СРПСКЕ ПОБЕДЕ 1918. ГОДИНЕ – ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У великој мери неочекивано, 1918. године Први светски рат ће бити окончан. Међутим, догађаји који ће одредити судбину овог планетарног сукоба неће се одиграти на Западном фронту, где су велики државници и стратези обе зараћене стране то очекивали, већ тамо где се сматрало да је то немогуће, на потцењеном и презреном Балканском или Солунском фронту где ће судбина ту кључну улогу главног протагонисте ратних победа савезника Антанте, наменити Србији. Судбина је српском војнику, његовом народу и држави наменила и остварење сна о победи у рату и слободи и јединству нације и земље. Незапамћеним херојством, они су тај сан претворили у јаву. После великих успеха српске војске у вишемесечним борбама 1916. године на левом крилу Солунског фронта, наступило је затишје на читавом фронту и прешло се на дуготрајно позиционо ратовање. Савезници су се 1917. године поново окренули дефанзиви на фронту, што је најмање одговарало српској војсци, која је заузимањем Кајмакчалана и ослобађањем Битоља крајем претходне године већ била на прагу своје отаџбине. Излазак Русије из рата 1917. године пореметио је војну равнотежу у корист Централних сила и поново довео у питање опстанак Солунског фронта. Савезничке владе, пре свега британска, разматрале су тим поводом могућност пребацивања својих трупа из Македоније на Западни фронт, где су Немци груписали главне снаге за предузимање одлучујуће офанзиве. Међутим, врло брзо се одустало од идеје за напуштањем Солунског фронта, захваљујући уласку САД у рат на страни савезника и сукцесивном пристизању њених снага на фронт у Француској. То ће допринети поновном успостављању равнотеже између Антанте и Централних сила на Западном фронту. И страховања да би савезници изгубили више у политичком, него што би добили у војничком погледу ако би напустили балканско ратиште, утицала су на одлуку француске и британске владе. Обзири према балканским савезницама, пре свега Србији и њеном учинку у рату, нису се смели доводити у питање. На другој страни, водећи одлучну битку за спас Солунског фронта који је за српску војску и саму државу био од животног значаја, српска Врховна команда тражила је начин да заинтересује савезнике за предузимање опште офанзиве ради пробоја фронта и коначне победе на балканском ратишту. С тим циљем, 20. октобра 1917. она је савезничкој команди у Солуну поднела на увид меморандум с идејом маневра у две варијанте. Према првој, главни удар извршили би Енглези долином Вардара, а помоћне ударе Французи у рејону лука Црне реке и Срби на правцу Ветерник – Добро поље – Сокол, ка Кавадарцима и Демир Капији. По другој варијанти, главни удар нанела би српска војска преко масива мориховско-могленских планина.

Како је касније у часопису „Ратник” писао генерал Петар Пешић „… кад би се овладало положајима: Добро Поље – Кравица – Ветерник – Кучков камен – Ђуров камен и даље управило дејство у правцу Кавадара и Неготина ка долини Вардара, не би се више наишло ни на какву природну баријеру повољну за одбрану”. На Солунском фронту савезници су располагали са 28 пешадијских дивизија (четири британске, осам француских, девет грчких, једна италијанска и шест српских, које су биле распоређене у пет армија). У склопу заједничког командовања и садејства између савезничких војски, српска Врховна команда успела је да задржи аутономију у командовању и засебан део фронта. Анализирајући изведене бојеве и борбе на Солунском фронту, маневар пешадијских јединица и примену појединих облика борбених дејстава, може се закључити да су тако маестрално изведени захваљујући највише правилној и потпуној оперативној процени војничког елемента, услова земљишта, непријатеља и времена. На тако велики успех који су оствариле пешадијске јединице на самом почетку солунске офанзиве утицало је више фактора: место пробоја непријатељевог фронта (изабрано је тако вешто да је самим тим постигнуто стратегијско изненађење), офанзива је била уперена против Бугарске, која је била најслабији члан коалиције Централних сила. Пробој фронта изведен је на релативно малој ширини „што је омогућило савезницима да на том делу остваре надмоћност у живој сили и ватреним средствима”. Непријатељ је располагао кордонским распоредом својих снага. Због слабог оперативног распореда савезници су успели за свега пет дана да расцепе његов фронт. Главни носилац пробоја и офанзиве била је српска пешадија. „Овако брз и сигуран успех у пробоју утврђеног фронта постигнут је захваљујући, пре свега правилном избору одсека за пробој, солидним припремама, правилном груписању снага за пробој и стратегијском изненађењу непријатеља и изванредном залагању у борби ангажованих трупа.”

