Аутор: др Милош Савин, историчар
Да би смо уопште говорили о српском друштву у Војводини неопходно је сагледати историјске тенденције које су допринеле веома комплексној слици Европе, посебно Хабзбуршке монархије у првој половини 19. века. Европа и њене, превасходно западне силе предводнице имале су убедљиву доминацију над савременим цивилизацијама у процесу индустријализације, грађења нација, колонијализму, империјализму и тако ће бити све до Берлинског конгреса. Најзначајнија одредница европске историје ипак је била политичка моћ. Остатак Европе се мучио са превазилажењем своје политичке и привредне неразвијености, која је била последица реакционарне и конзервативне политике. Феудална аристократија патила је од хроничног дефицита политичког легитимитета, а либерална грађанска класа, иако економски оснажена, била је без политичког утицаја. С друге стране, депривирани раднички покрет почиње интензивније да изражава своју политичку идеологију. Изнад свега тога је појава национализма, посебног феномена који ће створити нове државе дефинисане језичким и културолошким границама, а не освојеним територијама, као што је то раније био случај. Ове историјске тенденције допринеле су великим променама на карти Европе, које ће се тек одиграти у 19. веку. Наполеоновом победом код Аустерлица 1805. године Свето римско царство престало је да постоји и наступио је период Метерниховог апсолутизма. Метернихова спољна политика почивала је на претпоставкама да је највећа претња бечком споразуму Француска, а највећи проблем – безбедност Немачке и Италије. Претпоставке су се показале погрешним. Претња опстанку Аустрије долазила је из Русије, а најозбиљнији проблем постало је Источно питање. Судбину Средње Европе су, у Метернихово време а и касније, формирали сукоби класа и институција, а не паметне идеје.
Током 19. века дошло је до конституисања европских нација, стварања националистичких идеологија, модернизације начина ратовања у техничком и стратегијском смислу, нестанка османске опасности… Све је то мењало историјске перспективе за опстанак једне наднационалне и мултиконфесионалне империје, као што је била Хабзбуршка монархија. Хабзбуршка монархија била је сложена и композитна заједница историјских покрајина неједнаких географских, верских, менталитетских, етничких, друштвених и економских карактеристика. Свака од тих историјских покрајина настојала је да остане што је могуће више самостална, под ауторитетом Хабзбурга. Друштво је било чврсто социјално структурисано и јасно хијерархијски подељено, а заснивало се на двема супротстављеним групама – привилегованој аристократији и црквеном клеру с једне и дискриминисаним масама народа, без политичког и друштвеног утицаја с друге стране. Хабзбуршки владар био је кључни интегративни и кохезиони фактор, али и примарна институција власти у Монархији. Иначе, Хабзбурговци су били највећа династија модерне историје и без обзира на то што се читава историја Средње Европе врти око њих, ова династија није остала укорењена ни у једном посебном региону или народу. Хабзбуршка царевина, као таква, опстајала је вековима, користећи различите легитимацијске обрасце. Недовршена централизација и одсуство јединства међу том специфичном заједницом народа детерминисали су политику, окарактерисану као „владање помоћу сагласности“.
Какве су биле историјске перспективе за српски народ под Хабзбурзима, у овим бурним временима? Треба напоменути да историјски извори помињу Србе као бројнију групу на овој територији у 13. веку, а њихов број се повећава у 15. и 16. веку. Иначе, Словени су овај простор Панонске низије населили још током 6. и 7. века. Угарски краљеви позивали су Србе са Балкана да се досељавају у Угарску ради попуњавања војске и очувања границе од османских напада. Угарска државна елита никада није желела да Србима одобри територијалну аутономију, плашећи се стварања државе у држави, али разни народи су ипак уживали одређене привилегије. У 18. веку усталила се граница на Дунаву између Османског царства (чији је Србија била најсевернији део) и Хабзбуршке монархије. Када су се средином 18. века ратне акције проредиле и стање се стабилизовало, српско становништво у јужним деловима Хабзбуршке монархије почело је да захтева проширење својих ранијих привилегија и права. Срби су на подручју данашње Војводине масовно насељавали Границу, која је током 18. века знатно редукована на подручја јужних делова Баната, Бачке и Срема. Како би се спречио одлазак Срба у Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, као и коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за опстанак него у угарском феудалном провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе, имали су и градови на подручју Границе.
