Агора 14. 6. 2017. )

У Новом Саду су излазили политички листови на српском језику, који су спроводили мађарофилску, клерикалну и реакционарну политику. Први такав лист у дуалистичком периоду је Србски народ, финансиран од стране Карловачке патријаршије (патријарх Самуило Маширевић) и мађарске владе (на чијем челу је тада стајао Ђула Андраши). Први број је изашао 13. октобра 1869. године. Он се сматра наследником конзервативно-клерикалног листа Напредак. Нови лист покренуо је Ђорђе Стратимировић, у договору са патријархом Маширевићем и уз његову материјалну помоћ. (Ђорђе Стратимировић био је пензионисани ц. кр. генерал у пензији, који је још у време Баховог апсолутизма обављао разне поверљиве послове за аустријску владу. Због раскалашног живота и великог броја деце, користио је славу стечену у револуцији 1848/49. године, да би дошао до значајних података, које је за новац достављао службеним круговима Беча.) По Стратимировићевим речима, Србски народ је основан са циљем да ради на уједињавању свих Јужних Словена под скриптом династије Обреновић. Стварни разлози били су другачији. Главни циљ је био да се свим силама супротставе Милетићевој Српској народној слободоумној странци, која је била конституисана јануара месеца исте те 1869. године, и да се припреми српско јавно мнење, у њихову корист, за расправе на народно-црквеном сабору. На чело овог листа Стратимировић је довео др Јована Грујића Јоту и Милана Димитријевића Грозног, обојица професори у Српској гимназији у Новом Саду. На захтев привременог управника гимназије Александра Гавриловића, Димитријевић је морао напустити уредничку дужност, јер се ње прихватио без дозволе гимназијског патроната. Тада је лист прузео Грујић, „највећи несретник“, како га је назвао Милетић, Грујић је, чак, поднео оставку на место гимназијског професора 1870. године и пуних двадесет година налазио се на челу овог листа. За њих Василије Крестић каже да су били „слугани аустријске и мађарске владе“ и да су „далеко од сваке помисли да учине нешто што би их довело у сукоб са господарима који су их плаћали“. Стратимировић се касније правдао за све што је учинио злогласни Јота Грујић, који је, наводно, у његовом одсуству и без његовог знања, ступио у додир са мађарском владом и Србском народу дао правац који није био његов. Стратимировић је напустио компромитовани Србски народ и крајем 1872. године покушао да образује „умерену, али либералну и независну србрску странку“ и да покрене нови политички лист Србска политика. Његов лист никада није изашао. Слутећи да су се иза њега крили Андраши и његова влада, Змај је у својој Жижи иронично писао: „Није тамо, није – већ у глави Андрашије“. Србски народ наставио да заступа изразито реакционарна, клерикална, мађарофилска и крајње непопуларна национално-политичка становишта и зато га је мало ко читао. Грујићев финансијер постао је бачки владика (од 1881. године и патријарх), Герман Анђелић. Поред његовог новца Грујић је добијао и велику субвенцију од мађарске владе, која је 1891. године износила чак 4. 000 форинти. Мађарске власти чиниле су му изузетне погодности, кршећи при томе и законске одредбе. Иако је 30 параграф XVIII чланка мађарског Закона о штампи из 1848. године јасно прописивао да ни један лист не може остати без кауције дуже од пола године, Србски народ је излазио без уредно уплаћене кауције више од четири године. Односи између Грујића и Анђелића су нарушени 1885. године, када је Павловић, уз помоћ мађарске владе и патријарха Анђелића, покренуо Наше доба и када се и овако мали број претплатника преполовио. Шеф одсека мађарског Министарства унутрашњих послова Лудвиг Јакелфалуши као владин комесар за Нови Сад и околину једном је у разговору рекао да је Грујић „бесни пас“, али да му је баш зато и потребан, јер верно служи државним интересима, а док је таквих, биће и Мађарске. Захваљујући помоћи патријарха Анђелића и мађарских политичара Србски народ се одржао дуже од двадесет година. Када више није био потребан мађарској влади, његов уредник је био принуђен да га обустави 29. јануара 1891. године. Озлоглашеног Грујића мађарске власти су престале да плаћају, његови суграђани су га презрели, а материјално је сасвим пропао. (Беда га је толико притисла да је остао и без кревета, па је спавао на земљи. Због наплате неког дуга власт није имала ништа друго да прода до његовог одела.)

