Српске светиње на Косову и Метохији – последњи циљ албанских предводника

Аутор: Милован Балабан, историчар

УВОД

Најновија дешавања на Косову и Метохији, која већ дуго трају, хапшење Срба на основу наводно почињених измишљених злочина од пре двадесет пет година, покушај Куртија да завлада севером Косова нелегалним инсталирањем војних база, покушај отварања моста на Ибру, као и свеопшти притисак на Србе, који има за циљ њихово постепено исељавање – које је увелико у току, говори да Албанци, или њихови предводници, имају намеру да заокруже вишевековни циљ (чији финале гледамо од НАТО агресије 1999. године) отимања српске косовско-метохијске земље и цементирања насиљем наметнуте „реалности“ по којој су Косово и Метохија, како они говоре, албански данас, али по којој су албански били од прадавних времена.

Но, Косово и Метохија нису само територија, и то Албанци и њихови ментори добро знају. Косово је за Србе много више од тога. Оно је централни нерв српског националног бића. Оно је српско сведочанство везаности за хришћански, светосавски пут, оно је извор смисла постојања Срба као народа (не у политичком него у православном, хришћанском кључу). Оно је сведочанство заједнице народа окупљеног око Христа Пантократора, заједнице усмерене ка покајању и подвигу у циљу остварења историјске и духовне мисије спасења у времену, а усмереног ка вечности и вечном постојању. Речима Косово и Метохија – Косовски Завет, преумљење и жртвовање за све оно што чини хришћанску заједницу која прелази оквире овога света, јесте извор смисла и разлог постојања српског народа. Без Косова (пре свега заветне заједнице потврђене и најснажније сведочене Косовским бојем, где је лепо име Исусово како каже Владика Николај и она златна слобода стављена изнад свега) народ постаје готово бесловесна маса погодна за обликовање и усмеравање од стране глобалних или било којих других моћника.

Отуда је крајњи план албанских сепаратиста, као и њихових ментора са запада из глобалних стуктура, да поред територије покрајине присвоје и анектирају и српске светиње, јер управо оне најјаче сведоче неоспорно српски, не само земаљски, већ и духовни карактер Косова и Метохије, али и својим постојањем омогућују српском народу духовни ослонац услед ког не може бити потпуно сломљен. Светиње ће доћи на крају вишевековног процеса преузимања јужне српске покрајине, као завршни чин, којим би требало да се у будућности онемогући било каква шанса за повратак српског утицаја на овим просторима. Сада је увелико у току тихи изгон преосталих Срба, а потом, када то обаве (у многоме од нас зависи да ли ће успети) Албанци и њихови ментори планирају да кроз прекрајање историје и присвајање светиња избришу српски траг на простору јужне покрајине. Но, чак и за читаву глобалну машинерију која поседује све светске ресурсе за најсложеније операције ово је тежак посао, јер српски траг је практично неизбрисив.  Присуство Срба је упечатљиво на Косову и Метохији од VI, VII века, док су најзначајније светиње настале у време Немањића када се оснажена српска држава враћала на своју неспорну територију, етнички насељену, у великом проценту, српским становништвом.

Средњи век – изградња српских светиња

Простор Косова и Метохије има српски карактер неколико векова пре Немањића. Снага Бугарске за време Симеона, затим Самуилово царство, односили су превагу на овим земљама, да би после велике офанзиве Византије под Василијем II Мекедонцем овај простор од почетка XI века био под влашћу Ромеја – Византијског царства. Србија је била вазална држава, уосталом као и читав Балкан. Но, под Стефаном Немањом се уочавају промене у доживљају односа Србије према Византији. Наиме, Стефан Немања за разлику од Тихомира показује јасне намере да Србију (Рашку) ослободи вазалства и поведе путем самосталног развитка и самосталне мисије. Теза која се најчешће користи у одређеним глобалним круговима историографа, а у сарадњи са албанским историчарима и писцима, јесте та да је Србија тек са доласком Немањића извршила продор у косовско-метохијске земље, те да су тада Албанци као значајан део становништва окупирани, односно да су ширењем српске немањићке државе на југ проузрокована етничка  струјања и промене на Косову и Метохији, те да услед досељавања Срба на ове просторе настаје извесно шаренило становништва у овом региону.