Најзначајнији политички скуп на коме Срби траже и своју засебну територијалну јединицу на челу са војводом, био је Темишварски сабор 1790. године. Током првог века од добијања привилегија српски митрополити тражили су од Беча посебну аутономну територију. Крајем 18. века, на предлог будимског сенатора Јована Мушкатировића, долази до првих покушаја да се српске привилегије уклопе у угарске законе. Први српски митрополит који се залагао за инартикулацију српских привилегија у угарско законодавство управо је био Мојсије Путник. Ова чињеница оповргава тезу Саве Текелије да је Путник иницијално добио задатак да направи раскол између Срба и Мађара за рачун Беча. Предвођени митрополитом Мојсијем Путником, Срби су од цара Леополда II затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора, расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора до чега је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната додели посебна територијална аутономија, односно, Војводина. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стефан Стратимировић. Међу посланицима било је више територијалних концепција које су, углавном, укључивале територије Баната, Бачке, Срема и Славоније. Међутим, Банат је био најпогоднији с обзиром на то да након повлачења османске власти још није био званично инкорпориран у државно-правни састав Угарске. Захтеве за конституисање аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није дошло.
Сама чињеница да је одобрен српски сабор и да је затражена територијална аутономија, антагонизирала је угарску владајућу класу. С обзиром на то да се угарски канцелар, гроф Палфи, жестоко успротивио српској аутономној територији, аустријски цар је дефинитивно уважио предлог некадашњег хрватског бана, Фрање Балаша, да Срби на подручју Угарске не добију територијалну аутономију, већ посебну дворску канцеларију која би се старала о њиховим потребама. И формирање Илирске дворске канцеларије изазвало је незадовољство угарске феудалне елите, а Угарски сабор је већ 1791. донео одлуку о инкорпорирању територије Баната у свој жупанијски систем. Битно је ипак напоменути да су Срби исте године законски проглашени за равноправне грађане Угарске. Као што је Марија Терезија 1777. укинула ранију Илирску дворску депутацију, тако је Фрања I већ 1792. укинуо Илирску дворску канцеларију и њен делокруг рада поново потчинио Угарској дворској канцеларији. Захтеви Темишварског сабора остали су само мртво слово на папиру. Ипак, Темишварским сабором су, у политичком смислу, постављени темељи аутономних захтева и тежњи за формирањем српске Војводине. Управо се Темишварски сабор може сматрати и крајем полиглотне и етнички плуралне Угарске, пошто угарска владајућа елита увиђа неопходност језичке унисоности као платформе за будућу политичку хомогенизацију и покушаје конституисања једнојезичне политичке нације као кључног фактора властите структурне доминације.