Упркос огромним губицима, српска војска је и даље остала главна савезничка снага на балканском ратишту. Иако је тако незадржив, готово муњевит пробој фронта могла да постигне само у садејству са савезничким трупама, које су, мада саме нису забележиле крупне оперативне успехе, омогућиле српској војсци слободу маневра у реализацији основног стратегијског циља савезничке солунске офанзиве. У солунској офанзиви српска пешадија имала је мале губитке, што је био резултат правилног избора места пробоја, велике ватрене надмоћности, остварене у фази пробоја и изванредно брзог темпа гоњења деморалисаног непријатеља. „Гоњење које су, уз помоћ савезника, извршиле српске армије после пробоја Солунског фронта спада у ред најлепших и најуспешнијих примера стратегијског гоњења у историји ратова по дужини трајања, енергији извођења и постигнутим резултатима. Прва армија је прешла од Доброг поља до Суботице, 800 километара, за 60 дана. Пешадијске јединице 1. армије су ишле и по 200 километара испред савезничких снага.” У појединим моментима, гоњење које је преузела српска војска, донекле подржана и француским трупама, косило се са многим тактичким начелима. Ипак, показало се да је дрско надирање српске војске било у потпуности усклађено са оперативно-стратегијском ситуацијом. У солунској офанзиви српске пешадијске јединице доследно су примениле сва дотадашња тактичка искуства и новине, одлично су користиле нова оруђа и оружја, те организовале садејство са свим родовима војске. У солунској офанзиви српска војска формирала је и сходно ситуацији употребљавала јуришне групе и јуришне јединице намењене за извођење препада у непријатељевом распореду. Крајем јуна Клемансо је издао упутства генералу Д’Епереу за извођење офанзиве, у којима се понављала тврдња да су немачке снаге настојале да поразе француско-британске трупе на Западном фронту. Да би се то спречило било је потребно да се покрене офанзива на Балкану. Источна армија била је потпуно спремна за офанзиву, бројно и морално, што није био случај са бугарским трупама.

Офанзиву је требало предузети без одлагања и с циљем да се скрши бугарска одбрана. То би омогућило Србима да се врате у своју отаџбину. Успех офанзиве био је могућ учешћем свих снага у саставу Источне армије. У закључку, Клемансо је наложио да офанзива треба да отпочне без обзира на временске прилике, а пре јесени, и да се заврши протеривањем бугарске војске из утврђених положаја. С обзиром на чињеницу да је генерал Фош у Врховном ратном савету одлучивао о свим савезничким акцијама, британско настојање да се спречи покретање балканске офанзиве и смени Д’Епере није успело, упркос оштрим и дугим расправама које су о томе вођене. Савезнички представници су 3. августа у Версају прихватили офанзиву и дали одрешене руке генералу Д’Епереу да сам одреди термин за почетак операције, али под условом да се не захтева пребацивање трупа са Западног фронта. Генерал Вилсон није успео да наметне своје противљење будућој офанзиви, јер је британски премијер Лојд Џорџ пристао на учешће британских дивизија уколико Италијани у исто време нападну аустроугарске трупе, одустајући чак и од условљавања да се почетак офанзиве одложи док се не обезбеди сарадња Италијана. После Гијомине посете Лондону, британска влада је 4. септембра дала сагласност за почетак офанзиве, а са тиме се коначно сагласио и начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон, уз ограду да Британци „неће помоћи Србе ако њихов напад претрпи неуспех”. Тако су политичари извојевали најважнију победу над генералима у борби око балканског ратишта, која је отпочела још у јесен 1914. године.

