Српски глас 1907-1920 – лист нове генерације војвођанских интелектуалаца

Српски глас 1907-1920 – лист нове генерације војвођанских интелектуалаца

Аутор: др Милош Савин

Крајем XIX и почетком XX века српски опозициони миље у Војводини, односно јужној Угарској, био је дубоко загађен сталним међустраначким сукобима. Подела на либерале и радикале је дефинитивно запечаћена када је 1890. године радикал Јаша Томић на новосадској железничкој станици, са предумишљајем, свесно и планирано, заклао лидера српских либерала Мишу Димитријевића. Како је српска опозиција била окренута међусобном затирању, међу Србима, је јачао утицај мађарских владајућих структура, чији је циљ био потпуна денационализација и асимилација немађарских народности Угарске. Ретке тренутке опозиционе сарадње српски бирачи су подржавали, а разједињеност кажњавали. Како је српска опозиција постала маргиналан чинилац на угарском сабору, последње поприште међусрпских сукоба је остала Српска црквено-школска аутономија, односно њен Сабор. Захваљујући упорном теренском раду и ширењу демагогије, радикали су 1902. године победили на изборима за Српски црквено-школски сабор, где су суверено владали до 1910. Уз прећутну подршку мађарске владајуће Независне странке и владе некадашњег хрватског бана Кароља Куена Хедерварија, током радикалског управљања српским аутономним установама, дошло је до небројено много злоупотреба, скандала и афера. Српска либерална странка није више имала капацитет да искористи радикалске грешке за свој успон. Након Димитријевићевог убиства, либерали нису били у стању да изнедре јаког лидера, нити ефикасну структуру. Политиком странке је кормиларио Михаило Полит-Десанчић, чувени политичар из Милетићевог доба, који је више пута резигниран одустајао од политике. Чувени новосадски правник Илија Вучетић, који је предводио либерале по свим аутономним питањима, се 1902. године, изнурен и болестан, повукао из политике, а две године касније преминуо. Иако су важили за интелектуалну странку, либерали су изгубили корак са временом.

На прелазу у XX век на простору данашње Војводине стасава ново коло српске интелигенције које својим политичким идејама прави потпуни дисконтинуитет са дотадашњим политичарима. Ове демократске групе се развијају широм Војводине, са најјачим упориштима у Кикинди, Панчеву, Сомбору и Новом Саду. Занимљиво је и то што су некадашњи нотабилитети, који су одступили од Милетићеве политике, такође своје најзначајније пунктове имали у овим срединама. Посебно је од великог значаја била Кикинда, пошто је то била изборна јединица са највише регистрованих Срба са бирачким правом на простору Војводине. Није чудно што су нотабилитети овај град одабрали за велики бирачки скуп 1884. на коме су покушали да промене правац дотадашњој великој и јединственој Српској народној слободоумној странци, тежећи ка умереном програму. Управо у Кикинди се 1906. године окупила група српских интелектуалаца, која је оценила да је за политички рад неопходно покретање сопственог листа, који би послужио и као први корак ка стварању Српске демократске странке у Војводини.

Идејни правац Кикиндској демократској групи дао је Милутин Јакшић (1863-1937). Милутин и његова браћа су били изданци чувене, породице Јакшић из Српске Црње. Отац им је био учитељ, а стриц је био чувени песник и сликар Ђура Јакшић. Милутин је завршио Велику српску православну гимназију у Новом Саду као најбољи ученик. Пошто су његови родитељи имали много деце, нису били у могућности да финансирају Милутиново школовање, па су му у томе помогли гимназијски професори и добротвори. Упркос забрани мађарских власти Милутин је овладао огромним знањем о историји Срба у Војводини, те о француској буржоаској револуцији и другим грађанским кретањима у Европи. Након гимназије завршио је студије српске теологије. На студијама је са посебном пажњом изучавао историју Српске православне цркве, нарочито Карловачке митрополије/патријаршије, те историју Срба у Војводини. Нису га занимале богословске догме и „скучене доктрине“, већ прави живот цркве у народу, али је и предмете из догме положио са највишом оценом. Након богословије Милутин је дипломирао и на правном факултету будимпештанског универзитета, поставши један од најбољих стручњака из историје, социологије и уставног права. Истовремено са правним студијама похађао је и наставу на Филозофском факултету. Јакшић је постао најбољи стручњак за правна, историјска и културолошка питања везана за Србе у Војводини. Од 1890 до 1904. био је један од најугледнијих професора новосадске и карловачке гимназије. Написао је више историјских студија непроцењивог научног значаја о историји војвођанских Срба. Мимо научних радова писао је песме и приповетке па су га савременици звали „други Змај“. Након превременог пензионисања 1904. Милутин Јакшић се повлачи у Српску Црњу, где наставља политичко деловање на идејном уобличавању и утемељењу демократске мисли међу Србима.

