СРПСКЕ ПОБЕДЕ 1918. ГОДИНЕ СОЛУНСКИ ФРОНТ

СРПСКЕ ПОБЕДЕ 1918. ГОДИНЕ – СОЛУНСКИ ФРОНТ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Први светски рат је започео 1914. године и до тада је представљао највећи оружани сукоб у историји човечанства, а по завршетку остаће упамћен по милионима људских жртава и стравичним материјалним разарањима која су га обележила. Током 1918. године обе зараћене стране и Антанта и Централне силе деловале су веома исцрпљено услед великих губитака које су до тада претрпеле, али и даље довољно одлучно да тај сукоб наставе до коначне победе. Увеликој мери неочекивано, те 1918. године рат ће бити  окончан, а догађаји који ће одредити судбину овог планетарног сукоба неће се одиграти на Западном фронту, где су велики  државници и стратези обе зараћене стране то очекивали, већтамо где се сматрало да је то немогуће, на потцењеном и презреном Балканском или Солунском фронту где ће судбина ту кључну улогу главног протагоисте ратних победа савезника Антанте, наменити Србији.

На самом почетку рата српска војска је била неоправдано потцењена како од стране непријатеља, пре свега Аустроугарске, тако и од самих савезника из Антанте. Зато и нечуди запрепашћеност европске и светске јавности на самом крају те прве ратне године када је већ прежаљена Србија однела спектакуларне победе над бројчано и технички надмоћном аустроугарском армијом. Наредне 1915. године Србија се нашла под ударом здружених снага Аустроугарске и Немачке, под командом фелдмаршала Аугуста Фон Макензена, а којима ће се прикључити и Бугарска. У таквим околностима суочена са надмоћним непријатељем и ратом на два фронта Србији је преостало једина могућност да се узда у помоћ савезника која би  могла пресудно утицати на то да се избегне коначни војни пораз и самим тим слом Србије. Иако су Француска и Британија у тим моментима говориле о озбиљнијој помоћи Србији до ње ипак није дошло. Две савезничке дивизије које су упућене у њеном правцу стигле су прекасно у луку Солун тако да је прекопотребна помоћ савезника изостала, што је неминовно довело до повлачења српских војника у зимско време и то преко ледом и снегом окованих албанских планина,а према јадранском приморју где су их савезници требали прихватити и евакуисати. То повлачење српских војника, али не само војника већ и краља, владе, државних институција и цивила у готово немогућим зимским условима, без адекватне припреме, представља нешто јединствено како у том рату тако и у целокупној историји човечанства и остало је упамћено у нашој колективној свести као Албанска голгота. Преживевши ту голготу уз велике људске губитке српски војници су 1916. године евакуисани на острво Крф где су после краткотрајног опоравка упућени у Солун како би узели учешће на Балканском ратишту. У међувремену, савезници су искористилидивизије које су закасниле  да помогну српске ратне напоре 1915. годинекакоби од њих створили језгро борбених формација око којих ће се успоставити нови фронт на Балкану, а који ће у нашој стручној литератури остати упамћен као Солунски фронт. Те дивизије су чинили пре свега остаци француских и британских трупа које су доживеле неуспех током велике експедиције на Галипољуи сада су добиле нову шансу да се искупе за пораз у Турској и на новом бојишту поврате изгубљену част.