Наше доба је био лист за политику, просвету и привреду, а уређивао га је др Стеван Павловић. (Доктор Стеван Павловић је некада био истакнути члан Милетићеве странке, бивши Милетићев скутоноша и његова друга душа, уредник Заставе, угледни писац и преводилац, председник Матице српске, члан Српског народно-црквеног и Угарског државног сабора, бивши кандидат за градоначелника Новог Сада. Нестајањем Милетића са политичке сцене, Павловић је из основа променио своју политику и прешао на страну конзервативаца, против којих се до јуче борио. Разлоге овакве политичке преорјентације треба тражити у тешкој материјалној ситуацији у којој се нашао (као отац седморо деце), сталном сукобу са властима, сумњичењима за саучесништво при убиству кнеза Михаила, разочарењу у дотадашње постигнуте резултате… После двадесет година служећи мађарској влади, Павловић ће доживети управо оно од чега је желео да побегне. Последње године живота проживео је у крајњој неимаштини, а од 1904. године до краја живота новчано га је помагала Матица српска, не обазирући се на његове пропусте и погрешке.) Први број је угледао светлост дана 15. јануара 1885. године. Финансијер ових новина био је патријарх Герман Анђелић, а оне су за узврат требале  да заступају његов конзервативно-клерикални политички програм, који је одговарао једино њему и угарској влади. Сјајном почетку „Вражјег доба”, како их је подругљиво називао Змај, у великој мери су допринели његови сарадници: Јаков Игњатовић, Ђура Вукичевић, Иларион Руварац, Евгеније Ђурковић, поп Панта Поповић, немачки етнолог др Фридрих Краус, генерал Аврам Ђукић, Аца Поповић Зуб, Теодор Мандић, Павле Риђицки и други који су убрзо престали са њим да сарађују. Павловић ће се заситити новинарског посла, због материјалних тешкоћа, малог броја читалаца, непријатности које је доживљавао од својих сународника (политички противници су га тужили суду, а неки су се и физички обрачунавали с њим, као Миша Димитријевић који га је, са двојицом својих људи, налупао и то ће постати трач који ће дуго времена забављати Новосађане), а после смрти патријарха Германа изгубио је, не само финансијера и ментора, већ и свој извор обавештења. Иларион Руварац је о њему овако писао Васи Живковићу:”…Већег шепртљанца, звекана и магарца нема под небом него што је тај ваш др Стева Павловић. Признаје сад, да није за новинара и да од нове године неће више излазити Наше доба”. Ни државна годишња субвенција од 1. 600 форинти није могла спасити овај режимски лист. Новосадски велики жупан Виктор Флат је, јула 1891. године, јавио председнику мађарске владе,  грофу Ђули Сапарију, да Наше доба излази у свега 350 примерака, од чега се 50 дели бесплатно, а 50 је куповала Калајева босанско-херцеговачка влада. Изразито мађарофилска оријентација Нашег доба је деловала одбијајућена српске читаоце, тако дас у многи избацивали овај лист из својих кућа, а од Павловића окретали главу и бежали. Последњи број Нашег доба  изашао је 22. јануара, а Павловић је умро 6. фебруара 1908. године.