Политички живот српског народа у Хабзбуршкој монархији у време дуге и реакционарне владавине Фрање I (1792–1835) био је пригушен и сведен на уску црквено-школску проблематику. Културни живот се развијао у сенци Фрањиног и Метерниховог апсолутизма и конзервативних назора карловачког митрополита Стевана Стратимировића (1790–1836). Царством је владала строга цензура, а преласком Метерниха са места главног аустријског дипломате на позицију канцелара створена је полицијска држава. Разграната је мрежа шпицлова – тајних полицијских агената, који су развили метод потказивања. Режим је страховао од либерализма, демократије и национализма који су се ширили Европом. На Пожунском сабору 1792. године Срби су проглашени за равноправне грађане Угарске, а митрополитима и епископима дато је право учешћа на сабору. Те одлуке нису доследно спровођене, па су Срби и даље били запостављени и на сабору и по жупанијама, које су их нерадо примале у службу, нарочито ако нису били племићи. Држећи се Бечког двора и привилегија, српска јерархија, посебно за време Стратимировића, није била много заинтересована за учешће на Угарском сабору, иако је морала да прати његов рад. Српско јавно мњење је више очекивало од тог сабора, па је вршило притисак на митрополите да се ангажују у саборском раду, како би се либералне реформе у погледу верских и друштвено-економских односа примениле и на Србе у Угарској. Митрополити Стеван Станковић и Јосиф Рајачић делимично су пошли тим путем и учествовали у раду сабора на ком је Рајачић 1843. године изговорио чувене речи о запостављености Срба у погледу примања у службе и њиховог напредовања, чиме је само изразио огорчење грађанске интелигенције потиснуте од немачког и мађарског елемента у државној управи, судству и магистратима. Што се тиче српског народно-црквеног сабора, он није сазван ниједном за време митрополита Стратимировића. Сазивање сабора нису желели ни Двор, ни Стратимировић, који није радо сазивао ни Синод, желећи да апсолутистички управља црквом и народом и да онемогући увођење световних лица у конзисторије, односно да смањи утицај грађанства на цркву. Први сабор одржан је тек годину дана после његове смрти, када је новембра 1837. године епископ Стеван Станковић изабран за митрополита. Народни представници, првенствено из редова грађанства, желели су да тај сабор претворе у „расправниˮ, како би се народне тегобе и захтеви могли узети у разматрање. Сматрало се да је дошло време „да се што законим путем по захтевању временаˮ учини за „изображење народаˮ, а што се не може постићи ни преко жупанија ни преко регименти, него само преко народног сабора који може бити прави тумач жеља целокупног српског становништва у Монархији. Цар није дозволио одржавање расправног сабора ни тада, ни после смрти митрополита Станковића, него само изборни сабор 1842. године на ком је вршачки епископ Јосиф Рајачић изабран за митрополита. Рајачић је, као кандидат одан Двору, имао подршку официра али и омладине коју царски комесар ипак није пустио на сабор. Народни представници су наставили да инсистирају на расправном сабору који је тек 1847. године одобрен, али није одржан због револуције која је ток догађаја окренула у другом правцу.
Српски културно-политички живот тог времена обликовале су две струје. Можемо их назвати: старија конзерватива и новија либерално-демократска струја. Конзервативци су се залагали за материјално обезбеђење свештенства и јачање његовог утицаја на народ, на очување црквено-школске аутономије на бази српских привилегија и на редовније заседање народно-црквеног сабора. Такав став одговарао је црквеној јерархији, царским официрима и оном делу грађанства које се добро сналазило у оквирима феудализма, па им је било стало до конзервирања и очувања постојећих друштвених односа. Ти слојеви су се супротстављали новим, либералним и демократским струјањима, па и Вуковој реформи језика и правописа, која је водила демократизацији културе и уклањању феудалног духа из ње. Представници либералног грађанства устали су против превеликог утицаја свештенства на народ, тражећи да оно буде „с нама и поред нас, а не осим нас, и над намаˮ. Полазећи од уверења да „значај народаˮ не стоји у религији него у језику, српски интелектуалци су сматрали да је језик једино средство за очување народности, па су на тој основи, бранећи право на народни језик, пружили отпор мађаризацији, која је 30-их и 40-их година 19. века погађала Србе у Угарској. Мађарско племство и Сабор настојали су да мађарски језик замени црквено-словенски (славено-сербски) у црквеној администрацији, па чак и у богослужбеним књигама, и да буде уведен као обавезан предмет у српске гимназије, те да постепено постане језик наставе и у основним школама. Без познавања мађарског језика, Србима и другим немађарима била су затварана ионако тесна врата за улазак у јавне службе, сужавано је и угрожавано поље њихове културно-просветне делатности, а српска интелигенција је сумњичена и оптуживана да симпатише руски деспотизам. Кошутову теорију о Мађарима као „политичком народуˮ Срби су одбијали, али су се мирили са мађарским језиком као „дипломатичкимˮ, тј. као језиком државне администрације у Угарској, уместо дотадашњег латинског језика.
