Српске перцепције Русије и Француске у вртлогу Великог рата

Аутор: др Александра Колаковић

У предвечерје Великог рата, док су српски интелектуалци указивали на потребу избегавања сукоба са Аустроугарском, која је већ дуже време чекала прилику да нападне Србију, упоредо су посебну пажњу поклањали међународним односима. У овом контексту анализирани су ставови Француске и Русије, као и могућности да Србија одбрани и реализује своје националне циљеве уз подршку ове две државе, које су након склапања Француско-руског споразума (1894) и великих криза (Мароканске, Анексионе, балкански ратови) показале посебно интересовање за Балкан. Перцепције Русије и Француске које су се градиле у периоду краја 19. и почетка 20. века биле су полазна тачка за дипломатске акције и у току Великог рата. Српска елита се 1914. године већ определила да се у политичком и економском погледу ослања на Русију и Француску, како би притиснута освајачким амбицијама Аустроугарске, одбранила своју независност.

„Ниједна велика сила нема разлога да ратује, јер и најуспешнији рат за сваку велику силу био би најстрашнија народна несрећа. Француска је сређена, богата земља, са довољно колонија, са огромним капиталима, којима кредитује цео свет. Русија је мирни колос, који се сређује и који по природи својој није за авантуре“ писао је Момчило Нинчић на страницама Дела. Политичке перспективе, како се тада говорило, односно анализе међународних односа на почетку 1914. године биле су у фокусу српских интелектуалаца окупљених око часописа који је настао по угледу на француске листове (као што је и Српски књижевни гласник). У складу са духом епохе, пажња се усмерава ка културним и политичким темама, а стога су и преовлађујуће перцепције Француске као економски снажне земље и Русије као „колоса“ битна полазна тачка у формулисању очекивања од ових држава у сложеним међународним односима.

 Православни црквени кругови, а посебно епископ Димитрије, који је школован у Русији, били су и у предвечерје Великог рата значајна спона Србије и Русије. Кнез Григорије Николајевич Трубецки описује да је епископ Димитрије „жарко волео Русију“, која је за њега била „друга духовна домовина“ и „За разлику од већине својих земљака који су се школовали у Русији и неретко негативно изражавали о нашем начину живота … усвојио је све оно што је било најдрагоценије и најмилије у дубини наше религиозне мисли и наше вере. Могло би се рећи да се он одиста осећао колико Србином толико и Русом. Он није ценио само спољашњу моћ Русије, не само њену способност да пружи помоћ у остварењу уских националних циљева. Он се поклонио лепоти нашег народног духа, његовој дубокој привржености Цркви, и маштао о обједињавању своје земље са Русијом због њене склоности ка руској култури“. Радикали, водећа политичка елита државе, као и њихов вођа Никола Пашић, код којих су „младалачки заноси“ прошли „али је склоност ка Русији остала“ српску спољну политику су и даље везивали за Русију.

Иако су Срби видели Русију као велику политичку и духовну заштитницу, у периоду пре рата кроз активности српских интелектуалаца окупљених око Богдана Поповића и Јована Скерлића од формирања Катедре за француски језик и књижевност до бројних превода и настојања да се српска култура развија по угледу на француску, српска култура се приближила француској. Јован Скерлић 1914. године, на пример, пише: „Српски књижевни стил се успешно преображава према великом француском узору: интерпункција, која је доскора према немачком била граматичка, сада према француском постаје логична. Данашња српска књижевност развија се углавном под утицајем француске књижевности“. На основама утицаја француске културе, као и економског продора француског капитала на Балкан и у Србију, српска елита је покровитељство за реализовање српских националних циљева тражила и у Француској. Додатни мотив који је Србе водио под француску заштиту јесте и чињеница да су још пре рата увидели да је стање у Русији „рђаво” да се спрема нова револуција. Димитрије Поповић у својим сећањима на овај период пише: „Мрачна фигура Гришке Распућина који ће доцније повести у срамоту и пропаст онај добри, поштени, душевни и пун самоодрицања руски народ, већ се кроз сумрак помаља”.

Након Сарајевског атентата и објаве аустроугарског ултиматума Србији, краљ Петар I Карађорђевић и престолонаследник Александар, као и српска елита, настојали су да добију помоћ пре свега Русије. Престолонаследник Александар Карађорђевић је по примљеном ултиматуму отишао у руско посланство где је на основу Штрандманових мемоара „изразио своје очајање поводом аустријског ултиматума“ и „казао да све своје наде полаже у Императора и Русију, једино њихова моћна реч може спасити Србију“. Ултиматум је у Петрограду на основу писања Трубецког дочекан као „изазов Русији преко леђа Србије“ и иако нико није желео, рат је био неизбежан. Народне масе окупљене пред српским посланством у Петрограду клицале су Србији и створено је опште уверење да „сви који су се у то време нашли у Русији никада неће заборавити непоновљиве тренутке оног полета који је неподељено захватио читав народ“.