Поред Милутина у кружоку које је ради утемељења демократских идеја покренуо часопис Српски глас у Кикинди 1907. године, били су др Арсен Видак, лекар, др Сава Путник, адвокат, Славко Лаковић, учитељ, те браћа Милутина Јакшића – адвокати Васа и Жарко и православни свештеници Стојан и Милета. Кауција за покретање политичког листа је била огромна, па су кикиндске демократе одлучиле да у покретање Српског гласа  укључе и богатог трговца Марка Видака, који није био политички везан за њих. Након успешно обављене акције Српски глас је почео да излази као недељник од 21. априла 1907. Иако је Милутин Српском гласу давао главни идејни правац, Васа Јакшић је био изабран за уредника, а његов помоћник је био Ника Николајевић књижевни преводилац. Исте године је у угарском сабору на снагу ступио Апоњијев закон, који је путем образовног система имао за циљ да интензивира мађаризацију немађарских народа угарске. Цела атмосфера након ступања овог закона, постала је тешка за народности, посебно за Србе.  Попут Милетића 1860. године Српски глас је сматрао да је питање немађарских народа Угарске могуће решити само у независној Угарској, па је подржавао демократске политичке струје у мађарском друштву. Српски глас је усмерио своју подршку ка малобројним али искреним мађарским демократама, које су поред општих грађанских права подржавали и права на равноправност немађарских народа Угарске, укључујући наравно и Србе. Српски глас је организовао земљораднике, раднике, надничаре и занатлије у политичкој борби за аграрну реформу и праведнију социјалну расподелу. Оштро се противио комунистима и социјалистима, сматрајући да само друштвеним променама без револуције, може доћи до праведнијег друштва у оквиру капитализма. Глас је нудио сарадњу и мађарским социјалдемократама захтевајући од њих да се званично дистанцирају од шовинистичке и асимилаторске  политике угарске владе. Идејно усмерен од стране Милутина, Српски глас је одбацивао, као превазиђене, српске привилегије из доба феудализма и Војводину из периода апсолутизма, захтевајући српску националну борбу утемељену на модерним демократским вредностима. „Помоћ не треба са стране очекивати. Једино сами можемо себи помоћи. Да нам даду све политичке слободе, да нам даду Војводину, да нам поклоне сва имања која су наши стари испродавали, ми ћемо опет пропадати, ако будемо живели животом наших старих“, писао је Српски глас. Овај лист је највећи значај давао српској просвети, која је по њему била услов за друштвено економски преображај односно развој  демократских вредности. Милета Јакшић, најближи агарној левици од свих демократа, је у оквиру редакције, припремао посебна издања, у виду брошура, која су бесплатно дељена сељацима. У овим издањима су објављиване главне идеје водиље, чланака објављених у Гласу, написане на поједностављен и лако читљив начин, како би људи који једва знају да читају, могли да схвате кључне поруке, обзиром да је српским сељаштвом харала неписменст. Кикиндске демократе у организовале бесплатне курсеве описмењавања. По тадашњем закону, неписменост је била један од фактора за недобијање гласачког права. Различити демократски кругови су гравитирали Кикиндском гласу, попут „Нових Срба“ предвођених Васом Стајићем и панчевачких демократа на челу са Душаном Дудом Бошковићем. Поред њих Српски глас је уживао велику подршку српског свештенства окупљеног око удружења Алмажани, те учитеља широм Војводине. Борећи се против рецидива феудализма и апсолутизма Кикиндске демократе су путем Српског гласа пласирале паролу – „Ближи ми је Мађар демократа, него Србин аристократа“. Српски глас је антиципирао пангерманске