Аутор: др Милош Савин, историчар
Како бисмо осветлели значај српског политичког фактора у Угарској почетком 20. века, односно, током његове прве две деценије, морамо их везати за догађаје из претходног века. Познато је да се у историографији 19. век често назива „дуги 19. век“. Преломни догађаји који ће довести до почетка 20. века везани су за Први светски рат и прерасподелу геополитике након њега. Не само да под 19. век можемо рачунати ових готово 120 година, већ овим термином можемо обухватити и последњу деценију 18. века – Темишварски сабор и долазак Стефана Стратимировића на место митрополита карловачког. У овом периоду дошло је до великих осцилација, како у политици тако и у геополитици – од српских максималистичких захтева изнетих у Револуцији 1848/9. године, где се тражила засебна круновина и национално подручје, до каснијег периода и Милетићевог одустајања од таквих захтева и окретања ка, условно речено, мађарофилској струји, тј.да се у оквиру јаке независне Угарске издејствује аутономна Војводина као не национално чиста, већ језички доминантно српска и (привременог) решења Источног питања. Српски фактор у Угарској значајно слаби у политици, због разједињености и разнородности политичких струја, често због њиховог или мало чвршћег, укорењенијег опозиционог деловања, или због клијентелизма према угарским властима или одређеним финансијским ресурсима. Томе значајно доприноси и трагедија у Новом Саду, када је Јаша Томић заклао Мишу Димитријевића и тиме унео злу крв и једну непоправљиву ситуацију између српских опозиционара. Крај века Срби дочекују као готово ванпарламентарни – радикали су бојкотовали неке изборе, либерали су бојкотовали друге и то је микронизовало српску политичку сцену.
Пред сам почетак века из затвора се враћа Јаша Томић, вођа радикала, али иако више неће бити председник странке, наставиће да делује као њена кључна личност. Иако ће формално више бити посвећен публицистици, његова политика ће и даље бити спровођена уз мање компромисе са другим значајним радикалима, попут Ђуре Красојевића. Његов излазак из затвора прати специфична акција угарске владе. Наиме, Стеван Јовић, геометар, бивши официр крајишки из Бјеловара, постаје уредник „Заставе“. Касније улази у сукоб са Милетићевом, односно, са Томићевом фамилијом и неким новосадским радикалима, покреће дисидентски лист „Стража“, који временом постаје омиљен од стране угарске владе. Она га финансира и подржава управо да би цепао радикале, међутим, у том периоду кад је већ било извесно да ће Јаша Томић изаћи, мађарска влада угасила је лист и Јовићу дала отпремнину да више ни на који начин не критикује Томића, што указује на то да је и Томић највероватније пуштен са одређеном политичком мисијом. Није логично да због некакве петиције новосадских жена неко ко је озбиљан политички фактор, и притом, ко је осуђен за најстрашније кривично дело – убиство са предумишљајем, извршено на бруталан начин ловачким ножем, буде тек тако ослобођен и послат да настави своју политичку акцију. На то да ситуација нипошто није била црно–бела указује и чињеница да је Милетић и без пресуде лежао у затвору, и то у много горим условима.
Популација Угарске, укључујући Хрватску и Славонију, почетком 20. века прешла је бројку од 20 милиона становника. У последњим деценијама 19. и првим деценијама 20. века дошло је до незадрживог економског напретка. Међутим, у том тренутку, Угарска је била прва и по броју туберкулозних случајева, што говори о једној прилично неуједначеној динамици и развоју.
