СРПСКА ВОЈВОДИНА – ЗАВЕТНА МИСАО ПРЕЧАНСКИХ СРБА

Аутор: проф. др Горан Васин, историчар

Српска Војводина као заветна мисао симбол је трајања и идентитета целог српског народа у Хабзбуршкој монархији. Мајска скупштина 1848/49. била је само један од кулминационих процеса велике српске борбе за свој идентитет и своју равноправност у Монархији. Много пре тога, на Збору народних првака у Баји 1694, захтевало се признање српске посебности у држави Хабзбурга. Тражена је засебна територија са војводом у делу Славоније. Од тог момента креће се у остваривање значајног броја планова да се за Србе обезбеди посебна област са војводом и посебним територијалним ингеренцијама. То је била идеја својеврсне српске државности у самој Монархији.

Противника ове идеје било је много. На првом месту, у дворским круговима током 18. века идеја није наилазила на разумевање. Упорно и стрпљиво српске елите су тежиле остварењу идеје. Карловачка митрополија, грађанство и српски граничари желели су да уздигну себе изнова и одлучно затраже посебну српску територију. Економско снажење Срба, њихово уздизање у хијерархији саме Монархије, давало им је повода и уверења да се такви захтеви морају уважити код меродавних личности Беча и Пеште.

На Темишварском сабору (1790), када је за митрополита изабран Стефан Стратимировић, затражена је посебна област у Банату, да се Србима омогући територијална и политичка аутономија. Револуционарни и Наполеонови ратови (1792–1815), у којима су Срби поднели велике жртве ратујући за Хабзбурге, довели су до тога да се поново буди српска мисао. Оснивају се, како по мањим местима тако и по градовима, читаонице, гимназије, школе, а грађанство отворено говори о потреби образовања и уздизања Срба на место које им је по заслугама припадало у систему Монархије. Оснивање Матице српске 1826. дало је српској идеји нови замах. Надахнути српским устанцима, пречански Срби нису желели да чекају изнуђена и наметнута решења бечких и пештанских владајућих кругова.

Извесни час је стигао током револуције. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, затражена је акламацијом и неподељеним одушевљењем Српска Војводина. Подсећајући се захтева и тражења Срба, видимо визију и јаку идеју која је била суштински српска државност у Хабзбуршкој монархији. Заседање је одржано 1/3. маја, односно 13/15. маја 1848.

Митрополит Јосиф Рајачић извикан је за српског патријарха, а Стеван Шупљикац из Огулинске регименте изабран за Војводу. Закључци Мајске скупштине били су следећи: 1. српски народ је политички слободан и независан под Домом аустријским и општом круном угарском; 2. проглашава се Српска Војводина коју сачињавају Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са Границом и Кикиндским диштриктом; 3. Српска Војводина ступа у политички савез са Троједном Краљевином (на темељу политичке равноправности); 4. ствара се Народни одбор, као извршни орган Сабора народног (Скупштине) и именују се његови чланови; 5. посебна делегација се има упутити на Свесловенски конгрес у Прагу.

Захтеви су говорили гласно и речито, да Срби желе своју територију у Хабзбуршкој монархији. У складу са либералним европским начелима тога времена тражена је политичка равноправност и потпуна слобода, засебна територија, формирају се органи власти, а политичка потпора тражена је међу свим Словенима Монархије у Прагу. Срби у Монархији, нису желели ни тренутка да заостану за другим народима, а за своју слободу били су решени да се боре без двоумљења. Мађарска влада је врло негативно одреаговала. Врло брзо била је спремна мађарска регуларна војска да оружјем сломи српске захтеве и Српску Војводину. Рат је био на помолу, а Срби су били у одбрамбеној борби, често остављени потпуно себи, без подршке Двора, са јаком мађарском војском насупрот слабије наоружаним граничарима и одредима народног покрета. Следило је годину дана рата за опстанак и Српску Војводину.

Одсудна борба за Српску Војводину била је у неколико наврата на Србобрану, лета 1848. Српски шајкаши, граничари и добровољци из Кнежевине Србије, која је прва стала да брани Српску Војводину, нису штедели своје животе ни своју снагу. Да је Србобран пао, цела Шајкаша била би прегажена, а извештаји о страдању српских цивила и цркава у другим крајевима Бачке били су потресни. У мађарској јавности стварана је стара слика Срба–непријатеља који жели да разори Угарску. Говори су били наглашени асоцијацијом на бунтовне Србе који руше угарску државу. На сликама су Срби тенденциозно представљени у турским димијама и са фесовима, како нападају мађарске цивиле. Гроф Бертлан Семере је говорио како је српски покрет издаја и да се уништење мора постићи мирно или оружјем, али да предаје дела Краљевине Угарске неће бити. Кошут је јавно истицао да су Срби бунтовници који заслужују једино узицу преког суда. Имајући на уму овакве говоре најважнијих представника мађарских елита, не чуди што је рат за Српску Војводину уједно био и борба за опстанак Срба у Монархији. Мађарским елитама је посебно сметао прелазак добровољаца из Кнежевине Србије. Илија Гарашанин је лично тврдио Ђорђу Стратимировићу да он и Србија неће штедети снаге када буду пружали помоћ Српској Војводини.