У раздобљу у којем је српски народ у Угарској преживљавао тешку кризу, у политичком и јавном животу запажену, мада негативну улогу одиграо је инжињер Стеван Крунослав Јовић, пензионисани подофицир аустроугарске војске. Једино у таквој ситуацији Јовић се и могао наћи на челу Заставе и то два пута, током 1891. и 1893. године. Након што га је Славко Милетић отпустио из уредништва, крајем јуна 1893. године, он је покренуо нови неполитички лист Стража, у Новом Саду, 5. јула 1893. године. Лист је излазио два пута недељно. Од претходне замисли да његов лист постане нека врста надзорног органа целокупне политике Радикалне странке, Јовић се све више удаљавао, скрећући удесно и залажући се за неке опортунистичке ставове, нарочито према политици мађарске владе, српско-хрватским односима и обреновићевској Србији. Повезао се са озлоглашеним Јотом Грујићем, који је био један од његових главних, тајних сарадника. Након што су се угасиле његове новине, Грујић је у Стражи изражавао своју мржњу према патријарху Георгију Бранковићу, чега се Јовић касније стидео, тврдећи да је био у заблуди. Грујић је имао велики утицај на преобраћење Страже у политички, тј. лист Независне српске народне радикалне странке, 8. октобра 1894. године. Мађарска влада је Јовићу одобрила кауцију од 5. 250 форинти и годишњу субвенцију од 2. 000 форинти и то све с циљем да ради на разбијању јединства Радикалне странке и против приближавања и измирења Браниклија и Заставаша. Може се закључити да је Јовић спретно искористио назадовољство које је владало у радикалским редовима и овој странци задао снажан ударац. Стража је имала око 860-870 претплатника, углавном из интелигенције (адвоката, учитеља, свештеника), нешто мало трговаца, највише богатих сељака и чиновника са подручја Хрватске и Славоније. У почетку је Стража имала значајан број претплатника у Босни, где је Застави био забрањен улаз, али се тај број знатно смањио због сукоба са Заставом и подржавања Обреновићевске политике у Србији. Према обавештењима аустријске владе, породица Обреновић је мањим средствима финансирала Јовића, што је утицало на смер Страже и на изјаву краља Милана да је то за њега био најомиљенији лист. Сарадници Страже, поред Јоте Грујића, били су: Јован Благојевић, Јован А. Дера, Јован Ђ. Ћосић, Ђока Крушедолац, Паја Ђорђевић и Коста Дрндарски Лала. Када је Јовић испунио свој нечастни задатак и када мађарска влада више није имала никакве користи од њега, наредила му је да обустави излажење листа. Последњи број Страже појавио се 18. јануара 1896. године. Јовић је након тога прешао у Србију и изгубио се из политичког и јавног живота Срба у Угарској.

Последњи лист на српском језику који је помаган новцем мађарске владе јесте новосадско Српство. Власник овог листа био је др Миладин Свињарев, а уредник Ђорђе Поповић (до 1910. када га је заменио Свињарев, потом Љубомир Апић 1911. године). Први број појавио се 16. марта 1910. године. Био је то орган Српске народне странке у Угарској, која је формално основана после покретања листа, на збору у Жабљу 9. априла 1910. године, од некадашњих припадника Радикалне странке. (Припадници новоосноване странке названи су Српствашима и залагали су се за радикалну изборну реформу, корените економске, социјалне, политичке и административне промене угарског друштва, на капиталистичким основама.) Између Српства и Заставе вадао је прави рат. У листу Радикална реч следбеници Јаше Томића борили су се против радикалних дисидената, објашњавајући због чега су они напустили Радикалну странку и сузбијајући њихове нападе. Она је Српство називала “чедом блуда”, тврдећи да се не зна ко му је отац, чиме се алудира на повезаност листа са мађарском владом. Српство је излазило два пута, потом пет пута недељно и током 1911. године  лист је излазио у 1.000 примерака. На смер овог листа није утицала новчана помоћ мађарске владе, колико прелазак уредништва у руке Милана Л. Поповића, 1912. године. Ова мађарофил, опортунист и конзервативац је против себе изазвао читаво српско јавно мнење и присталице Српства добиле су подругљив назив “Подрепаша”. Новосадско Српство је током свог целокупног постојања играло дволичну улогу, имало је и фазе “отежавања” кад није примал државне субвенције, правило је компромисе, додворавало се властима, али је настојало да се представи и као заступник српских интереса. После Првог светског рата Српство је објављивало само вести од Угарске телеграфске агенције и последњи број се појавио 12 августа 1914. године.