Пред почетак офанзиве 1918. године бугарско-немачке снаге држале су фронт на линији: Валона – Охридско – Дојранско – Бутковско језеро, све до ушћа Струме у Орфански залив. На том фронту од око 450 километара ширине налазило се четрнаест и по пешадијских дивизија, са око 626.000 углавном бугарских, од чега само 30.000 немачких војника. Велики број својих војника Немци су већ били повукли са Солунског и пребацили их као појачање својим снагама на Западном фронту. Не рачунајући део фронта од Валоне до Охридског језера који је држао аустроугарски 19. корпус, непосредно потчињен аустроугарској Врховној команди, језгро немачко-бугарских снага чиниле су: немачка 11. армија (седам дивизија) под командом генерала Штојбена, која је држала фронт од албанске границе до Дудице; бугарска 1. армија (две и по дивизије), командант генерал Нерезов, од Дудице до Дојранског језера и бугарска 2. армија (три дивизије) са генералом Луковом на челу, од Дојранског језера до Орфанског залива. Уједно, немачка 11. и бугарска 1. армија образовале су Групу армија под командом немачког генерала Шолца, са штабом у Скопљу, који је номинално био потчињен бугарској Врховној команди у Ћустендилу, а фактички немачкој Врховној команди у Бадену. Савезници су у исто време имали на располагању око 628.000 људи (не рачунајући италијански 16. корпус у Албанији који је био под италијанском Врховном командом), у саставу: 29 пешадијских и две коњичке дивизије. Од тога француских осам пешадијских дивизија и једна коњичка бригада (180.000 војника), српских шест пешадијских и једна коњичка дивизија (150.000 војника), грчких девет дивизија (135.000 војника), енглеске четири дивизије (120.000 војника), италијанска дивизија од три бригаде (42.000 војника) и 1.000 Есад-пашиних војника. Уочи офанзиве савезничке снаге заузеле су следећи распоред: део фронта од Валоне до Охридског језера држао је италијански 16. корпус; на битољском одсеку налазила се француска Источна војска; добропољском одсеку српска војска са 1. и 2. армијом (шест пешадијских и једном коњичком дивизијом), пред офанзиву ојачана двема француским дивизијама; западно од Вардара Група дивизија генерала д’Анселма, док је део фронта источно од Вардара до Орфанског залива посела енглеска војска генерала Милна и грчки корпус под командом генерала Данглиса. Док су у људству снаге биле готово изједначене, савезници су били надмоћнији у артиљерији и авијацији, што ће им дати и знатну предност током артиљеријске припреме и пробоја фронта. Поред тога, непријатељ је био развучен на планинском земљишту, без резерви у близини фронта где ће пробој уследити и, уз то, неупоредиво слабијег моралног стања. Додуше, планинске превоје преко којих се протезао фронт Бугари су претворили у праве тврђаве. Први положај утврдили су тако као да их никаква сила одатле не може уклонити – негде су биле две, а понегде три линије ровова заштићених широким мрежама бодљикаве жице. Митраљези су били углавном смештени у бункерима, у стенама, тако да их је артиљерија тешко могла разорити. Међутим, пред силовитим налетом српске пешадије, чији је продор штитила ураганска топовска ватра, Бугари нису могли да одоле, па су њихова утврђења падала као да су од картона. У време именовања генерала Д’Епереа за команданта савезничке војске стање на фронту у Македонији било је повољније за Антанту. Савезничке снаге ојачане су изласком грчких дивизија на фронт, а Бугари су били ослабљени одласком Немаца, којих је у Македонији остало свега око 30.000. Морална и материјална предност била је на страни савезника. На прве знаке да се припрема офанзива међу српским трупама прострујао је нови живот, прожет надом у скори повратак у отаџбину. Управо у то време дошло је до смене на положају начелника штаба српске Врховне команде. Уместо генерала Петра Бојовића, који је поднео оставку на тај положај због сукоба са генералом Гијомом, постављен је војвода Живојин Мишић, а Бојовић је прихватио команду над 1. армијом. Војвода Мишић био је веома популаран код Француза, а генерал Д’Епере је био познат као поборник офанзивних операција на Балкану, што је био значајан предуслов за успешну сарадњу две савезничке команде у предстојећим догађајима. По доласку у Солун генерал Д’Епере почео је да проучава постојеће планове и предлоге за офанзиву на фронту, али ни једним није био задовољан. Били су сувише опрезни и традиционални, усмерени ка Вардару, што је непријатељска одбрана могла и очекивати. У односу на брдско-планински терен којим су се карактерисали струмички, добропољски, битољски и албански одсек, вардарски оперативни правац својом широком речном долином нудио је најбоље погодности за извођење офанзиве, али и организацију чврсте одбране непријатеља. Д’Епере је одлучио да главни удар савезничких снага буде на брдовитом и тешко проходном терену.