У спољнополитичком погледу, Мађарска је прилично била везана за Аустрију која је све више постајала посвећена пангерманској визији Немачке, тј. изласку немачких земаља на топла мора и измени тектонике и политичких односа на Балкану. Мађарска елита била је прилично одана Бечу. Све од 1875. па до 1905. мађарску владу чинила је либерална странка Калмана Тисе, а касније Иштвана Тисе, која је у почетку била једна опозициона странка веома блиска и Милетићевим круговима. Залагала се за грађанска и самодбрамбена еманципаторска национална осећања, која ће након утапања са Деаковом странком прерасти у једну клијентелистичку странку чији је циљ био останак на власти. С обзиром на то да су убрзо схватили да им је у интересу да подрже аустроугарску нагодбу и из тога извуку све бенефите, одустали су од концпета независне Мађарске. Кроз пренаглашени мађарски национализам покушали су да хомогенизују и становништво и бирачко тело и може се рећи да је на прагу 20. века доминантна политика у Угарској била „политика свемађарства“. Класе су успеле да се помере. Наиме, познато је да су пред Револуцију 1848/9. ситно племство, сељаци и крупни феудалци биле непомирљиве друштвене структуре, међутим, долази до хомогенизације око национализма, који се на различите начине спроводио. Једина странка која је одскакала од клишеа осталих грађанских странака била је социјалдемократска или социјалистичка странка Угарске, која ће се касније поделити на десне и леве социјалисте. Њена бирачка база били су, пре свега, радници али све више и сељаци који нису имали право, за које је било обавезно платити одређену своту пореза или имати неко звање или чин, што гро популације није испуњавало, тако да је то било нека врста сужене демократије.
Са Србима у Угарској ситуација је била другачија, јер је већи број чланова популације имао својство грађанина или имовински цензус, те су у односу на укупан број били чак и боље репрезентовани, односно, имали су више бирачког права које су често лоше користили. Многи значајни добротвори српског народа који су подизали културне институције били су људи лојални угарској влади, који су сматрали да сарадњом са владом, уклапањем у економске токове и стварањем профита могу највише да помогну свом народу.
До првих озбиљнијих тензија које ће довести до другачије динамике у Угарској доћи ће 1905. године. Угарска влада, тј. угарски краљ, односно, аустријски цар и читава номенклатура, пре тога су октроисали и одржавали рад српских аутономних органа кроз наметање одређених решења за патријарха. Царски, односно, краљевски комесар руководио је радом – могао је да суспендује и склони одређене тачке дневног реда и да на друге начине утиче на ову самоуправу. Међутим, када су дошли радикали, изгледало је као да су од угарске владе прећутно добили одрешене руке и први пут нису имали никакве опструкције, већ су могли да без икаквих препрека спроводе своје науме и циљеве у дело. Иштван Тиса био је кључни фактор мађарске политике 1905. године. Он је урадио врло специфичну ствар – успео је да на неки нелогичан, али у пракси веома успешан начин, мађарски национализам, чија је основа била жеља да се ослободи од бечког туторства, повеже са оданошћу аустријској круни. Међутим, доћи ће до одређених пуцања. Наиме, аустријски цар је затражио од мађарске владе да повећа мобилизацију за царску војску у Мађарској и да за 25% повећа учешће мађарских трупа, што је довело до револта у јавности. Не због тога што ће све то Мађарска морати да плати, већ зато што војници више неће носити национална обележја, већ црно-жуте боје Хабзбуршког царста. Дошло је до промене одлуке – војници више не морају да ратују само на подручју и за интересе Угарске, већ било где на свету по позиву Хабзбуршке монархије. Опозиција је почела да опструише функционисање самог парламента кроз одборе и амандмане, што је довело до расписивања нових избора. На велико запрепашћење свих, на изборима је победила опозиција. Цар није желео да уважи тај резултат и како је он давао мандат председнику угарске владе, одлучио је да мандат да команданту одане мађарске гарде Јожефу Ферварију, чија влада неће дуго трајати. Цар је успео да прошири причу да ће дозволити опште право гласа у Угарској, што би довело можда чак и до победе социјалиста. Уплашене од тога, грађанске странке су решиле да направе компромис и да изађу на нове изборе, који су били одржани већ почетком следеће године. На чело владе доведен је Шандор Векерле, који ће три пута бити председник мађарске владе и сваки пут испред различите политичке странке. Значајна ствар десила се за време његовог мандата, а то је долазак Алберта Апоњија на место министра просвете.