Храброст Срба у одбрани Српске Војводине била је велика и до тада незапамћених размера. Често исцрпљени Шајкаши, потом добровољци из Србије, показали су да се идеја Српске Војводине, од човека до човека, преноси као „Завет Срба из Монархије“ и саме Кнежевине. До краја рата успеси и неуспеси су се ређали, а Двор је вешто балансирао и надмудривао своје противнике, као што је и иначе у кризним ситуацијама. Срби нису 1849. добили шта су желели. Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1860) није било остварење циљева зацртаних на Мајској скупштини. Срби су много више добили симболички. Завет Српске Војводине, сећање на борбе и идеју за коју се борило и страдало. Стуб ослонац била је Кнежевина Србија.

Сазивањем Благовештенског сабора 1861, Двор је покушао да реши српско питање у Монархији у складу са својим интересима. Мађарски политичари били су против идеје о обнови Српске Војводине за коју су сматрали да би врло брзо постала држава у држави и угрозила постојање саме Угарске. На Благовештенском сабору је потврђена и ојачана идеја Српске Војводине – захтевана је засебна територија која би обухватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу, а тражена су и политичка и судска управа. На челу Српске Војводине требало је да се нађе војвода, а службени језик мора бити српски, писмо ћирилица. Такође, планирано је оснивање судова. Српска Војводина је на основу ових закључака имала свој грб и заставу. Заветна идеја поново је поновљена, а симбол борбе и истрајности у борби за Српску Војводину врло брзо је постао Светозар Милетић.

Српска политичка сцена у Монархији у том периоду, уистину, била је у знаку Светозара Милетића и Уједињене омладине српске, а касније и његове Српске народне слободоумне странке (1869). Милетић је избран за градоначелника Новог Сада 1861. Исте године Милетић и Јован Ђорђевић постају почасни чланови Матице српске. Врло брзо је донет Устав Матице српске, на основу Милетићевог промишљања и касније нацрта. Године 1864. средиште Матице српске из Пеште је премештено у Нови Сад. Председник је постао владика бачки Платон Атанацковић. Основано је Српско народно позориште у Новом Саду, као још једну тачку окупљања, а на његовом челу налазио се Милетићев сарадник Јован Ђорђевић. Поново је кренуло оснивање српских ђачких дружина на територији саме Монархије. Српски национални вођа свуда је учествовао у буђењу и јачању српске националне мисли и јачању српске идеје. Неуморан говорник писао је бриљантне текстове у Застави, далековидо анализирајући политику Монархије и упозоравајући српске елите са обе стране Дунава и Саве шта се може догодити у наредним деценијама ако се не буде радило сложно и одлучно. Показало се да је за значајан број ствари Светозар Милетић био у праву. Либерали су развили велику политичку активност. На све начине се покушавало обнављање Српске Војводине. Милетићеве идеје о грађанској равноправности, слободи штампе и политичког окупљања, слободи вероисповести, основа су и темељ саме идеје Српске Војводине. Због говора у коме је напао хрватског бана Левина Рауха одузет му је имунитет, тако да је од октобра 1870. до октобра 1871. био у затвору у Вацу. Било је то прво Милетићево тамновање. На Хрватском сабору Милетић се залагао за ревизију Нагодбе хрватско-угарске, помажући хрватске захтеве. Сматрао је да је међусобно уважавање и поштовање обострано. Неколико година касније показало се да је Милетићева политичка отвореност била злоупотребљена.

Почетак Велике источне кризе 1875–1878. донео је изазове на политичкој сцени Срба у Монархији. Притисак државних власти на Милетића и либерале био је огроман. Застава је из дана у дан пратила дешавања у Херцеговини, а насупрот њој мађарско јавно мњење је махом било протурски расположено. Влада Калмана Тисе је тражила начина и повода да се обрачуна са Милетићем. Његова неуморна активност на повезивању српских држава Србије и Црне Горе била је повод Тиси који је дуго чекао. Милетић је оптужен за злочин велеиздаје, јер је наводно у Београду обећао 20-30.000 српских добровољаца из Монархије за рат против Турака, а да се затим после победе у рату подигне устанак у Банату, Бачкој и Срему, како би се ти крајеви прикључили Србији. Иако је ухапшен у јуну 1876, пред суд је изведен тек осамнаест месеци касније. На затворску казну од пет година је осуђен 18. јануара 1878, а пуштен је из затвора помиловањем 5. новембра 1879. Нељудски и нехумани услови у затвору у коме је Милетић тамновао нарушавали су његово здравље, али не и дух.