Деведесетих година XIX века извршен је знатан помак у животу српске штампе. До тада су владали искључиво политички листови, начелни и борбени органи појединих странака, који, финансијски подржавани од политичких група, нису водили рачуна о расположењу и духовним интересима широке публике, и који су за љубав уводног чланка и полемике са противничким листовима занемаривали вести обичног живота и занимљивости. За развитак такве штампе од великог је значаја почетак продаје на број, колпортаже на улици. Деведесетих година јављају се и нови вечерњи листови, чији подлистак је обилно попуњаван сензационалним романима, с циљем да што више привуче и задржи пажњу читалаца. Права представа о српској штампи и њеним дометима крајем XIX и почетком XX века не може се добити ако се не погледа и њен бројчани баланс, као најопипљивија вредност. По једној библиографији за 1893. годину излазило је је укупно 135 листова штампаних ћирилицом (укључујући ту српске листове не само у Војводини, већ и у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори), од чега 11 у Новом Саду (у Београду 56). У Српском књижевном гласнику за 1910. годину, изашао је статистички преглед целе српске штампе у 1909. години, где се наводи да је у Новом Саду излазило 7 листова и часописа (у Београду 79). Од тог доба број српских листова стално расте, тако да је у Новом Саду 1911. године излазило 14 листова и часописа: Летопис Матице српске, Застава, Браник, Позориште, Невен, Врач погађач, Трговачке новине, Стармлади, Школски гласник, Српство, Слобода, Жена, Женски свет, Добротвор. Стармали је био хумористично сатирични лист, који је исмевао мане српског јавног живота и водио борбу са радикалима, либралима и демократама. До краја излажења остао је веран самосталцима. Власник и издавач је био М. Крстоношић, а уредник Петар Крстоношић. Излазио је нередовно, с прекидима. Први број је изашао 22. априла 1907, а последњи 19. октобра 1911. године, у издању штампарије д. д. “Натошевић”. Месечни часопис Жена је био за поуку и забаву. Уређивала га је Милица Томић. Излазио је сваког првог у месецу, од 1. јануара 1911. до 1. јула 1914. године. Штампан је у српској штампарији Светозара Милетића. Часопис је био обновљен 1. фебруара 1918. и излазио је до новембра 1921. године, али под уредништвом Јаше Томића. Задруга “Добротвор” у Новом Саду издавала је истоимени лист, под уредништвом Милана А. Јовановића. Лист је излазио сваког месеца, почев од 1. јануара 1911, па све до јула 1914. године. Доносио је прилоге о социјалном збрињавању, о раду задруге и слично. Штампан је у штампарији Ђорђа Ивковића. Нови Сад је 1895. године добио два, могло би се рећи безначајна, хумористичко-сатирична листа, Лалин рабош и Муњу. Власник и издавач првога била је “Дружина Лалиног рабоша”, а одговорни уредник Милош Токалић Соља. Када је Токалић напустио Лалин рабош, из ината према његовој дружини, покренуо је Муњу, коју је и уређивао. Његово место у Лалином рабошу заузео је Младен Николић. Први број рабоша појавио се 12. јануара 1895. године и он је штампан сваког четвртка , у штампарији Српске књижаре Браће М. Поповића. Муња је изашла око 10-15 дана касније и штампана је три пута месечно. Рабош није припадао ни једној странци, али је често оштрим и увредљивим речима и карикатурама говорио о личностима из јавног живота. Најчешће прозвани били су: патријарх Бранковић, Михаило Полит Десанчић, Стева Поповић, Јован Грујић Јота и Александар Сандић, како и Јосип Франк (због залагање за признање Срба у Хрватској). Заставу је сумњичио да је плаћенички орган Карађорђевића, а Муњи се ругао због неписмености и слабог хумора. Ови хумористичко-сатирични листови нису били дугог века. Редакција Лалиног рабоша се већ 27. фебруара 1895. године, у свом четвртом броју, опростила од читалаца. Застава је предвиђала како ће “навала од стране претплатника угушити Муњу”. Изгледа да се остварило њено предвиђање.