Од самог почетка формирања Солунски фронт је изазивао различите недоумице у савезничким штабовима које су се пре свега односиле на његову сврсисходност. Наиме, мишљење доброг дела војних стратега у савезничким командама је ишло у правцу тога да се оспоравао значај самог Солунског фронта. Упорно се говорило да ће се рат решавати пре свега на Западном или мождачак Источном, али никако на Солунском фронту. Због тога се често говорило да је ангажовање на њему узалудно трошење и времена и енергије, а поготово драгоцених војних, људских и материјалних ресурса, јер би ти капацитети у сваком случају били боље искоришћени на Западном фронту. Наравно на руку овим скептицима је ишла и нестабилна ситуација у Грчкој, која је имала стратешки значај, јер се сам фронт у доброј мери формирао на њеној територији. Грчка је у том тренутку била дубоко подељена на присталице Централних сила окупљене око германофилски орјентисаног краља и поборнике савеза са Антантом окупљене око чувеноггрчког премијера Елефтериоса Венизелоса. Услед компликоване војне и политичке ситуације, од великог значаја за судбину самог фронта имала је и улога његовог команданта од кога се поред војне стручности очекивала и политичка вештина како би у датим околностима правилно одговорио изазовима са којима је био суочен. Први командант савезничких снага на Солунском фронту, од његовог формирања па све до 22. децембра 1917. године, када га је заменио генерал Адолф Гијом, био је француски генерал Морис Сарај. Током његове команде главнину снага на фронту који се простирао од јадранске обале у Албанији па до реке Струмице у Македонији чиниле су француске, британске, италијанске и руске снаге. Након опоравка на Крфу и северној Африци, у току 1916. године, њима ће се прикључити и српски борци као и део Грка лојалних Венизелосу који ће успоставити своју власт у Солуну и његовој околини. Током 1917. године савезници ће присилити грчког краља на абдикацију, што је омогућило Венизелосу да успостави власт над целокупном грчком територијом. На тај начин била су отворена врата свеобухватном ангажману Краљевине Грчке у рату на страни Антанте.

Долазак српских војника у Солун 1916. године дочекан је уз поздраве ешалона савезничких војника који су клицањем одали заслужену пошту храбрим српским борцима, истим онима које је Немачка команда крајем 1915. године прогласила бедним остацима који ће у албанским планинама наћи своју смрт. Ти, од непријатеља отписани српски хероји су ипак избегли трагичну судбину коју им је предвиђала немачка команда и у априлу 1916. године они су постепено заузимали положаје у свом сектору у централном делу Солунског фронта са чежњом гледајући у правцу своје поробљене отаџбине. Колика је била снага воље и несаломивост духа српских војника као и жеља за победом најбоље се видело већ у лето те 1916. године када је отпочео напад бугарских и немачких снага са намером да изврше пробој и уништење савезника на овом фронту. Српски војници су успели да зауставе непријатељску офанзиву, а потом су у контраудару извојевали спектакуларну победу на Кајмакчалану да би затим у новембру исте године ослободили Битољ, тада други по величини град у Србији. Овај ослобођени град и његова околина представљали су можда малу територију у километрима квадратним, али психолошки то је представљало велики успех, јер после свега што су прошли српски војници су ипак успели да се победоносно врате и ослободебар део своје државне територије. После тога, крајем те 1916. године Солунски фронт се усталио, на потезу од реке Струмице па до јадранске обале у Албанији, и практично све до 1918. године неће бити опсежнијих војних операција ни са једне стране. Разлог томе је већ наведен и лежи у стратешкој процени савезника да ће се рат одлучивати на Западном фронту, па самим тим заузет је став да није потребно ризиковатиживоте војника на овом како се сматрало споредном бојишту коме је била намењена пре свега дефанзивна улога.