Улазак Русије и других великих сила у рат ојачали су веру Србима у повољан исход нежељеног сукоба са Аустроугарском. Лазар Марковић, уредник часописа Дело почетком 1915. године пише: „Пред Србијом се отварају, у случају срећног исхода рата, врло лепе перспективе. Приближени и боље упознати од Руса, у вези са Енглезима и Фрнцузима, ми ћемо имати где да црпимо подстреке за даље напредовање. Фине интелигенције и паметне главе које наш народ у довољном броју производи, поучиће се рутини и организаторском дару код Енглеза, продужиће примање духовне културе од Француза и одржаваће словенску душу и словенско срце везом са Русима“. Хуманитарна и војна помоћ, стране војне и медицинске мисије у Србији, а касније помоћ приликом повлачења преко Албаније и доласка на Крф, опоравка и активности на Солунском фронту одређујући су елементи у српском односу према савезницама, односно Русији и Француској.

На почетку Великог рата Србија је у своје ратне циљеве (1914) унела и реализовање идеје југословенства, што је подржавала већина српских интелектуалаца. Окосница српских односа са савезницама, а пре свега са Русијом и Француском, било је и југословенско питање. Упоредо, питања уласка Италије и Румуније у рат и привлачење Бугарске, обликовали су југословенско питање. Русија је као словенска заштитница, са својим посебним интересима када су мореузи у питању, била у деликатном положају између српских циљева и бугарских захтева, а њени дипломатски потези производили су незадовољство српске елите. Висок степен незадовољства руске дипломате су осетиле приликом повлачења српске војске 1915. године „када су се сваким даном над Србијом надвијали мрачни облаци“ о чему Трубецки пише: „до мене су све чешће стизали гласови о огорчењу Срба према Савезницима и Русији. На жалост, за оваква осећања, морало се имати разумевања“. Срби су се по уверавањима француског дипломате Огиста Бопа „уздали у брзи долазак француске војске“ и Ниш је био окићен француским заставама у ишчекивању француске војске, а „нису их скидали чак ни кад је постало јасно да Французи неће стићи“. Ипак, до доласка савезника није дошло што се одразило и на изградњу представа о Русима и Французима.

Никола Пашић је покушао да Руси, поред општих савезничких интереса, заштите и српске, а потом се и „гнев према Италијанима преносио“ на савезнике и на Русију „који су мирне душе трговали српским интересима“. Кнез Трубецки оцењује да су у јесен 1915. године почели руски неуспеси, који су се даље наставили и „на жалост нашу и на штету заједничких савезничких настојања, руковођење балканским пословима, исклизнуло је из руку Русије – што јој је по правилу припадало – и прешло у руке Енглеза и Француза који се у њима уопште нису сналазили“. Русија се у периоду Великог рата, по оцени савременика, налазила између својих интереса и уверења да је позвана да „подржава православље на истоку Европе и да пружа равномерно покровитељство народу исте вере“. Порази Русије, тешко стање у земљи и на крају револуција у Русији 1917. године водили су српске интелектуалце дефинитивном ослањању на Француску у остваривању српских ратних циљева. Српски интелектуалци у време рата у Француској виде „предводника човјечанства“, као и Скерлић 1906. године када је пише да је „путовођа народима за светле истине и човечанске идеале“.

Када је реч о југословенском питању, иако су француско-српски односи били у успону од почетка 20. века, Француску је било потребно анимирати у правцу потпуне подршке српским ратним циљевима и идеји уједињења. Идеја југословенства и уверење да геополитички положај Србије на Балкану може бити побољшан уједињењем свих Јужних Словена била је присутна у радовима Јована Цвијића и пре 1914. године, али је у потпуности изложена избијањем рата, када је за потребе српске владе израдио карту југословенског простора и написао расправу „Јединство Југословена“. Као и његова расправа о анексији Босне и Херцеговине у којој је француску и светску јавност поред проблема упознао и са „потребама“ српског народа, Цвијићево иступање 1914. године публиковано је на француском, као језику дипломатије и одјекнуло је међу француским интелектуалцима и уз њихову дугу традицију изучавања становника Балкана обликовао даље ангажовање на југословенском питању. Како је у Француској на почетку рата започео процес научног истраживања узрока и последица рата, научни аргументи Јована Цвијића имали су моћ дипломатског утицаја.