На Видовдан, 28. јуна, упутио се са војводом Мишићем према српском делу фронта, на Јелак, који се налазио на висини од 1.700 метара. Одатле су се, заједно са престолонаследником Александром, упутили ка Флоки, осматрачници на висини од 2.000 метара. Са ње су се јасно видели бугарски положаји и систем одбране. Наредног дана Д’Епере је одлучио да прихвати план војводе Мишића о нападу са добропољског правца. Договорено је да напад предводе српске трупе, ојачане двема француским дивизијама. Већ 6. јула 1918. план офанзиве до детаља је утаначен са српском Врховном командом да би потом био упућен савезничком Ратном савету на одобрење. План генерала Д’Епереа да се главни напад изведе на српском делу фронта, на добропољском правцу, ослањао се у основи на стратегијско изненађење непријатеља. Наиме, због изразито планинског и тешко приступачног земљишта на коме су доминирали масиви Кајмакчалана, Сокола, Доброг поља, Ветерника и Козјака, бугарско командовање је овај одсек сматрало мало вероватним за озбиљнији напад, тако да на њему није смењивало нити појачавало трупе од зиме 1916/1917. године, нити га је фортификацијски по дубини довољно уредило за одбрану од евентуалног напада. У случају одсудног напада, због тешко проходног планинског земљишта, није могло да изврши ни брзо пребацивање свежих снага на угрожени део фронта. На другој страни, заинтересованост српске Врховне команде за предузимање одлучне офанзиве, као и мотив српских војника и жеља за повратком у отаџбину, представљали су за савезнике предност која се у оваквим условима објективно није могла потценити. У складу с тим планом, генерал Д’Епере је Србима, ради боље концентрације снага, скратио фронт са 60 на око 30 километара и ојачао их са две француске пешадијске дивизије, 220 артиљеријских оруђа и авијацијом, па је на том делу фронта, према коме су се налазиле бугарска 2. и 3. дивизија из немачке 11. армије, постигнута знатна надмоћност: у пешадији 2 : 1, а у артиљерији и авијацији 3,5 : 1 у корист српске војске. На делу фронта српске 2. армије, која је била носилац пробоја, обезбеђена је надмоћност у пешадији 3 : 1, а у артиљерији и авијацији 5 : 1. У састав те армије привремено су ушле француска 122. пешадијска и 17. колонијална дивизија, са задатком да ступе у акцију већ првог дана офанзиве, на самом тежишту пробоја. Планирано је да пробој изврши 2. армија на одсеку Ветерник – Кравица – Добро поље – Сокол. По паду Сокола требало је да пређе у напад и 1. армија (3 пешадијске и 1 коњичка дивизија) на фронту Сокол – село Старевина, а затим да се надирање продужи општим правцем Козјак – Кучков камен – Градско, где су се стицале главне непријатељске комуникације, и даље на североисток, ка Скопљу, Софији и Нишу. Остале савезничке армије требало је да, комбинованим операцијама, потпомогну напад српске војске. Према основној идеји за пробој фронта планирано је да српска војска, са двема француским дивизијама, након 24-сатне артиљеријске припреме 14. септембра, отпочне главни напад 15. септембра с циљем пробоја фронта на одабраном правцу и избијања у долину Вардара, у рејон Неготина и Кавадараца, како би раздвојила немачку 11. од бугарске 1. армије и угрозила вардарску комуникацију. У случају успешног пробоја српских армија, три дана касније отпочео би, према плану, напад савезничких снага (француских, британских и грчких) источно од Вардара на бугарску 1. армију која је бранила долину реке, док је француска Источна војска добила задатак да дејствује у рејону Битоља, чак девет дана по отпочињању српске офанзиве.