Ситуација је почела драстично да се мења 1918. године после успешне контраофанзиве савезника на Западном фронту, јер тада почиње све више да се размишља о томе да се крај рата ближи и да снаге Антанте на Солунском фронту не би требало да остану пасивне. На месту команданта савезничких снага у Солуну, француског генерала Адолфа Гијома у јуну 1918. године заменио је, такође Француз, генерал Франше Д’Епере што је требало да најави почетак промена када су у питању циљеви на овом фронту. Овакав развој ситуације је највише ишао на руку српској команди која је упорно тражили од савезника да се предузму офанзивне акције како би им се дала шанса да коначно ослободе своју државу. Због тога,Д’ Епере заједно са српским генералима припрема планове за пробој фронта, али у први мах без знања Британаца који су још увек били скептични када су у питању офанзивне ратне операције на Балкану. Поменути разлог навео је генерала Гијомада по задаткуотпутује у Лондон како би придобио Британце за ову офанзиву и том приликомје разговарао са британским премијером Лојдом Џорџом, лордом Сесилом и генералом Вилсоном. Разговори су резултирали тиме да је генерал Гијом убедио премијераЛојда Џорџа да постоји потреба већег ангажманасавезничких снага на Балкану, док је генерал Вилсон изразио резерве том мишљењу и то на веома циничан начин, рекавши, том приликом, да „…Британци неће ступити у борбу пре него што Срби постигну успех, јер ако се деси супротно они неће дозволити да се помоћу њих исправља ситуација“. Ипак, ова подршка па макаризражена претећим и циничним коментарима британског генерала била је јасан сигнал да офанзива можеда отпочне, што јеомогућило да се крене у реализацију ратног плана у чијој су изради кључну улогудобили припадници високог официрског кора Српске краљевске војске. План је предвиђао да српска војска изврши пробој фронта на правцу Добро Поље, који је,заправобио веома неприступачан планински терен и самим тим је био и слабије утвђен од стране бугарских снага које тај правац нису узимале за примарни правац дејстава, када је у питању непријатељска офанзива. Тиме су савезници рачунали и на фактор изненађења, али посебан ризик за српску војску је представљало то што су остали савезници требали да сачекају три дана па да се онда тек укључе у офанзиву и то под условом да српске снаге остваре очекивани пробој и напредак у дубину непријатељске територије.Из датог разлога, начелник српског генералштаба, војвода Живојин Мишић, упутио је протест генералу Д’ Епереу, услед предвиђеног великог кашњења остатка савезничких снага, што је било противно елементарној војној логици, јер се тиме њихова улога своди на експлоатацију успеха српске војске. Овај протест великог комаданта ипак није утицао на савезнике како би дошло до корекција у ратном плану са којим се средином септембра, ипак кренуло у реализацију.

Уочи самог почетка офанзиве, обе стране су у том тренутку располагалеса приближно једнаким бројем војника. Савезници су имали око око 625000 војника од којих је било највише припадника француских снага (185000 људи), затим српских(140000 људи), Грка 135000, Британаца 120000 и 42000 Италијана. Централне силе су располагале са око 626000 војника, углавном Бугара, а Немаца је било око 30000. Пешадијске снаге су биле подједнаке, али надмоћ савезника се огледала у техници. Располагале су са преко 1700 топова, наспрам 1400 непријатељских, а у погледу констелације ваздухопловних снага ратне авијације, савезници су дејствовали са 200 авиона, наспрам 80 колико су имале снаге Централних сила. Распоред савезничких снага је био такав да су на централном делу фронта биле концетрисане углавном српске јединице, распоређене у три армије, од којих је свака располагала са по две дивизије. Западно од њих су се налазили Французи на које су се надовезивали Италијани у Албанији. Источно од српских снага су се налазили Британци на које су се наслањале грчке снаге. Коначно, 10. септембрафрануски председник владе Жорж Клемансо обавестио је команданта савезничких снага на Балкану,Франше Д’ Епереа да може предузме почетак напада,и то путем лозинке:„…Пошаљите 14 официра и 8 војника…“, што је означило почетак артиљеријске припреме 14. септембра у осам часова. Тачно по плану, широм фронта отпочела је заглушујућа канонада из више од 1700 топова, од чега само на српском делу фронта је дејствовало преко 500 комада артиљеријског наоружања. Скоро двадесет и четири часа је трајала страховита артиљеријска припрема, која је представљала увод у пешадијску офанзиву српске војске.