У Новом Саду, у период 1898-1899. године, излазио је лист Наш врт. Био је то илустровани лист за целокупно вртларство, који је излазио два пута месечно из штампарије Ђорђа Ивковића. Његов власник је био Војин Јовановић, а уредник Ђока Михајловић. Ђока Михајловић је 1900. године покренуо сопствени воћарски и вртларски лист са сликама, под називом Баштован. Услед малог броја претплатника, те исте године лист је престао да излази. Тихомир Остојић је био уредник листа Покрет, који је излазио повремено. Укупно је изашло шест свесака и то 1899, 1902, 1904, 1907, 1910 и 1912.  године. Свака свеска била је посвећена једној теми: Матица српска, Соколство, СНП и др. Социјал-демократе у Угарској су имале свој лист Народни глас или Нпсзака или Волк Стим. Први број овог листа изашао је 14. јула 1905. године, из новосадске штампарије Б. Хиршенхаузера. Због сталних сметњи које су му чиниле власти, лист је 1906. године пресељен у Велики Бечкерек, где је излазио до 15. фебруара 1909. године. Његови уредници су били Милан Глумац, Милан Мркшић, Душан Тушановић и Светозар Мошарински. Лист је излазио два пута месечно, од 1907. недељно, а од 1908. године сваког 1-ог и 15-ог у месецу. У Новом Саду је, четири пута годишње од 1906. до 1916. године, излазио Књижарски гласник. Био је то попис забавних и научних књига, који је приређивао Радивоје Загорица. Радикална реч је био новосадски лист, који се бавио месним, просветним и друштвеним приликама. Први број је изашао из штампарије С. Милетића 6. јануара 1910, а последњи број 1. маја 1911. године. Власник овог листа био је Никола Котуров, а одговорни уредник Павле Татић. Лист је излазио сваке недеље и борио се против радикалних дидидената, када је дошло до расцепа радикала. У сукобу је са Српством, због његове повезаности са Мађарима. Лист за српску народну привреду и орган српске трговачке омладине у Аустроугаској монархији, био је лист Трговачка омладина. Излазио је од 1. маја 1912. до 5. јула 1914. године, сваког другог и четвртог четвртка у месецу, а од 1914. сваке недеље. Миливој Жупански је обављао уређивачку делатност. Лист је био штампан у штампарији деоничарског друштва Браник.