После пуштања на слободу Милетић, с обзиром на нарушено здравље, више није могао да се бави политиком као до тада, иако је наставио са писањем уводника у Застави, који су били упечатљиви и ефектни као и на самом почетку. Из активног бављења политиком се повукао 1882. Идеја Српске Војводине још више појачана Милетићевим страдањем и притиском мађаризације, изнедрила је нову генерацију младих политичара који ће наставити да преносе српску заветну идеју и јачају српску мисао. На сцени се све више појављивао енергични Јаша Томић.

Јаша Томић постаје симбол новог политичког курса. Срби у Монархији имали су у Јаши Томићу једног од најзначајнијих политичких првака са краја 19. и почетка 20. века. Томићеве концепције, идеје и делатност су од суштинског значаја за разумевање српског питања у Хабзбуршкој монархији. Бескомпромисни борац, оштрог пера и израза, Томић није штедео политичке противнике. Од средине 80-их година 19. века, па све до уједињења 1918, можемо анализирати стотине његових политичких текстова о положају Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, јужној Угарској, или на Угарском сабору. Балкански ратови 1912–1913. нагласили су његову политичку идеологију у пуној мери, где је свакодневно извештавао, давао нови дух и снагу, фактички будио изнова Србе у Хабзбуршкој монархији. Уједињење Срба из Хабзбуршке монархије са Краљевином Србијом врхунац је његове политичке каријере, која је на тај начин добила и симболичку круну успеха – испуњење српске заветне мисли о којој су деценијама сањали Срби из Хабзбуршке монархије. Током деценија бављења политиком, Томић је пред собом имао идеју обнове Српске Војводине.

Туцинданска трагедија, која ће и негативно обележити његову политичку каријеру, донела је велики раздор на српској политичкој сцени. Миша Димитријевић, познати новосадски новинар и политичар, у трагичним околностима губи живот, а Томић политичка права. На залагање Српкиња Новог Сада и ангажовање супруге Милице Томић за одбрану части, умањује му се казна. Као новинар Заставе, после пуштања на слободу, неуморно је наставио да пише о свим важним политичким догађајима. Његове анализе и уводници представљају пример енергичног и динамичног писања о унутрашњој и спољној политици Монархије. Балкански ратови 1912–1913. и извештаји из Старе Србије пробудили су наде Срба у Монархији, али и пажњу мађарске и аустријске полиције. Непристрасно је писао о храбром српском војнику и чојству црногорске војске, злочинима Арнаута, и посебно наглашавао моралну вертикалу Срба – који ниједним делом ни речју нису повредили албанске цивиле на терену. Напротив. Указана је помоћ где год је то било потребно.

Убиство аустроугарског престолонаследника на Видовдан 1914. Томић је осудио некрологом у Застави, а изјавом лојалности коју је приморан да потпише, и којом се обавезао да неће учествовати у политичком раду, опасност је отклоњена само за кратко време јер је ипак ухапшен и то међу првима, почетком августа 1914. године. Из Инђије, где је био једно време затворен, одведен је пред суд где је оптужен да је одржавао везе са београдском Народном одбраном. После неколико дана испитивања спроведен је у Петроварадин где је третиран као кривац. Смештен је у ћелију где је лежао на поду, без постеље, без хране, непрекидно ислеђиван. Пуштен је 18. августа 1914. услед недостатка доказа. Већ после једног дана проведеног код куће, спроведен је у Јегру где је тамновао два месеца.

Историјски значај његовог политичког деловања односи се и на Велику народну скупштину у Новом Саду. Јаша Томић је кључно и пресудно састављао предлог најважније одлуке коју је и прочитао на Скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918,  да се Банат, Бачка и Барања прикључују Краљевини Србији. Томићева улога у овим збивањима повезује се и са његовим одбијањем понуде да уђе у загребачко Народно веће СХС. Идеја српског Завета код Томића је била непоколебљива, баш као и његово неповерење према идеји хрватског државног и историјског права. Тих дана Јаша Томић је говорио, наступао и свим снагама радио за испуњење идеја које је зацртао и сам Милетић.

Идеја Српске Војводине, као Завета Срба из Хабзбуршке монархије, на тај начин добила је свој коначни и дуго чекани исход – Присаједињење Краљевини Србији. Како су и конфиденти аустроугарске полиције сами раније писали – Београд и Нови Сад (Српска Атина) дишу као једно. Сан генерација који је остварен у пресудним политичким искушењима Великог рата симбол је окупљања до данашњег дана. Завет Српске Војводине стоји као завет српског идентитета и српског постојања, стег окупљања и непролазна мисао српског јединства у Хабзбуршкој монархији, искованог у најтежим временима.