У доба Марије Терезије и Јосифа II, угарски Срби су имали доста развијено основно школство, као и понешто нижих гимназија. Правих гимназија и учитељских школа није било, па су српска деца морала похађати католичке и протестантске гимназије, што је у време борбе против уније било непожељно и са верског и са национално-политичког становишта. Зато је српско грађанство желело сопствене средње школе. Својим средствима и уз подршку митрополита Стратимировића, Срби су основали гимназију у Сремским Карловцима 1791/92. и у Новом Саду 1810/16. године. Оснивањем учитељске школе у Сентандреји 1812. и њеним преношењем у Сомбор 1816. године, створен је још један „Србски педагогијум”. Све су то била расадништва српске световне интелигенције која ће постепено улазити у културно-политички живот и на темељима рационализма 18. века, као и либерализма своје епохе, повести борбу за национални и културни препород Срба у Монархији. Иако се залагао за развитак школства, митрополит Стратимировић му је желео дати конзервативни тон и подредити га својој, односно црквеној контроли. Оснивањем богословије у Сремским Карловцима и клерикалних школа при епископијама, желео је да подигне културни ниво свештенства, које би било носилац конзервативног национализма, култа Русије и одбране православља од уније, која ни после Јосифовог патента о толеранцији није престала да угрожава српску православну цркву, нарочито у области Великог Варадина и у Далмацији. У настојању да школе везује уз цркву и у њима очува народни, односно славено-сербски језик и ћирилицу, Стратимировић је пружао отпор германизацији која се путем немачких школа и језика спроводила међу у Србима у Војној граници. Пружајући отпор учитељским школама које је помагала држава и давајући предност школовању учитеља у клерикалним школама, он се сукобљавао с рационалистима на челу с инспектором српских школа Урошем Несторовићем. Они су желели школу ослобођену од утицаја цркве и модернију наставу, која би српску интелигенцију лакше укључила у савремена друштвено-политичка збивања, али у духу потпуне лојалности Хабзбуршкој династији, у чијем је интересу Несторовић предано вршио конфидентску службу, потказујући своје противнике као русофиле опасне по Монархију.
На преласку из 18. у 19. век дошло је до померања српског културног центра из Беча у Пешту, а затим и у Нови Сад. Због појачане цензуре, нарочито после 1807. године, Беч је постао непогодан да и даље буде културно средиште Срба, иако се баш у то време у њему развијају славистичке науке и активност Вука Караџића. Покретање и издавање српских новина у Бечу наилазило је на велике тешкоће: Сербскија новине Маркидеса Пуља излазиле су само од 1791. до 1792. године, Славеносербскија вједомости Стефана Новаковића само од 1792. до 1794. године, а Новине сербске Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића једва су напуниле деценију (1813–1822) кад су забрањене. Струјање према Пешти узело је маха кад је 1796. године Стефан Новаковић своју ћирилску штампарију, иначе купљену од Курцбека, из Беча пренео у Будим и продао Универзитету заједно са привилегијом на штампање српских књига. Постепено долази до окупљања српске интелигенције у Будиму и Пешти. Томе доприноси и чињеница да су пештански и други вашари по Мађарској привлачили на стотине српских трговаца и занатлија из свих крајева, а посебно са подручја данашње Војводине и Славоније. Дунав је директно повезивао Нови Сад, Вуковар, Земун, Панчево, а индиректно и Осијек и друге градове са Пештом, Будимом и Пожуном, средиштима трговине и врховних угарских дикастерија – Намесничког већа, Коморе, Цензорског звања и Школског инспектората, којима су Срби морали да се обраћају ради својих верских, школских, економских и литерарних послова. Значајну улогу имао је и Пештански универзитет, на који су богатији грађани слали своје синове, нарочито на студије права и медицине.