милитантне тежње, као највећег непријатеља, како Србије, тако и Угарске тј. Мађарске. Веровали су да само независна Мађарска, која ће деловати у складу са сопственим интересима, а не аустро-немачким, заједно са Србијом може да буде брана немачким претензијама да завладају подручјем од Скандинавије до Солуна. Српски глас се залагао за „солидан, трајан и поштен српско-мађарски споразум“, који би поред осталог погодовао и Србима у Војводини. Од самог почетка демократска група и њено гласило су имали тесну сарадњу са Светозарем Прибићевићем и његовом Српском самосталном странком из Хрватске. Демократе су у потпуности прихватиле програм српских самосталаца по питању црквене аутономије. Упркос присним односима, дружина око Српског гласа је изврдавала предлозима Светозара Прибићевића да се стопи са његовим самосталцима, правдајући то чињеницом да ситуација у Хрватској и Војводини нија иста, те да не могу бити обухваћене идентичном политиком. Поред тога један од реалних разлога против присаједињења самосталцима је било то што је Прибићевић био изразито ауторитаран лидер унутар самосталаца, што је било противно демократским политичким убеђењима демократске групе око српског гласа. Српски глас је од изласка кренуо у организацију нове, Српске демократске странке у Војводини. Јула 1908. одржана је конференција у Новом Бечеју на којој је усвојен Нацрт програма Српске демократске странке. Међутим, ова конференција није у потпуности уродила плодом, обзиром да су демократске групе из Војводине биле разнородне. Примера ради сомборске демократе, окупљене око листа Слога, су биле значајно конзервативнијих ставова, више су остављали утисак да се ради о новој генерацији сомборских нотабилитета, него о правим демократама. Сомборцима нису на срцу биле идеје о социјалним реформама, а ни једнакост бирачког права им није била драга. Ипак главни фактор који је омео изградњу чвршће структуиране Српске демократске странке није био детерминисан међусобним односима међу српским демократама у Војводини. Наиме, 1908. Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину, што је изазвало огромно незадовољство међу Србима широм монархије. Хабзбуршка држава је почела да јавно исказује отворену србофобију, што се посебно рефлектовало путем судског и полицијског система. Милутин Јакшић и Тихомир Остојић су потонули у политичку малодушност, али је Српски глас наставио успешно да функционише захваљујући, на првом месту, ентузијазму Васе Јакшића. Услед српског незадовољства анексијом Босне и Херцеговине, те освајањем већине на хрватском сабору од стране хрватско-српске коалиције предвођене Прибићевићем, Аустроугарска је одговорила репресијом. Организован је посебан Велеиздајнички судски процес, на коме су осуђени Светозар Прибићевић и још 53 српска самосталца из Хрватске. До њиховог помиловања је дошло тек након што је склопљен договор између мађарског премијера Кароља Куена Хедерварија и Светозара Прибићевића. Хедервари је од 1883. до 1903. био хрватски бан и одлично је владао ситуацијом. Самосталци су направили и договор са суштинским политичким владарем Мађарске грофом Иштваном Тисом који је постао господар ситуације од 1910., задржавши Хедерварија на челу владе до 1912. године. У првом периоду Хедерваријевог председништва, доминирала је Мађарска независна странка, која је имала одређене прећутне договоре са радикалима Јаше Томића, и гледала им кроз прсте, за све афере које су стварали у српским аутономним органима. Национална странка рада Иштвана Тисе је фаворизовала српске самосталце који су 1910. убедљиво потукли радикале на изборима за Српски црквено-школски сабор.

