СРПСКИ БИЗМАРК – ЈОВАН РИСТИЋ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Велике људске и материјалне жртве током XIX столећа српски народ је поднео у својој бескомпромисној борби за обнављање давно угашене државности. Комбинујући ратна и политичка средства, Срби су успели да 1815. године најпре стекну аутономију, затим да је прошире, да би на крају 1878. године њихова држава остварила пуну независност и међународно признање. Током те борбе Србија је имала бројне незнане и знане јунаке који су с оружјем у рукама освајали слободу, али и државнике чији је допринос изградњи модерне Србије немерљив. Три српска великана дипломатског и политичког деловања обележила су то столеће српског Ризорђимента: Илија Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић. Сваки од њих је представљао врхунски политички ауторитет у одређеном временском интервалу и доносио је историјске одлуке у тим судбоносним временима за народ и државу. Јован Ристић је готово четврт века био кључна личност српске политичке сцене и то баш у време када је Србија водила два рата против Османлијске царевине, проширила своју територију и стекла пуну независност и међународно признање. Међутим, још пре свега тога, када је као српски дипломатски представник у Истанбулу тек стицао драгоцено спољнополитичке искуство, Ристић је дао немерљив допринос у ослобађању српских градова па и самог Београда од турске власти. Тада је стекао велику наклоност кнеза Михаила Обреновића и председника српске владе Илије Гарашанина који је том приликом нагласио да којим случајем постоји титула ,,Бизмарк“,Ристића би одмах предложио за исту. Био је то тек почетак једне блиставе каријере великог српског државника.

Тачан датум рођења Јована Ристића није познат. Најчешће се помиње 1831. година, али постоје извори који говоре о 1830. или 1829. години. Највероватније да ни сам Ристић није знао прави датум свог рођења, што свакако није представљало ништа необично за грађане Србије тог времена, посебно када се узме у обзир да је Ристићева породица спадала у сиромашнија крагујевачка домаћинства, она која су се свакодневно борила за голу егзистенцију и нису поклањала пажњу таквим формалностима. Поуздано знамо да су му се родитељи звали Ристо и Марија, као и да је имао два брата, Јанка и Косту, и сестру Анђелију. Основну школу завршио је у родном Крагујевцу, да би гимназијско образовање наставио у Београду. Пошто се истицао вредноћом, бистрином и оценама, као једном од најбољих ученика гимназије додељена му је државна стипендија. Лицеј, претечу београдског универзитета, уписао је 1847. године, да би већ 1849. године студије наставио у Берлину и Хајделбергу. Докторску дисертацију одбранио је управо у Хајделбергу, 1852. године, а затим се до средине 1854. године професионално усавршавао у Паризу.

Још током студија у Београду Ристић је показао интересовање за политичку делатност. Приступио је организацији „Дружина младежи српске“, чији је основни задатак представљало чување националне свести кроз неговање традиције, историје, књижевности и културе српског национа. Тада је успоставио ближе контакте с другим истакнутим члановима те организације попут Јеврема Грујића, Милована Јанковића, Радивоја Милојковића и многих других који су касније играли значајну улогу у политичком животу Србије.

Након окончања школовања Ристић се вратио у отаџбину. Оженио се Софијом Хаџи-Томић ћерком, Хаџи Томе, чувеног трговца и поседника цинцарског порекла, иначе једног од најбогатијих људи у Србији тог времена. Захваљујући женидби с имућном супругом, Ристић је у мираз добио значајна финансијска средства. Проблем материјалне егзистенције, који га је до тада константно пратио у животу, тиме је успео да санира. Треба нагласити да је тај брак Ристићу донео више политичке него финансијске користи. Хаџи Тома није случајно називан тастом српске владе. Наиме, поред Ристића, и други његови зетови су заузимали најважније позиције у Србији тог времена. Радивој Милојковић је обављао дужност министра унутрашњих послова, Филип Христић председника владе, а генерал Антоније Богићевић министра војног. Богати Хаџи Тома је имао велики углед у водећим београдским круговима тог времена, па су следствено томе и његови зетови добили снажну подршку у својим политичким стремљењима.