Тачно је да је Стефан Немања после смти цара Михајла I Комнина, чији је био вазал, почео са продором у византијске земље, односно земље које је Византија контролисала. Немања је био вазал цара Михајла Комнина и доживљавао је византијску власт као окупациону, као ону која је окупирала српске земље. Отуда он покреће велике војне походе и шири своје земље на просторима Зете, Травуније, Захумља, али продире и на просторе Косова. Први владар Немањићке династије био је и велики задужбинар чиме је утро пут дизању светиња и осталим владарима ове династије. Ђурђеви Ступови, његова животна задужбина манастир Студеница, те оснивање Хиландара, али и обнова многих цркава, чине га у дотадашњој српској историји јединственим владаром, који ставља акценат на духовни аспект поимања своје власти, истичући тако карактер и православано, са црквом најтананије повезано, устројство државе и династије која ће владати Србијом наредна два века.

Померање српске државе на југ, на простор Косова није и не може да се тумачи као насељавање Срба на ове просторе. Штавише, пошто је ове области настањивао српски народ још од VII века (Димитрије Богдановић “Књига о Косову”) Стефан Немања је природно био заинтересован за ове територије у намери да их ослободи. Да је тај простор био етнички српски говоре и процеси који су се одвијали у наредна два века. Тада се на овим просторима ствара језгро српске државности, али исто тако ови простори постају центри културе и духовности српског народа. Тешко да би владари најславније српске династије на територијама које су присвојили од другог народа, које не осећају као природно своје, као своју отадџбину, стварали нуклеус српске световне и духовне културе. Дакле, чињеница је да су простори Косова и Метохије, у наредна два века заокружени од стране српске државе, били ти који су доживљавани (уз Рашку) као централне територије које су имале неоспорно српски карактер.

У прилог горе изреченој тези иде и то како на ова територијална проширења (међу којима је и територија Косова) гледају први Немањићи. У Хиландарској повељи из 1198. године Стефан Немања каже да је “Обновио дедовину и већма утврдио”, те да је “подигао пропалу своју дедовину и стекао..” следи набрајање онога шта је стекао – од морске земље, од Арбанаса, од Грка. За њега је арбанашка земља само Пилот, док када спомиње косовске земље мисли на Лаб, Липљан које карактерише као грчке земље, односно окупиране од стране Грка – Византинаца. Исто то говори и Свети Сава у житију свога оца. „Немања је“, каже Свети Сава, “обновио  очину дедовину и већма утврдио, подигао своју дедовину и стекао поједине области од поморске земље, од Рабна (албанске земље – Пилот) и од грчке земље Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковина, Ситниц, Лаб и Липљан.“ На крају Свети Сава практично наглашава да је све то Стефан Немања стекао мудрошћу и трудом, као некада насиљем одузету његову дедовину и што му припада од српске земље (Димитрије Богдановић “Књига о Косову”).

Према томе, из горе наведних средњовековних извора види се да је тадашње проширење српске државе извршено на просторима који су некада окупирани, и који и поред спомињања влашких и арбанашких група, представљају неоспорно већ тада вековне српке просторе. Није чудо што се центар српске државе, а највише српске духовности, временом селио у те земље, које постају нуклеус српског националног и духовног бића; не само државе, него српског православног народа, коначно у време Стефана Немање и Светог Саве опредељеног духовно на исток, али са јасним осећајем за своју мисију и аутентичност сопственог пута.