Овакав маневар без сумње био је смео и ризичан, јер је на правцу главног удара ангажовао свега осам савезничких дивизија (шест српских и две француске), без потребних резерви и благовременог садејства осталих снага на фронту, а евентуалан неуспех српске војске довео би у питање целокупну операцију савезника на Солунском фронту. Одговорност српске Врховне команде је, без сумње, била огромна. У оваквој ситуацији злокобно су звучале речи начелника британског Генералштаба генерала Вилсона: „Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације!” О великој одговорности српске Врховне команде писао је у „Ратничком гласнику” 1938. године и генерал Данило Калафатовић, начелник Оперативног одељења ВК у време солунске офанзиве: „Српска Врховна команда не само да је радо пристала, без ценкања, на овај велики напор и на све жртве које су се могле очекивати, већ је шта више захтевала ту част за себе. Она није хтела допустити да јој други отвара пут за њену домовину, нити да је други ослобађа. Она је била свесна да је српска војска зато најпозванија и да је то њена дужност и право. Овако важну улогу она није ни хтела нити је смела оставити другоме. Ко је био позванији од ње, да се први појави међу поробљеном браћом и да им донесе слободу? Ко је могао то боље учинити од ње, кад се узму у обзир све тешкоће ове операције, жртве у крви и напорима, одвајање од базе у Солуну и страшан изглед планина јужне Србије, које су се као црне и високе баријере у даљини ређале једна за другом и затварале хоризонт, и чија је перспектива пред улазак у зимску сезону морала да расхлади и најјачу енергију, па и најтоплије жеље и намере других наших савезника.” Генерал Калафатовић изузетно хвали и потез генерала Д’Епереа, који је одлучио да српској војсци на тежишту пробоја садејствују и две француске дивизије (17. колонијална и 122. пешадијска), француска тешка артиљерија, авијација и француска коњица: „…Он није хтео да му се пребаци – иако је таква помисао била од нас врло далеко – да гура само Србе на ‘кланицу’, Србе и друге Савезнике! Он је, напротив, хтео да и француске трупе даду своје жртве у извођењу његове идеје. И тако је дошло до највеће и најлепше колаборације тих двеју војски, колаборације на којој се у ствари и оснива наше бојно побратимство и наше узајамно поверење, пријатељство и савезништво. Нека је хвала ђенералу Д’Епереу на овом дивном, отменом и лојалном поступку. Он није презао од жртава својих властитих трупа, нити је био руковођен националним егоизмом, који се у оваквим приликама често појављује. Радио је као прави џентлмен и истински пријатељ наше војске…”

У раним јутарњим часовима 14. септембра 1918. почела је снажна артиљеријска припрема дуж читаве линије Солунског фронта, од Јадранског мора до ушћа реке Струме и Орфанског залива. Проломила се до тада незабележена артиљеријска канонада. Са кота српске војске и њених савезника по непријатељским положајима грунуло је у истом трену више од 2.000 оруђа. Топовска рика и заглушујућа експлозија граната, у трајању од 24 часа, разарала је бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварајући утисак као да се планине љуљају. Гранате из ужарених топовских цеви искидале су бугарске и немачке положаје, уништиле велики број ровова, прекинуле телефонске линије између команди и трупа у првој ватреној линији, разориле складишта оружја и муниције, сравниле са земљом осматрачнице и отвориле широке бреше за јуриш савезничке пешадије и коњице… „Уочи тог дана”, записао је у свом ратном дневнику добровољац Александар Д. Ђурић, будући адвокат, писац и преводилац, „мој Први југословенски пук подишао је под саме положаје, високо горе, где је на простору Доброг поља требало да буде извршен пробој ронта. Пошто смо целу ноћ прележали на голом камену у пуној приправности, на јутарњој свежини подрхтавали смо и од хладноће и од сазнања онога што још није наступило, а што тек треба да дође. Већ су били у питању само минути. Гледамо сви у часовнике. Још мало… Само још мало… Е, сад је тачно