Прво упослење по повратку у Србију, Ристић је добио у Министарству просвете, затим ресору иностраних дела, да би убрзо прешао у Министарство унутрашњих послова где је службовао све до 1861. године. Ристић је тада стекао драгоцено искуство у погледу начина функционисања државног апарата. Међутим, кључни узлет у Ристићевој политичкој каријери десио се током његовог службовања у отоманској престоници. Ристић је у Истамбул допутовао 1861. године као млад, веома образован и изузетно амбициозан српски чиновник. Добро је разумео да се добијањем позиције капућехаје, српског дипломатског представника у Цариграду, нашао у епицентру политичких дешавања, есенцијално важних за судбину његове земље. Србија је тада још увек била вазална кнежевина у оквиру Османлијског царства, али предвођена младим и амбициозним кнезом Михаилом није имала намеру да у том статусу и остане. Српски кнез и његов дугогодишњи најближи сарадник Илија Гарашанин шездесетих година XIX века увелико су разрађивали планове о заједничкој политичко-оружаној акцији свих балканских Хришћана. Ослобођење од турског јарма и успостава неке врсте федерације или конфедерације држава на југоистоку Европе представљала је коначни циљ такве политике. Ристић је доласком у османлијску престоницу добио важан задатак да дипломатским путем допринесе спровођењу тог плана. Добро се знало да је за успех те стратегије предуслов представљала сарадња с другим балканским народима. Пошто је грчки утицај у Цариграду био очигледан, један од задатака српског капућехаје био је да одржава везе с тим званичним и незваничним хеленским центрима моћи. Касније, Ристић је водио и директне преговоре с представницима Краљевине Грчке, чији исход је представљао Феславски уговор из 1867. године. Тим споразумом договорена је заједничка акција Србије и Грчке против Османлијског царства.

Осим веза с представницима других хришћана у Цариграду, Ристић је морао да посвети пажњу и контактима с Портом, а посебно са страним посланицима на Босфору. Наиме, Србија је тад још увек вазална кнежевина у оквиру Османлијског царства и није имала разгранату мрежу својих дипломатских представништва при важним европским престоницама. Све велике силе своју дипломатску коресподенцију са Србијом вршиле су преко конзула у Београду или путем својих посланика у Истанбулу. Српски капућехаја је кроз контакте с тим утицајним посланицима на Босфору успевао да сазна важне информације о политичкој ситуацији у земљама из којих су долазили, као и о односу њихових влада према српском питању. Колико је улога тих страних амбасадора у Турској била важна за српске интересе најбоље се видело 1862. године, након отварања питања судбине турских гарнизона у српским градовима.

Трагедија на Чукур чесми, када је турски војник убио српског дечака Саву Петровића због свађе око тога ко ће први наточити воду, изазвала је узбуну прво у Београду, а убрзо и на међународном нивоу. Још исти тај дан отпочели су сукоби Срба и Турака, да би потом султанови аскери с Калемегданске тврђаве бомбардовали Београд. Ситуација у српској престоници након тога била ја на ивици оружаног сукоба. Кнез и српска влада, свесни неспремности да сами воде рат против Турака, покушали су дипломатском иницијативом да предупреде даље сукобе и из целе ситуације извуку одређену политичку корист. Покренута је снажна спољнополитичка акција с циљем да се од европских држава добије подршка за протеривање турских гарнизона из српских градова. Велике силе су својим представницима у Истамбулу препустиле да посредују у смиривању ситуације у Београду. Тим поводом организована је амбасодорска конференција у цариградском предграђу Канлиџи, у летњиковцу великог везира Фуад-паше. Ристић није имао право да присуствује састанцима, али је покушавао преко пријатељских амбасадора да презентује српске ставове. Нажалост, у том тренутку било је веома мало разумевања за српске интересе. Одлуком Канличке конференције Турци су могли да задрже трупе у Београду, Смедереву, Шапцу и Кладову, утврђења Соко и Ужице требало је порушити, док су само турски цивили имали обавезу да напусте српске градове и то уз одговарајућу материјалну надокнаду. Наведеним одлукама Србија није добила ништа ново, јер се Порта хатишерифима из 1830. и 1833. године већ обавезала да ће иселити своје становништво из српских градова. Иако је српска дипломатска акција доживела тежак неуспех, Ристића тај пораз није обесхрабрио. Наставио је да развија блиске односе са страним дипломатама на Босфору, а посебно с онима чији интереси су се поклапали са српским. Пре свих ту се мисли на руске посланике.