До следеће конференције Српске демократске странке у Војводини је дошло 1910., али је чвршће формирање поново изостало. Сомборске демократе су решиле да подрже мађарске владајуће кругове, као и појединци из новосадског круга. За Кикинђане, Васу Стајића и већину Панчеваца, ово је било недопустиво, обзиром да мађарска власт није баштинила демократске вредности и није била благонаклона према Србима у Војводини, као ни према суседној Србији. Због истог разлога Српски глас се сукобио и са Светозарем Прибићевићем, доказујући аргументима, због чега је његова одлука штетна по српске интересе. У недостатку аргумената Прибићевић је сасуо читав низ увреда на рачун Српског гласа и Милутина Јакшића лично. Путем Србобрана оптужио је Јакшића, за ког је мало пре тога тврдио да је „тачан, одмерен и паметан“, како је „један тешки нервни болесник, који никако не спада у политику“. Сврставајући се на страну мађарске владе, и Марко Богдан је обуставио сарадњу са Српским гласом што је изазвало финансијске проблеме, који су решени добровољним прилозима Срба интелектуалаца тог доба. Редовни сарадници српског гласа су били Исидора Секулић, Вељко Петровић, и многи значајни интелектуалци поменуте епохе.

Припреме Србије и других балканских држава и народа за коначно национално ослобођење Балкана од Турске, што ће I Балканским ратом отпочети октобра 1912. године, изазвале су параноју да се сличне емоције и ослободилачке тежње српског народа не прелију у Аустроугарску, која је са немачким милитантним круговима планирала даљу политику експанзије и хегемоније. У општој атмосфери србофобије аустријски цар, а мађарски краљ Франц Јозеф је 25. јула 1912. године донео одлуку да се укине Српска народно-црквена аутономија, иако је она спрегом двора и Угарске владе, те корупционашким аферама српских радикала и високог клера, одавно обесмишљена. У измењеним политичким околностима настављена је српска политичка делатност, о чему говори и неколико опозиционих саветовања (Будимпешта 20. август) као и збор одржан у Новом Саду 15. септембра 1912. године на којима су доминирале демократе са Милутином Јакшићем на челу. Створено је заједничко кординационо тело српских опозиционих странака на челу са демократом Милутином Јакшићем.

О значају Српске демократске странке говори  писмо др Стевана Малешевића који је фактички руководио Српском либералном странком. О активности либерала, али и међустраначким проблемима Малешевић већ 30. септембра 1912. године пише председнику координације,  демократи Милутину Јакшићу, у ком наводи: „Не могу пропустити уједно а да вас не упозорим на врло озбиљне аномалије у нашем раду, које нашој либералној странци велике бриге задају и које морају напослетку и точак нашег рада сасвим укочити и до расцепа довести. А то су три главне ствари: (1) Држање самосталне странке у овој нашој заједници, који се сасвим апсентирају и ни у шта се не мешају. Па и сада ниједан није дошао нити се извинио. (2) Међусобна несугласност међу радикалима у погледу општина. Као што видимо ни радикалске општине се не крећу, што јако убија углед наше акције. (3) Лабавост у самом раду нашем, што се не извршавају они послови који су појединим људима поверени.“

Укидање аутономије довело је и до већ познатог синдрома одласка старијих либерала у пасивност, па ће изузев Стевана Малешевића главну реч у овом периоду имати Никола Милутиновић и Бранислав Станојевић који ће касније приступити демократама.. Унутрашње односе у Српској либералној странци видимо из писма које је Стеван Малешевић послао Милутину Јакшићу већ 4. октобра 1912. године, у ком каже: „Примио сам ваш позив у седницу уједињених народних странака због укинућа автономије и саопштио сам Ваше жеље да наша Либерална странка попуни место које је упражњено услед оставке Аркадија Варађанина. Могу вас известити да смо се о томе саветовали и да се од старијих чланова наше странке није хтео нико примити, него су ме упутили да позовем члана наше странке др-а Николу Милутиновића.“

У овом периоду долази до различитих међуодноса српских опозиционих странака. Изражена је велика блискост демократа и либерала, али у појединим моментима и радикала и либерала, као на пример када су либерал Каменко Јовановић и радикал Мита Мушицки против увлачења црквених општина у борбу за враћање аутономије што су предложиле демократе. Како не би послужио као изговор за раздор заједничког покрета српске опозиције, Јаша Томић није учествовао у заједничким органима, пошто је и радикална странка закључила да у времену које је наступило већу вредност представља српско јединство него бројчана надмоћ једне политичке опције. Због изненадне смрти Васе Јакшћа Српски глас 1913. престаје да излази. Услед презаузетости других чланова у критичним тренутцима, активност Српског гласа ће бити настављена тек почетком 1920. године. На конференцији српске опозиције одржане 20. маја 1914. године су поред Милутина Јакшића за председавајуће новог координационог тела изабрани стари либерал Полит и радикал Јојкић. Након ове конференције Прибићевићеви самосталци су се дистанцирали од коалиције. Занимљиво је да су Српске демократе доживеле прави замах у периоду који је обесмислио њихов програм. Мађарска је пригрлила пангерманистичке тежње, мађарске демократе су доживеле потпуни крах, а свет је стајао на ивици до тада невиђеног рата. Чим је избио Први светски рат, мађарске власти су ухапсиле Милутина, његову браћу и сараднике. Са робије и из интернације пуштени тек у новембру 1918.