осам часова, и одједном – гру-у-у-у! Пуче негде близу топ који је био одређен да објави почетак. Одмах за првим пуцњем следује други, трећи, четврти, па се онда небројени пуцњи из оруђа свих калибара сливају у јединствену тутњаву. Уз оштре фијуке прелећу изнад наших глава многобројне гранате, па видимо да чак и са велике удаљености, са врха Кајмакчалана, севају далекометни топови који туку нарочите циљеве у непријатељској позадини. Убрзо, с бугарске стране почиње да клизи, ношен ваздушним струјама, таман облак од измешаног дима и прашине који постепено испуњава урвине и јаруге под нама, док нам најзад није потпуно заклонио поглед на Моглену. Страховито дејство наше артиљерије не престаје ни за тренутак. Али и бугарске батерије, које наша артиљерија није успевала да пронађе, почињу бесно да одговарају. Прште гранате и шрапнели, па се ми све више прибијамо и подвлачимо под окомите стене. Наша артиљерија из часа у час као да туче све јаче, а и ескадриле наших и француских авиона све брже прелећу тамо и овамо, отварајући ватру на непријатељске батерије и резерве. И целог дана канонада нити престаде нити ослаби…”. За српску војску куцнуо је онај дуго жељени час у коме је најважнија била заповест – Војници, напред у отаџбину! А отаџбина, знао је сваки српски војник, то није комад земље убоге и голе, то су његове житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили, а руке његове неговале.

Отаџбина – то су његове луке и забрани, обале његових река, свежа јутра и благи заласци сунца, када се чује песма тежачка. На врлетним и леденим стазама, на којима је боравио три године, шибан ветровима и муњама, провлачећи се између заседа и потера, грејала га је једина нада – да ће се вратити на своје огњиште и својој породици. У тој речи саткане су биле све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге… Отаџбина, то је његова жена мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка удовица, стара бака чуварица огњишта, сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници и славе његове, његове клетве и молитве, то је његов копоран и његов опанак. И у самртном часу, разнесен бомбом и искидан бајонетом, бранећи родну груду и отимајући је од освајача, српски војник је знао да су отаџбина – његови вајати и шуме његове, то је муњом опаљен грм, то су његове трубе и комешања, кикот девојачки преко плотова, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај. „Наступио је критичан тренутак”, пише у свом ратном дневнику добровољац Александар Д. Ђурић, из Првог пука Југословенске дивизије. „Решавала се судбина пробоја страховито утврђеног, добро опремљеног и брањеног фронта, решавало се питање да ли је данашњи дан – дан поласка у Србију. Туче наша артиљерија, не дâ ока отворити, али се тамо негде позади фронта чује уједначено штеповање митраљеза (…) Тамо негде напред још увек клепеће митраљез. Граби сад све брже и одједном угледасмо поворку бугарских заробљеника. Из њихових очију као да се још чита ужас који су преживели. Гледајући нас застрашеним погледима, неки од њих машу рукама и вичу: ‘Нема више војна! Нема више војна!’ Они као да су се плашили српске освете за попаљене домове и побијене породице у Србији. Али их наши војници посматрају болећивим погледима, ганути њиховим бедним изгледом. Полазимо даље и ја радознало посматрам ширину која нам пуца пред очима. Око нас свуда хаос од покидане бодљикаве жице, поломљених стабала, изукрштаних и полузасутих непријатељских ровова, заклона, земуница и саобраћајница. Наша артиљерија је начинила пустош у непријатељским утврђеним положајима. А тамо далеко напред указује се широка, зелена долина, слична дну каквог усахлог језера. Па то је ваљда Добро поље, како се назива овај део фронта. То је Добро поље, а не ови страшни кланци на две хиљаде метара висине. По тој широкој зеленој ували виде се многобројни кратери од наших тешких граната. Одједном видим како из тих кратера истрчавају војници у плавим униформама. То су они Французи што онако весело кретоше напред.