Управо у заједничкој акцији с руским амбасадором у Истанбулу, генералом Николајем Павловичем Игњатијевом, Јован Ристић је остварио највећи успех у својој дотадашњој дипломатској каријери. Наиме, Канличка конференција није трајно решила питање турских гарнизона у српским градовима, напротив. Србија је само чекала одговарајући моменат да то питање поново покрене. Потреси у међународним односима 1866. године изазвани аустријским поразом у рату с Пруском и грчким устанком на Криту дали су јој ту шансу. Ристић је сматрао да је то идеалан тренутак да се поново покрене питање турских гарнизона у српским градовима. Српски политички заступник у Истанбулу правилно је проценио да су тадашње околности наклоњене српским интересима. Русија је све снажније пружала подршку Србима и другим балканским хришћанима у њиховој намери да крену у заједничку акцију против Турака. Пошто су Грци већ били у стању побуне на Криту, Порта се оправдано плашила да би се пламен сукоба веома лако могао проширити на цео Балкан. Аустрија након пораза од Пруске није имала снаге да се ангажује на својим јужним границама. Британија је подржавала султана, али се нашла у опасности да у таквој политици остане усамљена, посебно у светлу чињенице да је и Француска била спремна да подржи српске интересе.

Ристић је у таквим околностима одиграо кључну улогу. Дубоко уверен да је дошло време за дипломатску иницијативу, успео је да увери кнеза Михаила и Гарашанина да поново актуелизују ово питање, и то пред Портом. Плашећи се рата за који никако нису били спремни, Турци су морали да попусте. Пошто су и Аустријанци вршили притисак на Порту да изађе у сусрет српским захтевима, британски амбасадор је остао потпуно изолован у својој подршци Порти. На крају је и он попустио. Схватио је да би одбијање Турака да изађу у сусрет Србији лако могло довести до рата, што би у том тренутку највише користило Русији и јачању њеног утицаја на Балкану. У таквим околностима Порта није имала избора, те је 17. фебруара Београд и друге градове препустила српском кнезу на чување.

Успех српске дипломатије тиме је био потпун. Једине симболе османлијске власти над Србијом од тада је представљала турска застава која се уз српску вијорила на Београдској тврђави, уз годишњи порез који је Србија била дужна да плаћа султану. Ристићева заслуга у овој дипломатској акцији била је неспорна. Михаило Обреновић га је наградио са 1000 дуката, али важнија од тога била је чињеница да је његов углед у очима српског кнеза значајно порастао. Гарашанин је такође имао само речи хвале за Ристићев подухват. Чак га је на својеврстан начин упоредио с пруским „челичним канцеларом“ Отом Фон Бизмарком, државником највећег формата у Европи тог времена. Зато ни одлука кнеза Михаила да након смене Гарашанина управо Ристића постави на његову позицију није представљала велико изненађење. Очекивало се да би старог српског државника, након његовог политичког разлаза са српским кнезом могао заменити управо Ристић. Био је то почетак једне блиставе државничке каријере, обележене успонима и падовима, али и историјски важним резултатима за судбину српског народа и државе.

Мекензи Дејвид, Јован Ристић, европски државник, Центар за унапређење пословних студија, Београд, 2005.

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Просвета, Београд, 2005.

Славенко Терзић, Јован Ристић и заветна мисао српска, Историски часопис: орган Историјског института САНУ. Бр.34, стр. 271‒290, Београд, 1987.

Љиљана Алексић-Пејковић, Јован Ристић и Илија Гарашанин: 1861‒1871. године, Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године, стр. 133‒147, Београд, 1981.

Славенко Терзић, Јован Ристић и Грци: искуство 1876. године. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године, стр. 170‒180, Београд, 1981.

Радослав Стојановић, Јован Ристић као дипломата. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године, стр. 99‒117, Београд, 1981.

Данијел Б. Радовић, Јован Ристић: биографија државника; докторска дисертација, Београд, 2020.