Апоњи је такође репрезент ужег круга политичке елите. Од када је први пут изабран за посланика на Угарском сабору 1881, па све до смрти 1933. успевао је да без прекида буде на важним функцијама. Апоњи је успео да издејствује усвајање закона о просвети, који је предвиђао много већи буџет и број државних и јавних школа које ће бити основане. Међутим, из перспективе националних мањина, односно, народности, ситуација која је наметала мађарски језик није била пожељна. До тада су и српске и румунске вероисповедне школе које је контролисала црквеношколска аутономија у Сремским Карловцима упражњавале школовање на језику заједнице којој дете припада. По новом закону било је обавезно да се у свим школама током свих година школовања учи мађарски језик, да сваки ђак у прва четири разреда основне школе мора да научи довољно да би могао на мађарском да размишља, формулише и говори сложене реченице. Ово је значајно узнемирило народности, јер су били свесни да је у том процесу убрзаног економског развоја и метрополизације постојала реална могућост да ће сви почети да користе мађарски. Постојао је тајни план да се на тај начин изврши асимилација становништва. Политичка концепција коју су пропагирали Апоњи, а пре њега Тиса и Лајош Кошут, била је таква да би свако ко се родио на просторима Угарске по националности требало да буде Мађар. Томе је оштро опонирао Михајло Полит Десанчић, који је истицао да би по тој логици и Апоњи требало да буде Немац због свог места рођења.
У Великом Бечкереку је 1907. дошло до огромног митинга који су организовали српски радикали, када је 30 000 српских мајки потписало петицију да се српски језик задржи у вероисповедним школама. Након тога, Полит Десанчић доживљава велике опструкције и нападе, највише од стране правног заступника Јаше Томића, који је желео да га потпуно дискредитује. Године 1907/8. међу Србима долази до нове иницијативе – формирања Српске демократске странке, коју је идејно предводио Милутин Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, теолог прогресивних политичких идеја, чија је крилатица била: „ближи ми је Мађар демократа, него Србин аристократа“. Ова странка се залагала и за извесну социјалну реформу и није више помињала тему стварања Војводине као специјалне територије, нити је деловало реално да ће се Војводина прикључити Србији – то до 1917/8. није била ни опција за размишљање. Међутим, кроз деловање појединаца попут Васе Стајића, та странка је вршила национални препород међу српском омладином.
Интелектуална елита око браће Јакшић наставиће да делује кроз демократку странку. Млађе коло либерала, попут Бранислава Станојевића и Николе Милутиновића, такође ће се уско везати са демократски оквир и наставиће после рата заједничко политичко деловање. И код радикала је дошло до одређене побуне – створена је младорадикалска група у којој је био чувени доктор Свињарев, и која је такође сарађивала са мађарском владом и имала значаја због уношења просветитељских идеја међу Србе. Донета је Манастирска уредба – документ којим је проглашено да сва манастирска добра нису у поседу манастира, већ српске црквеношколске аутономије и да постоји могућност да управа аутономије, у овом случају Радикална странка, може да их изнајмљује или даје на лицитацију, што је постало право легло сумњивих трансакција и корупције. Приче иду до тога да су у појединим црквама и манастирима и бурад са вином и ракијом поразбијали након што су све попили. У праскозорје Првог светског рата, 1912. године, долази до укидања српске црквеношколске аутономије. За време мандата радикала у црквеним институцијама направљен је велики број законских прекршаја за које их нико није опомињао, док је у мандатима пре њихових долазило до суспензија. Када је све сабрано и када су формално-правно размотрене масовне неправилности и законска кршења, дошло је до укидања српске црквеношколске аутономије.
Остави коментар