Стварају се стрељачки стројеви, али отуда заклопараше митраљези, стрељачки стројеви се покидаше и људи опет ишчезоше у оним кратерима. Убрзо из тих кратера почеше да излећу француске ракете. Златне звезде запловише ка ваздуху. Французи су тражили подршку наше артиљерије. Уто журно прође покрај нас један француски ордонанс, па нам у пролазу рече да Бугари лево од нас још држе своје положаје на Соколу, купастом вису који дели нашу Другу армију од Прве армије. Наша артиљерија снажно туче непријатељске положаје на Соколу, проламају се експлозије, тутњи земља, и као да у томе тренутку тај део фронта обузима некаква чудна нервоза. Овамо, позади нас, почеше журно да извлаче артиљерију на нове положаје. Чују се вика и псовке. У помоћ прискачу пешаци, и батерије почеше да отварају брзу паљбу. Уто се преко оног зеленог поља заталасаше правилни стрељачки стројеви у жутим униформама. Мој командант батаљона објасни ми да то наш Други југословенски пук прихвата поколебане Французе. Гледамо, жуте униформе наших добровољаца хитро грабе, и одједном се кроз заглушну борбену хуку разлегоше гласови: ‘Ураааа… Ураааа!’ После кратког времена, указаше се отуда нове поворке бугарских заробљеника. Сад и ми крећемо напред кроз страшну пустош, као да је бесна стихија протутњала туда, остављајући за собом ужас и смрт. Завирујемо у бугарске земунице, од којих су неке покривене троструким редовима тешких букових балвана, из којих као да још бије дах људи који су у њима живели, дрхтали, стрепели и надали се. Неки бугарски ровови пуни су лешева. Посматрам једно њихово митраљеско гнездо. Бугарски нишанџија још седи за митраљезом, баш као да је жив. Крај њега лежи поваљана и његова послуга. Уто нам стиже радосна вест да је и последњи положај који су Бугари држали, Сокол, пао. У сусрет нам долазе нове поворке заробљеника, које спроводе наши добровољци из Другог југословенског пука. Они нам причају смејући се како им се предао бугарски официр вичући: ‘Предавам се! Аз сем Југословен!’“. У пробој 15. септембра, у 6 часова изјутра најпре је кренула пешадија српске 2. армије војводе Степе Степановића. У белешкама Ђорђа Беатовића, учесника тих догађаја, које се чувају у Архиву Удружења ратних добровољаца, стоји: „Тог 15. септембра 1918, у 5 часова и 30 минута, после ураганског бомбардовања од једног дана и једне ноћи, кренуле су у напад из прве линије на француско-српском сектору Солунског фронта: на левом крилу 122. пешадијска француска дивизија, у центру 17. колонијална француска дивизија (Сенегалци), позади ње Југословенска дивизија, а на десном крилу Шумадијска дивизија…”. Шумадијска дивизија предузела је одлучан продор и у силовитом налету, снажно ломећи непријатељски отпор, до вечери освојила масив Ветерника, затим, Борову чуку и Кравицу, помажући тако француску 17. дивизију која је ту била заустављена, да и ова овлада првим непријатељским положајем. У току првог дана пробоја и 122. француска дивизија, потпомогнута 13. пуком Тимочке дивизије и деловима Југословенске дивизије, заузела је Добро поље, овладавши његовим северним гребеном (кота 1795), где је прешла у одбрану. Истога дана, касно увече, српске и француске јединице освојиле су и врхове Сокола.