Када је дошло до велике народне скупштине која се изјашњавала о будућем статусу Војводине, Српска демократска странка је подржала отцепљење Војводине од Мађарске, али је сматрала да је директно прикључење Војводине Србији непотребно, пошто је свакако требало да и сама Србија стварајући нову југословенску државу престане да постоји, до чега је и дошло 1. децембра 1918. Иако је изабран за посланика на Великој народној скупштини уједињења, Милутин Јакшић није присуствовао њеним седницама. Упркос ранијим размимоилажењима, приликом формирања нове државе Српске демократе из Војводине су деловале у дослуху Светозарем Прибићевићем и Србима из Хрватске. Иако је Прибићевић током рата деловао веома опортуно, пред крах дунавске монархије активирао се на стварању нове државе, те постао потпредседник Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба, политичке платформе коју је Краљевина Србија признала као легалну и легитимну владу аустроугарских Југословена, укључујући и Војводину.

Незадовољна односом нове државе према Србима у Војводини и газдовањем војвођанским добрима, дружина Српског гласа је сматрала да у новој држави Војводина треба да има своју економску и кадровску аутономију без знакова државности. Њих је подржао и чувени српски географ Јован Цвијић, тврдећи да је кроз историју у српском менталитету увек било да сваки крај, свака покрајина вуче за себе. Милутину Јакшићу је понуђено место председника прве послератне извршне власти на овом подручју – Народне управе Бачке, Барање и Баната, што је он одбио сумњајући у дугорочност њене политике. За разлику од њега Жарко Јакшић је прихватио место начелника полицијске управе за поменуто подручје, а на тој функцији га је Прибићевић задржао до 1920. Обновљени Српски глас је већ 1920. почео да критикује београдски режим због екплататорског односа према Војводини. Глас инсистира на „сепарирању од београдских политичких кругова“ и окупљању Војвођана. Међутим по договору са Прибићевићем војвођанске демократе су приступиле новој Југословенској демократској странци која је промовисала принципе централизма и монархизма. И поред наведеног, посебно кикиндске и панчевачке демократе ће наставити у блажој форми да делују са захтевима да Војводина стекне одређену аутономију у склопу прве југословенске државе. Милутин Јакшић је на изборима изабран за посланика на уставотворној скупштини 1921. године која је требало да уреди прву југословенску државу. Јакшић је учествовао у дискусијама и жестоко се борио против доношења Видовданског устава, који није препознао Војводину као посебну аутономну регију.

Српски глас је настојао да обезбеди поновно пресељење Васе Стајића у Кикинду, како би појачао њихове редове, али до тога није дошло. Фокус овог листа је била аграрна реформа, односо подела земље одузете Угарском преосталом феуду земљорадницима безземљашима. Глас се залагао да сваки сељак добије земљу у приватно власништво, због чега се оштро сукобљавао са комунистима, који су предлагали да се земља по совјетском моделу додели као заједничко добро свим сељацима. Српски глас је сматрао да заједничку земљу треба доделити само оним земљорадницима који услед инвалидитета, болести и других проблема нису у могућности да самостално раде земљу. У борби за што праведнију аграрну реформу до које ипак није дошло, подршку Српском гласу су пружали др Славко Шећеров богаташ из Крстура, такође демократа, те вођа панчевачких демократа богати адвокат Душан Дуда Бошковић. Упркос прокламованим демократским принципима, Српски глас је ипак правио одређене националне разлике међу безземљашима. Наиме, сматрао је да су Немци, током рата, показали да знају да буду веома рђави господари када су на власти, а пошто су врхунски радници, да њихова сиротиња треба да добије земљу ван Војводине у пасивнијим крајевима како би тамошње локално становништво повећало продуктивност учећи од Немаца. Сличан али умеренији став је владао према Мађарима безземљашима. Презаузети парламентарном борбом, а помало и разочарани програмом нове демократске странке која није уважавала захтев за аутономијом Српске Војводине, браћа Јакшић су престали да објављују Српски глас, последњег дана 1920. године.