Почиње се развијати и новосадски културно-политички центар, као једно од најзначајних средишта српског грађанства у Монархији. Нови Сад је имао најповољније услове да постане трајан културно-политички центар Срба у Монархији – са преко 20 000 становника, чији број се константно увећавао, стотинама дућана и трговина свих врста, јаким занатством, развијеном житном трговином и речним саобраћајем на северу до Пеште и Беча, а на југозападу до Карловца и Јадрана и са живим везама са Србијом. Доста развијено школство, а нарочито српска гимназија, омогућили су окупљање интелигенције на челу са славистом Павлом Шафариком, Георгијем Магарашевићем, Милованом Видаковићем, Јованом Хаџићем Светићем…
У периоду од 1790. до 1848. године, Срби у Хабзбуршкој Монархији ударили су солидне темеље свом средњем школству, али су и даље били без сопственог универзитета, па су продужавали школовање изван своје средине. Највећу тековину културног развитка код Срба представљала је Матица српска, основана 1826. године, у чијој су сенци деловале бројне градске читаонице и културно-забавна друштва (дилетантске позоришне групе, музичке дружине…), доприносећи јачању националне свести, нарочито код Срба у данашњој Војводини. Од 1830-их година над Србе у Угарској надвила се опасност мађаризације, коју им је натурало либерално крило у мађарском националном покрету, због чега се српско јавно мњење морало супротставити Кошуту, а тражити подршку од Сечењијеве умерене струје. Велике наде српска штампа и умерено-конзервативна струја у српском покрету полагала је у Народно-црквени сабор, али се ни конзервативна ни либерална струја нису одрицале учешћа на Угарском сабору. На тај начин су желели спречити да се о Србима решава и одлучује без њиховог присуства. Истовремено, текао је и процес одвајања Срба и Румуна унутар заједничке црквено-политичке организације – Карловачке митрополије, који је местимично добијао врло драстичне облике и предсказивао распад заједнице која је трајала преко једног века.
У овом периоду долази до покретања српско-румунског црквеног спора, пошто су и православни Румуни потпадали под јурисдикцију српског карловачког митрополита. Наш чувени историчар, академик Славко Гавриловић, то је прецизно дефинисао на следећи начин: „Док се српско друштво бранило од мађаризације, његова црквена јерархија и шири кругови конзервативнијег грађанства, окупљеног у црквене општине, борили су се против румунске интелигенције и дела клера, који су желели промену односа у карловачкој митрополији и, у крајњој линији, раскидање српско-румунске верске, па и културно-политичке симбиозе у Банату и Угарској”.
Румуни су сматрали да Срби не воде довољно рачуна о њиховом образовању и националном развоју. Стратимировић је, пак, Румуне сумњичио за склоност унији и сарадњи са католицима, те да Румуни морају да буду захвални Србима који су своје привилегије искористили и за њих, пошто према његовом мишљењу Румуни нису имали ни сопствено племство, ни изграђен грађански сталеж, док су румунски сељаци били на дну цивилизацијске скале. Међу Србима у Угарској је доминирало мишљење да би разилажење са Румунима било обострано штетно, пошто су и једни и други били изложени мађаризацији и унијаћењу. Део српске јавности сматрао је да се по сваку цену мора одупрети румунским тежњама, док је други део сматрао да треба прихватити реалност, али се правовремено припремити да деоба буде у српском интересу, пошто су скоро све цркве и просветне институције биле изграђене новцем српских добротвора. Румуни су у почетку тражили увођење црквене службе на свом језику. Развојем румунске интелектуалне елите дошло је до захтева за потпуном равноправношћу у оквиру јединствене црквене организације, а потом и самосталности. У Арадској, Вршачкој и Темишварској епархији, Румуни су били бројнији од Срба и почели су да преузимају црквене општине. Стратимировић је током треће деценије деветнаестог века начинио извесне уступке, поставивши Румуна на место арадског епископа, а као услов за избор на место темишварског и вршачког епископа поставио је познавање румунског језика.
Посебну културно-политичку активност показивала је српска омладина на школовању широм Монархије, вођена националном српском идејом и панславизмом, а често блиска и илиризму. Однос старије генерације интелектуалаца према Хрватима сводио се на став према илиризму: већина у Угарској и данашњој Војводини била је против њега, док се у Хрватској и Славонији већина укључивала у њега као покрет који је Србима у тим крајевима отварао пут у политички и културни живот из којег су они, пре тога, углавном били искључени.
Узимајући у обзир све, резултати тог периода били су позитивни, али је сам период „националног буђења” кратко трајао да би се струје и програм у њему до краја формирали и изнијансирали, што ће имати последица на његов ток у Револуцији 1848. године.
Остави коментар