Тиме су бугарски главни положаји на правцу напада 2. српске армије били заузети. У наставку офанзиве француска 122. дивизија повучена је из састава 2. српске армије и пребачена на лево крило 1. армије, у састав француских јединица. Војвода Степа Степановић, командант 2. армије, кратко је описао успех својих јединица: „Задатак је извршен. Тактички фронт је пробијен и поред кризе код 17. француске дивизије и колебања код 122. француске дивизије. Највећи успех постигла је Шумадијска дивизија”. Заузимање утврђених бугарских положаја на Ветернику, Кравици, Добром пољу и Соколу дело су српских и француских трупа, али је војвода Степа са разлогом одао посебно признање Шумадијској дивизији, којој је у наредби од 16. септембра, између осталог, упутио и ове речи: „Шумадијска дивизија је свој споредни задатак претворила у главни и тиме стекла славу каква се ређе налази у историји ратне вештине… Тиме је она дала нови доказ свету да ненадмашно јунаштво српске војске неугасиво пламти у срцима српских војника и као сунце загрева измучено срце наше отаџбине, носећи јој скору слободу”. И бугарски генерал Недев је забележио да су бугарски пукови пружали врло јак отпор, да су се борили „на бајонет”, али да ипак „нису могли зауставити Србе”. Након што је Шумадијска дивизија заузела први бугарски утврђени положај, Недев је коментарисао: „…браниоци сломљени и спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши незнатне губитке, постали господари њихових положаја”. Други дан офанзиве крунисан је новим великим успесима. Српска 2. армија, са Југословенском и Тимочком дивизијом у првом, а Шумадијском и 17. колонијалном дивизијом у другом ешалону (122. дивизија задржана је у Добром пољу у општој резерви), наставила је напредовање према Козјаку и Тополцу, ка другом положају бугарске одбране. Тимочка дивизија, улажући огромне напоре на јако испресецаном терену, са висинским разликама до 600 метара, избила је пред Тополац и развила се за одлучно надирање дуж Тополске греде. Наишавши на снажан отпор непријатеља, Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, цео дан нападала је на Козјак, напредујући стопу по стопу. Бугарској војсци на Козјаку стигла су и немачка појачања, како би зауставили продор српских снага и спречили слом. Али, како је у Ратном дневнику српске Врховне команде забележено, „пред налетом југословенских и вардарских пукова разбијале су се све снаге непријатеља као таласи гоњени орканом на морској пучини”, па је Југословенска дивизија у једном силовитом нападу, око 18 часова увече, освојила најтврђе брањени положај на непријатељском фронту – планину Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. После ових борби главни део фронта је пробијен. Почео је продор (ка Вардару) који је одлучио исход рата. Истога дана (16. септембра) српска 1. армија је са Дринском, Дунавском и Моравском дивизијом прешла у напад и до предвече освојила непријатељске прве положаје и, изравнавши се са 2. армијом, наставила надирање у дубину непријатељске одбране. Само су на крајњем левом крилу, код села Градешнице и Старевине, где су Бугари пружили изузетно жилав отпор како би заштитили рокадну комуникацију Разимбеј – Виталиште – Козјак, војници 9. дунавског пука и Одред генерала Транијеа, који је штитио лево крило и бок српског распореда, нешто спорије напредовали. У међувремену, непријатељ је у борбу увео нова и свежа појачања и прегруписао снаге, али није могао да заустави напредовање српских трупа. Трећег дана офанзиве (17. септембра) Тимочка дивизија освојила је Тополац, Југословенска и Моравска дивизија Кучков камен, а Дринска и Дунавска, у тесном садејству са одредом генерала Транијеа, Пандели и Бешички вис, продревши све до Виталишта. Сви положаји бугарске одбране били су увече у рукама 2. армије, чиме је остварен пробој фронта ширине од око 30 километара, а њене јединице наставиле су незадрживо напредовање према Вардару.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Опачић, Петар (2004). „Српска војска на Солунском фронту 1916—1918”. Солунски фронт 1918. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Србије, Гамбит.

Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914–1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.

Стојанчевић, Владимир (1988). Србија и српски народ за време рата и окупације 1914–1918. године. Лесковац: Народни музеј.