Већ 1253. године седиште архиепископије преместило се у Пећ, што говори да је ову област српска држава доживљавала и тада као древну и централну. Но, са Милутиновим потискивањем Византинаца ови простори постају и у географском смислу централни делови срдњовековне српске држеве, те услед тога долази до интензивнијег духовног живота на Косову и Метохији. Тада се граде највелелепније задужбине, од којих су можда најпознатије Грачаница, Бањска и друге у време Светога краља Милутина (Милутин је градио и помагао храмове на Светој Гори, Византији, Јерусалиму, Синају…), Дечани у време Светога краља Стефана Дечанског, те манастир светих Архангела као задужбина цара Душана. Но, цела област Косова и Метохије (Хвосно, али Метохија се називала јер је била највећим делом црквена земља) била је покривена црквама и црквиштима, сведоцима српске православне духовности и српског православног поимања света. Практично сви који су могли зидали су задужбине. Мање или веће, ко је колико имао средстава. То је био стил живота, преданост Богу и усмереност ка подвигу и другачијем начину постојања који произилази из смисла хришћанске вере, а који је прихватила српска средњовековна елита, а коју је следио и народ. Смисао постојања се огледао у томе, и отуда у делу српске земље која се доживљавала и тада као извор и врело духовности десила се величанствена хришћанска ренесанса. Храмови су ницали сведочећи да су Срби нашли себе и свој смисао живота и постојања.

Турско доба – светиње као оријентир и надирање Албанаца

Са нестанком српске државе цео српски народ понео је крст робовања. Тада је дошло до снажније интеграције српства и православља, дефинисања српске нације кроз припадност и заједницу у мистичном јединству кроз тајну цркве – тајну Тела Христовог. Наравно, нико није искључиван из тог јединства, али су конвертити из разних разлога (притисака, страдања, у нади да ће имати боље услове живота у систему турске империје) сами одустајали од ношења крста. Пут је био претежак услед страдања и одрицања која су неминовно повезана са одабиром оваквога пута, који надилази овоземаљски оквир и начин постојања. Оно што је важно је то да су манастири и светиње остали  централна места окупљања Срба и централна места српког изграђивања заветне заједнице, где је тињала луча слободе, како оне унутрашње тако и спољашње, која је у неком тренутку требала да произиђе из ове унутрашње.

Но, то је и период пенетрације Албанаца, односно Арбанаса и Арнаута, како су они најчешће називани, на просторе Косова и Метохије. Разарајуће последице ових процеса осетиле су, осим самог народа који је протериван, неретко и брутално ликвидиран, и светиње српске. Штавише од почетка присвајања простора Косова и Метохије народ и светиње имају исти усуд. Светиње  и народ и данас су најтешње повезани, и данас имају исту судбину. Народу су светиње биле све, док постојање светиња без народа није имало и нема ни данас много смисла. Уз турско претварање светиња у џамије (претпоставља се да је у Призрену било око осамдесет светиња, а Срби су током османске окупације користили само неколико), албанско разарање, као и забрана градње нових смањивало је њихов број. Упркос томе, а због заиста мноштва манастира, цркава и црквишта у XX век, а и у данашње доба ушло се са мноштвом српских православних храмова, сведока српске културе и духовности, као и српског, и неспорно српског карактера Косова и Метохије.

О значају манастира и светиња кроз причу о манастиру Дечани сведочи енглескиња Мери Дарам (иначе наклоњена Албанцима) у путопису “Кроз српске земље” из 1903. године. “Дечани потичу из славних дана српског царства” каже Мери Дарам и додаје: “Црква је од белог и тамноцрвенкастог мермера, са попречним пругама, какве су нам познате у Италији, и била би лепа грађевина било где. Али овде је јединствен примерак, у земљи скоро потпуно потонулој у варварство, на њу се гледа као на нешто чудесно и поштује се са обожавањем, па није невероватно да је то деловало на сујеверне Албанце и тако га спасило од разарања. А Србину је то спољашњи и видљив знак да је ова земља његова.” Но, нису сви манастири и светиње доживљавани од страна Албанаца као манастир Дечани те су били разарани и девастирани. Ови процеси нису се зауставили ни у савременом добу. Са напредовањем процеса одвајања Косова и Метохије, а уз помоћ кључних међународних фактора, настављено је, неретко још силније уништавање српских светиња. Само поменута 1999. година и 17. март 2004. више су него довољни за поразан закључак о албанском деструктивном деловању. Јасно је да се кроз уништавање светиња жели поништити сваки српски траг на просторима наше свете земље, што је немогуће уклико оне остану српске. Отуда се појављују још неки планови и решења, која већ дуже времена промовише интелигенција албанске националне заједнице, заједно са глобалним центрима и међународним интелектуалцима у служби глобалног владајућег фактора.