Поменута офанзивапочела је рано изјутра 15. септембра у пет сати и тридесет минута. Главни задатак, пробој фронта правцем Добро Поље, добила је Друга српска армија под командом генерала Степе Степановића. Циљеви и задаци су били јасани, формулисао их је начелник српске Врховне комнде војвода Живојин Мишић, и уочи почетка акције они су презентовани војницима. Мишић је тражио од својих бораца да одлучно и храбро наступају, да потискују непријатеља и немилосрдно га гоне без тренутка предаха, јер само тако ће онемогућити његову консолидацију и осигурати успех ове ратне операције. Већ првог дана пешадијске офанзиве, српске јединице бележе велике успехе. Шумадијска дивизија из састава Друге армије заузима стратешки важан положај Слоново уво и овладава положајима Ветерник и Гола Рудина. У току прва двадесет и четири часа, Друга армија, а већим делом и Прва армија која је била под командом генерала Бојовића,заузеле су скоро целу прву линију непријатељских ровова на српском делу фронта. Наредног дана најтеже борбе су се водиле на планини Козјак којом су овладале јединице Друге армије, што је отворило могућност даљег пробоја у правцу Вардара и Црне реке. У току трећег дана, 17. септембра, завршено је пробијање фронта потпуним разбијањем непријатељске војске и стварањем простора на правцу пробоја, дубине десет до дванаест, а ширине двадесет и пет километара у непријатељској територији, који сена описани начин нашао под контролом српске војске. Од 19. септембра борбе су се интезивирале, да би 21. септембра Степа Степановић обавестио команду да је извршено стратегијско пробијање фронта, јер је тада српска војска напредовала готово педесет километара по дубини и четрдесет по ширини иза непријатељске линије фронта. То је представљало велики успех, али и опасност по те српске јединице, јер су Немци и Бугари, са леве и десне стране од српских трупа имали велике снаге којима су могли угрозити бокове српских армија и ухватити их у клопку. Српска команда је увидела овај проблем и 22. и 23. септембра регент Александар Карађорђевић два пута је одлазио на разговоре са Д’ Епереом у Солун са молбама да се савезници покрену са почетних позиција и на тај начин заштите српске бокове и помогну даље операције српске војске.

Упркос обећањима, акције савезника су изостале, па је српска команда 23. септембра донела одлуку да се офанзива настави максималном жестином, гоњењем непријатеља по дубини територије како би се спречила његова консолидација и избегло евентуално опкољавање услед изостанка дејства савезничких снага. После те одлуке једина команда српских официра је била „Напред“, а српски војници су толико брзо и незадрживо напредовали дањихове коморе нисубиле у стању да их испрате, што је стварало проблеме у снабдевању. У тим моментима, српски официри са првих линија тражилису хитну доставу муниције, а тек после храну, што сведочи о жељи српских војника да под сваку цену очувају брзтемпо напредовања у унутрашњост своје још увек окупиране земље. Приликом уласка у Кавадарце, умало је заробљен и сам бугарски престолонаследник Борис, који је обилазио своје јединице и у последњем тренутку аутомобилом побегао испред српских војника. Пред реалном опасношћу да ће српске снаге кренути у правцу Софије, на саму Бугарску, њена влада свесна безизлазности ситуације се одлучила да 29.