Сарадња и повезаност српских и француских интелектуалца и пре 1914. године, а посебно она током 1908, 1912. и 1913. године била је основа сарадње и у периоду рата. У контексту дипломатске борбе било је важно развијати сарадњу са интелектуалцима ангажованим у оквиру Études et documents sur la guerre. Comité du publication – установе која од 1914. године истражује циљеве рата. Ово је било од пресудног значаја да се реализовање југословенске идеје веже за Француску. Председник ове установе био је један од највећих научних ауторитета Француске Ернест Лавис, а секретар главне расправе социолог Емил Диркем. Међу члановима био је и Ернест Дени, угледни познавалац Централне Европе, Хабзбуршке монархије и југословенског питања. Научни приступ проучавању рата у завршној фази процеса остваривања југословенске идеје и уједињења у први план је, поред дипломата, поставио научнике и публицисте.

Ернест Дени, Виктор Берар, Емил Оман, Шарл Лоазо и Огист Говен су у периоду рата сарађивали са Јованом Жујовићем, Гргуром Јакшићем, Миленком Веснићем и другим српским интелектуалцима, а главни покретач и координатор српске „научне пропаганде“ био је Јован М. Јовановић. Почетком августа 1916. године српски интелектуалци су настојали да покрену једну научну библиотеку у Француској. Идеја је била да се штампају студије Ернеста Денија о српско-бугарским односима, на чијој би изради аутору помогао Гргур Јакшић, историја Срба, Хрвата и Словенаца, као и друге књиге чији би аутори били Емил Оман, Јован Томић и Јован Радонић (детаљније погледати код Љ. Трговчевић, Научници Србије и стварање Југославије). Организовање помоћи Србији, пријем српских ђака и избеглица у Француској, обележавање Српског дана (1915. и 1916. године) само су део њихових заједничких активности. Текстовима у штампи, брошурама и књигама, као и друштвеним везама у француском друштву, француски научници активно су учествовали у процесу југословенског уједињења. У круговима француских интелектуалаца појавили су се пројекти, као што је онај Шарла Лоазова, на пример, да се од Југословена створе три државе: Хрватска, Црна Гора и Србија, а на основу кога би Србија добила излаз на море са делом Далмације, а Хрватска с католичким делом Југославије би чинила одговарајућу противтежу.

Крајем 1917. године, српски интелектуалци у Паризу појачавају своје активности. Станоје Станојевић и Коста Кумануди покрећу библиотеку популарних приручника – брошура Questions balkanique contemporaines, које би допуниле тумачења појединих видова савремених питања која нису могла бити штампана у француским часописима. Штампане су брошуре о питању стварања заједничке југословенске државе, међу којима и две расправе Ернеста Денија. Исте, 1917. године у Француској се окупила и нова група за научно студирање рата Comité d’études, у којој су између осталих били Ернест Дени и Шарл Дил. Паралелно са појачаним ангажовањем српских интелектуалаца и француски интелектуалци увећавају своје ангажовање.

Са намером да помогне окупљање словенских народа око Француске, а у време кад се показало да је савез са Русијом изневерио, покренут је и часопис Le Monde Slave. На основу иницијативе Ернеста Денија започело је и стварање новог славистичког центра Institut d’études slaves у Паризу. Овим је постепено изграђен основ за француски преовлађујући политички, економски и културни утицај у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца након Великог рата, док се перцепција Русије, иако значајна, мењала и под утицајем избеглих Руса који су нашли своје уточиште у Београду и другим градовима Србије. Свест о војној и хуманитарној помоћи Русије и Француске остала је и значајан елемент друштвеног памћења након рата. Српски посланик у Петрограду, Поповић након рата оцењује: „Кад је, 1914, опстанак наше земље и нашег народа доведен у питање, Русија нас је узела у заштиту и спасила нас; наравно, и из својих, чисто руских политичких интереса, али и из симпатија према нама и словенске солидарности. Жртва је у толико већа што је она, ушавши у рат, и сама пропала. Да тога није било, ми бисмо данас били робље“. Ипак, политичко, економско и културно присуство Француске након рата у новој држави ојачало је и култ захвалности Француској. Позитивне перцепције Француске настале су захваљујући генерацији Срба који су се нашле у избеглиштву и на школовању у Француској у току рата, а потом су градила идеју „вечитог пријатељства“, оличену и кроз подизање споменика захвалности Француској 11. новембра 1930. године на Калемегдану.