Покушај присвајања светиња и косовско-метохијске земље

Отуда косовски Албанци покушавају на неколико колосека да оспоре српски карактер Косова и Метохије. Наиме, историчари из Приштине предстваљају историју која се никада није догодила, приказујући да су Немањићи окупирали територију Косова и Метохије. Они праве и инсинуације да су српски манастири преотети од Албанаца, или да су грађени на темељима католичких храмова. Ово је била теза Ибрахима Ругове. Ово су тезе које су покушавали да прогурају у међунурадним институцијама попут УНЕСКО-а, али нису пролазиле, јер је тешко било схватити, чак и онима недобронамернима, како се пали и руши нешто за шта се тврди да је ваше.

Међутим, они ће наставити да гурају и промовишу ту причу. Постоји спрега између приштинских и неких западних историчара у прекрајању историје ових простора, која је плод стратегије глобалних елита, а чији је циљ неутралисање Србије као релевантног геополитичког фактора на Балкану. Отуда ће се у будућности гурати пројекти како су храмови на Косову и Метохији пре свега алабански, или пореклом неких других земаља, све само не српски. Рачуница је јасна – само прогоном народа, а потом обавезно неутралисањем српске православне духовне баштине кроз присвајање светиња (облик није најбитнији) могуће је избрисати сваки траг постојања Срба на овим просторима. Дакле, није циљ међународне заједнице и Албанаца некакав суживот са Србима. Циљ је, на жалост, Косово и Метохија без Срба, али са уништеним свим траговима постојања народа са највећом културном баштином, за шта је неопходно трансформисати читав историјски арсенал досадашњих сазнања и неутралисати духовну, заветну вертикалу Срба, грађену управо на просторима Косова и Метохије. Овим би се Срби, не само са Косова и Метохије, као народ преумили и уподобили западним глобалним токовима, претворивши се у нешто пупут послушног и бесловесног стада.

Закључак

Иако је теза о албанским намерама етничког чишћења Косова и Метохије, те о намери да део светиња униште, а део да присвоје како би затрли сваки траг Срба у нашој јужној покрајини, често помињана у српској јавности, овај текст је посвећен таквом, неспорно правилном закључку. Наиме, актуелни догађаји као што је могуће отварање моста на Ибру, већ дуже време перманентно протеривање Срба, уклањање последњих институција српских, што се види и из укидања и закључавања српске поште, само су део агенде која од старта има онај крајњи циљ. Циљ је свеобухватнији, а намера је да цео свет укључујући и Србе забораве да су Срби икада живели на тој територији. Исто тако циљ је да Срби забораве на своју свету земљу, а самим тим и Завет којег су се држали наши преци, те да тиме престану да постоје на начин који су постојали готово кроз читаву своју историју.

Отуда, битно је да наша српска национална, заветна заједница очврсне, да се напоји са духовног врела са ког су се напајали наши преци, те имали снагу да бране државу, али и да издрже вековно ропство и очувају своје људско, светосавско и српско достојанство. Завет је изнад свих политичких, државних, националних (када схватамо нацију у западном кључу), чак и етничких равни. Потребно је да, с инструментима које поседујемо, храбрије чинимо оно што је у нашој моћи да одбранимо нашу свету земљу, да у границама могућности храбрије у светској арени користимо механизме у циљу очувања Косова и Метохије и сведочења његовог српског карактера. Исто тако, а можда још битније, да закорачимо у заветни духовни простор, простор рализације личности и заједнице. Простор саборности и надвремене заједнице, када нам заветни начин постојања постаје приоритет, а онда ће сила и мудрост са тог извора бити путовођ како да се понашамо у свим овим другим равнима. Како да бранимо државу, како да сачувамо национални понос и на крају како да сачувамо светиње и народ на светом Косову и Метохији.