Штампарска, издавачка и књижарска делатност представља непроцењиву вредност у историји Новог Сада. То је огромно богатство у историјској баштини овог града, које се може меритии са најразвијенијим књишким фондовима далеко већих и старијих европских гардова. Остали су извандредни опуси у стваралаштву: браће М. Поповића (Кирило Ћира Поповић (1839-1912) и Ђорђе Ђока Поповић (1846-1907)), Луке Јоцића 1839-1926, Арсе Пајевића 1841-1905 и Светозара Огњановића 1869-1927. У плејади знаменитих књижара и издавача забележени су неки енормни резултати који се тешко схватају и данас, без обзира на савремену технологију, модерну производњу и виши културно-образовни ниво читалачке публике. Треба навести само један пример који ће бити убедљива илустрација: „Од 1875. до 1905. новосадска књижара Браће М. Поповића објављује 950 разних штампаних дела у преко 3 милиона примерака и уложеним огромним капиталом од преко 200. 000 форинти за та издања“. За ту највећу књижару, не само код Срба у Војводини, већ и уопште, забележено је: „Њихове књиге биће дистрибуиране од Цариграда до Њујорка“. У каталогу те највеће српске књижаре и штампарије наведено је 1907. године ово: „Напомињемо још и ово својој браћи у прекоморским земљама у Америци, Азији и Аустралији, да ће им се за њихове потребе најтачније обавити кад за поручене књиге унапред новац пошаљу, било преко поште или којег новчаног завода. Како новац примимо, наредба ће се извршити“. Тако се рекламирала тада највећа српска књижара на свету. Арса Пајевић је још седамдесетих година XИX века преузео од др Јована Суботића некадашњу Платонову штампарију. Он је тако имао и књижару и штампарију. Штампарију је продао Ђорђу Ивковићу, 1895. године. Ивковићеву штампарију, односно Платонову – Суботићеву – Пајевићеву, основао је Данило Медаковић још 1848. године. Арса Пајевић и његова жена Анка остали су упамћени и као велики добротвори српског народа. (Оставили су око 200. 000 круна Српској гимназији, око 16. 000 круна српској Вишој девојачкој школи у Новом Саду, били су једни од оснивача задруге Српкиња Новосаткиња, помагали су гладнима на Косову, школовали су неколико српских младића… Међу наградама и признањима истичу се два државна ордена, која је Арса Пајевић добио од књаза Николе и краља Александра.) Он је штампао скоро све Змајеве листове: Стармали (1878-1889), Невен (1880-1889), Јавор (1889-1891) и био је њихов мецена. Осим тога, штампао је и велики број листова и других публикација: Браник (1885-1914), Српски Сион (1891), Историју Новог Сада (1894) и др. Бавио се и литерарним радом. У кући Арсе Пајевића становао је и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић, док је био управник СНП-а. Пајевићева кућа је била стециште књижевника, културних и јавних радника оног времена, а после Првог светслог рата у њу је смештена Српска читаоница. После смрти Арсе Пајевића 1905. године, његову угледну књижару преузима Светозар Огњановић, 1906. године. Огњановићеву богату књижару опљачкали су Мађари, 1914. године, спаливши поједине збирке, у вредности од 80. 000 круна. Епитет најстарије понела је књижара Игњата Фукса, коју је 1843. године отворио тадашњи новосадски књижар Јован Каулици. Фуксова штампарија није имала ни народносно, ни политичко обележје. Сматрала се, додуше, као за неку немачку штампарију по свом власнику, а и зато што се у њој штампао немачки недељни лист. У Фуксовој штампарији су били штампани и многи српски листови: Даница, Комарац, Сељак, Домишљан, Путник, Недељни лист, једно време и Јавор. У листу Застава, априла 1880. године, појавио се оглас да Лука Јоцић и Ђорђе Ивковић отварају своју књижару (у Дунавској бр. 16). У Историјском архиву Новог Сада чува се акт од 26. октобра 1881. године, којим је министарство унутрашњих послова Угарске издало одобрење Л. Јоцићу и Ђ. Ивковићу да могу да издају и растурају књижевне и школске књиге, као и слике и школски прибор. Ово потврђује и други акт од 6. септембра 1881. године. Ђорђе Ивковић се одвојио од свог партнера 1888. године, да би убрзо основао своју књижару и штампарију. Лука Јоцић је своју књижару постепено распродавао , да би се првих година XX века и угасила. У српској штампарији др. Светозара Милетића штампан је лист Застава, Вечерњача, Завичај, Хедељне новине, Радикална реч, Жена и др. Пред почетак Првог светског рата у Новом Саду било је 14 штампарија. Зато се говорило да је Нови Сад мали Лајпциг, јер се некада у том граду штампало највише немачких књига.