септембра потпише капитулацију чиме је армија од готово 600 000 војника избачена из рата. За то време и Британци теже да искористе ове српске победе, па доводе појачања и своје снаге усмеравају у правцу Турске коју побеђују, избацују из рата и овладавају стратешки важним просторима Босфора и Дарданела. Немци су покушали да хитним појачањима из Русије и Румуније зауставе ову савезничку офанзиву на југу. Међутим, није било довољно времена да се њихове трупе реорганизују, тако да 47 тек пристиглих немачких батаљона, утврђених код Ниша, није успело да заустави 27 српских батаљона у њиховом даљем незадрживом надирању. Успешним маневром код Ниша,јединице Прве српске армије разбијају немачке снаге и,на челу са својим командантом војводом Петром Бојовићем 12. октобра улазе у Ниш. Занимљиво је напоменути да се овај прослављени српски командант тада оглушио о наређење генерала Д’ Епереа, који је тражио да Прва српска армија не срља у авантуру пред Нишем, већ сачека помоћ осталих савезничких снага које су за њом касниле готово три дана марша. Ово наређење комаданта савезничких снага војвода Мишић је упутио војводи Бојовићу, али му је истовремено оставио ту могућност да сам процени ситуацију на терену и онда донесе најисправнију одлуку, што је Бојовић на крају и учинио. Иначе, војвода Бојовић се убрзојош једном оглушио на захтевД’ Епереа који је тражио да се Прва српска армија после ослобођења Ниша преусмери у правцу Дрине и да тамо заузме одбрамбене позиције, при чему би правац Морава – Београд био препуштен француским војницима. Војвода је на тај захтев одговорио речима да нема тога ко можеспречити Прву српску армију у намери да испуни своју дужност и ослободи престоницу Отаџбине. Коначно, 1. новембра, после 45 дана борбе и пређених око 600 километара, јединице Седмог пешадијског пука Дунавске дивизије под командом потпуковника Душана Симовића улазе у Београд. На овај начин, војвода Бојовић и јединице из састава његове Прве армије имале су ту част да ослободе српску престоницу.

Суштински, српска војска је у победоносном налету ослободила своју земљу, али и одиграла кључну улогу на Солунском фронту, бојишту које је било намењено за „споредне представе“, како је то говорио тадашњи британски премијер Лојд Џорџ, јер је, према његовим уверењима,„главна позорница“била на Западу. Ипак, спектакуларни пробој српске војске је„главну сцену“пренео на балканско ратиште, где ће се одиграти завршни чин ове велике светске драме. Захваљујући томе што су српска војска и команда истрајале у својој намери да изврше пробој овог фронта, суштинскије остварен пресудан утицај на напоре да офанзива на Балкану буде успешна. Својим поступком, Срби су покренули и друге савезнике у акцију и самим тим омогућили да потенцијал овог ратиштабудеу потпуности искоришћен. Једна за другом, пред савезницима, падале су Бугарска, Турска и Аустроугарска, што је на крају Немачку, иако непоражену на Западном фронту, уверило у бесмисленост сваког даљег отпора и натерало на капитулацију, чиме је највећи сукоб у дотадашњој историји човечанства – окончан.Учешће Србије у Великом рату заслужује посебно место у нашој прошлости из више разлога. Један се налази у чињеницида јеу току рата српски народ претрпео огромне губитке, како оне материјалне тако и оне ненадокнадиве, људске, а они никада не би смели бити заборављени. Нама је данас добро позната чињеница да  је Србија тада, пропорцијално броју становника, поднела највеће жртве од свих учесника у Великом рату. Више од четвртине укупног становништва је изгубило животе, због чега је тај период наше прошлости остао упамћен као време страдања, али исто тако, када се узму у обзир победе српског оружја, које су дале значајан допринос коначном тријумфу савезника Антанте, онда се морамо сложити са тим да то време није само време страдања и смрти већи време херојства и непролазне славе. То херојство, српски војник је безброј пута доказивао на Церу, Колубари, Кајмакчалану, Солунском фронту и другим местима на којима су српски титани оставили своје гробове као вечну успомену на њихово јунаштво и мучеништво. У тим великим бојевима српски војници и њихови официри не само да су доказали да се могу равноправно носити са солдатима Аустроугарске и Немачке, великих војних сила, него да из борби са њима могу изаћи као победници. Због тога и не чуди то што ће управо ти српски борци, после свега што су преживели током рата, на себе преузети улогу „лавине“ која ће се обрушити на непријатеља, септембра 1918. године на Солунском фронту, чиме ће бити извршен одлучујући утицај на даљи ток овог великог сукоба.